Author: Filip

„Свршивши душекорисну Четрдесетницу, завапимо: Радуј се граде Витанијо, Лазарева отаџбино, радујте се Марта и Марија, сестре његове, сутра долази Христос и речју ће оживети упокојеног брата вашег.“ (Тропар мученичан) У последњи петак Велике четрдесетнице, уочи Цветне недеље, Посни триод нас теши горе наведеним стиховима. Та утеха представља мост који спаја једну целину са другом: краткодневницу са равнодневницом, посни триод са цветним, годишњи циклус богослужења са Великом седмицом, а суштински је прелазак из смрти у живот (Јн 5, 24). У њима је опеван, заједно са својим сестрама, пријатељ – друг Христов, Лазар витанијски, четвородневни, а надасве праведни. Сведочанство о том догађају нам преноси Свети апостол и јеванђелист Јован – љубљени ученик Христов. Спајајући врлине – надимке, ова два светитеља, мост утехе ће бити поплочан праведношћу и љубављу, а затим, преко тог моста путем који води у Живот. Ко је био Свети Лазар Праведни и Четвородневни? Сведочења о Светом Лазару нам преноси јеванђелист Јован, док о његовом васкрсењу, то јест тумачењима, можемо наћи у делима код Светог Епифанија кипарског, Блаженог Августина, Григорија Паламе и других. Други извор сведочанства о његовом животу на Кипру можемо наћи и у народном предању које се и до данашњих дана преноси. Свети Лазар је био брат равноапостолних мироносица Марије и Марте (Лк 10, 38-42; Јн 12, 2-3). Јеванђеље о њиховом дијалогу са Господом Исусом Христом, налазимо код Јеванђелисте Луке. Паралелно са тим, њихов разговор налазимо и при доласку у Витанију у њихову кућу (Јн 11). Код Светог апостола и јеванђелисте Марка, наилазимо на причу о Симону губавом (Мк 14, 3). На том сабрању, помиње се и Марта, но не само она, већ и Свети Лазар. На крају, једино сведочење о Лазаревом устајању – васкрсењу налазимо у јеванђелском запису код Светог Јована Богослова, док се код синоптичара оно и не спомиње. Воскресеније – воскрешеније? Да ли је васкрсење Светог Лазара заиста било „истинито и потпуно“ васкрсење, нека врсте клиничке смрти, чак и реанимације? Називи празника које можемо наћи у руском и грчком језику нам говоре да ипак постоји лингвистичка разлика између: воскресенија и воскрешенија. Разлика је у томе да је воскресение пасиван процес који се односи на себе – човек васкрсава сам, док је воскрешение активан процес који се односи да се васкрсава неко други. Дакле, приметан је субјекат/објекат радње. На грчком језику можемо наћи речи васкрсење (η ανάσταση) и устајање (η έγερσις). Код нас, у српском језику, користимо реч васкрсење, попут онe из тропара: „обшчеје воскресеније……воскресал јеси Лазарја Христе Боже…“ (тропар на Цвети). Митрополит Антоније Храповицки у својој студији истиче особеност јеванђељског записа о Лазаревом Васкрсењу који се налази само код апостола Христа Бога возљубеног. Због чега је то тако, Митрополит, позивајући се на Митрополита Филарета Mосковског појашњава да је Јеванђеље по Јовану писано, а и завршено, након другог Лазаревог упокојења на Кипру. Вест о његовом другом упокојењу стигла је и до Светог апостола Јована, у тренутку кад су остала три синоптичарска Јеванђеља била комплетирана. Васкрсење или реанимација? Након етимолошких разлика, поставља се питање какво је било то васкрсење? Да ли је то заиста као васкрсење Христово, васкрсење Јаирове кћери (Мт 9, 25; Мк 5, 41; Лк 8, 54) или као устајање многих тела (Мт 27, 52-53)? Бавећи се овом темом, презвитер др Зоран Ђуровић истиче да је Христово Васкрсење есхатолошко и атемпорално, које обухвата у себи сва друга васкрсења. Лазарево васкрсење није нека врста реанимације клинички мртвог човека чије су мождане ћелије давно изумреле. Такође, није реанимација, јер су реанимацију вршили и Свети пророци Илија и Јелисеј (1 Цар. 17, 17-23; 2 Цар. 4, 32-37), те Христос не би учинио ништа више од њиховог чуда. Лазарево васкрсење јесте као и сва васкрсења до тад, додајући овоме и Христов одговор Лазаревој сестри: „Ја сам Васкрсење“. Лазарево епископство на Кирпу – друго житије Јудеји – Јевреји су хтели да убију Лазара (Јн 12, 10). Како би избегао ту намеру, дошао је на Кипар, где је рукоположен од апостола Павла и Варнаве. Постао је епископ китијски. Вредно напомене је да је на Кипру боравило неколико апостола, што нам сведочи и Свето Писмо, тачније Дела апостолска. Међутим, у наведене набрајамо још и Светог апостола Јована Богослова који је са Пресветом Богородицом, на путу за Свету Гору (или обрнуто), дошао на „Νήσος των Αγίων“. Том приликом, Пресвета Дјева је даривала омофор Светом Лазару. Претпоставља се да је службовао 18 година на Кипру, а да је поживео до 63 године. Предање нам преноси да се није смејао након васкрсења. Разлог је био доживљено искуство кроз јудоли туге и жалости. Ретки предањски записи који су сачувани до данас нам сведоче догађај у коме је један лопов крао ћупове, те га је светитељ видео, а онда изговорио: „Земља краде земљу“, или „ћуп краде ћуп“). Други запис јесте везан за слано језеро (алики) које пресушује у току лета, па се наводњава из падавина током зимског периода. Језеро је настало на месту винограда, кроз који је Свети Лазар пролазио. Угледавши власника винограда, који је држао корпу пуну грожђа прекривену крпом, затражио му је мало грожђа да проба. Власник је рекао да је у корпи со. Онда је светитељ потврдио да уместо грожђа – винограда, буде со – слано језеро. Помен, празновање и служба Светом Лазару Свети Лазар се прославља два пута у току године. Једном је на шест дана пред Пасху – Лазарева субота, док се други прославља 17/29. октобра. Други помен је везан за пренос његових моштију из Китија (Ларнака) у Цариград око 898. године. Празник је означен службом – знаком – малих празника. Поред тога, постоји и акатист и одређене молитве Светом Лазару. Део моштију које су остале у Ларнаки налазе се у храму који је направљен на месту старог храма из деветог века. Изградња и изглед данашњег храма се везује за 18. век и евидентан је оријентални, али и  западни – неоготски архитектонски стил. Други део моштију, који се налазио у Цариграду, пренет је у Марсеј при Другом крсташком походу 1209. Тропар Светом Лазару, глас 4 Како је велико благо и богатство које нам дође крадом са Кипра, Лазаре, по промислу Божијем, по заповести благочестивог цара, дарујући исцељење онима који те поштују, избављајући од невоља и од сваког зла, вером вапијући теби: спаси свакога својим молитвама, Лазаре оче наш. Вероучитељ Јовица Стефановић Извор: Жички

Увод Ове године прослављамо деведесет пет година од рођења Борислава Пекића и шездесет година од објављивања романа Време чуда. Пекићево интересовање за богословску литературу је, за то време, изражено, а дела утолико драгоценија јер имамо прилику да кроз читање његових дела комуницирамо са  писцем који се изјашњавао као јеретик. Код верујућих, пак, затичемо подељено мишљење да ли треба прочитати и по неку књигу писца који није верујући. Једни сматрају да то никако није добро јер има довољно богоугодне литературе. Други тврде да је добро прочитати књигу неверујућег писца јер баш то промишљање о написаном у књизи доводи до преиспитивања личног односа према вери. Како чудо Лазаревог васкрсења изгледа из перспективе Борислава Пекића? Први део књиге носи назив „Време чуда“. У првом делу су описана, на Пекићев руглу изврнут начин, седам чуда које је Христос учинио. Други део назива Време смрти и представља Јуду Искариотског као апостола који је једини схватио истину, која се огледа у томе да васкрсења и спасења нема. Васкрсење Лазарево Пекић представља као облик коме, нешто попут клиничке смрти, која се у то време ретко откривала. Овај необични феномен Христос је искористио као још један начин да обмане незналице, те да поверују у Господа Исуса Христа као чудотворца. Тиме је чудо Лазаревог васкрсења доведено на ниво медицински могућих исхода, у којима нема Промисла Божијег. Статистички, рационалистички гледано увек остаје могућност да на чуда гледамо као на могућу случајност. Дакле, уколико и дође до чуда било то излечење, преумљење, промена живота, остављање порока, васкрсење, неверујући човек ће увек констатовати да је чудо настало као последица извесних природних закона. Истовремено, он ће негирати постојање промисла и речи Божије. Овде се Пекићево промишљање не завршава, већ он иде корак даље. Лазар није само представљен као жртва на којој ће се чудо десити, већ је и неко ко је осуђен да до краја живота разрешава питања хришћана и оних који то нису. Након чуда свима излеченима следи тегобан живот. Тако слепац коме је Христос вратио вид копа очи себи згађен светом који види, излечена од лепре није прихваћена ни од стране здравих ни од стране болесних, бесомучни Гадаринци виде свет онакав какав јесте, а не онако како су га замишљали у својој машти. Пекић на појединим местима и наводи да су излечени жртве Христа који треба „Да испуни записано“. Поставља се питање: Зашто прочитати Пекићево дело? Читајући извртање чуда Исусових, читалац се сусреће са уверљивим описима и чињеницом да је исход чуда (да су исцељени жртве Бога) могућ. Скепса у којој се читалац нађе покреће механизам преиспитивања, па се и сам читалац запита: „Каква је моја вера?“. Можда је начин на који су чуда представљена код Пекића истинит. Писац рационалистички прецизно представља чуда. Ипак, из перспективе верујућег човека писцу због недостатка искуства у сфери хришћанства (а хришћанство није филозофска мисао, већ делатна вера) остаје да верујућег човека представи као жртву самога Бога. Поставља се питање зашто онај ко верује у Васкрслог Господа није жртва? Ту је Емануил (са нама Бог) отишао корак испред сваке мисли. Бог је човеку дао слободу да одлучи да ли верује у Господа (у свог Творца) или не верује. Као да је речено: Ја тебе не приморавам, ти, човече, изабери сам. Слобода је дата. Господ увек изнова и изнова пита да ли ти то желиш? Да ли ти пристајеш да имаш мене у срцу? Како би рекао Достојевски: „Апостол Тома није поверовао зато што је видео, већ зато што је у свом срцу имао веру.“ Дакле, опет је слобода апостола била прва на испиту (да ли апостол Тома верује или не), а након тога десила се и потврда кроз чудо. А може се рећи и овако: Чуда постоје, а да ли ће она бити приписана Господу Богу или не, зависи од тога да ли ми имамо веру у свом срцу. Закључак или Шта верујући знају о Лазаревом животу након што га је Христос васкрсао? Лазар је, након што га је васкрсао Господ Исус Христос, по својој слободној вољи поново пристао да носи Господа у свом срцу! Био је Епископ у граду Кидонији (на Кипру). Својом слободном вољом ватрено је проповедао онога који га је васкрсао. Лазар није био жртва, већ сила и слава! Лазарев гроб су ископали непуних хиљаду година након његове друге смрти. Изнад његове главе писало је: Лазар Четвородневни – Пријатељ Христов. Александра Мијаиловић, професор српског језика и књижевности Извор: Жички благовесник (април-јун 2025)