Света Тајна Јелеоосвећења на Златибору
„Болује ли ко међу вама? Нека дозове презвитере црквене и нека се моле над њим, помазавши га уљем у име Господње. И молитва вере ће спасти болесника и подигнуће га Господ; и ако је грех учинио, опростиће му се.“ (Јак 5, 14-15) На дан прославе светих мученика и бесребреника Козме и Дамјана, 14. јула 2025. године, у Храму Преображења Господњег на Златибору, служена је Света Тајна Јелеоосвећења. Богослужењем је началствовао настојатељ Манастира Увац протосинђел Урош (Васиљевић). Саслуживали су: протојереј-ставрофор Бранко Зелен (Архиепископија београдско-карловачка), протојереј Дејан Војисављевић, старешина храма, протојереј Миодраг Тодоровић, парох златиборски, протојереј Давид Селаковић, парох ариљски, протонамесник Милан Мијаиловић, парох чајетински, јереј Марко Денић, парох сирогојнски, као и ђакон Ненад Срећковић. Свештенослужитељи су принели молитве Господу за исцељење душе и тела како присутних, тако и оних болесних који нису могли приступити овом сабрању. У Светој Тајни са мноштвом народа су учествовали и протојереј Драгиша Ђуричић, парох шљивовички, као и сестринство Манастира Дубраве са игуманијом Теодором, доневши на целивање и јастуче Св. Нектарија Егинског, које се ових дана налази у њиховом манастиру. По завршетку Свете Тајне присутнима се обратио јереј Марко Денић, који је говорио о житију светитеља Козме и Дамјана, као и о благодатним даровима Свете Тајне Јелеоосвећења. ђакон Ненад Срећковић
Слава Храма Светих Козме и Дамјана у Будожељи код Ивањице
Окружен шумом и миром, отворен за све, као што је и срце Створитеља отворено за све оне који му се усрдно обраћају, Храм Светих Козме и Дамјана данас је прославио своју славу. Сабрани у Христу захвално су заблагодарили својим молитвеним присуством и појањем величајући име Господње. Свету Литургију је служио јереј Радоња Мирковић, уз саслужење протојереја Ненада Бајића. Након литије, у беседи јереја Радоње Мирковића, пароха при Манастиру Ваведење, сабрани верни су позвани на мир, љубав и јединство, са посебним молитвеним освртом на недавне благе речи нашег Митрополита жичког господина Јустина. Радост данашњег празника настављена је за трпезом љубави. Свети бесребреници и чудотворци Козмо и Дамјане, посетите немоћи наше, на дар сте примили, као дар нам и дарујте! Јереј Момчило Славковић
Најава: Прослава 135 година постојања Храма Светог архангела Гаврила у Чајетини
Духовно вече у Пожеги поводом петогодишњице од упокојења протојереја-ставрофора Ненада Величковића
Благословом нашег Архиепископа и Митрополита Јустина, на празник Сабора светих дванаест апостола, 13. 07. 2025. одржано је духовно вече са предавањем старешине Цркве Светог Марка из Ужица протојереја-ставрофора Милића Драговића који је говорио на тему „Апостоли, пастири добри – сведоци васкрсења“. Непосредан повод за окупљање била је пета годишњица од упокојења блажене успомене свештеника Ненада Величковића који је 25 година провео у Пожеги као парохијски свештеник. Све је почело вечерњом службом у Храму Светих царева Константина и Јелене којом је началствовао отац Милић уз присуство великог броја верника. На крају вечерње службе одслужен је помен оцу Ненаду а потом смо сви прешли у црквену салу где је одржано предавање. У наставку је приказан биографски филм о оцу Ненаду који је снимљен благословом нашег Митрополита Јустина још 2021. године поводом прве годишњице од престављења у Господу. На крају отац Милић је одговарао на питања сабраног народа. Наша сала је била мала да прими све који су дошли како би чули живу реч Божију коју отац Милић дивно преноси, као и да се подсете на оца Ненада и молитвено да га спомену. Даће Господ да имамо још пуно оваквих сабрања на духовну корист и укрепљење нашег народа који жели Истину. Слава Богу за све! Братство храма
Златибор: Предавање протојереја Душана Томића на тему “Вера као животно опредељење“
У недељу 13. јула 2025. након евхаристијског сабрања у Храму Преображења Господњег на Златибору, протојереј Душан Томић одржао је предавање на тему ,,Вера као животно опредељење“. На почетку свог излагања, о. Душан је говорио о неопходности учествовања у Литургији. Цитирајући речи Светог Иринеја Лионског: „Наша вера је сагласна са Евхаристијом и Евхаристија потврђује нашу веру“, предавач је истакао да истинске чланове Цркве одликују редовни доласци на богослужења и сједињење са Господом кроз Свето Причешће. Вера коју исповедамо треба да буде свакодневна животна реалност, а њен основни циљ јесте остварење заједнице са Богом. Да би човек дошао у заједницу са Богом и тако задобио спасење, потребно је да живи по вери. Вера је по речима Светог Максима Исповедника први лек за наше спасење. Она се најпре исповеда у крштењу. Дакле, човек се спасава вером, али кроз добра дела. Бити хришћанин значи да носимо бремена једни другима, истакао је о. Душан. У наставку предавања протојереј Душан је навео низ цитата Светих отаца, који нас упућују на Литургију као највећи и најузвишенији циљ нашег живота. На самом крају, предавач се захвалио братству храма и свима сабранима на љубави и гостопримству. Ђакон Ненад Срећковић
Црквена слава и прослава 200 година од изградње храма у Лазцу
На дан када наша Света Православна Црква прославља првоврховне апостоле Петра и Павла, lазачкој парохији је уприличена велика част доласком Архиепископа и Митрополита жичког господина Јустина. На Светој Архијерејској Литургији саслуживали су архијерејски намесник трнавски Мирослав Петров, протојереј ставрофор Крстивоје Милуновић, протојереј Владимир Стефановић, јереј Миладин Милуновић и ђакон Стефан Симић. Литургију је појао протопсалт Иван Трајковић, а евхаристијском сабрању присуствовао је велики број верника из свих села лазачке парохије. Да радост буде још изобилнија осим прославе славе храма обележен је јубилеј, 200 година од изградње цркве. На месту садашњег здања првобитно је била изграђена црква брвнара која је освећена 1825. године. Садашњи храм је грађен од 1961. до 1964. Освећен је 1965. Прослави јубилеја претходила је обнова у оквиру које је комплетно реконструисан храм, започет фрескопис, уређена порта и сређен парохијски дом. Високопреосвећени Aрхиепископ и Mитрополит Јустин обратио се вернима у својој беседи и истакао значај светих апостола Петра и Павла где је говорио о њиховим животима и објаснио суштину њиховог печата апостолства у Господу. Апостол Павле је од гонитеља хришћана спознавши Христа постао велики делатељ истине вере и писац јеванђелске речи. Пређашњи Савле увидевши светлост Божију која је засијала у његовом срцу, преобратио се на једини пут истине којим је постао образац вере и пример свима нама. Бродоломи, прогонства, муке и тамнице је претрпео и опет говорио ,,Радујте се и свагда говорим у Христу, радујте се!” Поука за све нас је да без Бога човек не може бити комплетан. Беседу Митрополита Јустина можете послушати ОВДЕ. Након заамвоне молитве освећен је славски колач и славско жито после чега су подељене грамате добротворима и приложницима. Присутне је поздравио старешина храма јереј Миладин Милуновић који се том приликом захвалио и честитао храмовну славу и велики јубилеј. Након Свете Литургије уприличен је пригодан културно-уметнички програм у коме су учествовали чланови удружења жена “Љубав на сеоски начин“ из Жаочана и удружења жена “Сачувајмо традицију“ из Самаила које су свесрдачно помагале око припреме целокупне прославе. Јереј Миладин Милуновић
Петровдан у Мајдану код Горњег Милановца
Лета Господњег 2025. године, црква у Мајдану свечано је прославила празник Светих првоврховних апостола Петра и Павла – Петровдан. Прослава је почела Светом Литургијом којом је началствовао протојереј-ставрофор Јован Ђорем, умировљени свештеник, а саслуживали су му јереј Зоран Стевлић, парох мајдански, као и ђакон горњомилановачки Јован Тошић. Литургији је присуствовао и протојереј-ставрофор Ненад Вучићевић свештеник у Латковићу из епархије Ваљевске, као и председник општине Горњи Милановац Дејан Ковачевић, који је родом из Мајдана. Домаћин овогодишње славе био је Будо Васић са Рудника. Данашња црква у Мајдану посвећена је Светој Тројици, али верници рудничког краја обележавају и Петровдан као храмовну славу, из разлога што је некада стара црква брвнара била посвећена овом празнику. Та црква брвнара је највероватније 1815. године запаљена од стране Ћаја-паше, који је пролазио са војском кроз Мајдан на путу ка Чачку, уочи битке на Љубићу. Данашња Црква Свете Тројице сазидана је залагањем парохијана и свештеника Сретена Поповића, док је значајан приложник био и краљ Александар Обреновић. По подацима из црквеног летописа, данашњу цркву је освештао Епископ Сава Бараћ – Дечанац. Након Литургије и резања славског колача, уприличена је трпеза љубави за све присутне, коју је овогодишњи домаћин спремио са својом породицом. На крају, парох мајдански јереј Зоран Стевлић поделио је захвалнице свим приложницима и добротоворима који су до сада помогли и донирали како цркви, тако и обнови парохијског дома која је у току. Парох мајдански јереј Зоран Стевлић
Јеванђелско тумачење за недељу 5. по Духовима – Митрополит Јован Зизјулас, “Демонско као негација постојања“
(Мт 8, 28 – 9, 1) У јеванђелском одељку који смо управо чули, драга моја браћо, постоји један детаљ коме ваља посебно да обратимо пажњу. Господ посећује крај Гергесинаца и тамо сусреће два бесомучна човека. Ти бесомучни, као што смо чули из Јеванђеља, излазили су из гробова. А један други јеванђелист, који описује исти догађај, напомиње да су ти бесомучни становали у гробовима. Речи „демонизовани“, „демонско“, „демон“ суштински описују зло које не можемо да контролишемо, зло које превазилази наше моћи. То зло потиче од слободе. Да нема слободе, не би било ни зла. Да Бог није створио човека слободним, да није створио слободна бића, не би било зла. Зло је, дакле, проистекло из слободе, али прва слободна бића која је Бог створио били су анђели, а не људи. Свето Писмо описује да је први човек пао у зло јер му је то дело предложио лукави (тј. ђаво). Зло, дакле, у које је човек пао, не потиче искључиво од њега. То је нешто што му је претходило, нешто што га превазилази. И, наравно, иако је човек имао могућност да својом слободом одбије тај предлог зла, он га није одбио. Неки Оци Цркве, као што су свети Иринеј и свети Максим, гледају с разумевањем на тај случај човека и кажу: „Човек је био у стању попут малог детета“ — и на неки начин био је преварен. Ушло је, дакле, зло из другог извора, које је изнад, мимо човека, и то је оно демонско. У чему се огледа то демонско? Оно се састоји у великом и снажном „не“ према вољи Божијој. А то „не“ према вољи Божијој не односи се само на заповести Божије, него се у суштини односи на саму жељу Божију да постоји свет. Само постојање је воља Божија. Бог је хтео да створи свет, и зато свет постоји. Највеће, дакле, и најдубље „не“ које неко може да упути Богу јесте да одбаци само постојање, свет, творевину. Управо то су учинили први анђели који су отпали, демони, и то чине непрестано — желе да одбаце и униште постојање света, јер тиме нападају саму вољу Божију. То „не“ постојању поприма разне облике и доминирало је када је човек прихватио предлог лукавог да каже „не“ Богу. Ушла је смрт. Смрти не би било да није постојало то „не“ вољи Божијој да постоји свет. То „не“ постојању јесте смрт. И од оног тренутка када је човек рекао „не“ Богу и прекинуо заједницу са Њим, било је природно и неминовно да уђе и телесна смрт и да човек више не може да избегне смрт. Да се од поколења до поколења преноси смрт. Да рађа децу смртну — децу која, иако живе, истовремено умиру. То представља велику осуду за човека и проистекло је из тога што је изгубио заједницу са Богом. То „не“ вољи Божијој да постоји свет добија и друге облике. Најекстремнији облик тог „не“ јесте не само даје ушла смрт у свет, већ се појавило и убиство. И наравно, ово, драга моја браћо, звучи као велика крајност. Мало је оних који убијају друге, али у стварности убиство потиче из одбацивања другога. Бог каже да жели да постоји и онај други, а ми кажемо: „Не. Не желимо да постоји онај други.“ Одбацивање другог може да поприми различите облике. Можемо узети оружје и убити га да не би постојао, можемо га игнорисати као да не постоји, можемо бити равнодушни на његово постојање. То да га мрзим и да му желим смрт је крајњи облик, и неки ће нам рећи: „Ма нисмо ми убице“, али суштина убиства јесте одбацивање другога. А то одбацивање другога стално се дешава. Колико људи постоји на овом свету према којима смо равнодушни? А нарочито, када одбацујемо оне који су нас повредили — своје непријатеље — онда, дакле, кад им не праштамо, не волимо, и можда им чак и желимо зло, када више волимо да нису ни постојали — тада то већ постаје убиство. То је оно демонско у човеку који каже „не“ вољи Божијој да постоји и други. И то може да се прошири не само на то да не желимо да постоји други, већ, у случајевима крајњег демонског стања, и на то да не желимо ни ми сами да постојимо. Да кажемо „не“ сопственом постојању. Да кажемо „не“ у облику самоубиства, зато је за Цркву самоубиство неприхватљив чин, јер то је такође демонско „не“ постојању, као и са тиме да користимо наш живот, наше тело, на такав начин да се оно уништава — то је стремљење ка самоуништењу. А узима и други облик — облик уништавања природе, јер и природу је Бог створио, и долази човек који каже: „Ја ћу те уништити“. Видели сте у данашњем јеванђелском одељку шта су демони тражили од Христа — да их пошаље у крдо свиња. И чим су ушли тамо, крдо је потрчало, сурвало се и изгинуло. Зар вас то мало не подсећа на оно што ми данас радимо — кад уништавамо природу? Ту Божију творевину, коју, чинећи себе боговима и одбацивајући вољу Божију, користимо као нашу имовину уништавајући је, тако да такав однос према природи и нас на крају води у самоуништење. На који начин можемо победити демонско? Прво, демонско не можемо победити сопственим снагама. Највећи светитељи, подвижници који су се борили против демона — лицем к лицу, као што је свети Антоније Велики и други — знали су то врло добро. Не можеш својим силама да се избориш против демонског. Само Божија интервенција, само Божија благодат може да нас ослободи од демонског. Зато је било потребно да сам Син Божији дође, да постане човек и да се суочи са демонима, као у данашњем јеванђелском одељку, у којем су, чим су га угледали, рекли: „Шта имаш с нама, Исусе, Сине Божији? Дошао си пре времена да нас мучиш?“ Пре времена — јер су знали да ће доћи време када ће их уништити. Једном, на крају историје, наћи ће се пред Оним који ће их уништити — који је већ поништио силу демонску. А он је поништио силу демонску својим Васкрсењем. Својим Васкрсењем Христос је показао да Бог хоће да постоји свет, да је смрт последњи непријатељ Божији и да ће бити побеђена. И од тренутка кад је Христос победио смрт, гробови су се преобразили. Гроб више није простор у коме обитава демонско. Шта певамо на Пасху? „Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт уништи и онима у гробовима живот дарова.“И свети Јован Златоусти у васкршњем слово које читамо на Пасху каже: „Васкрсе Христос, и ниједан
Свети Владика Николај о чудесном ослепљењу и прогледању Светог апостола Павла
Овако, браћо, говори апостол Павле, који је најпре био највећи гонитељ цркве, но који је постао велики апостол цркве од онога часа, када му се васкрсли Господ Исус јави и обасја га истином. И оста Павле три дана и три ноћи слеп од страшне светлости, која пада на њ с неба, као што и дан данас многи остају слепи од силне светлости јеванђелске, те или опет дођу до вида, којим тада гледају све ствари у тој светлости јеванђељској, или пак остану слепи до смрти, и после смрти. Јер Христова је наука као јако летње сунце, од кога се све плитке баре сасуше, ослепе, но од кога дубока језера постају блиставија и виднија. Ипак, није то била Христова наука, која је ошинула Павла слепилом но сам Христос. Павле је пре тога сазнао Христову науку, па је није заволео; и пре је он чуо причу о Христу како је умро и устао из мртвих, па је ипак мрзео и гонио оне, који су се усудили да ту причу, за њега безумнију од безумља, понове. Док год је Павле ценио Христову науку као и сваку другу науку, коју је неко проповедао, па умро и оставио једну књигу после себе, да људи читају и по њој живе, ако хоће, дотле је Христова наука била за Павла као месечева светлост, од које се он није надао, да ће га загрејати, нити бојао, да ће га опрљити. И он је гонио ту науку и све оне, који су хтели живети по њој. Но једнога белог дана паде на Павла муњевита светлост, према којој је најбољи дан мрак и из светлости зачу се глас као тутањ грома крај Павлових ушију: што мe гониш? Дотле је Павле мислио, да он гони само једну науку, једно мртво слово на артији, једну луду причу на уснама простака. А сад му сване у души, да је он дигао оружје на нешто јаче и страшније него што је ма каква наука, на нешто што је живље од људског живота и врелије од сунца. Паднувши с коња и дрхтећи у прашини људски црв, који је дигао своју руку на Бога он протепа питање: ко си ти, Господи? И опет се зачу тутањ грознији од грома: Ја сам Исус, кога ти гониш. Исус? А Павле је мислио, да он гони само његову науку, т. ј. речи нечијег језика, што је у гробу иструнуо; фантастичне скаске некаквога учитеља, који је давно под земљом постао земља. Боже, какав је се ужас морао одиграти у души Павловој у току седамдесет и два сата, док је слеп седео и размишљао о свему, што се с њим догодило! Једно му је постало извесно, и то, да се он није борио против једне науке него против живога Христа, који је ту науку исказао; да није газио ногама речи Христове као што се гази суво лишће, да се самеље, него да је газио по једном страшном пожару, у коме је могао Пакао да сагори; и да се није био ухватио у коштац с људима него са самим Богом. И кад му је то свануло у души, спадне му слепило с очију и постане велики апостол Христов, који је преко двадесет и пет година неуморно проносио име Христово по свету као једино спасоносно име, и дао се за то име понизити, попљуван бити, прогоњен, суђен, бијен и убијен. Ето, браћо, тај и такав човек сазнао је не од људи, јер људи му то нису могли казати, но од духовних сила – сазнао је и записао је, да ће куцнути час, кад ће затрубити труба и кад ће мртви устати из гробова. Свети Владика Николај Охридски и Жички Извор: Преглед Цркве Епархије Жичке, из Васкршње беседе 1920.
Ивањдан – храмовна слава у Љигу
Пророче и Претечо доласка Христовог, не умемо те достојно похвалити, ми који те љубављу поштујемо, јер неплодна тобом рађа и очева немост се ослобађа, славним и часним твојим рођењем: И оваплоћење Сина Божијега се свету проповеда. (Тропар) Лета Господњег 2025. љишка црква прославила је свечано велики празник Рођење Светог Пророка и Претече Господњег Јована. У навечерје празника служено је празнично вечерње са петохлебницом и литијом улицама Љига. Служили су: протојереј-ставрофор Слободан Алексић, парох белановички, јереј Миодраг Марковић, парох моравачки, старешина љишке цркве протојереј-ставрофор Светолик Марковић, јереј Јован Стевановић, парох бољковачки, као и ђакон Слободан Пејовић. Његово Високопреосвештенство Архиепископ и митрополит жички Г. Јустин служио је Свету Архијерејску Литургију уз саслужење: протојереја-ставрофора Светолика Марковића, протојереја-ставрофора Слободана Алексића, протојереја-ставрофора Гојка Терзића, умировљеног пароха цветановачког (Епархија ваљевска), протојереја Стефана Франовића умировљеног пароха новосадског (Епархија бачка), јереја Миодрага Марковића, јереја Јована Стевановића, архијерејског ђакона Стефана Симића и ђакона Слободана Пејовића. Митрополит жички Г. Јустин на почетку Свете Литургије извршио је освећење живописа у љишком храму израђеног руком иконописца Јована Атанасковића из Београда, а након заамвоне молитве уручио је Архијерејске грамате добротворима љишке цркве који су својим несебичним прилогом допринели изради живописа: Марку Ивовићу, одбојкашком репрезентативцу из Љига, Данилу Живаку, предузетнику из Љига, Михаилу Рулићу, пензионисаном судији из Београда, Ђорђу Зечевићу, стоматологу из Београда, као и Милици Жујовић, пензионерки из Бранчића за допринос градњи капеле Светог Ђорђа на љишко-бранчићком гробљу. На Светој Литургији велики број присутних верника и дечице приступио је Светој Чаши. Присуствовали су и председник општине Љиг г. Миломир Старчевић и г. Војислав Коштуница. После отпуста, надахнутом беседом Архијереј Јустин је поучио верни народ Божији. Беседу Митрополита Јустина можете послушати ОВДЕ. Празнично славље је настављено за трпезом љубави коју су припремили верници парохије љишке уз издашну помоћ: Радована Данојлића, предузетника из Ивановаца, Вујице Вујића, инжењера из Љига и Малише Кашарића, предузетника из Љига. У културно уметничком програму учествовали су: Димитрије Анђелић, гуслар из Београда, изворна певачка група „Црнућанке“ из Г. Милановца, Милица Марковић, етмомузиколог из Љига, и Зоран Ст. Јовановић из Београда. Током ручка старешина цркве протојереј-ставрофор Светолик Марковић поздравио је све присутне, а посебно се захвалио надлежном Архиепископу и Митрополиту Јустину на доласку и служењу. У наставку је са пар реченица упознао присутне ко су овогодишњи добитници Архијерејске грамате. У празничној радости сабрање је настављено до поподневних часова. Светолик Марковић, протојереј-ставрофор
Света Тајна Јелеоосвећења на Златибору
„Болује ли ко међу вама? Нека дозове презвитере црквене и нека се моле над њим, помазавши га уљем у име Господње. И молитва вере ће спасти болесника и подигнуће га Господ; и ако је грех учинио, опростиће му се.“ (Јак 5, 14-15) На дан прославе светих мученика и бесребреника Козме и Дамјана, 14. јула 2025. године, у Храму Преображења Господњег на Златибору, служена је Света Тајна Јелеоосвећења. Богослужењем је началствовао настојатељ Манастира Увац протосинђел Урош (Васиљевић). Саслуживали су: протојереј-ставрофор Бранко Зелен (Архиепископија београдско-карловачка), протојереј Дејан Војисављевић, старешина храма, протојереј Миодраг Тодоровић, парох златиборски, протојереј Давид Селаковић, парох ариљски, протонамесник Милан Мијаиловић, парох чајетински, јереј Марко Денић, парох сирогојнски, као и ђакон Ненад Срећковић. Свештенослужитељи су принели молитве Господу за исцељење душе и тела како присутних, тако и оних болесних који нису могли приступити овом сабрању. У Светој Тајни са мноштвом народа су учествовали и протојереј Драгиша Ђуричић, парох шљивовички, као и сестринство Манастира Дубраве са игуманијом Теодором, доневши на целивање и јастуче Св. Нектарија Егинског, које се ових дана налази у њиховом манастиру. По завршетку Свете Тајне присутнима се обратио јереј Марко Денић, који је говорио о житију светитеља Козме и Дамјана, као и о благодатним даровима Свете Тајне Јелеоосвећења. ђакон Ненад Срећковић
Слава Храма Светих Козме и Дамјана у Будожељи код Ивањице
Окружен шумом и миром, отворен за све, као што је и срце Створитеља отворено за све оне који му се усрдно обраћају, Храм Светих Козме и Дамјана данас је прославио своју славу. Сабрани у Христу захвално су заблагодарили својим молитвеним присуством и појањем величајући име Господње. Свету Литургију је служио јереј Радоња Мирковић, уз саслужење протојереја Ненада Бајића. Након литије, у беседи јереја Радоње Мирковића, пароха при Манастиру Ваведење, сабрани верни су позвани на мир, љубав и јединство, са посебним молитвеним освртом на недавне благе речи нашег Митрополита жичког господина Јустина. Радост данашњег празника настављена је за трпезом љубави. Свети бесребреници и чудотворци Козмо и Дамјане, посетите немоћи наше, на дар сте примили, као дар нам и дарујте! Јереј Момчило Славковић
Најава: Прослава 135 година постојања Храма Светог архангела Гаврила у Чајетини
Духовно вече у Пожеги поводом петогодишњице од упокојења протојереја-ставрофора Ненада Величковића
Благословом нашег Архиепископа и Митрополита Јустина, на празник Сабора светих дванаест апостола, 13. 07. 2025. одржано је духовно вече са предавањем старешине Цркве Светог Марка из Ужица протојереја-ставрофора Милића Драговића који је говорио на тему „Апостоли, пастири добри – сведоци васкрсења“. Непосредан повод за окупљање била је пета годишњица од упокојења блажене успомене свештеника Ненада Величковића који је 25 година провео у Пожеги као парохијски свештеник. Све је почело вечерњом службом у Храму Светих царева Константина и Јелене којом је началствовао отац Милић уз присуство великог броја верника. На крају вечерње службе одслужен је помен оцу Ненаду а потом смо сви прешли у црквену салу где је одржано предавање. У наставку је приказан биографски филм о оцу Ненаду који је снимљен благословом нашег Митрополита Јустина још 2021. године поводом прве годишњице од престављења у Господу. На крају отац Милић је одговарао на питања сабраног народа. Наша сала је била мала да прими све који су дошли како би чули живу реч Божију коју отац Милић дивно преноси, као и да се подсете на оца Ненада и молитвено да га спомену. Даће Господ да имамо још пуно оваквих сабрања на духовну корист и укрепљење нашег народа који жели Истину. Слава Богу за све! Братство храма
Златибор: Предавање протојереја Душана Томића на тему “Вера као животно опредељење“
У недељу 13. јула 2025. након евхаристијског сабрања у Храму Преображења Господњег на Златибору, протојереј Душан Томић одржао је предавање на тему ,,Вера као животно опредељење“. На почетку свог излагања, о. Душан је говорио о неопходности учествовања у Литургији. Цитирајући речи Светог Иринеја Лионског: „Наша вера је сагласна са Евхаристијом и Евхаристија потврђује нашу веру“, предавач је истакао да истинске чланове Цркве одликују редовни доласци на богослужења и сједињење са Господом кроз Свето Причешће. Вера коју исповедамо треба да буде свакодневна животна реалност, а њен основни циљ јесте остварење заједнице са Богом. Да би човек дошао у заједницу са Богом и тако задобио спасење, потребно је да живи по вери. Вера је по речима Светог Максима Исповедника први лек за наше спасење. Она се најпре исповеда у крштењу. Дакле, човек се спасава вером, али кроз добра дела. Бити хришћанин значи да носимо бремена једни другима, истакао је о. Душан. У наставку предавања протојереј Душан је навео низ цитата Светих отаца, који нас упућују на Литургију као највећи и најузвишенији циљ нашег живота. На самом крају, предавач се захвалио братству храма и свима сабранима на љубави и гостопримству. Ђакон Ненад Срећковић
Црквена слава и прослава 200 година од изградње храма у Лазцу
На дан када наша Света Православна Црква прославља првоврховне апостоле Петра и Павла, lазачкој парохији је уприличена велика част доласком Архиепископа и Митрополита жичког господина Јустина. На Светој Архијерејској Литургији саслуживали су архијерејски намесник трнавски Мирослав Петров, протојереј ставрофор Крстивоје Милуновић, протојереј Владимир Стефановић, јереј Миладин Милуновић и ђакон Стефан Симић. Литургију је појао протопсалт Иван Трајковић, а евхаристијском сабрању присуствовао је велики број верника из свих села лазачке парохије. Да радост буде још изобилнија осим прославе славе храма обележен је јубилеј, 200 година од изградње цркве. На месту садашњег здања првобитно је била изграђена црква брвнара која је освећена 1825. године. Садашњи храм је грађен од 1961. до 1964. Освећен је 1965. Прослави јубилеја претходила је обнова у оквиру које је комплетно реконструисан храм, започет фрескопис, уређена порта и сређен парохијски дом. Високопреосвећени Aрхиепископ и Mитрополит Јустин обратио се вернима у својој беседи и истакао значај светих апостола Петра и Павла где је говорио о њиховим животима и објаснио суштину њиховог печата апостолства у Господу. Апостол Павле је од гонитеља хришћана спознавши Христа постао велики делатељ истине вере и писац јеванђелске речи. Пређашњи Савле увидевши светлост Божију која је засијала у његовом срцу, преобратио се на једини пут истине којим је постао образац вере и пример свима нама. Бродоломи, прогонства, муке и тамнице је претрпео и опет говорио ,,Радујте се и свагда говорим у Христу, радујте се!” Поука за све нас је да без Бога човек не може бити комплетан. Беседу Митрополита Јустина можете послушати ОВДЕ. Након заамвоне молитве освећен је славски колач и славско жито после чега су подељене грамате добротворима и приложницима. Присутне је поздравио старешина храма јереј Миладин Милуновић који се том приликом захвалио и честитао храмовну славу и велики јубилеј. Након Свете Литургије уприличен је пригодан културно-уметнички програм у коме су учествовали чланови удружења жена “Љубав на сеоски начин“ из Жаочана и удружења жена “Сачувајмо традицију“ из Самаила које су свесрдачно помагале око припреме целокупне прославе. Јереј Миладин Милуновић
Петровдан у Мајдану код Горњег Милановца
Лета Господњег 2025. године, црква у Мајдану свечано је прославила празник Светих првоврховних апостола Петра и Павла – Петровдан. Прослава је почела Светом Литургијом којом је началствовао протојереј-ставрофор Јован Ђорем, умировљени свештеник, а саслуживали су му јереј Зоран Стевлић, парох мајдански, као и ђакон горњомилановачки Јован Тошић. Литургији је присуствовао и протојереј-ставрофор Ненад Вучићевић свештеник у Латковићу из епархије Ваљевске, као и председник општине Горњи Милановац Дејан Ковачевић, који је родом из Мајдана. Домаћин овогодишње славе био је Будо Васић са Рудника. Данашња црква у Мајдану посвећена је Светој Тројици, али верници рудничког краја обележавају и Петровдан као храмовну славу, из разлога што је некада стара црква брвнара била посвећена овом празнику. Та црква брвнара је највероватније 1815. године запаљена од стране Ћаја-паше, који је пролазио са војском кроз Мајдан на путу ка Чачку, уочи битке на Љубићу. Данашња Црква Свете Тројице сазидана је залагањем парохијана и свештеника Сретена Поповића, док је значајан приложник био и краљ Александар Обреновић. По подацима из црквеног летописа, данашњу цркву је освештао Епископ Сава Бараћ – Дечанац. Након Литургије и резања славског колача, уприличена је трпеза љубави за све присутне, коју је овогодишњи домаћин спремио са својом породицом. На крају, парох мајдански јереј Зоран Стевлић поделио је захвалнице свим приложницима и добротоворима који су до сада помогли и донирали како цркви, тако и обнови парохијског дома која је у току. Парох мајдански јереј Зоран Стевлић
Јеванђелско тумачење за недељу 5. по Духовима – Митрополит Јован Зизјулас, “Демонско као негација постојања“
(Мт 8, 28 – 9, 1) У јеванђелском одељку који смо управо чули, драга моја браћо, постоји један детаљ коме ваља посебно да обратимо пажњу. Господ посећује крај Гергесинаца и тамо сусреће два бесомучна човека. Ти бесомучни, као што смо чули из Јеванђеља, излазили су из гробова. А један други јеванђелист, који описује исти догађај, напомиње да су ти бесомучни становали у гробовима. Речи „демонизовани“, „демонско“, „демон“ суштински описују зло које не можемо да контролишемо, зло које превазилази наше моћи. То зло потиче од слободе. Да нема слободе, не би било ни зла. Да Бог није створио човека слободним, да није створио слободна бића, не би било зла. Зло је, дакле, проистекло из слободе, али прва слободна бића која је Бог створио били су анђели, а не људи. Свето Писмо описује да је први човек пао у зло јер му је то дело предложио лукави (тј. ђаво). Зло, дакле, у које је човек пао, не потиче искључиво од њега. То је нешто што му је претходило, нешто што га превазилази. И, наравно, иако је човек имао могућност да својом слободом одбије тај предлог зла, он га није одбио. Неки Оци Цркве, као што су свети Иринеј и свети Максим, гледају с разумевањем на тај случај човека и кажу: „Човек је био у стању попут малог детета“ — и на неки начин био је преварен. Ушло је, дакле, зло из другог извора, које је изнад, мимо човека, и то је оно демонско. У чему се огледа то демонско? Оно се састоји у великом и снажном „не“ према вољи Божијој. А то „не“ према вољи Божијој не односи се само на заповести Божије, него се у суштини односи на саму жељу Божију да постоји свет. Само постојање је воља Божија. Бог је хтео да створи свет, и зато свет постоји. Највеће, дакле, и најдубље „не“ које неко може да упути Богу јесте да одбаци само постојање, свет, творевину. Управо то су учинили први анђели који су отпали, демони, и то чине непрестано — желе да одбаце и униште постојање света, јер тиме нападају саму вољу Божију. То „не“ постојању поприма разне облике и доминирало је када је човек прихватио предлог лукавог да каже „не“ Богу. Ушла је смрт. Смрти не би било да није постојало то „не“ вољи Божијој да постоји свет. То „не“ постојању јесте смрт. И од оног тренутка када је човек рекао „не“ Богу и прекинуо заједницу са Њим, било је природно и неминовно да уђе и телесна смрт и да човек више не може да избегне смрт. Да се од поколења до поколења преноси смрт. Да рађа децу смртну — децу која, иако живе, истовремено умиру. То представља велику осуду за човека и проистекло је из тога што је изгубио заједницу са Богом. То „не“ вољи Божијој да постоји свет добија и друге облике. Најекстремнији облик тог „не“ јесте не само даје ушла смрт у свет, већ се појавило и убиство. И наравно, ово, драга моја браћо, звучи као велика крајност. Мало је оних који убијају друге, али у стварности убиство потиче из одбацивања другога. Бог каже да жели да постоји и онај други, а ми кажемо: „Не. Не желимо да постоји онај други.“ Одбацивање другог може да поприми различите облике. Можемо узети оружје и убити га да не би постојао, можемо га игнорисати као да не постоји, можемо бити равнодушни на његово постојање. То да га мрзим и да му желим смрт је крајњи облик, и неки ће нам рећи: „Ма нисмо ми убице“, али суштина убиства јесте одбацивање другога. А то одбацивање другога стално се дешава. Колико људи постоји на овом свету према којима смо равнодушни? А нарочито, када одбацујемо оне који су нас повредили — своје непријатеље — онда, дакле, кад им не праштамо, не волимо, и можда им чак и желимо зло, када више волимо да нису ни постојали — тада то већ постаје убиство. То је оно демонско у човеку који каже „не“ вољи Божијој да постоји и други. И то може да се прошири не само на то да не желимо да постоји други, већ, у случајевима крајњег демонског стања, и на то да не желимо ни ми сами да постојимо. Да кажемо „не“ сопственом постојању. Да кажемо „не“ у облику самоубиства, зато је за Цркву самоубиство неприхватљив чин, јер то је такође демонско „не“ постојању, као и са тиме да користимо наш живот, наше тело, на такав начин да се оно уништава — то је стремљење ка самоуништењу. А узима и други облик — облик уништавања природе, јер и природу је Бог створио, и долази човек који каже: „Ја ћу те уништити“. Видели сте у данашњем јеванђелском одељку шта су демони тражили од Христа — да их пошаље у крдо свиња. И чим су ушли тамо, крдо је потрчало, сурвало се и изгинуло. Зар вас то мало не подсећа на оно што ми данас радимо — кад уништавамо природу? Ту Божију творевину, коју, чинећи себе боговима и одбацивајући вољу Божију, користимо као нашу имовину уништавајући је, тако да такав однос према природи и нас на крају води у самоуништење. На који начин можемо победити демонско? Прво, демонско не можемо победити сопственим снагама. Највећи светитељи, подвижници који су се борили против демона — лицем к лицу, као што је свети Антоније Велики и други — знали су то врло добро. Не можеш својим силама да се избориш против демонског. Само Божија интервенција, само Божија благодат може да нас ослободи од демонског. Зато је било потребно да сам Син Божији дође, да постане човек и да се суочи са демонима, као у данашњем јеванђелском одељку, у којем су, чим су га угледали, рекли: „Шта имаш с нама, Исусе, Сине Божији? Дошао си пре времена да нас мучиш?“ Пре времена — јер су знали да ће доћи време када ће их уништити. Једном, на крају историје, наћи ће се пред Оним који ће их уништити — који је већ поништио силу демонску. А он је поништио силу демонску својим Васкрсењем. Својим Васкрсењем Христос је показао да Бог хоће да постоји свет, да је смрт последњи непријатељ Божији и да ће бити побеђена. И од тренутка кад је Христос победио смрт, гробови су се преобразили. Гроб више није простор у коме обитава демонско. Шта певамо на Пасху? „Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт уништи и онима у гробовима живот дарова.“И свети Јован Златоусти у васкршњем слово које читамо на Пасху каже: „Васкрсе Христос, и ниједан
Свети Владика Николај о чудесном ослепљењу и прогледању Светог апостола Павла
Овако, браћо, говори апостол Павле, који је најпре био највећи гонитељ цркве, но који је постао велики апостол цркве од онога часа, када му се васкрсли Господ Исус јави и обасја га истином. И оста Павле три дана и три ноћи слеп од страшне светлости, која пада на њ с неба, као што и дан данас многи остају слепи од силне светлости јеванђелске, те или опет дођу до вида, којим тада гледају све ствари у тој светлости јеванђељској, или пак остану слепи до смрти, и после смрти. Јер Христова је наука као јако летње сунце, од кога се све плитке баре сасуше, ослепе, но од кога дубока језера постају блиставија и виднија. Ипак, није то била Христова наука, која је ошинула Павла слепилом но сам Христос. Павле је пре тога сазнао Христову науку, па је није заволео; и пре је он чуо причу о Христу како је умро и устао из мртвих, па је ипак мрзео и гонио оне, који су се усудили да ту причу, за њега безумнију од безумља, понове. Док год је Павле ценио Христову науку као и сваку другу науку, коју је неко проповедао, па умро и оставио једну књигу после себе, да људи читају и по њој живе, ако хоће, дотле је Христова наука била за Павла као месечева светлост, од које се он није надао, да ће га загрејати, нити бојао, да ће га опрљити. И он је гонио ту науку и све оне, који су хтели живети по њој. Но једнога белог дана паде на Павла муњевита светлост, према којој је најбољи дан мрак и из светлости зачу се глас као тутањ грома крај Павлових ушију: што мe гониш? Дотле је Павле мислио, да он гони само једну науку, једно мртво слово на артији, једну луду причу на уснама простака. А сад му сване у души, да је он дигао оружје на нешто јаче и страшније него што је ма каква наука, на нешто што је живље од људског живота и врелије од сунца. Паднувши с коња и дрхтећи у прашини људски црв, који је дигао своју руку на Бога он протепа питање: ко си ти, Господи? И опет се зачу тутањ грознији од грома: Ја сам Исус, кога ти гониш. Исус? А Павле је мислио, да он гони само његову науку, т. ј. речи нечијег језика, што је у гробу иструнуо; фантастичне скаске некаквога учитеља, који је давно под земљом постао земља. Боже, какав је се ужас морао одиграти у души Павловој у току седамдесет и два сата, док је слеп седео и размишљао о свему, што се с њим догодило! Једно му је постало извесно, и то, да се он није борио против једне науке него против живога Христа, који је ту науку исказао; да није газио ногама речи Христове као што се гази суво лишће, да се самеље, него да је газио по једном страшном пожару, у коме је могао Пакао да сагори; и да се није био ухватио у коштац с људима него са самим Богом. И кад му је то свануло у души, спадне му слепило с очију и постане велики апостол Христов, који је преко двадесет и пет година неуморно проносио име Христово по свету као једино спасоносно име, и дао се за то име понизити, попљуван бити, прогоњен, суђен, бијен и убијен. Ето, браћо, тај и такав човек сазнао је не од људи, јер људи му то нису могли казати, но од духовних сила – сазнао је и записао је, да ће куцнути час, кад ће затрубити труба и кад ће мртви устати из гробова. Свети Владика Николај Охридски и Жички Извор: Преглед Цркве Епархије Жичке, из Васкршње беседе 1920.
Ивањдан – храмовна слава у Љигу
Пророче и Претечо доласка Христовог, не умемо те достојно похвалити, ми који те љубављу поштујемо, јер неплодна тобом рађа и очева немост се ослобађа, славним и часним твојим рођењем: И оваплоћење Сина Божијега се свету проповеда. (Тропар) Лета Господњег 2025. љишка црква прославила је свечано велики празник Рођење Светог Пророка и Претече Господњег Јована. У навечерје празника служено је празнично вечерње са петохлебницом и литијом улицама Љига. Служили су: протојереј-ставрофор Слободан Алексић, парох белановички, јереј Миодраг Марковић, парох моравачки, старешина љишке цркве протојереј-ставрофор Светолик Марковић, јереј Јован Стевановић, парох бољковачки, као и ђакон Слободан Пејовић. Његово Високопреосвештенство Архиепископ и митрополит жички Г. Јустин служио је Свету Архијерејску Литургију уз саслужење: протојереја-ставрофора Светолика Марковића, протојереја-ставрофора Слободана Алексића, протојереја-ставрофора Гојка Терзића, умировљеног пароха цветановачког (Епархија ваљевска), протојереја Стефана Франовића умировљеног пароха новосадског (Епархија бачка), јереја Миодрага Марковића, јереја Јована Стевановића, архијерејског ђакона Стефана Симића и ђакона Слободана Пејовића. Митрополит жички Г. Јустин на почетку Свете Литургије извршио је освећење живописа у љишком храму израђеног руком иконописца Јована Атанасковића из Београда, а након заамвоне молитве уручио је Архијерејске грамате добротворима љишке цркве који су својим несебичним прилогом допринели изради живописа: Марку Ивовићу, одбојкашком репрезентативцу из Љига, Данилу Живаку, предузетнику из Љига, Михаилу Рулићу, пензионисаном судији из Београда, Ђорђу Зечевићу, стоматологу из Београда, као и Милици Жујовић, пензионерки из Бранчића за допринос градњи капеле Светог Ђорђа на љишко-бранчићком гробљу. На Светој Литургији велики број присутних верника и дечице приступио је Светој Чаши. Присуствовали су и председник општине Љиг г. Миломир Старчевић и г. Војислав Коштуница. После отпуста, надахнутом беседом Архијереј Јустин је поучио верни народ Божији. Беседу Митрополита Јустина можете послушати ОВДЕ. Празнично славље је настављено за трпезом љубави коју су припремили верници парохије љишке уз издашну помоћ: Радована Данојлића, предузетника из Ивановаца, Вујице Вујића, инжењера из Љига и Малише Кашарића, предузетника из Љига. У културно уметничком програму учествовали су: Димитрије Анђелић, гуслар из Београда, изворна певачка група „Црнућанке“ из Г. Милановца, Милица Марковић, етмомузиколог из Љига, и Зоран Ст. Јовановић из Београда. Током ручка старешина цркве протојереј-ставрофор Светолик Марковић поздравио је све присутне, а посебно се захвалио надлежном Архиепископу и Митрополиту Јустину на доласку и служењу. У наставку је са пар реченица упознао присутне ко су овогодишњи добитници Архијерејске грамате. У празничној радости сабрање је настављено до поподневних часова. Светолик Марковић, протојереј-ставрофор