Author: Filip

У шесту недељу по Духовима, у Храму Светог Саве у Краљеву, Свету Архијерејску Литургију служио је Епископ жички Господин Јустин уз саслуживање братства овог храма. Након прочитаног јеванђелског одељка, Владика је беседио о томе колико нам је вера потребна да бисмо живели достојно Јеванђеља Христовог. У наставку, у целости преносимо Владикину беседу: „У данашњем Јеванђељу чули смо како је Господ ушавши у лађу прешао преко Галилејског језера и дошао у свој град. Он то није чинио само да би проходио земље, да би  Га људи видели него због Промисла Свога, да се покажу силна дела Његова. Није Он проходио градове и села да би препоручивао себе, него да би призивао народ, невољне и изгубљене, да приђу Њему. И десио се такав случај да су му донели једног узетога који је лежао на одру. Друга два јеванђелиста, Марко и Лука, описују исти тај догађај са много више појединости. А овде нам је у свега неколико речи Господ открио све што нам је потребно за спасење. Када је видео колику веру имају људи који су донели узетога, Он је на основу те вере рекао узетоме: Не бој се синко, опраштају ти се греси твоји. Јер, само вером ми призивамо милост Бога Који заиста хоће да се сви људи спасу и дођу у познање истине. Вера без дела је мртва и нема плода. Но, када се вера, дела, подвиг, држање заповести из љубави према Богу и ближњему, саберу у срцу једнога човека онда и он чини чуда као Господ Исус Христос. Тако су чинили ученици његови, тако су чинили мученици, преподобни и светитељи Божији. Препуна су Житија Светих таквих догађаја. Као и увек у свету и тада су постојали „паметњаковићи“, фарисеји и књижевници, који су по испуњавању људских закона били беспрекорни и све су држали. Ипак, нису проникли у Тајну личности Божије – да Господ не гледа површно, већ да Он гледа срце наше, ум наш, душу нашу и расположење наше. Њега не можемо никако преварити. Када су у себи почели да „паметују“ како, ето, Христос хули на Бога јер опрашта грехе, Он им је рекао: „Шта је лакше рећи узетоме: опраштају ти се греси твоји или рећи му устани и ходи?“ Видевши учињено чудо народ је хвалио Господа Бога. Многи од ових су поверовали. То је чудо вере и оно се у свим временима дешава. У Светом Писму се каже да ако имамо вере можемо и горе премештати. То чудо је учинио Свети Марко Трачевски када је један монах дошао и питао га за разна питања о спасењу. А онда је Свети Марко питао овога монаха да ли у свету још има вере да када кажете овој гори да се премести на друго место, да она то учини? У том моменту крену гора у море, а он каже: „Не кажем теби“ и све се умири. Када то читамо у Житијима Светим не можемо а да не будемо задивљени.   Да ли у свету данас има вере? Ми смо толико слаби. Слабији смо од смрти, па ево видимо слабији смо и од разних болести, вируса и тегоба. Дакле, човек је веома слабо биће иако Господ велича човека и говори му да је он бог по благодати. Да би био бог по благодати треба да буде и син светлости. Само на таквоме благодат може да почива, на светлости, на чистоти, на труду. Док се у нас не усели Господ Бог, ми бијемо битку са ветром, пузимо, падамо, дижемо се, мало верујемо, мало не верујемо, мало сумњамо, некада кажемо да је болест ништа, па онда видимо да смо у њеном стиску. Тек кад се Он усели у нас онда смо силни. Могли бисмо да кажемо да болест не преставља ништа, да смо у сили и благодати Божијој, да живи у нама Христос, све би то могли да кажемо. И када дођу мучеништва могли бисмо да кажемо да ћемо све то издржати и да ћемо остати непоколебљиви. Пошто све то није тако, Господ је допустио ову епидемију и ево већ месецима се мучимо са том пошасти, а питање је колико ће ово трајати, да ли ће после овога доћи нешто друго слично овоме, када ће доћи крај нашим изазовима и невољама. Крај ће доћи онда када превазиђемо овај свет. Када умом, срцем, вољом, душом привежемо себе за онај Будући век у коме нема болести, нема жалости, нема нечистоте, него је живот вечни са свима светима. Тамо где су свети тамо је здравље. Овде нема здравља, јер земља нам је дата да овде поново задобијемо рај. По нашем учењу плата за грех је смрт. То је тако од нашег праоца Адама који је сагрешио, који је постао смртан, па смо и ми такви – слаби. Причешћујући се Телом и Крвљу Господа Христа добијамо залог будућег живота, будућег света. Пошто се боримо за будући свет, за Царство небеско, зашто се толико бринемо за овај свет? Јер Господ Бог све што је створио одржава у животу. чак и бесловесна бића, па зар неће више бринути о нама маловернима? Дакле, видимо да је у нашем животу тај црв сумње и маловерја, сметња да будемо пуни благодати. А када смо испуњени благодаћу онда је на лицима нашим весеље, радост, осмех, бодар поглед и бистар. Где је то сад? Где је радост? Где је трпљење, љубав? Зашто смо се толико усредсредили на себе? Зар није то још један вид егоизма, а где је егоизам ту нема места за другога па ни за Бога. Е, пошто смо чули ову поуку, и ви и ја, знамо шта нам ваља чинити. Нико од нас не зна колико ће још овде на земљи бити. Не само због вируса него због свега. Не знамо кад ће Господ коначно рећи „доста је“. Зато док имамо времена, испуњавајмо се вечношћу, вечном речју Божијом. Да нам она буде светлост и путоказ и да се не бојимо ничега. Нека Господ Бог силе, мира и свакога добра буде са свима нама, да се усели у срца наша и ту да обитава заувек. Амин!“ Ђакон Стефан Милошевски  

У параклису посвећеном Икони Млекопитатељници, који се налази у Храму Светога Саве у Краљеву, служили смо Свету Архијерејску Литургију којом је началствовао Епископ жички Господин Јустин. Владики су саслуживали протојереј-ставрофор Ненад Илић, архијерејски намесник жички, протојереј Радоја Сандо, старешина Храма Светог Саве, и протођакон Александар Грујовић уз појање братства храма, и прислуживање ипођакона Дејана Камиџорца. Пред почетак Свете Литургије, Владика је извршио чин благосиљања живописа. Прелеп живопис чије су обележје топле боје, ведри ликови и мноштво разиграних детаља осликаних у византијском стилу, дело је протомајстора Дејана Камиџорца и његових сарадника – Ненада Матовића и Стефана Новаковића. Господин Дејан Камиџорац је живописац који се учио код ученика пахомејске школе иконописа са Свете Горе и представник је надалеко чувене жичке школе живописа. У параклису су приказани централни догађаји Христове икономије спасења (Божић, Преображење, Распеће, Васкрс и Вазнесење тј. Други Христов Долазак), централни догађаји из животописа Пресвете Богородице (Мала Госпојина, Ваведење, Благовести, Успење) укључујући ту и велику сцену „Богородица Ширшаја Небес“ у златној позадини која се налази у олтарској апсиди, и ликови неколико одабраних светитеља. Данас смо сви као део литургијске заједнице овог храма били радосни и испуњени благодарношћу Богу на овом, за нас, великом догађају и на лепоти фресака које су осликане на зидовима параклиса. У оквиру Литургије мноштво људи се причестило, учествујући и на тај начин у данашњем празнику који је једна од слава нашег храму. Владика је благословио славски колач и жито и одржао је пригодну беседу у оквиру које је поручио да је Мајка Божија заштитница свих оних који верују да је Она родила Сина Божијег ради спасења света. Владика нас је пастирски позвао да следимо пример Светих стараца Порфирија и Пајсија који су позивали верне да Пресвету Богородицу не прослављају само умом већ и срцем и да јој приносе малу жртву тако што ће свакога дана издвојити по десетак минута свога времена како би прочитали Благовештенски Акатист Пресветој Богородици који почиње чувеним кондаком: „Теби Војвоткињи која се бори за нас, ми слуге твоје Богородице узносимо победне песме и захвалност за избављење од зла, а Ти пошто имаш моћ непобедиву ослободи нас од свих опасности да Ти кличемо: Радуј се Невесто Неневесна!“  – Чинећи тако осетићемо Њену заштиту и благодат која се излива у срца наша, рекао је на крају беседе Владика, и пожелео да нас у свим данима живота прати благослов Пресвете Мајке Божије. Ђакон Стефан Милошевски

У среду 15. јула на празник Полагања Ризе Пресвете Богородице на старом гробљу у Пожеги, сахрањен је дугогодишњи парох пожешки протојереј – ставрофор Ненад Величковић. Отац Ненад упокојио се и преселио у наручје Господње на празник Светих првоврховних апостола Петра и Павла након краће и теже болести. У среду 15. јула у Храму цара Константина и царице Јелене у Пожеги, где је отац Ненад богослужио и вршио своју пастирску дужност пуних 25 година, служена је Света Литургија којом је началствовао протојереј Мирчета Крупниковић из Ариља уз саслуживање протојереја Небојше Дабића из Чачка и јереја Крсте Лазића. У својој беседи пред ковчегом упокојеног слуге Божијег Ненада, протојереј Небојша Дабић осврнуо се на живот и труд који је отац Неша непрестано улагао у изграђивању Цркве Божије у Пожеги и Расни и великој преданости коју је посвећивао готово сваком свом парохијанину и сваком коме је помоћ била потребна. Отац Небојша истакао је симболику кроз коју се осећа Божија промисао у свему што се дешава рекавши да је отац Неша своју прву спознају Бога имао у свом родом месту у Мрчајевцима у Цркви Светих апостола Петра и Павла, чије апостолско дело је читавог свог живота подражавао да би се на крају упокојио на њихов празник. Поред тога отац Неша је недавно имао част и благослов да на Светој Гори носи појас Пресвете Богородице, да би дан његовог погреба управо био на празник Полагања Ризе Пресвете Богородице. Опело испред старе Цркве у Пожеги служио је архијерејски заменик протојереј-ставрофор Љубинко Костић, који је пренео телеграм саучешћа Епископа жичког Господина Јустина. Њему су саслуживали: архијерејски намесник пожешко-ариљски протојереј Драган Стевић, братство црквене општине Пожега, бројни свештеници Епархије жичке, у присуству монаха, монахиња… Умилним појањем оца Нешу испратили су и појци крагујевачке Богословије на челу са јерођаконом и професором појања Василијем Старовлахом. Беседу на опелу држао је протојереј-ставрофор Дмитар Луковић, који је од почетка службовања оца Неше у Пожеги био са њим. Величину душе оца Ненада најбоље су препознали мештани Пожеге и Расне који су, упркос ванредним околностима који су на снази ових дана, ипак дошли да се опросте од свог пароха, придржавајући се притом свих неопходних мера како би заштитили здравље своје и својих ближњих. Велика већина  оних који су поштовали оца Нешу ипак није могла да присуствује опелу, те су изразе саучешћа упутили путем телеграма и друштвених мрежа. Након опела у црквеној порти, погреб је обављен на старом гробљу у Пожеги одакле су се сви још једном помолили за душу оца Неше, али и да он сам настави да буде наш молитвени заступник пред Господом као што је то био за време овоземаљског живота. Ђакон Михајло Живковић

Светом Архијерејском Литургијом у придворном Параклису Светих четрдесет мученика севастијских у Краљеву, Епископ жички Г. Г. Јустин прославио је празник Светих врача Козме и Дамјана, обележивши притом 28 година епископске хиротоније, као и имендан архимандрита Дамјана (Цветковића), секретара ЕУО-а Епархије жичке.

На празник Светих првоврховних апостола Петра и Павла у здравственом центру Бањица (Београд), упокојио се у Господу вишедеценијски парох пожешки протојереј – ставрофор Ненад Величковић. Отац Ненад Величковић рођен је 19. септембра 1966. године у селу Горевници. Основну школу завршио је у Мрчајевцима, а богословију у Београду. Благословом Божијим и руком Епископа жичког Господина Стефана, рукоположен је у чин ђакона, а убрзо у чин свештеника децембра месеца 1990. Постављен је на парохију у Доброселици на Златибору. Године 1995. постављен је за првог пароха црквене општине Пожега, а од маја 1996. и за старешину исте цркве. Од тог тренутка отац Ненад уложио је огроман труд на изграђивању Цркве Божије у Пожеги, што се између осталог пројавило и у почетку изградње Цркве посвећене Вазнесењу Господњем у селу Расни надомак Пожеге. У њој је од оснивања до данас са страхом Божијим богослужио. Обављао је дужност архијерејског намесника пожешко–ариљског, као и вршиоца дужности намесника црногорског у периоду од 2015. до 2019. године.   Отац Ненад је особиту пажњу посветио изграђивању православних храмова, но не заборављајући у исто време на изградњу живе Цркве Божије. Број чланова црквене заједнице у Пожеги са Црквом у Расни из дана у дан се повећава захваљујући труду оца Неше који је увек интересе Цркве стављао изнад својих. Народ у Пожеги памти изградњу храмова, унапређење богослужбеног живота, честа поклоничка путовања, заједничка окупљања и дружења, велику посвећеност својим парохијанима. Тешке тренутке и невоље заједно је преживљавао са својим народом . Материјално и духовно помагао је људима пострадалим у поплавама, људима у ромском насељу, а многобројни свештеници у окружењу памте помоћ његове руке. Отац Ненад се заразио вирусом корона који протеклих месеци прети читавој планети, те након кратког лечења у здравственом центру Бањица (Београд), његово тело није успело да се избори са опаком болешћу. Отац Ненад се преселио у наручје Господње на празник Светих апостола Петра и Павла. Иза оца Ненада остали су супруга Богданка, синови Сава (ђакон у Врњачкој Бањи) и Милош, и ћерка Јелена. Има и унуку Теодору. Опело оцу Ненаду биће извршено у среду 15. јула у 12 часова у Храму Светих равноапостолних царева Константина и Јелене, где је протекле три деценије богослужио. Братство Храма цара Константина и царице Јелене у Пожеги

На дан када Света Црква слави спомен на апостоле који су први пронели радосну вест Христовог Васкрсења, литургијска заједница Светосавског храма у Краљеву, сабрала се око Архипастир Јустина у заједници Тела и Крви Господње. Петровски пост завршио се у пету недељу по Духовима дајући нам велике поуке за оба ова празника. Након прочитаног јеванђелског зачала Епископ жички Г. Јустин се у својој надахнутој беседи присутнима обратио речима: „Данас наша Света Црква прославља првоврховне апостоле, Симона Петра и Павла. Црква се сећа у пету недељу по Духовима чудесног догађаја у Гергеси, где су два бесомучна човека дошла Господу Христу. Толико су били опседнути демонима да нико није могао да им приђе. Они долазе и не траже од Господа помоћ, него кажу: Зашто си дошао пре времена да нам мучиш душе, ако већ хоћеш да нас истераш, пошаљи нас у крдо свиња. То је нама поука да знамо да нечастиви постоји у овоме свету, постоји онолико колико му ми допустимо да он овлада нашим осећањима, срцем, вољом, душом и умом. Само толико има власт. Прослављамо данас оно што је свето, оно што је честито, оно што је спасоносно: два апостола Божија који су различити по темпераменту, пореклу, начину призвања и образовању. Симон Петар је био рибар. И Господ га је, када је ишао Галилејским језером призвао. Он је пошао за Њим. Апостол Павле је претходно био Савле – гонитељ хришћана. Оно што је заједничко обојици јесте да су заволели Господа, да су се предали Њему и да су са Њим постигли потпуну заједницу. Тако је Савле гонитељ хришћана у једном тренутку као Павле просвећени рекао: Не живим више ја, него у мени живи Христос. Симону Петру који је био темпераментан и ревностан, мислио да све може, Господ је показао да без Бога не можемо ништа чинити и да се само у силу Његову уздамо. Петар је горко оплакао грех одрицања од Христа, али је ипак кроз покајање остао веран до краја и мученички посведочио своју веру. Као што је апостолу Петру пружио руку када се почео давити у води, тако је и апостолу Павлу Господ рекао: Доста ти је моја благодат, јер се моја благодат у слабости пројављује савршена. Од тада апостол Павле почиње да говори свима: Ако ћу се чиме хвалити, хвалићу се својим слабостима. Тако и ми, драга браћо и сестре, никада не смемо да се погордимо, да смо сувише побожни, да постимо, чинимо нека велика дела, да имамо неку посебну љубав или посебне дарове. И ако имамо нешто мало, то је од самога Господа. Због самога Господа и ради Цркве Божије, Павле је неуморно проповедао по свету оно што је сам доживео, светлост која га је ослепела али и Господа који га је исцелио. Та нетварна светлост, чудесна светлост, чини да и ми постајемо синови светлости и богови по благодати. Све до тада ми смо подложни мукама, великој туги, депресији и безизлазу, јер смо људи који у свету живе и тело своје носе. Још нисмо бестелесни, али нам је дужност да превазиђемо људско, да примимо Божанску благодат и да будемо силни и моћни у Господу. Нема нама никакве плате ни на небу ни на земљи све док се хвалишемо да смо нешто посебно и упоређујемо се са другима који тобож нису толико ни побожни ни дарежљиви ни умни. Зато је данас овај празник за нас велика поука, да не би пали у ропство мрачних сила. Онај који се много игра са својом вером, долази у опасност да застрани, да уђе у прелест. Да би нас Господ од тога сачувао, послушајмо апостола Павла, угледајмо се на Свете апостоле, на преподобне, мученике, цареве и краљеве који су све своје имање разделили сиромасима, а они се припремали за Царство небеско.“ Епископ Јустин је беседу завршио речима: „Нека је срећан данашњи празник и свима вама који га славите као крсну славу. Нека нас апостоли Петар и Павле воде и руководе до Царства небескога, да и ми тамо чујемо неисказане речи и славимо Оца и Сина и Духа Светога у све векове и сву вечност. Амин “ У наставку службе Божије верни народ је приступио Светој тајни Причешћа на здравље, спасење и на Живот вечни. Душан Дуњић, студент теологије

Данас када Православна црква прославља Свете апостоле Петра и Павла, верни народ се сабрао у Цркви у Ласцу да би прославили своју храмовну славу. Литургију је служио архијерејски намесник трнавски протојереј Мирослав Петров уз саслужење лазачког пароха јереја Александра Миликића. Након Свете Литургије пререзан је славски колач и потом је уприличена трпеза љубави. Петар и Павле представљају светионике хришћанства који су утемељили цркву. Ширили су Реч Господњу без оружја, без насиља, без мача, само неисцрпном љубављу према Христу. Обојица су страдалници, мученици који су дали живот сведочећи Господа. Вера у Христа и Света тајна Евхаристије учиниле су их браћом, не по телу, већ по духу Истине коју су исповедали. Угледајући се на Петра и Павла и ми међу собом постајемо браћа и сестре кроз Свето Причешће којем приступамо чистог срца, али и кроз добра дела која чинимо из љубави према ближњима. Јер, браћом и сестрама нас не чине само родбински односи већ и јединство којем тежимо живећи у Духу који су нам предали Христос и апостоли. Ове године наша вера је посведочена присуством на Литургији. Текст и фотографије: вероучитељ Ђорђе Чоловић