Свети Николај Жички свечано прослављен у Духовном центру у Краљеву
У четврту недељу по Васкрсењу, 3. маја 2026, Параклис Светог Николаја Жичког у Духовном центру у Краљеву, свечано је прославио своју крсну славу и 70 година од упокојења свога покровитеља. Прослава је почела Литургијским сабрањем, којим је началствовао архијерејски заменик, протојереј-ставрофор Љубинко Костић, а саслуживали су му протојореј Мирољуб Попадић, старешина Храма Свете Тројице, јереј Стефан Милошевски и ђакон Филип Зеленовић. У параклису препуном верног народа, богонадахнутом беседом, присутнима се обратио протојереј-ставрофор Љубинко Костић: ,,У време оно Господ Исус Христос је пришао раслабљеноме у прави час, јер он по сопственом сведочењу није имао човека да га спусти у воду. Бог у право време пошаље правог човека, као што је крајем 19. и почетком 20. века Србима послао Светог Николаја Жичког“, истакао је отац Љубинко. Након причешћивања Светим Тајнама Христовим уследило је освећење славског колача и кољива. Том приликом отац Владимир се захвалио свима присутнима на узимању учешћа на Светом Сабрању и позвао све на пригодно послужење. Свети Николаје српски и свеправославни Са свима светима Царства Небескога, моли Јединог Човекољупца Да подари мир и слогу роду нашему! (Тропар св. Николају Жичком)
Излет ученика ОШ ,,Милунка Савић“
У суботу 25. априла 2026. године ученици ОШ ,,Милунка Савић“ походили су три светиње западне Србије. У раним јутарњим часовима, ученици од петог до осмог разреда упутили су се у град Ваљево. Најпре су стигли у манастир Лелић где су се поклонили моштима Светог Николаја Жичког. После посете манастиру Лелић, кренуло се ка манастиру Ћелије лаганим ходом кроз природу. Ученици су посетили манастир, као и гроб Светог Јустина Ћелијског. Треће одредиште било је Црква Васкрсења Господњег у Ваљеву и Народни музеј града Ваљева. Са заласком сунца уследио је повратак кући.
Излет краљевачке гимназије на Српску свету гору
У Недељу мироносица, 26.4.2026. године, ученици свих разреда Гимназије у Краљеву су са својим вероучитељима Дејаном Драмићанином и ђаконом Филипом Зеленовићем, отпутовали на традиционални излет у Овчар Бању, где су обишли три велике светиње – Никоље, Успење Пресвете Богородице и Благовештење. На Српску свету гору кренули смо са железничке станице раним јутарњим возом. Време је било сунчано и топло и послужило нас је од почетка до краја путовања. Стигавши у Овчар Бању, одмах смо се пешице запутили ка манастиру Никоље, који се налази на самој обали Западне Мораве. У овом манастиру из XV века, присуствовали смо Светој Литургији, коју је служио протојереј Душан Ћурчић, старешина Храма Васнесења Господњег у Чачку. Многи од ученика су на општу радост приступили Светој Чаши. Мати Јелисавета и њено сестринство дочекали су нас у духу традиционалног манастирског гостољубља и припремиле пригодну трпезу љубави. Пут смо наставили пешке ка манастиру Успење. Овај манастир је пред Други светски рат обновио свети владика Николај Велимировић, те је и црква изграђена у стилу охридске школе, што није типично за наше просторе. После Успења, спустили смо се у подножје Овчара где се налази Манастир Благовештење Пресвете Богородице. У овој светињи замонашио се блаженопочивши патријарх Павле.И овде смо, као и у претходна два манастира,били срдачно дочекани. Ученици су имали прилике да сазнају пуно занимљивости о иконостасу и фрескопису, који је у овом манастиру можда најбоље очуван у читавој клисури. После обиласка треће светиње, кренули смо назад ка центру Овчар Бање где смо имали око три сата слободног времена до поласка воза за Краљево. Око 19 часова вратили смо се у Краљево препуни утисака и са надом да ће се ова благочестива традиција наставити са доласком нових покољења.
Одржанa седницa Савета Епархије жичке
Дана 15. априла 2026. године, у Храму Свете Тројице у Краљеву, молебаном за призив Светог Духа, којим је началствовао Високопреосвећени Архиепископ и Митрополит нишки и Администратор Епархије жичке, Господин Арсеније, уз саслужење архимандрита Тимотеја (Миливојевића), игумана манастира Вазнесења, протојереја-ставрофора Љубинка Костића, архијерејског заменика, протојереја-ставрофора Милоша Босића, архијерејског намесника ужичког, протојереја Ивана Радовановића, в.д. секретара ЕУО-а и ђакона Горана Вучковића, секретара Црквеног суда, отпочела је редовна скупштина Савета Епархије жичке. Седница Савета Епархије жичке одржана је у просторијама ЕУО-а, где је сабране најпре поздравио Администратор Епархије жичке и Митрополит нишки Господин Арсеније, са захвалношћу за њихов труд и долазак. На овогодишњој седници господин Небојша Барловац је изабран за потпредсеника ЕУО-а, протојереј Иван Радовановић и господин Милан Деспотовић су изабрани за секретаре, док су за овераче записника изабрани протојереј-ставрофор Љубинко Костић и господин Небојша Барловац. У даљем току седнице в.д. секретар ЕУО-а, протојереј Иван Радовановић, поднео је извештај о раду Епархијског Управног Одбора Епархије жичке током 2025. године.
Света Архијерејска Литургија у Цркви Свете Тројице у Краљеву
У уторак Светле недеље, 14. априла 2026. године, у Цркви Свете Тројице у Краљеву, свештеном евхаристијском прославом је началствовао Администратор Епархије жичке и Архиепископ и Митрополит нишки Господин Арсеније, уз саслужење Епископа месаоријског Господина Григорија, викара Архиепископа Кипарског Господина Георгија. Такође, Високопреосвећеном Митрополиту су саслуживали протојереј-ставрофор Љубинко Костић, архијерејски заменик, протојереј Саша Ковачевић, архијерејски намесник жички, јереј Владе Капларевић, из Епархије нишке, протојереј Иван Радовановић, в.д. секретар ЕУО-а, протојереј Дејан Марковић, старешина Храма Светог Саве у Краљеву, протојереј Мирољуб Попадић, старешина Храма Свете Тројице у Краљеву, протођакон Ђорђе Филиповић, ђакон Горан Вучковић и ђакон Филип Зеленовић. У Светој Литургији узела је учешће и заједница поклоника која је са Епископом Григоријем дошла са Кипра да се поклони нашим светињама.
Медијска представљања часописа Жички благовесник (април-јун 2026)
Гледаоци локалних телевизија широм Епархије жичке могли су путем тв програма и јутјуб прилога да се упознају са садржајем новог броја епархијског часописа. Сарадници часописа су јавности представили теме које се у часопису могу прочитати, а у наставку Вам преносимо видео прилоге:
Васкршња посланица Српске Православне Цркве
СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА СВОЈОЈ ДУХОВНОЈ ДЕЦИ O ВАСКРСУ 2026. ГОДИНЕ ПОРФИРИЈЕправославни Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски, са свим aрхијерејима Српске Православне Цркве – свештенству, монаштву и свим синовима и кћерима наше свете Цркве: благодат, милост и мир од Бога Оца, и Господа нашега Исуса Христа, и Духа Светога, уз радосни васкршњи поздрав: ХРИСТОС ВАСКРСЕ! Реч Божја, Јеванђеље Христово, духовна ризница Цркве Божје, из које се десницом Господњом у срца наша сеју семена вечнога живота, препуна је истина скривених у Богу. То нису апстрактне идеје него речи које се испуњавају у нашим животима. Међу њима су и речи којима нас Господ упозорава на времена у којима ће се узети мир са земље (Откр. 6, 3 – 4), када ћемо чути ратове и гласове о ратовима, јер ће устати народ на народ и царство на царство (Мат. 24, 6 – 7 и Лук. 21, 9 – 10). Ове речи, које су многим поколењима наших предака звучале као упозорење на будућа времена и њихова најава, данас су стварност у којој живимо. Видимо немире међу народима, слушамо гласове о ратовима и сведоци смо ратова, страдањâ и неизвесности у свету. Док небо парају трагови ракетâ смрти, а у ушима узнемиреног човечанства одјекују звуци сирена које најављују разарања и страдања, из дубинâ празног Христовог гроба чује се глас анђела, сведока Васкрсења, који поручује женама мироносицама, а преко њих и свима нама, као и сваком људском бићу: „Не бојте се!” (Мат. 28, 5). Страх не одгони од нас само анђео него, пре и више од њега, Онај Који је укинуо страх од смрти, која јесте суштински разлог за сваки страх. Смрћу смрт победивши, Васкрсли Богочовек Христос нам се такође обраћа речима: „Не бојте се!” (Мат. 28, 10). Тако охрабрени, знамо да застрашујући догађаји наших дана нису последња реч историје него позив на будност и утврђење у Богу. Шта нам говоре данашњи знаци времена? Иако је празни Христов гроб победио силу свакога гроба и показао да ниједан гроб нема последњу реч, у историји и у нашој стварности и даље постоје живи гробови испуњени мржњом, себичношћу, страстима и самољубљем. Препознајемо их у мрачним људским срцима, у неограниченој себичности, у медијима који шире неистину, у ратовима, у свим нашим страстима и гресима против љубави Божје. Ти гробови, упркос Васкрсењу Христовом, непрестано изопачују и руже сâм живот као бесцен-дар љубави Божје. Један од најпотреснијих примера такве стварности јесте чињеница да се последице данашње светске кризе, нажалост, мере хладним економским показатељима, мерилима трговаца земаљских (ср. Откр. 18, 3), — финансијским губицима, поремећајима и падовима на берзама и тржиштима, — док у дубокој сенци тих прорачуна остају људске трагедије: смрт невиних, страдање деце и унесрећеност милионâ људи. Управо таква перспектива, у којој се материјална добит ставља испред људског живота, није само довела до ратова и неправди — она се њима и учвршћује. То је велики пораз нас људи. Свет у коме живимо све је нестабилнији, а човек све уплашенији. Системи вредности се организовано и присилно мењају, притом у смеру антивредности. Обећања и уговори који су свечано потписивани брутално се газе. Сазнање о таквим вероломствима изазива насиље и све веће поделе међу народима, док се политички и културолошки јаз продубљује. На рушевинама умирућих цивилизација цвета духовна неизвесност и губитак смисла. Зашто се у том свеопштем мраку не препознаје и не види Васкрсли Господ? Одговор на то питање већ је дат у самом Јеванђељу. Васкрслог Богочовека Христа нису одмах могли да препознају ни Његови ученици и непосредни следбеници. Марија Магдалина Га је видела крај празнога Гроба, не знајући да је то Господ Исус Христос (Јов. 20, 14). Препознала Га је пошто јој се обратио именом: „Марија!” (Јов. 20, 16). Исто тако, апостоли Лука и Клеопа нису препознали Господа (Лук. 24, 16) на путу у Емаус него „при ломљењу хлеба” (Лук. 24, 35), када их је Господ причестио. Васкрслога Господа нису препознали ни апостоли док је са обале Тиверијадског мора посматрао њихов безуспешни риболов (Јов. 21, 4). Препознали су Га тек пошто су, послушавши Његову заповест, бацили мрежу са десне стране лађе и ухватили много риба (Јов. 21, 6 – 7). Препознали су га у чуду као духовном простору у коме се сусрећу и целивају сила Божја и вера људска. Нису Га апостоли препознали ни у недељним сабрањима иза затворених врата: једном су, уплашени, помислили да виде духа (Лук. 24, 37), а други пут су на основу ранâ од клинова и копља поверовали у стварност Васкрсења и Његово присуство (Јов. 20, 27). Васкрсли Богочовек Христос налазио се међу њима, али они нису били у стању да Га одмах препознају на општељудске начине, до тада њима познате. Тајна непрепознавања није остала само догађај из далеке прошлости, везан за прве дане по Васкрсењу Спасовом; она је стварност која траје до данашњег дана. Да бисмо видели и препознали Васкрслога Господа, није довољан обичан људски вид. Неопходно је ново, духовно сагледавање — дар одозго, светодуховско искуство. Другим речима, неопходно је да уђемо у однос са Њим да би нам Он даровао познање Самога Себе. Тако је Својим ученицима Луки и Клеопи Господ, на крају, отворио очи и даровао им духовни вид да би Га познали (Лук. 24, 31), а апостолима сабраним иза затворених врата отворио ум да би разумели пророштва Светог Писма (Лук. 24, 45) и оно што се са Господом имало збити. То што Васкрсли Христос није био одмах препознат не значи да се Он скривао од људи него да је поштовао њихову слободу. На тај начин је поново показао и потврдио оно што је човеку од почетка даровано: слобода да се определи за Бога и да Му из те слободе верује и служи. Христос није људском роду наметнуо истину Васкрсења него ју је положио у простор вере. Шта би било да се Васкрсли јавио Пилату, стао пред Синедрион или се појавио на јерусалимским трговима? Тада би благовест о Васкрсењу постала демонстрација силе и моћи, а сама истина била би, на известан начин, наметнута. Уместо тога, Господ се јавља онима који Га љубе и тиме утемељује нове начине препознавања и прихватања истинског живота. Који су то начини и како савремени човек може да доживи ту стварност? Савремени човек
ВАСКРШЊА ЧЕСТИТКА АДМИНИСТРАТОРА ЕПАРХИЈЕ ЖИЧКЕ АРХИЕПИСКОПА И МИТРОПОЛИТА НИШКОГ Г. АРСЕНИЈА
Јелеосвећење у Храму Светог Саве у Краљеву
На Велику среду 9. априла 2026. године у Храму Светог Саве у Краљеву извршена је Света тајна Јелеосвећења, свештенство Храма Светог Саве је освештаним уљем помазало све присутне са молитвеном жељом да помазање буде на исцељење душе и тела.
Васкршњи број Жичког благовесника (април–јун 2026)
Са благословом Његовог Високопреосвештенства Митрополита нишког и администратора Епархије жичке Г. Арсенија из штампе је изашао нови број Жичког благовесника (април-јун 2026). Рубрику посвећену празнику Васкрсења Христовог чине четири текста. Протојереј Александар Јевтић у тексту ‘’Сараспињање и саваскрсење човека’’ разматра тему човековог учешћа у богочовечанском етосу Цркве. Позивајући се на увиде из светоотачке литературе, као и из области психологије и књижевности, аутор указује да човек не може мимоићи искуство туге и радости, али је питање какав одговор ће дати на ове изазове. Охристовљење нас не ослобађа страдања, већ их оплемењује и дарује снагу да се крст изнесе до краја. По речима о. Александра Шмемана: циљ нашег живота није сагледавање нашег смирења и врлине, већ спознаја Христовог кеносиса у Очовечењу које се збило ради нашега спасења. У тексту „Крст – од стуба срама до знака победе’’ ђакон Филип Зеленовић читаоцима предочава улогу коју је крст имао у искуству јудејског народа, као и у античко време. Упућује на важне историјско-социолошке аспекте, као и на медицинске увиде о томе какве су муке подносили они који су разапињани. Текст се завршава указивањем на значај крста: ‘’Данас је знак крста знак одрицања од себе, жртве, смирења, љубави и победе. Он је данас постао сила и слава, оружје победе, радост хришћанима. А таквим га је учинила љубав Христова. Управо Љубав Христова, а не само Његова смрт на Крсту, учинила је од стуба срама знак победе. Љубав према грешницима, неправедницима, злочинцима, љубав према свима.’’ Јереј Андреј Чиженко у тексту ‘’Шта је то Антипасха или зашто је потребна друга Пасха?’’ (у преводу са руског који је сачинио г. Небојша Ћосовић) читаоци могу пронаћи историјско и богословско објашњење Антипасхе, познатије као Томина недеља. Позивајући се на речи Светог Игњатија Брјанчанинова, аутор указује да смо и ми данас учесници догађаја сусрета Светог апостола Томе са Васкрслим Христом, о чему најбоље сведоче Господње речи упућене Томи о блаженству оних који не видеше, а вероваше. Клајв Стејплс Луис у тексту ‘’Шта нам је чинити са Исусом Христом?’’ (у преводу са енглеског који је сачинио вероучитељ Милорад Васиљевић) на веома оригиналан начин тумачи јеванђелска места која нам предочавају на који начин су се савременици односили према Христу. Као историчар књижевности, аутор указује да су неспретна поистовећивања јеванђелских текстова са легендама, која поједини писци дају. Упечатљиви детаљи у приповедању као стилска особеност, сем у појединим деловима Платонових Дијалога, нису познати све до савремене реалистичке форме приповедања у књижевности. Рубрика Богословље, историја, култура започиње текстом ‘’За душом цвећа’’ Преподобног Аве Јустина Ћелијског. Овде нам Ава предочава логосност света присутну у разним врстама цвећа, које, свака на свој начин, саучествују у крсно-васкрсној позицији човека. Катихета Бранислав Илић у тексту ‘’Литургија у животу апостолске заједнице’’ указује на значај Тајне Вечере коју је Господ савршио са апостолима, а коју су они потом наставили да савршавају кроз сабрања посећивана Духом Светим. Анализом апостолских списа износи увиде који нам предочавају суштинску важност Евхаристије у животу ране хришћанске заједнице. Посебне осврте чине на посланице Светог апостола Павла које обилују описима евхаристијских сабрања. Протонамесник Дарко Несторовић у тексту ‘’Значај богослужења за живот свештеника’’ нас подсећа на мноштво светописамских, богослужбених и светоотачких поука које свештеницима треба да сачињавају путоказ у вршењу ове узвишене службе. Износи упечатљив пример догађаја који се збио у ваљевском крају након Другог светског рата. Наиме, свештеник Живко Тодоровић је од свог млађег саслужитеља у току Литургије чуо да он сумња да се хлеб и вино заиста претварају у Тело и Крв Христову. Пред причешћивање народа, млади свештеник се унезверен вратио са путиром у олтар, позивајући проту Живка да види да су унутра заиста крв и месо. Прота му је рекао да скине одежду и иде у ћошак олтара да моли од Господа опроштај за неверовање, а и он се молио усрдно да се крв и месо врате у првобитни вид хлеба и вина како би могао да причести народ и заврши Свету Литургију. Милош Павловић у тексту ‘’Највеће чудо Светог Саве’’ истиче да су нам кроз Житија светитеља Саве која су сачинили Теодосије и Доментијан позната бројна чуда која је светитељ чинио како за земног живота, тако и по смрти. Овај текст је, према речима аутора, посвећен највећем чуду које је Сава учинио, а које се често не сматра чудом. То је чин добијања аутокефалије за српску Архиепископију, који је издејствован у веома тешким и компликованим историјским околностима. Вишња Костић и Ана Црепуљаревић у тексту ‘’Из дубине срца… Могућа читања бајки „Себични џин“ и „Срећни принц“ Оскара Вајлда, конципираном у форми књижевног дијалога, предочавају нам детаље из наведених дела која указују на страдално искуство многослојевите личности Оскара Вајлда, као и његово коначно приклањање узвишеном Лику Христовом као једином смислу страдалног света и човека кроз сву историју. Уколико имамо у виду да се до данас изоставља део посвећен Христу у бајки Себични џин, онда је важност овог текста још већа јер нам указује колико то штети пуноћи разумевања ове бајке са којом се деца сусрећу у веома раном узрасту. У Рубрици Психолошке теме, психолог Милош Благојевић у тексту ‘’Адолесценција, идентитет и психосоматика’’ износи битне моменте периода адолесценције (од 12. до 18. године) који се тичу различитих промена које појединац доживљава. Поред сазревања мозга, на емоционалном пољу дешавају се многе промене које је неопходно разумети. Аутор поручује: ‘’Најважнији задатак овог доба била би изградња идентитета која подразумева одговор на питања ко сам ја?, које су моје вредности?, шта желим у животу? и сл. Због тога млади у овом добу истражују различите улоге, вредности и уверења и зато долази до конфузије улога, лутања, експериментисања са изгледом, музиком и идеологијама, као и потребе за независношћу од родитеља, што често доводи до конфликта, посебно ако ни родитељи сами не знају одговоре на наведена питања и нису у стању да на одговарајући начин помогну детету да се снађе у овом бурном периоду.’’ У рубрици Прикази читаоци могу прочитати приказе нових наслова из издаваштва Епархије жичке. Приказ књиге Ђакон др Ивица Чаировић, Свети цар Константин Велики и Први васељенски сабор (325) (историјске и богословске перспективе), Краљево: ЕУО, 2025. написао је протојереј др Слободан Јаковљевић, уредник издаваштва Епархије жичке. Приказ књиге Свети Владика Николај Охридски и
Свети Николај Жички свечано прослављен у Духовном центру у Краљеву
У четврту недељу по Васкрсењу, 3. маја 2026, Параклис Светог Николаја Жичког у Духовном центру у Краљеву, свечано је прославио своју крсну славу и 70 година од упокојења свога покровитеља. Прослава је почела Литургијским сабрањем, којим је началствовао архијерејски заменик, протојереј-ставрофор Љубинко Костић, а саслуживали су му протојореј Мирољуб Попадић, старешина Храма Свете Тројице, јереј Стефан Милошевски и ђакон Филип Зеленовић. У параклису препуном верног народа, богонадахнутом беседом, присутнима се обратио протојереј-ставрофор Љубинко Костић: ,,У време оно Господ Исус Христос је пришао раслабљеноме у прави час, јер он по сопственом сведочењу није имао човека да га спусти у воду. Бог у право време пошаље правог човека, као што је крајем 19. и почетком 20. века Србима послао Светог Николаја Жичког“, истакао је отац Љубинко. Након причешћивања Светим Тајнама Христовим уследило је освећење славског колача и кољива. Том приликом отац Владимир се захвалио свима присутнима на узимању учешћа на Светом Сабрању и позвао све на пригодно послужење. Свети Николаје српски и свеправославни Са свима светима Царства Небескога, моли Јединог Човекољупца Да подари мир и слогу роду нашему! (Тропар св. Николају Жичком)
Излет ученика ОШ ,,Милунка Савић“
У суботу 25. априла 2026. године ученици ОШ ,,Милунка Савић“ походили су три светиње западне Србије. У раним јутарњим часовима, ученици од петог до осмог разреда упутили су се у град Ваљево. Најпре су стигли у манастир Лелић где су се поклонили моштима Светог Николаја Жичког. После посете манастиру Лелић, кренуло се ка манастиру Ћелије лаганим ходом кроз природу. Ученици су посетили манастир, као и гроб Светог Јустина Ћелијског. Треће одредиште било је Црква Васкрсења Господњег у Ваљеву и Народни музеј града Ваљева. Са заласком сунца уследио је повратак кући.
Излет краљевачке гимназије на Српску свету гору
У Недељу мироносица, 26.4.2026. године, ученици свих разреда Гимназије у Краљеву су са својим вероучитељима Дејаном Драмићанином и ђаконом Филипом Зеленовићем, отпутовали на традиционални излет у Овчар Бању, где су обишли три велике светиње – Никоље, Успење Пресвете Богородице и Благовештење. На Српску свету гору кренули смо са железничке станице раним јутарњим возом. Време је било сунчано и топло и послужило нас је од почетка до краја путовања. Стигавши у Овчар Бању, одмах смо се пешице запутили ка манастиру Никоље, који се налази на самој обали Западне Мораве. У овом манастиру из XV века, присуствовали смо Светој Литургији, коју је служио протојереј Душан Ћурчић, старешина Храма Васнесења Господњег у Чачку. Многи од ученика су на општу радост приступили Светој Чаши. Мати Јелисавета и њено сестринство дочекали су нас у духу традиционалног манастирског гостољубља и припремиле пригодну трпезу љубави. Пут смо наставили пешке ка манастиру Успење. Овај манастир је пред Други светски рат обновио свети владика Николај Велимировић, те је и црква изграђена у стилу охридске школе, што није типично за наше просторе. После Успења, спустили смо се у подножје Овчара где се налази Манастир Благовештење Пресвете Богородице. У овој светињи замонашио се блаженопочивши патријарх Павле.И овде смо, као и у претходна два манастира,били срдачно дочекани. Ученици су имали прилике да сазнају пуно занимљивости о иконостасу и фрескопису, који је у овом манастиру можда најбоље очуван у читавој клисури. После обиласка треће светиње, кренули смо назад ка центру Овчар Бање где смо имали око три сата слободног времена до поласка воза за Краљево. Око 19 часова вратили смо се у Краљево препуни утисака и са надом да ће се ова благочестива традиција наставити са доласком нових покољења.
Одржанa седницa Савета Епархије жичке
Дана 15. априла 2026. године, у Храму Свете Тројице у Краљеву, молебаном за призив Светог Духа, којим је началствовао Високопреосвећени Архиепископ и Митрополит нишки и Администратор Епархије жичке, Господин Арсеније, уз саслужење архимандрита Тимотеја (Миливојевића), игумана манастира Вазнесења, протојереја-ставрофора Љубинка Костића, архијерејског заменика, протојереја-ставрофора Милоша Босића, архијерејског намесника ужичког, протојереја Ивана Радовановића, в.д. секретара ЕУО-а и ђакона Горана Вучковића, секретара Црквеног суда, отпочела је редовна скупштина Савета Епархије жичке. Седница Савета Епархије жичке одржана је у просторијама ЕУО-а, где је сабране најпре поздравио Администратор Епархије жичке и Митрополит нишки Господин Арсеније, са захвалношћу за њихов труд и долазак. На овогодишњој седници господин Небојша Барловац је изабран за потпредсеника ЕУО-а, протојереј Иван Радовановић и господин Милан Деспотовић су изабрани за секретаре, док су за овераче записника изабрани протојереј-ставрофор Љубинко Костић и господин Небојша Барловац. У даљем току седнице в.д. секретар ЕУО-а, протојереј Иван Радовановић, поднео је извештај о раду Епархијског Управног Одбора Епархије жичке током 2025. године.
Света Архијерејска Литургија у Цркви Свете Тројице у Краљеву
У уторак Светле недеље, 14. априла 2026. године, у Цркви Свете Тројице у Краљеву, свештеном евхаристијском прославом је началствовао Администратор Епархије жичке и Архиепископ и Митрополит нишки Господин Арсеније, уз саслужење Епископа месаоријског Господина Григорија, викара Архиепископа Кипарског Господина Георгија. Такође, Високопреосвећеном Митрополиту су саслуживали протојереј-ставрофор Љубинко Костић, архијерејски заменик, протојереј Саша Ковачевић, архијерејски намесник жички, јереј Владе Капларевић, из Епархије нишке, протојереј Иван Радовановић, в.д. секретар ЕУО-а, протојереј Дејан Марковић, старешина Храма Светог Саве у Краљеву, протојереј Мирољуб Попадић, старешина Храма Свете Тројице у Краљеву, протођакон Ђорђе Филиповић, ђакон Горан Вучковић и ђакон Филип Зеленовић. У Светој Литургији узела је учешће и заједница поклоника која је са Епископом Григоријем дошла са Кипра да се поклони нашим светињама.
Медијска представљања часописа Жички благовесник (април-јун 2026)
Гледаоци локалних телевизија широм Епархије жичке могли су путем тв програма и јутјуб прилога да се упознају са садржајем новог броја епархијског часописа. Сарадници часописа су јавности представили теме које се у часопису могу прочитати, а у наставку Вам преносимо видео прилоге:
Васкршња посланица Српске Православне Цркве
СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА СВОЈОЈ ДУХОВНОЈ ДЕЦИ O ВАСКРСУ 2026. ГОДИНЕ ПОРФИРИЈЕправославни Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски, са свим aрхијерејима Српске Православне Цркве – свештенству, монаштву и свим синовима и кћерима наше свете Цркве: благодат, милост и мир од Бога Оца, и Господа нашега Исуса Христа, и Духа Светога, уз радосни васкршњи поздрав: ХРИСТОС ВАСКРСЕ! Реч Божја, Јеванђеље Христово, духовна ризница Цркве Божје, из које се десницом Господњом у срца наша сеју семена вечнога живота, препуна је истина скривених у Богу. То нису апстрактне идеје него речи које се испуњавају у нашим животима. Међу њима су и речи којима нас Господ упозорава на времена у којима ће се узети мир са земље (Откр. 6, 3 – 4), када ћемо чути ратове и гласове о ратовима, јер ће устати народ на народ и царство на царство (Мат. 24, 6 – 7 и Лук. 21, 9 – 10). Ове речи, које су многим поколењима наших предака звучале као упозорење на будућа времена и њихова најава, данас су стварност у којој живимо. Видимо немире међу народима, слушамо гласове о ратовима и сведоци смо ратова, страдањâ и неизвесности у свету. Док небо парају трагови ракетâ смрти, а у ушима узнемиреног човечанства одјекују звуци сирена које најављују разарања и страдања, из дубинâ празног Христовог гроба чује се глас анђела, сведока Васкрсења, који поручује женама мироносицама, а преко њих и свима нама, као и сваком људском бићу: „Не бојте се!” (Мат. 28, 5). Страх не одгони од нас само анђео него, пре и више од њега, Онај Који је укинуо страх од смрти, која јесте суштински разлог за сваки страх. Смрћу смрт победивши, Васкрсли Богочовек Христос нам се такође обраћа речима: „Не бојте се!” (Мат. 28, 10). Тако охрабрени, знамо да застрашујући догађаји наших дана нису последња реч историје него позив на будност и утврђење у Богу. Шта нам говоре данашњи знаци времена? Иако је празни Христов гроб победио силу свакога гроба и показао да ниједан гроб нема последњу реч, у историји и у нашој стварности и даље постоје живи гробови испуњени мржњом, себичношћу, страстима и самољубљем. Препознајемо их у мрачним људским срцима, у неограниченој себичности, у медијима који шире неистину, у ратовима, у свим нашим страстима и гресима против љубави Божје. Ти гробови, упркос Васкрсењу Христовом, непрестано изопачују и руже сâм живот као бесцен-дар љубави Божје. Један од најпотреснијих примера такве стварности јесте чињеница да се последице данашње светске кризе, нажалост, мере хладним економским показатељима, мерилима трговаца земаљских (ср. Откр. 18, 3), — финансијским губицима, поремећајима и падовима на берзама и тржиштима, — док у дубокој сенци тих прорачуна остају људске трагедије: смрт невиних, страдање деце и унесрећеност милионâ људи. Управо таква перспектива, у којој се материјална добит ставља испред људског живота, није само довела до ратова и неправди — она се њима и учвршћује. То је велики пораз нас људи. Свет у коме живимо све је нестабилнији, а човек све уплашенији. Системи вредности се организовано и присилно мењају, притом у смеру антивредности. Обећања и уговори који су свечано потписивани брутално се газе. Сазнање о таквим вероломствима изазива насиље и све веће поделе међу народима, док се политички и културолошки јаз продубљује. На рушевинама умирућих цивилизација цвета духовна неизвесност и губитак смисла. Зашто се у том свеопштем мраку не препознаје и не види Васкрсли Господ? Одговор на то питање већ је дат у самом Јеванђељу. Васкрслог Богочовека Христа нису одмах могли да препознају ни Његови ученици и непосредни следбеници. Марија Магдалина Га је видела крај празнога Гроба, не знајући да је то Господ Исус Христос (Јов. 20, 14). Препознала Га је пошто јој се обратио именом: „Марија!” (Јов. 20, 16). Исто тако, апостоли Лука и Клеопа нису препознали Господа (Лук. 24, 16) на путу у Емаус него „при ломљењу хлеба” (Лук. 24, 35), када их је Господ причестио. Васкрслога Господа нису препознали ни апостоли док је са обале Тиверијадског мора посматрао њихов безуспешни риболов (Јов. 21, 4). Препознали су Га тек пошто су, послушавши Његову заповест, бацили мрежу са десне стране лађе и ухватили много риба (Јов. 21, 6 – 7). Препознали су га у чуду као духовном простору у коме се сусрећу и целивају сила Божја и вера људска. Нису Га апостоли препознали ни у недељним сабрањима иза затворених врата: једном су, уплашени, помислили да виде духа (Лук. 24, 37), а други пут су на основу ранâ од клинова и копља поверовали у стварност Васкрсења и Његово присуство (Јов. 20, 27). Васкрсли Богочовек Христос налазио се међу њима, али они нису били у стању да Га одмах препознају на општељудске начине, до тада њима познате. Тајна непрепознавања није остала само догађај из далеке прошлости, везан за прве дане по Васкрсењу Спасовом; она је стварност која траје до данашњег дана. Да бисмо видели и препознали Васкрслога Господа, није довољан обичан људски вид. Неопходно је ново, духовно сагледавање — дар одозго, светодуховско искуство. Другим речима, неопходно је да уђемо у однос са Њим да би нам Он даровао познање Самога Себе. Тако је Својим ученицима Луки и Клеопи Господ, на крају, отворио очи и даровао им духовни вид да би Га познали (Лук. 24, 31), а апостолима сабраним иза затворених врата отворио ум да би разумели пророштва Светог Писма (Лук. 24, 45) и оно што се са Господом имало збити. То што Васкрсли Христос није био одмах препознат не значи да се Он скривао од људи него да је поштовао њихову слободу. На тај начин је поново показао и потврдио оно што је човеку од почетка даровано: слобода да се определи за Бога и да Му из те слободе верује и служи. Христос није људском роду наметнуо истину Васкрсења него ју је положио у простор вере. Шта би било да се Васкрсли јавио Пилату, стао пред Синедрион или се појавио на јерусалимским трговима? Тада би благовест о Васкрсењу постала демонстрација силе и моћи, а сама истина била би, на известан начин, наметнута. Уместо тога, Господ се јавља онима који Га љубе и тиме утемељује нове начине препознавања и прихватања истинског живота. Који су то начини и како савремени човек може да доживи ту стварност? Савремени човек
ВАСКРШЊА ЧЕСТИТКА АДМИНИСТРАТОРА ЕПАРХИЈЕ ЖИЧКЕ АРХИЕПИСКОПА И МИТРОПОЛИТА НИШКОГ Г. АРСЕНИЈА
Јелеосвећење у Храму Светог Саве у Краљеву
На Велику среду 9. априла 2026. године у Храму Светог Саве у Краљеву извршена је Света тајна Јелеосвећења, свештенство Храма Светог Саве је освештаним уљем помазало све присутне са молитвеном жељом да помазање буде на исцељење душе и тела.
Васкршњи број Жичког благовесника (април–јун 2026)
Са благословом Његовог Високопреосвештенства Митрополита нишког и администратора Епархије жичке Г. Арсенија из штампе је изашао нови број Жичког благовесника (април-јун 2026). Рубрику посвећену празнику Васкрсења Христовог чине четири текста. Протојереј Александар Јевтић у тексту ‘’Сараспињање и саваскрсење човека’’ разматра тему човековог учешћа у богочовечанском етосу Цркве. Позивајући се на увиде из светоотачке литературе, као и из области психологије и књижевности, аутор указује да човек не може мимоићи искуство туге и радости, али је питање какав одговор ће дати на ове изазове. Охристовљење нас не ослобађа страдања, већ их оплемењује и дарује снагу да се крст изнесе до краја. По речима о. Александра Шмемана: циљ нашег живота није сагледавање нашег смирења и врлине, већ спознаја Христовог кеносиса у Очовечењу које се збило ради нашега спасења. У тексту „Крст – од стуба срама до знака победе’’ ђакон Филип Зеленовић читаоцима предочава улогу коју је крст имао у искуству јудејског народа, као и у античко време. Упућује на важне историјско-социолошке аспекте, као и на медицинске увиде о томе какве су муке подносили они који су разапињани. Текст се завршава указивањем на значај крста: ‘’Данас је знак крста знак одрицања од себе, жртве, смирења, љубави и победе. Он је данас постао сила и слава, оружје победе, радост хришћанима. А таквим га је учинила љубав Христова. Управо Љубав Христова, а не само Његова смрт на Крсту, учинила је од стуба срама знак победе. Љубав према грешницима, неправедницима, злочинцима, љубав према свима.’’ Јереј Андреј Чиженко у тексту ‘’Шта је то Антипасха или зашто је потребна друга Пасха?’’ (у преводу са руског који је сачинио г. Небојша Ћосовић) читаоци могу пронаћи историјско и богословско објашњење Антипасхе, познатије као Томина недеља. Позивајући се на речи Светог Игњатија Брјанчанинова, аутор указује да смо и ми данас учесници догађаја сусрета Светог апостола Томе са Васкрслим Христом, о чему најбоље сведоче Господње речи упућене Томи о блаженству оних који не видеше, а вероваше. Клајв Стејплс Луис у тексту ‘’Шта нам је чинити са Исусом Христом?’’ (у преводу са енглеског који је сачинио вероучитељ Милорад Васиљевић) на веома оригиналан начин тумачи јеванђелска места која нам предочавају на који начин су се савременици односили према Христу. Као историчар књижевности, аутор указује да су неспретна поистовећивања јеванђелских текстова са легендама, која поједини писци дају. Упечатљиви детаљи у приповедању као стилска особеност, сем у појединим деловима Платонових Дијалога, нису познати све до савремене реалистичке форме приповедања у књижевности. Рубрика Богословље, историја, култура започиње текстом ‘’За душом цвећа’’ Преподобног Аве Јустина Ћелијског. Овде нам Ава предочава логосност света присутну у разним врстама цвећа, које, свака на свој начин, саучествују у крсно-васкрсној позицији човека. Катихета Бранислав Илић у тексту ‘’Литургија у животу апостолске заједнице’’ указује на значај Тајне Вечере коју је Господ савршио са апостолима, а коју су они потом наставили да савршавају кроз сабрања посећивана Духом Светим. Анализом апостолских списа износи увиде који нам предочавају суштинску важност Евхаристије у животу ране хришћанске заједнице. Посебне осврте чине на посланице Светог апостола Павла које обилују описима евхаристијских сабрања. Протонамесник Дарко Несторовић у тексту ‘’Значај богослужења за живот свештеника’’ нас подсећа на мноштво светописамских, богослужбених и светоотачких поука које свештеницима треба да сачињавају путоказ у вршењу ове узвишене службе. Износи упечатљив пример догађаја који се збио у ваљевском крају након Другог светског рата. Наиме, свештеник Живко Тодоровић је од свог млађег саслужитеља у току Литургије чуо да он сумња да се хлеб и вино заиста претварају у Тело и Крв Христову. Пред причешћивање народа, млади свештеник се унезверен вратио са путиром у олтар, позивајући проту Живка да види да су унутра заиста крв и месо. Прота му је рекао да скине одежду и иде у ћошак олтара да моли од Господа опроштај за неверовање, а и он се молио усрдно да се крв и месо врате у првобитни вид хлеба и вина како би могао да причести народ и заврши Свету Литургију. Милош Павловић у тексту ‘’Највеће чудо Светог Саве’’ истиче да су нам кроз Житија светитеља Саве која су сачинили Теодосије и Доментијан позната бројна чуда која је светитељ чинио како за земног живота, тако и по смрти. Овај текст је, према речима аутора, посвећен највећем чуду које је Сава учинио, а које се често не сматра чудом. То је чин добијања аутокефалије за српску Архиепископију, који је издејствован у веома тешким и компликованим историјским околностима. Вишња Костић и Ана Црепуљаревић у тексту ‘’Из дубине срца… Могућа читања бајки „Себични џин“ и „Срећни принц“ Оскара Вајлда, конципираном у форми књижевног дијалога, предочавају нам детаље из наведених дела која указују на страдално искуство многослојевите личности Оскара Вајлда, као и његово коначно приклањање узвишеном Лику Христовом као једином смислу страдалног света и човека кроз сву историју. Уколико имамо у виду да се до данас изоставља део посвећен Христу у бајки Себични џин, онда је важност овог текста још већа јер нам указује колико то штети пуноћи разумевања ове бајке са којом се деца сусрећу у веома раном узрасту. У Рубрици Психолошке теме, психолог Милош Благојевић у тексту ‘’Адолесценција, идентитет и психосоматика’’ износи битне моменте периода адолесценције (од 12. до 18. године) који се тичу различитих промена које појединац доживљава. Поред сазревања мозга, на емоционалном пољу дешавају се многе промене које је неопходно разумети. Аутор поручује: ‘’Најважнији задатак овог доба била би изградња идентитета која подразумева одговор на питања ко сам ја?, које су моје вредности?, шта желим у животу? и сл. Због тога млади у овом добу истражују различите улоге, вредности и уверења и зато долази до конфузије улога, лутања, експериментисања са изгледом, музиком и идеологијама, као и потребе за независношћу од родитеља, што често доводи до конфликта, посебно ако ни родитељи сами не знају одговоре на наведена питања и нису у стању да на одговарајући начин помогну детету да се снађе у овом бурном периоду.’’ У рубрици Прикази читаоци могу прочитати приказе нових наслова из издаваштва Епархије жичке. Приказ књиге Ђакон др Ивица Чаировић, Свети цар Константин Велики и Први васељенски сабор (325) (историјске и богословске перспективе), Краљево: ЕУО, 2025. написао је протојереј др Слободан Јаковљевић, уредник издаваштва Епархије жичке. Приказ књиге Свети Владика Николај Охридски и