Лист Храм бр. 111 Господе, хиљаду година пред тобом је као један дан, Проф. Александра Мијаиловић
Велико освећење храма Васкрсења Христовог у Франкфурту на Мајни
У Томину недељу, 27. априла 2025. године, освећен је храм Васкрсења Христовог у Франкфурту на Мајни. Чином великог освећења Храма и светом Литургијом началствовао је Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије уз саслужење: Архиепископа рузског г. Тихона, управљајућег Берлинском и немачком епархијом (Руска Православна Црква), Архиепископа и Митрополита жичког г. Јустина, Архиепископа диселдорфско-берлинског и Митрополита немачког г. Григорија, Архиепископа и Митрополита рашко-призренског г. Теодосија и Епископа умировљеног средњоевропског г. Константина, као и свештенства из више епархија Српске Православне Цркве и представника из других православних Цркава. У току свете Литургије протојереј Слободан Тијанић је удостојен права ношења напрсног крста. Чину освећења Храма и светој Литургији присуствовали су: амбасадор Босне и Херцеговине у Савезној републици Немачкој г. Дамир Арнаут, генерални конзул Републике Србије у Франкфурту на Мајни г. Александар Ђурђић, градоначелник Франкфурта на Мајни г. Мајк Јозеф, као и представници градске управе. На предлог Митрополита немачког Григорија, Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве је одликовао заслужне појединце за изградњу Храма у Франкфурту на Мајни орденом Светог краља Милутина, док је градоначелник Франкфурта на Мајни г. Мајк Јозеф одликован орденом Светог Саве другог степена. Орденом Светог Саве трећег степена одликован је г. Атанаско Филиповић. Након свете Литургије Митрополит Григорије је поздравио присутне. Беседу Његовог Високопреосвештенства доносимо у целости. ,,Драга браћо и сестре, уважени гости, драги пријатељи, данас смо сабрани у великој и дубокој радости – у радости која превазилази ријечи. Освећен је нови храм, који је ушао у живот Цркве као мјесто сабрања, мјесто гдје ћемо се учити заједништву, покајању и праштању. А управо нам о сабрању и заједништву говори и данашње јеванђеље о јављању васкрслог Господа својим ученицима. Није случајно што се баш овај одломак чита у недјељи по Васкрсу. Јер све што се збило у оној соби – затворена врата и страх који стеже срца ученика – дубоко нас се тиче. И тиче се наше Цркве. Каже се да су се ученици склонили због страха од Јудејаца. Колико само пута и ми затварамо врата срца свога – због страха, туге или немоћи? Колико пута и ми, као и они, чекамо нешто што не умијемо ријечима исказати? А онда – баш у такав простор – улази Христос. Не руши врата. Не виче. Не прекоријева. Он дође и каже: „Мир вам.“ Тим једноставним а спасоносним поздравом отвара простор нове стварности: стварности у којој Бог не долази да влада, него да сабира – у љубави и вјери. И у том тренутку, Он показује апостолима своје ране. Не крије их. Христос, васкрсли, живи, прослављени – не враћа се, дакле, као неповријеђени Бог, већ као Онај који носи ожиљке љубави. Тако нам се приближава, учећи нас да Црква није тријумфална тврђава, него тијело живога Бога – рањено и васкрсло. Зато и овај храм који смо данас освештали није само грађевина. Његови зидови јесу од камена, али његова душа сте – ви. Ми. Црква није објекат, него заједница и однос. Она није безгрешна, али је жива. Носи своје ране и благодат. И као што Тома није могао да вјерује док није видио ране – тако неријетко ни ми не можемо да вјерујемо ако не осјетимо да нас Црква у нашим слабостима прима, а не одбацује. А Тома, не заборавимо то, није невјерни. Он је искрени трагалац, који нас учи да Бог не одбацује питања. Не одбацује сумњу. И Христос му не даје само доказ, него – додир и живи, стварни однос. И тај додир рађа најдубљу и најдирљивију исповијест вјере у цијелом Јеванђељу: „Господ мој и Бог мој!“ Такву вјеру да нам Господ дарује: вјеру која се не боји рана. Вјеру која не тражи савршенство, него заједништво. Вјеру која се не ослања на камен, него на Христа. А у Њему – све што је рањено бива зацијељено и преображено. Зато је овај храм знак да Бог није одустао од нас. Сабира нас, рањене тражитеље, и дахом Духа Светога претвара у живу Цркву. Овај храм није само плод потребе за молитвеним мјестом у туђини, у којој, знамо то врло добро, није лако чак ни онда када нам ништа материјално не недостаје. Овај храм је плод труда да се наша заједница учврсти, да осјетимо припадност – једни другима и мјесту у којем живимо. Хвала вам, свима понаособ, за добру вољу, за сваку жртву, прилог, сваку капљицу зноја која је натопила овај камен – хвала вам за сву љубав према својој заједници. Али, и поред свега, морамо се још једном подсјетити: није храм, сам по себи, оно што чини дом Божији. Јер можемо се и на ливади сабрати и помолити, ако у срцу има љубави. Много је важније какви смо људи – једни према другима. Јер у овом свијету, увјерен сам у то, браћо и сестре, саборност и саосјећање потребнији су нам више него икада. Стога је битно не само шта зидамо око себе, него шта градимо у себи и какве мостове подижемо према другима. Створени смо по лику Божијем, и како је говорио блаженопочивши патријарх Павле – прије свега треба да будемо људи. А то значи: да не чинимо другоме што не желимо да се нама чини, и да чинимо оно што бисмо хтјели да буде нама даровано на земљи. Градити храмове јесте узвишен чин – и овај храм јесте подвиг достојан сваке похвале – али градити у себи и међу собом грађевину доброте, пожртвовања, милосрђа – усуђујем се рећи – још је важније. Јер не спасавају грађевине душе, али их зацијело може спасити дјело доброте и љубави. Овај храм је лијеп и важан, и вјерујем да се Господ, као и ми, радује овом уздарју. Али да се ми њиме и служимо на добро. Да оно што данас славимо не буде само црква углађена и углачана, у позлату одјевена – него да и ми, који у њу улазимо, будемо душе чисте, колико је то могуће у овом свијету. А увијек је, да не будемо у заблуди – могуће боље и више. Али да бар дамо све што је у нашој моћи да извучемо најбоље из себе. У овом храму ћемо се, ако Бог да, у радости окупљати – дочекивати Рођење Христово и Његово Васкрсење, и све празнике. И зато је потребно да непрестано себе и једни друге подсјећамо на суштину цркве као мјеста саборности гдје се људи повезују с Богом и једни с другима. Нека та наша заједница, колико је могуће, буде здрава, саосјећајна, нека се међусобно подржава и помаже. Јер – понављам – узалуд су нам куле и градови – и цркве саме по себи – ако љубави за ближњега и једни за друге у себи немамо. И, на концу, да не заборавимо: на данашњи дан Христос је дозволио Томи да дотакне Његове ране. А нама је данас у овом светом храму – и тако ће бити довијека –Христос даровао да дотакнемо Његову љепоту и да се присјетимо Његовог страдања и славног васкрсења. Тома је, додирнувши Његове ране, ускликнуо: „Господ мој и Бог мој!“ И ми данас, након свих суза, зноја, бриге и уздисаја, славећи Васкрсење Христово и гледајући овај прекрасни храм, једнодушно кличемо и радосно исповиједамо: „Господ мој и Бог
Исповест свештенства у Архијерејском намесништву рачанском
У уторак друге недеље по Васкрсу, 29. априла 2025. одржана је исповест и братски састанак свештенства Архијерејског намесништва рачанског у Храму Светог великомученика и исцелитеља Пантелејмона у Црвици. Свештенство Архијерејског намесништва рачанског исповедао је игуман манастира Раче архимандрит Герман (Авакумовић), а Божанствену Литургију Светог Јована Златоустог служио је Архијерејски намесник рачански протојереј-ставрофор Милинко Лукић уз саслуживање протонамесника Мирка Крупниковића, јереја Милана Босића и ђакона Ненада Зекавице. Након Свете Литургије, домаћин протојереј Владимир Малешевић припремио је трпезу за свештенство Архијерејског намесништва рачанског у парохијском дому Храма Светог великомученика и целебника Пантелејмона. Ђакон Ненад Зекавица
Исповест свештенства Архијерејског намесништва студеничког
Дана 28. априла 2025. када наша Црква прославља Свете апостоле Аристарха, Пуда и Трофима, у новоизграђеном храму Светог великомученика Прокопија у Баљевцу извршена је исповест свештенства, одслужена Света Литургија и одржан братски састанак. Свету Тајну Исповести обавио је Архијерејски намесник трнавски протојереј Мирослав Петров. Након исповести, Светом Литургијом началствовао је парох павлички протојереј Радован Радосављевић коме су саслуживали парох бељачки јереј Предраг Радојевић и парох градачки јереј Радомир Митровић уз саслуживање ђакона рашког Радоша Батаковића. За певницом су били Архијерејски намесник студенички и парох први рашки протојереј Данило Петровић, парох студенички протонамесник Александар Бојовић и парох трнавски протонамесник Иван Ћурчић. На братском састанку, присутнима се обратио Архијерејски намесник студенички и парох први рашки протојереј Данило Петровић који је понаособ изложио активности сваког свештеника студеничког намесништва похваљујући рад, труд и залагање на повереним им парохијама. На крају, трпезу љубави припремио је јереј Немања Тимотијевић на којој се обратио речима захвалности што је имао част да ове године буде домаћин сабрања. Ђакон Радош Батаковић
Братски састанак и исповест свештенства Архијерејског намесништва драгачевског
У уторак, 29. априла, када се молитвено сећамо Светих мученица Агапије, Хионије и Ирине, свештенство Архијерејског намесништва драгачевског сабрало се под сводовима Храма Светог архангела Гаврила у Гучи како би литургијски заблагодарило Васкрслом Господу. Овом приликом су свештеници приступили Светој Tајни Исповести. Духовник је био умировљени парох краљевачки, протојереј-ставрофор Мирољуб Маринковић. Литургијским сабрањем началствовао је парох каонски, јереј Марко Милошевић, уз саслуживање парохијског ђакона Николе Стевановића. Пригодном беседом се сабранима обратио парох лучански протојереј-ставрофор Далибор Милошевић. По одслуженој Литургији, одржан је братски састанак у сали парохијског дома, на коме се сабраним свештенослужитељима обратио Архијерејски намесник драгачевски протојереј-ставрофор Милун Ивановић, захваливши се најпре проти Мирољубу на труду и љубави. Састанак је био прилика да се старијој сабраћи представе и нови свештеници који су у протеклом периоду пристигли на службу у намесништво. Сабрање је окончано трпезом љубави која је уготовљена трудом Црквене општине Гуча. Братство храма
Живоносни Источник Пресвете Богородице – храмовна слава у В. Бањи
Дана 25. априла 2025. када наша Света Црква прославља празник Живоносног Источника Пресвете Богородице, Његово Високопреосвештенство Архиепископ и Митрополит жички Г. Јустин служио је Свету Архијерејску Литургију у Храму Живоносног Источника Пресвете Богородице у Врњачкој Бањи. Његовом Високопреосвештенству саслуживали су архимандрит Дамјан (Цветковић), Архијерејски намесник жички протојереј Саша Ковачевић, старешина храма протојереј Часлав Јовановић, протојереји Жарко Дончић и Радош Младеновић, јереји Александар Каранац и Бранко Росић, владичански ђакон Стефан Симић и ђакон врњачки Милутин Лекић. Високопреосвећени је у беседи између осталог нагласио да Живоносни Источник јесте сама Пресветa Богородица као извор сваког добра, она је почетак нашег спасења, а Њен син, наш Господ Исус Христос, као темељ наше вере и наде, учинио је све оно што је потребно за нас људе. Беседу Митрополита Јустина можете послушати ОВДЕ. Учешће у богослужењу узео је велики број верног народа. Након благосиљања славских дарова, уприличена је трпеза љубави за сав пристутан народ. ђакон врњачки Милутин Лекић
Дечији хор “Ирмос“ из Чачка, Васкршња честитка за Митрпополита жичког Г. Јустина
Исповест и братски састанак свештенства Архијерејског намесништва качерског
У Светлу суботу 26/13. априла 2025. када Црква слави Светог свештеномученика Артемона Лаодикијског у Храму Светог архангела Гаврила у Заграђу Светој тајни Исповести приступили су свештеници качерског намесништва. Исповедник је ове године био протојереј-ставрофор Дмитар Луковић, умировљени парох пожешки. Након исповести служена је Света Литургија на којој је началствовао Архијерејски намесник качерски протојереј-ставрофор Светолик Марковић, саслуживао је протонамесник Драган Мијаиловић, парох јарменовачки, као и ђакон Слободан Пејовић. Причасној чаши приступили су сви свештеници намесништва, а после отпуста Архијерејски намесник је изговорио беседу, на крају које се захвалио исповеднику проти Дмитру Луковићу на доласку, као и домаћину јереју Горану Џопалићу на дочеку. У парохијској сали, домаћин овогодишњег братског састанка припремио је богату трпезу за време које је настављен разговор у радосној и пријатној атмосфери. На литургијском сабрању и на ручку учествовали су и чланови црквеног одбора и парохијани заграђске парохије. Ђакон Слободан Пејовић
Јереј Александар Ђуричић, Васкрсење Христово кроз призму Јеванђеља
Васкрсење Христово представља централни догађај хришћанске вере, на којем почива целокупно хришћанско учење и живот Цркве. Апостол Павле у Посланици Коринћанима сведочи: „А aко Христос није устао, онда је празна проповед наша, па празна и вера ваша“ (1. Кор. 15, 14), чиме наглашава да је Васкрсење темељна истина хришћанства – без њега, вера губи своју снагу и смисао. Васкрсење је тријумф живота над смрћу, светлости над тамом и божанске љубави над грехом. Оно представља испуњење Божијег обећања и коначно откривење Христовог божанства. Јеванђелисти Матеј, Марко, Лука и Јован сведоче о овом догађају, преносећи различите аспекте Христовог Васкрсења. Кроз њихове извештаје откривамо да је Васкрсли Христос исти Исус који је страдао, али сада прослављен, не више подложан смрти. Јеванђеље по Матеју описује Васкрсење као космички догађај, праћен земљотресом и јављањем анђела: „И гле, земља се затресе веома; јер анђео Господњи сиђе с неба, и приступивши одвали камен од врата гробних и сеђаше на њему“ (Мт. 28, 2). Земљотрес и анђеоска појава указују на Божије деловање у историји. Камен је одваљен не зато да би Христос могао изаћи – јер је Он већ Васкрсао – већ да би људи могли видети и уверити се да је гроб празан. Анђео сведочи женама мироносицама: „Не бојте се ви; јер знам да Исуса распетога тражите. Није овде; јер устаде, као што је казао. Ходите да видите место где је лежао Господ“ (Мт. 28, 5-6). Христос се затим јавља ученицима и објављује: „Даде ми се свака власт на небу и на земљи“ (Мт. 28, 18), шаљући их у мисију: „Идите, дакле, и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа“ (Мт. 28, 19). Овим речима посланства, Христос успоставља универзалну мисију Цркве. Јеванђеље по Марку наглашава сведочанство анђела који говори женама: „Не плашите се. Исуса тражите Назарећанина, распетога. Устаде, није овде, ево места где га положише“ (Мк. 16, 6). Марко показује да је први одговор људи на Васкрсење страх и чуђење, јер се суочавају са реалношћу која превазилази људско искуство. Ово указује да Васкрсење није природни, већ натприродни догађај, дело Божије силе. У завршним стиховима, Христос се јавља ученицима и упућује их: „Идите по свему свету и проповедајте Јеванђеље сваком створењу“ (Мк. 16, 15). Овде се види да је Васкрсење основа за ширење Јеванђеља. Христос није Васкрсао само за себе, већ да би цело човечанство учинио учесником у победи над смрћу. Јеванђелист Лука наглашава радост и разумевање тајне Васкрсења. Анђели подсећају жене мироносице на Христове речи: „Што тражите живога међу мртвима? Није овде, него устаде; сетите се како вам каза док беше још у Галилеји“ (Лк. 24, 5-6). Овде видимо важност сећања на Христове речи. Његово Васкрсење није случајност, већ остварење онога што је најавио. Један од најупечатљивијих догађаја у Лукином Јеванђељу је Христово јављање ученицима на путу за Емаус, када их учи тумачењем Писма и открива се кроз ломљење хлеба. Када су га препознали, рекли су: „Не гораше ли срце наше у нама док нам говораше путем и док нам објашњаваше Писма?“ (Лк. 24, 32). Овај тренутак сведочи о дубоком утицају Васкрсења на веру. Када се Христос јавља ученицима у Јерусалиму, наглашава реалност Васкрсења: „Видите руке моје и ноге моје, да сам ја главом; опипајте ме и видите; јер дух нема тела и костију као што видите да ја имам“ (Лк. 24, 39). Јованово Јеванђеље доноси детаљан извештај о личном сусрету са васкрслим Христом. Марија Магдалина прва види Господа, али Га препознаје тек када је позове по имену: „Марија!“ – а она Му одговара: „Равуни!“ (Јн. 20, 16). Овај сусрет показује дубину личног односа који сваки човек може имати са Христом. Касније, Христос се јавља Томи, који изговара једну од најснажнијих исповести вере: „Господ мој и Бог мој!“ (Јн. 20, 28). Христова порука: „Зато што си ме видео, поверовао си; блажени који не видеше а вероваше“ (Јн. 20, 29) представља позив на веру која није заснована само на видљивим доказима. На крају, Христос у разговору са Петром наглашава љубав као основу апостолске мисије: „Напасај овце моје“ (Јн. 21, 17). Васкрсење Христово није само историјски догађај, већ вечна истина која има дубок значај за сваки аспект хришћанског живота. Свети Григорије Богослов у својој беседи каже: „Јуче сам био разапет са Христом, данас сам прослављен са Њим. Јуче сам умро са Њим, данас сам оживео са Њим. Јуче сам био сахрањен са Њим, данас васкрсавам са Њим.“ Овај дубоки богословски став сведочи да Васкрсење Христово није само догађај из прошлости, већ непрекидна реалност у животу сваког верника. Свети Атанасије Велики пише: „Кроз смрт Христову уништена је смрт и кроз Васкрсење Његово дарован је живот. Васкрсењем је Христос учинио да оно што је било мртво у Адаму, сада оживи у Њему.“ Ова мисао показује да Васкрсење има универзални значај – оно доноси обновљење читавог човечанства и свеколике творевине. Мајка Црква нас кроз богослужења подсећа на ову истину, а такође и сам тропар суштински оцртава значај Христовог преславног Васкрсења речима: „Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт уништи и онима у гробовима живот дарова“, ове речи означавају суштину Васкрсења – живот је победио смрт. Васкрсење Христово је позив сваком хришћанину да живи у светлости те победе, у нади, љубави и вери. Христос Васкрсе! Ваистину Васкрсе! Јереј Александар Ђуричић, парох у Кремнима Извор: Жички благовесник (април-јун 2025)
Исповест свештенства Архијерејског намесништва гружанског
На дан када наша Света Црква прославља Источни петак у Храму Светог Николаја Мирликијског из 14. века у селу Рамаћи, на живописним падинама Рудника, обављена је исповест, одслужена је Литургија и одржан братски састанак Архијерејског намесништва гружанског. Пре Свете Литургије сви свештеници нашег намесништва приступили су Светој тајни Исповести, а исповедник је био умировљени свештеник протојереј Крсман Вукадиновић. Након исповести служена је Литургија а њом је началствовао јереј Синиша Јовановић, парох у Гривцу. За певницом су се старали за благољепије јереј парох у Гунцатима Милан Шишовић и јереј Марко Прокић, парох у Закути. У току Свете Литургије јереј Марко Прокић обратио се рефератом под насловом ,,Улога и смисао иконе у Евхаристији“ са освртом на историјат празника који данас прослављамо, као и на свима корисне богословске увиде на задату тему. По одслуженој Литургији у парохијском дому, свештенству се обратио Архијерејски намесник гружански јереј Александар Јаћовић, парох у Борачу, говорећи о пастирској делатности и унапређењу живота Цркве на повереним нам парохијама што је породило увиде и промишљања, код свештеника који су били присутни и узели учешћа у разговору. Пре почетка, са братском пажњом и трудом припремљеног ручка, присутнима се обратио домаћин јереј Станимир Мирковић и срдачно се захвалио свима на присуству. Укрепљени Светим Тајнама и благодаћу Божијом, свештенство се разишло на своја послушања уз захвалност домаћину и надом на скори поновни сусрет у братској љубави а на назидање Цркве Божије спасење и живот света. јереј Младен Стевановић, парох у Честину
Лист Храм бр. 111 Господе, хиљаду година пред тобом је као један дан, Проф. Александра Мијаиловић
Велико освећење храма Васкрсења Христовог у Франкфурту на Мајни
У Томину недељу, 27. априла 2025. године, освећен је храм Васкрсења Христовог у Франкфурту на Мајни. Чином великог освећења Храма и светом Литургијом началствовао је Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије уз саслужење: Архиепископа рузског г. Тихона, управљајућег Берлинском и немачком епархијом (Руска Православна Црква), Архиепископа и Митрополита жичког г. Јустина, Архиепископа диселдорфско-берлинског и Митрополита немачког г. Григорија, Архиепископа и Митрополита рашко-призренског г. Теодосија и Епископа умировљеног средњоевропског г. Константина, као и свештенства из више епархија Српске Православне Цркве и представника из других православних Цркава. У току свете Литургије протојереј Слободан Тијанић је удостојен права ношења напрсног крста. Чину освећења Храма и светој Литургији присуствовали су: амбасадор Босне и Херцеговине у Савезној републици Немачкој г. Дамир Арнаут, генерални конзул Републике Србије у Франкфурту на Мајни г. Александар Ђурђић, градоначелник Франкфурта на Мајни г. Мајк Јозеф, као и представници градске управе. На предлог Митрополита немачког Григорија, Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве је одликовао заслужне појединце за изградњу Храма у Франкфурту на Мајни орденом Светог краља Милутина, док је градоначелник Франкфурта на Мајни г. Мајк Јозеф одликован орденом Светог Саве другог степена. Орденом Светог Саве трећег степена одликован је г. Атанаско Филиповић. Након свете Литургије Митрополит Григорије је поздравио присутне. Беседу Његовог Високопреосвештенства доносимо у целости. ,,Драга браћо и сестре, уважени гости, драги пријатељи, данас смо сабрани у великој и дубокој радости – у радости која превазилази ријечи. Освећен је нови храм, који је ушао у живот Цркве као мјесто сабрања, мјесто гдје ћемо се учити заједништву, покајању и праштању. А управо нам о сабрању и заједништву говори и данашње јеванђеље о јављању васкрслог Господа својим ученицима. Није случајно што се баш овај одломак чита у недјељи по Васкрсу. Јер све што се збило у оној соби – затворена врата и страх који стеже срца ученика – дубоко нас се тиче. И тиче се наше Цркве. Каже се да су се ученици склонили због страха од Јудејаца. Колико само пута и ми затварамо врата срца свога – због страха, туге или немоћи? Колико пута и ми, као и они, чекамо нешто што не умијемо ријечима исказати? А онда – баш у такав простор – улази Христос. Не руши врата. Не виче. Не прекоријева. Он дође и каже: „Мир вам.“ Тим једноставним а спасоносним поздравом отвара простор нове стварности: стварности у којој Бог не долази да влада, него да сабира – у љубави и вјери. И у том тренутку, Он показује апостолима своје ране. Не крије их. Христос, васкрсли, живи, прослављени – не враћа се, дакле, као неповријеђени Бог, већ као Онај који носи ожиљке љубави. Тако нам се приближава, учећи нас да Црква није тријумфална тврђава, него тијело живога Бога – рањено и васкрсло. Зато и овај храм који смо данас освештали није само грађевина. Његови зидови јесу од камена, али његова душа сте – ви. Ми. Црква није објекат, него заједница и однос. Она није безгрешна, али је жива. Носи своје ране и благодат. И као што Тома није могао да вјерује док није видио ране – тако неријетко ни ми не можемо да вјерујемо ако не осјетимо да нас Црква у нашим слабостима прима, а не одбацује. А Тома, не заборавимо то, није невјерни. Он је искрени трагалац, који нас учи да Бог не одбацује питања. Не одбацује сумњу. И Христос му не даје само доказ, него – додир и живи, стварни однос. И тај додир рађа најдубљу и најдирљивију исповијест вјере у цијелом Јеванђељу: „Господ мој и Бог мој!“ Такву вјеру да нам Господ дарује: вјеру која се не боји рана. Вјеру која не тражи савршенство, него заједништво. Вјеру која се не ослања на камен, него на Христа. А у Њему – све што је рањено бива зацијељено и преображено. Зато је овај храм знак да Бог није одустао од нас. Сабира нас, рањене тражитеље, и дахом Духа Светога претвара у живу Цркву. Овај храм није само плод потребе за молитвеним мјестом у туђини, у којој, знамо то врло добро, није лако чак ни онда када нам ништа материјално не недостаје. Овај храм је плод труда да се наша заједница учврсти, да осјетимо припадност – једни другима и мјесту у којем живимо. Хвала вам, свима понаособ, за добру вољу, за сваку жртву, прилог, сваку капљицу зноја која је натопила овај камен – хвала вам за сву љубав према својој заједници. Али, и поред свега, морамо се још једном подсјетити: није храм, сам по себи, оно што чини дом Божији. Јер можемо се и на ливади сабрати и помолити, ако у срцу има љубави. Много је важније какви смо људи – једни према другима. Јер у овом свијету, увјерен сам у то, браћо и сестре, саборност и саосјећање потребнији су нам више него икада. Стога је битно не само шта зидамо око себе, него шта градимо у себи и какве мостове подижемо према другима. Створени смо по лику Божијем, и како је говорио блаженопочивши патријарх Павле – прије свега треба да будемо људи. А то значи: да не чинимо другоме што не желимо да се нама чини, и да чинимо оно што бисмо хтјели да буде нама даровано на земљи. Градити храмове јесте узвишен чин – и овај храм јесте подвиг достојан сваке похвале – али градити у себи и међу собом грађевину доброте, пожртвовања, милосрђа – усуђујем се рећи – још је важније. Јер не спасавају грађевине душе, али их зацијело може спасити дјело доброте и љубави. Овај храм је лијеп и важан, и вјерујем да се Господ, као и ми, радује овом уздарју. Али да се ми њиме и служимо на добро. Да оно што данас славимо не буде само црква углађена и углачана, у позлату одјевена – него да и ми, који у њу улазимо, будемо душе чисте, колико је то могуће у овом свијету. А увијек је, да не будемо у заблуди – могуће боље и више. Али да бар дамо све што је у нашој моћи да извучемо најбоље из себе. У овом храму ћемо се, ако Бог да, у радости окупљати – дочекивати Рођење Христово и Његово Васкрсење, и све празнике. И зато је потребно да непрестано себе и једни друге подсјећамо на суштину цркве као мјеста саборности гдје се људи повезују с Богом и једни с другима. Нека та наша заједница, колико је могуће, буде здрава, саосјећајна, нека се међусобно подржава и помаже. Јер – понављам – узалуд су нам куле и градови – и цркве саме по себи – ако љубави за ближњега и једни за друге у себи немамо. И, на концу, да не заборавимо: на данашњи дан Христос је дозволио Томи да дотакне Његове ране. А нама је данас у овом светом храму – и тако ће бити довијека –Христос даровао да дотакнемо Његову љепоту и да се присјетимо Његовог страдања и славног васкрсења. Тома је, додирнувши Његове ране, ускликнуо: „Господ мој и Бог мој!“ И ми данас, након свих суза, зноја, бриге и уздисаја, славећи Васкрсење Христово и гледајући овај прекрасни храм, једнодушно кличемо и радосно исповиједамо: „Господ мој и Бог
Исповест свештенства у Архијерејском намесништву рачанском
У уторак друге недеље по Васкрсу, 29. априла 2025. одржана је исповест и братски састанак свештенства Архијерејског намесништва рачанског у Храму Светог великомученика и исцелитеља Пантелејмона у Црвици. Свештенство Архијерејског намесништва рачанског исповедао је игуман манастира Раче архимандрит Герман (Авакумовић), а Божанствену Литургију Светог Јована Златоустог служио је Архијерејски намесник рачански протојереј-ставрофор Милинко Лукић уз саслуживање протонамесника Мирка Крупниковића, јереја Милана Босића и ђакона Ненада Зекавице. Након Свете Литургије, домаћин протојереј Владимир Малешевић припремио је трпезу за свештенство Архијерејског намесништва рачанског у парохијском дому Храма Светог великомученика и целебника Пантелејмона. Ђакон Ненад Зекавица
Исповест свештенства Архијерејског намесништва студеничког
Дана 28. априла 2025. када наша Црква прославља Свете апостоле Аристарха, Пуда и Трофима, у новоизграђеном храму Светог великомученика Прокопија у Баљевцу извршена је исповест свештенства, одслужена Света Литургија и одржан братски састанак. Свету Тајну Исповести обавио је Архијерејски намесник трнавски протојереј Мирослав Петров. Након исповести, Светом Литургијом началствовао је парох павлички протојереј Радован Радосављевић коме су саслуживали парох бељачки јереј Предраг Радојевић и парох градачки јереј Радомир Митровић уз саслуживање ђакона рашког Радоша Батаковића. За певницом су били Архијерејски намесник студенички и парох први рашки протојереј Данило Петровић, парох студенички протонамесник Александар Бојовић и парох трнавски протонамесник Иван Ћурчић. На братском састанку, присутнима се обратио Архијерејски намесник студенички и парох први рашки протојереј Данило Петровић који је понаособ изложио активности сваког свештеника студеничког намесништва похваљујући рад, труд и залагање на повереним им парохијама. На крају, трпезу љубави припремио је јереј Немања Тимотијевић на којој се обратио речима захвалности што је имао част да ове године буде домаћин сабрања. Ђакон Радош Батаковић
Братски састанак и исповест свештенства Архијерејског намесништва драгачевског
У уторак, 29. априла, када се молитвено сећамо Светих мученица Агапије, Хионије и Ирине, свештенство Архијерејског намесништва драгачевског сабрало се под сводовима Храма Светог архангела Гаврила у Гучи како би литургијски заблагодарило Васкрслом Господу. Овом приликом су свештеници приступили Светој Tајни Исповести. Духовник је био умировљени парох краљевачки, протојереј-ставрофор Мирољуб Маринковић. Литургијским сабрањем началствовао је парох каонски, јереј Марко Милошевић, уз саслуживање парохијског ђакона Николе Стевановића. Пригодном беседом се сабранима обратио парох лучански протојереј-ставрофор Далибор Милошевић. По одслуженој Литургији, одржан је братски састанак у сали парохијског дома, на коме се сабраним свештенослужитељима обратио Архијерејски намесник драгачевски протојереј-ставрофор Милун Ивановић, захваливши се најпре проти Мирољубу на труду и љубави. Састанак је био прилика да се старијој сабраћи представе и нови свештеници који су у протеклом периоду пристигли на службу у намесништво. Сабрање је окончано трпезом љубави која је уготовљена трудом Црквене општине Гуча. Братство храма
Живоносни Источник Пресвете Богородице – храмовна слава у В. Бањи
Дана 25. априла 2025. када наша Света Црква прославља празник Живоносног Источника Пресвете Богородице, Његово Високопреосвештенство Архиепископ и Митрополит жички Г. Јустин служио је Свету Архијерејску Литургију у Храму Живоносног Источника Пресвете Богородице у Врњачкој Бањи. Његовом Високопреосвештенству саслуживали су архимандрит Дамјан (Цветковић), Архијерејски намесник жички протојереј Саша Ковачевић, старешина храма протојереј Часлав Јовановић, протојереји Жарко Дончић и Радош Младеновић, јереји Александар Каранац и Бранко Росић, владичански ђакон Стефан Симић и ђакон врњачки Милутин Лекић. Високопреосвећени је у беседи између осталог нагласио да Живоносни Источник јесте сама Пресветa Богородица као извор сваког добра, она је почетак нашег спасења, а Њен син, наш Господ Исус Христос, као темељ наше вере и наде, учинио је све оно што је потребно за нас људе. Беседу Митрополита Јустина можете послушати ОВДЕ. Учешће у богослужењу узео је велики број верног народа. Након благосиљања славских дарова, уприличена је трпеза љубави за сав пристутан народ. ђакон врњачки Милутин Лекић
Дечији хор “Ирмос“ из Чачка, Васкршња честитка за Митрпополита жичког Г. Јустина
Исповест и братски састанак свештенства Архијерејског намесништва качерског
У Светлу суботу 26/13. априла 2025. када Црква слави Светог свештеномученика Артемона Лаодикијског у Храму Светог архангела Гаврила у Заграђу Светој тајни Исповести приступили су свештеници качерског намесништва. Исповедник је ове године био протојереј-ставрофор Дмитар Луковић, умировљени парох пожешки. Након исповести служена је Света Литургија на којој је началствовао Архијерејски намесник качерски протојереј-ставрофор Светолик Марковић, саслуживао је протонамесник Драган Мијаиловић, парох јарменовачки, као и ђакон Слободан Пејовић. Причасној чаши приступили су сви свештеници намесништва, а после отпуста Архијерејски намесник је изговорио беседу, на крају које се захвалио исповеднику проти Дмитру Луковићу на доласку, као и домаћину јереју Горану Џопалићу на дочеку. У парохијској сали, домаћин овогодишњег братског састанка припремио је богату трпезу за време које је настављен разговор у радосној и пријатној атмосфери. На литургијском сабрању и на ручку учествовали су и чланови црквеног одбора и парохијани заграђске парохије. Ђакон Слободан Пејовић
Јереј Александар Ђуричић, Васкрсење Христово кроз призму Јеванђеља
Васкрсење Христово представља централни догађај хришћанске вере, на којем почива целокупно хришћанско учење и живот Цркве. Апостол Павле у Посланици Коринћанима сведочи: „А aко Христос није устао, онда је празна проповед наша, па празна и вера ваша“ (1. Кор. 15, 14), чиме наглашава да је Васкрсење темељна истина хришћанства – без њега, вера губи своју снагу и смисао. Васкрсење је тријумф живота над смрћу, светлости над тамом и божанске љубави над грехом. Оно представља испуњење Божијег обећања и коначно откривење Христовог божанства. Јеванђелисти Матеј, Марко, Лука и Јован сведоче о овом догађају, преносећи различите аспекте Христовог Васкрсења. Кроз њихове извештаје откривамо да је Васкрсли Христос исти Исус који је страдао, али сада прослављен, не више подложан смрти. Јеванђеље по Матеју описује Васкрсење као космички догађај, праћен земљотресом и јављањем анђела: „И гле, земља се затресе веома; јер анђео Господњи сиђе с неба, и приступивши одвали камен од врата гробних и сеђаше на њему“ (Мт. 28, 2). Земљотрес и анђеоска појава указују на Божије деловање у историји. Камен је одваљен не зато да би Христос могао изаћи – јер је Он већ Васкрсао – већ да би људи могли видети и уверити се да је гроб празан. Анђео сведочи женама мироносицама: „Не бојте се ви; јер знам да Исуса распетога тражите. Није овде; јер устаде, као што је казао. Ходите да видите место где је лежао Господ“ (Мт. 28, 5-6). Христос се затим јавља ученицима и објављује: „Даде ми се свака власт на небу и на земљи“ (Мт. 28, 18), шаљући их у мисију: „Идите, дакле, и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа“ (Мт. 28, 19). Овим речима посланства, Христос успоставља универзалну мисију Цркве. Јеванђеље по Марку наглашава сведочанство анђела који говори женама: „Не плашите се. Исуса тражите Назарећанина, распетога. Устаде, није овде, ево места где га положише“ (Мк. 16, 6). Марко показује да је први одговор људи на Васкрсење страх и чуђење, јер се суочавају са реалношћу која превазилази људско искуство. Ово указује да Васкрсење није природни, већ натприродни догађај, дело Божије силе. У завршним стиховима, Христос се јавља ученицима и упућује их: „Идите по свему свету и проповедајте Јеванђеље сваком створењу“ (Мк. 16, 15). Овде се види да је Васкрсење основа за ширење Јеванђеља. Христос није Васкрсао само за себе, већ да би цело човечанство учинио учесником у победи над смрћу. Јеванђелист Лука наглашава радост и разумевање тајне Васкрсења. Анђели подсећају жене мироносице на Христове речи: „Што тражите живога међу мртвима? Није овде, него устаде; сетите се како вам каза док беше још у Галилеји“ (Лк. 24, 5-6). Овде видимо важност сећања на Христове речи. Његово Васкрсење није случајност, већ остварење онога што је најавио. Један од најупечатљивијих догађаја у Лукином Јеванђељу је Христово јављање ученицима на путу за Емаус, када их учи тумачењем Писма и открива се кроз ломљење хлеба. Када су га препознали, рекли су: „Не гораше ли срце наше у нама док нам говораше путем и док нам објашњаваше Писма?“ (Лк. 24, 32). Овај тренутак сведочи о дубоком утицају Васкрсења на веру. Када се Христос јавља ученицима у Јерусалиму, наглашава реалност Васкрсења: „Видите руке моје и ноге моје, да сам ја главом; опипајте ме и видите; јер дух нема тела и костију као што видите да ја имам“ (Лк. 24, 39). Јованово Јеванђеље доноси детаљан извештај о личном сусрету са васкрслим Христом. Марија Магдалина прва види Господа, али Га препознаје тек када је позове по имену: „Марија!“ – а она Му одговара: „Равуни!“ (Јн. 20, 16). Овај сусрет показује дубину личног односа који сваки човек може имати са Христом. Касније, Христос се јавља Томи, који изговара једну од најснажнијих исповести вере: „Господ мој и Бог мој!“ (Јн. 20, 28). Христова порука: „Зато што си ме видео, поверовао си; блажени који не видеше а вероваше“ (Јн. 20, 29) представља позив на веру која није заснована само на видљивим доказима. На крају, Христос у разговору са Петром наглашава љубав као основу апостолске мисије: „Напасај овце моје“ (Јн. 21, 17). Васкрсење Христово није само историјски догађај, већ вечна истина која има дубок значај за сваки аспект хришћанског живота. Свети Григорије Богослов у својој беседи каже: „Јуче сам био разапет са Христом, данас сам прослављен са Њим. Јуче сам умро са Њим, данас сам оживео са Њим. Јуче сам био сахрањен са Њим, данас васкрсавам са Њим.“ Овај дубоки богословски став сведочи да Васкрсење Христово није само догађај из прошлости, већ непрекидна реалност у животу сваког верника. Свети Атанасије Велики пише: „Кроз смрт Христову уништена је смрт и кроз Васкрсење Његово дарован је живот. Васкрсењем је Христос учинио да оно што је било мртво у Адаму, сада оживи у Њему.“ Ова мисао показује да Васкрсење има универзални значај – оно доноси обновљење читавог човечанства и свеколике творевине. Мајка Црква нас кроз богослужења подсећа на ову истину, а такође и сам тропар суштински оцртава значај Христовог преславног Васкрсења речима: „Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт уништи и онима у гробовима живот дарова“, ове речи означавају суштину Васкрсења – живот је победио смрт. Васкрсење Христово је позив сваком хришћанину да живи у светлости те победе, у нади, љубави и вери. Христос Васкрсе! Ваистину Васкрсе! Јереј Александар Ђуричић, парох у Кремнима Извор: Жички благовесник (април-јун 2025)
Исповест свештенства Архијерејског намесништва гружанског
На дан када наша Света Црква прославља Источни петак у Храму Светог Николаја Мирликијског из 14. века у селу Рамаћи, на живописним падинама Рудника, обављена је исповест, одслужена је Литургија и одржан братски састанак Архијерејског намесништва гружанског. Пре Свете Литургије сви свештеници нашег намесништва приступили су Светој тајни Исповести, а исповедник је био умировљени свештеник протојереј Крсман Вукадиновић. Након исповести служена је Литургија а њом је началствовао јереј Синиша Јовановић, парох у Гривцу. За певницом су се старали за благољепије јереј парох у Гунцатима Милан Шишовић и јереј Марко Прокић, парох у Закути. У току Свете Литургије јереј Марко Прокић обратио се рефератом под насловом ,,Улога и смисао иконе у Евхаристији“ са освртом на историјат празника који данас прослављамо, као и на свима корисне богословске увиде на задату тему. По одслуженој Литургији у парохијском дому, свештенству се обратио Архијерејски намесник гружански јереј Александар Јаћовић, парох у Борачу, говорећи о пастирској делатности и унапређењу живота Цркве на повереним нам парохијама што је породило увиде и промишљања, код свештеника који су били присутни и узели учешћа у разговору. Пре почетка, са братском пажњом и трудом припремљеног ручка, присутнима се обратио домаћин јереј Станимир Мирковић и срдачно се захвалио свима на присуству. Укрепљени Светим Тајнама и благодаћу Божијом, свештенство се разишло на своја послушања уз захвалност домаћину и надом на скори поновни сусрет у братској љубави а на назидање Цркве Божије спасење и живот света. јереј Младен Стевановић, парох у Честину