Најава: Жички сабор библиотекара, Стручни скуп: „Сарадња јавних библиотека са библиотекама традиционалних цркава и верских заједница у Републици Србији”
Жички сабор библиотекара – најава
Нови број часописа Жички благовесник (октобар-децембар 2020.)
У овом броју пред читаоце доносимо две беседе Архијерејȃ наше Свете Цркве. Епископ жички Г. др Јустин нам приближава догађај Петровог хода по води. Износећи духовну поуку, у наставку је актуализује на савремене изазове који се постављају пред нас. Епископ умировљени захумско-херцеговачки Г. др Атанасије нам предочава мање познате детаље из живота Светог владике Николаја (Велимировића), проносећи тако изнова славу овог српског Златоуста, пред чијом личношћу је себе Преподобни ава Јустин описао као „комарца пред орлом“. „Пред изазовом Covid-а 19“ је посебна рубрика у овом броју. Кроз текстове „Хоће ли вера у нама преживети пандемију вируса?“ (који потписује протонамесник Александар Р. Јевтић), „Страх и стрепња као доминантна осећања током пандемије“ (потписника дипл. псих. Милоша Благојевића), „Пошаст над пошастима“ (потписника Николе Александра Марића) изнети су различити аспекти проблема са којим се цело човечанство суочило у току ове године. Богословски, социјални и психолошки контекст овде је отворен за разумевање, али и и изналажење начина да последице новонасталог проблема буду што мање. Небојша Ћосовић нам доноси наставак превод текста презвитера Николаоса Лудовикоса под насловом „Крст самољубља и крст љубави“. Текст „Ослушкивање душе“ анализира корене психолошких проблема и горуће егзистенцијалне теме које човека муче, али које су му истовремено и шанса да спозна Бога и себе у њему. У тексту „Духовност као темељна димензија живота особа са сметњама у развоју“, дипломирани дефектолог-олигофренолог Ана Јаковљевић и дипломирани дефектолог-сурдолог Тијана Палибрк износе важне увиде везане за живот оних којима су наша помоћ и разумевање најпотребнији. Поред стручних анализа, овде су изведени и закључци о утицају верског и богослужбеног живота наше Цркве на конкретне заједнице где бораве особе са сметњама у развоју. Протонамесник Дарко Несторовић пише о храмовним славама, разматрајући феномен велике заинтересованости православних хришћана за прославе овога света, као и незаинтересованост многих за догађаје везане за основе нашег спасења. О страдању драгачевских свештеника у Великом рату наставља да нам приповеда прота Милан Филиповић, као врсни зналац завичајне историје драгачевског и чачанског краја. Студент теологије Душан Дуњић пише о јубилеју 100 година од оснивања Православног богословског факултета Универзитета у Београду. У интервјуу са познатим српским глумцем Иваном Босиљчићем, јереј Немања Матејић поставља питања која се тичу начина на који вера сапостоји са активним јавним животом. Својим занимљивим и аутентичним одговорима Босиљчић нам говори о духовним тачкама расуђивања. Јереј Младен Миливојевић у рубрици „Парохијске приче“ износи пример како једна песма попут оне „Ој, ој, ој, ој, калуђеру“ може бити активни запарложени коров у народној свести, чак и онда када многи тога нису свесни. Књижевни критичар и песник Драган Хамовић нас упознаје са поезијом Милана Ненадића, овогодишњег добитника Жичке хрисовуље. Објављујемо и текст пожешког свештенства о новопрестављеном слуги Божијем протојереју-ставрофору Ненаду Величковићу (1966–2020). У рубрици „Веронаука“ доносимо текстове вероучитеља Ивана Радојичића о Електро-саобраћајној техничкој школи „Никола Тесла“ у Краљеву, текст горњемилановачких вероучитеља о сарадњи са часописом „Светосавско звонце“, као и песму вероучитеља Душице Ломовић посвећену добродошлици ђаку прваку. На крају је летопис богослужења Епископа жичког Г. Јустина, који нам доноси протођакон Александар М. Грујовић, чувајући тако традиционалну рубрику овог часописа која се у у неким периодима његовог излажења за време Светог владике Николаја звала и „Тамо амо по Епархији“. Протонамесник Александар Р. Јевтић, уредник часописа
Преподобни Амвросије Оптински, О унинију
“Униније је, по сведочанству Марка Подвижника, крст који нам се ниспошиље ради очишћења претходних сагрешења. Униније долази и од других узрока: од повређеног самољубља или од сујете, када човек види да људи који су исти као и он имају више успеха у животу; од тешких околности којима се проверава наша вера у Промисао Божији и нада у Његово милосрђе и свесилну помоћ. Често нам недостаје вере и наде, и због тога тугујемо.“ Преподобни Амвросије Оптински, у: Из наследства оптинских стараца
Лаш Свенсен, О опасности стања досаде
“Досада је извор наркоманије, алкохолизма, дуванске зависности. Досада изазива прождрљивост, склоност играма на срећу, склоност неуредним сексуалним односима, вандалско понашање, депресију, агресију, непријатељско понашање, насиље, самоубиство, склоност рискантном авантуризму и томе слично. У вези са овим постоје сасвим конкретни статистички подаци. Уз то, никога не чуди чињеница да су још Оци Цркве открили везу између ових појава и разматрали досаду као мајку свих порока“. Лаш Свенсeн, Филозофија досаде
Света Архијерејска Литургија у Бајиној Башти на Крстовдан
На празник Воздвижења Часног Крста – Крстовдан у Храму Светог пророка Илије, Његово Преосвештенство Г. Г. Јустин служио је Свету Архијерејску Литургију уз саслуживање протојереја Милинка Лукића – намесника рачанског, протојереја Раденка Глигића, протојереја Горана Милинковића, протојереја Боре Ћутила, протојереја Владимира Васиљевића – старешине храма, протонамесника Владимира Малешевића, протођакона Александра Грујовића и ђакона Далибора Ђорђевића. Том приликом је вероучитељ Ненад Срећковић рукопроизведен у чин чтеца. Верни народ Бајине Баште је са радошћу дочекао свог Епископа сабравши се око Свете Чаше на овај велики Христов празник и заблагодаривши Богу за све у својој светињи. Епископ Јустин је у својој беседи подсетио на историјске догађаје који су иницирали празновање Часног Крста као и на значај Крста као места страдања Господа нашег Исуса Христа, али и победе над грехом и смрћу кроз Васкрсење. Крста је пронађен у време благоверне царице Јелене, а враћен је из Персије у време цара Ираклија. Првобитно су нађена три крста, и с обзиром да нису знали који је Христов, положен је мртвац на сваки крст док није оживео на оном на којем је био распет Христос. Исто тако се и један тежак болесник излечио и то им је био знак. Народ је видевши узвикнуо три пута Господе помилуј. Други догађај везан за Часни Крст је онај када су Персијанци освојили Јерусалим и однели Часни Крст са собом. Вратио га је цар Ираклије када је победио Персијанце у рату. Тада је цар Ираклије узео пред Јерусалимом крст да га унесе у град. Међутим, у једном моменту више није могао ни корак да направи. Тада му је патријарх Захарија рекао да мора да скине царско одело. И цар је скинуо царску одећу и однео Крст на Голготу. Христос је на Крсту излечио палу људску природу и искупио је људски род. Зато је крст, који је био срам и поруга свима, нама знамење и сила. Христос је страдао и био убијен на крсту, али је страдањем отворио врата раја и ми то славимо, а не само страдање и муке. Отуда су сви свети старци говорили да све треба осењивати крстом јер када то чинимо призивамо велику благодат на нашу душу и срце. Без крста нема спасења, као што без смрти нема Васкрсења. Епископ је на крају беседе пожелео свима да „Крст Његов Часни буде светлост живота, сила и благодат која ће да нас руководи кроз овај узбуркани свет који сав у злу лежи, да нас Господ Бог избави, да нас позна и призна, и да нас постави са десне стране Бог и Оца. Амин.“ Након свете службе уприличена је трпеза љубави. Отац Владе Васиљевић се као старешина храма захвалио Епископу на посети, на молитви за нас, пожелевши му добро здравље и да нам чешће долази. Ђакон Далибор Ђорђевић
“Дани Патријарха Павла“ у Манастиру Благовештењу кабларском
На дан када прослављамо празник Воздвижења Часног Крста, користимо прилику да се подсетимо на све духовне вредности једног великодостојника, чији смо и ми на срећу савременици били – на личност патријарха Павла. Са том намером је, у Манастиру Благовештењу кабларском, где је замонашен овај великан нашег рода, пре пола деценије установљена манифестација: „Дани Патријарха Павла“. Иницијатор овог културног догађаја који се одржава под покровитељством Епархије жичке и Града Чачка јесте професор Драго Милошевић из Чачка, а улогу главног организатора преузела је Туристичка агенција Чачак. Свечаност је, како доликује, отпочела Светом Литургијом коју су служили: архимандрит Сава (Илић), секретар Епископа жичког Г. Јустина, прота Милан Филиповић свештеник у пензији и свештеник Драган Гаћеша, парох из Кућанаца, родног места блажено почившег Патријарха Павла. Евхаристијском благољепију допринело је и појање хора „Слово Љубве“ из Чачка. Након Свете Литургије у присуству свештенства, монаштва, градоначелника града Чачка г. Милуна Тодоровића, његових сарадника, верног народа, представника јавних установа и установа културе Чачка, на уприличеној свечаности отворена је манифестација културно-уметничким програмом и изложбом дуборезних крстова колоније „Крст патријарха Павла“. Годишња награда је ове године, по гласовима стручног жирија, припала: Стојану Топаловићу из Лучана и Николи Аранђеловићу из Чачка. Након изложбе, Хор „Слово љубве“ је наступио са духовним и етно песмама. Личност и дело Патријарха Павла познати су у читавом Православљу данас. Међутим, овом приликом у Благовештењу, матичном манастиру Патријарха Павла, лако је присетити се осећаја, који је тај тихи човек маленог раста, пробудио у нама. Он није говорио о лепоти овог земног века, већ о љубави према ближњима, о ношењу Крста кроз земни живот; говорио је о томе како да будемо људи, а не нељуди. И то је остало урезано сваком Србину у сећању. Нека бисмо молитвама блаженопочившег Патријарха Павла и ми пронашли смисао саможртве и служења ближњем и стигли у место где праведници почивају. Амин. Сестринство Манастира Благовештење
Доброчинство у школи “Иво Лола Рибар“ у Краљеву
“A сад остаје вера, нада, љубав, ово троје; али од њих највећа је љубав“ (1. Кор. 13, 13). На овим речима апостола Павла, које имају универзални карактер, утемељен је и укрепљен наш хришћански етос, а кроз њега свако наше служење Богу и ближњима. Колектив школе за основно и средње образовање ,,Иво Лола Рибар“у Краљеву, доследан је у испуњавању поменутих речи апостола Павла, кроз свој рад са ученицима са потребом за додатном подршком. Школа ,,Иво Лола Рибар“у Краљеву основана је 1967. године, залагањем Милице Бобић и Станке Цвијић која је била и њен први директор. Школа се од тада развила у значајан образовно-васпитни центар, изграђен на принципима поштовања различитости и праву сваког детета на квалитетно образовање и стручно оспособљавање. Ова установа својим ученицима пружа потпуно бесплатно школовање, кроз набавку целокупног потребног ђачког прибора и материјала, бесплатну кухињу, екскурзије и учествовање на многим манифестацијама. Школа данас броји 90 ученика, знатно мање него претходних година. Разлог томе лежи у увођењу инклузије у образовни систем наше земље. Како се школа ,,Иво Лола Рибар“ налази у непосредној близини Храма Светог Саве у Краљеву, братство храма и литургијска заједница користе прилике значајних црквених и просветних датума, да својим прилогом обрадују ученике и тако покажу да су и они са својим породицама саставни део друштвене заједнице. Тако су братство храма и литургијска заједница ове, 2020. године – на дан Црквене нове године, а поводом почетка нове школске године, 14 септембра, даривали ученике школским прибором са жељом, да узрастају у слободном истицању свога духа, ради сваког доброг животног постигнућа, а на радост ближњих и благослов Оца Небеског. Радујемо се и будућим заједничким подухватима на радост деце и славу Божију! Вероучитељ Милош Митровић
Предавање у Медицинској школи у Ужицу
У петак 25. септембра у холу Медицинске школе у Ужицу протојереј Владимир Дуканац одржао је предавање на тему „Традиција, народни обичаји, црквеност“. Неколико професора као и ученици треће и четврте године уживали су у излагању оца Владимира које је одлично прилагођено узрасту ученика и употпуњено пристојном дозом хумора. Присутни су лако могли разграничити шта је вера, а шта обичај и како су се поједини обичаји укоренили у нашем народу. Захваљујући поучним кратким причама и примерима из свакодневног живота ученици су јасно разумели где је граница између вере и сујеверја. По завршетку предавања присутни су добили прилику да поставе питања оцу Владимиру што су и учинили. Ђакон Александар Тимотијевић, вероучитељ у Медицинској школи
Свети Василије Велики: О томе треба ли клечати и радити велике метаније на недељним богослужењима
Руковођени интересовањем и недоумицама верујућих људи темом да ли треба клечати и радити велике метаније (коленопреклоњења) у току недељних богослужења доносимо у наставку одговор Светог Василија Великог. Напомињемо да је реч о великом црквеном оцу, подвижнику, учитељу монаха, писцу древног литургијског текста, па да је самим тим његов одговор пројава аутентичног етоса Цркве коме је страна свака самовољност и очигледна или маскирана гордост (=прелест). Одговор је да не треба, а образложење говори само за себе за оне “који имају уши да чују“: “Стајањем за време молитве не сећамо се само благодати која нам је дата на дан Васкрсења, већ такође чињенице да је тај дан на неки начин икона будућег века. Због тога Мојсије почетни дан не назива првим већ ‘један’. Каже: ‘И би вече и би јутро, дан један’, као да се тај дан често враћа. Због тога је тај дан један (уједно) и осми утолико што по себи указује на онај дан који је заиста и једини и осми… Реч је о стању које долази након овог времена, о бескрајном дану, дану без вечери и јутра, о веку који је увек трајан и увек млад. Црква нужно учи своју децу да у тај дан обављају молитве стојећи, да трајним сећањем на бесконачни живот не бисмо занемарили попутнину за оно путовање. Свака је Педесетница сећање на Васкрс што нам предстоји и у вечности. Онај наиме, један и први дан, седам пута помножен са седам, даје седам седмица свете Педесетнице. Она почиње првим даном и завршава се истим који се у међувремену одвија педесет пута кроз сличне дане. Стога сличношћу опонаша вечност, јер у кружном кретању онде завршава где и почиње. Црквени устави који нас поучише да се тог дана у молитви ваља држати усправно, очигледним сећањем преносе наш дух из садашњости у будућност.“ Свети Василије Велики, О Духу Светом Приредио: протонамесник Александар Р. Јевтић
Храмовна слава и рукоположење у Прељини
Црквена општина у Прељини прославила је храмовну славу Свете Јоакима и Ану и деведесетогодишње постојање храма у Прељини који окупља богоспасавани народ парохије прељинске. Обасјан јутарњим зрацима сунца, народ је милошћу Божијом сачекао свога Архијереја. Епископ Јустин је началствовао Светом Архијерејском Литургијом, а саслуживали су: јеромонах Иларион из Манастира Преображења, Архијерејски намесник љубићки јереј Никола Вучетић, јереј Дарко Несторовић, јереј Радоња Мирковић и протођакон Александар Грујовић. Велики број верника је узео учешћа у Светој Литургији, а међу њима и градоначелник града Чачка г. Милун Тодоровић, као неуморни помоћник при обнављању храма и порте прељинске. Црква je данас постала богатија за једног служитеља. Владика Јустин је рукоположио у чин ђакона дипломираног теолога г. Стефана Медара. У својој беседи Владика Јустин је подсетио сабрани народ да се налазе у храму који већ 90 година молитвено сабира вернике око Тела Христовог, где су се многе душе спасавале и добијале утеху од Господа кроз Свете Тајне. Посебно је нагласио улогу праведних Јоакима и Ане, који су учесници у Икономији Спасења. Они су родитељи Пресвете Богородице, градитељи моста који спаја неспојиво, као оне која рађа Сина Божијег, Онога који никога не оставља гладног нити жедног, већ свако добија благодат и Божију милост. Све то иде на корист онима који су се трудили да буду у заједници и желе да добију Царство Небеско. Тамо ће и добити сву радост где настаје живот бесконачни. Владика се осврнуо и на овај привремени свет. Наш циљ није ту да останемо, већ да будемо достојни имена Христовог, а тако ћемо се решити свих болести и прљавштина овога света, те ћемо бити у Промислу Божијем. То значи радост заједнице са Господом, да нас препозна као своје и постави у своје Царство Небеско. Владика нас је подсетио и на чињеницу да читава Света Гора празнује Праведне богородитеље Јоакима и Ану, као и Пресвету Богородицу. Чудесна је тајна у којој Богородица окупља свет око Христа, а ми се причешћујемо Тајнама Божијим, а то је наше сабрање и наша радост да љубимо једни друге. У даљем делу Литургије уследила је додела грамата парохијанима који су из несебичне љубави увек на помоћи Цркви, а посебно парохији прељинској. То су: Душица Топаловић, Милош Рајовић и Александар Ракићевић. Након резања славског колача, уследила је трпеза љубави коју је припремила породица Топаловић. Отац Никола Вучетић се захвалио Његовом Преосвештенству на канонској посети парохији прељинској, која је већ постала и традиција. Захвалио се сабраном свештенству, домаћинима славе, као и свим људима који су се сабрали на трпези љубави и учествовали у овој радости. Пожелео је да се на многе године сабирамо око нашег Епископа у Цркви Христовој. Дипл. теолог Стефан Симић
Најава: Жички сабор библиотекара, Стручни скуп: „Сарадња јавних библиотека са библиотекама традиционалних цркава и верских заједница у Републици Србији”
Жички сабор библиотекара – најава
Нови број часописа Жички благовесник (октобар-децембар 2020.)
У овом броју пред читаоце доносимо две беседе Архијерејȃ наше Свете Цркве. Епископ жички Г. др Јустин нам приближава догађај Петровог хода по води. Износећи духовну поуку, у наставку је актуализује на савремене изазове који се постављају пред нас. Епископ умировљени захумско-херцеговачки Г. др Атанасије нам предочава мање познате детаље из живота Светог владике Николаја (Велимировића), проносећи тако изнова славу овог српског Златоуста, пред чијом личношћу је себе Преподобни ава Јустин описао као „комарца пред орлом“. „Пред изазовом Covid-а 19“ је посебна рубрика у овом броју. Кроз текстове „Хоће ли вера у нама преживети пандемију вируса?“ (који потписује протонамесник Александар Р. Јевтић), „Страх и стрепња као доминантна осећања током пандемије“ (потписника дипл. псих. Милоша Благојевића), „Пошаст над пошастима“ (потписника Николе Александра Марића) изнети су различити аспекти проблема са којим се цело човечанство суочило у току ове године. Богословски, социјални и психолошки контекст овде је отворен за разумевање, али и и изналажење начина да последице новонасталог проблема буду што мање. Небојша Ћосовић нам доноси наставак превод текста презвитера Николаоса Лудовикоса под насловом „Крст самољубља и крст љубави“. Текст „Ослушкивање душе“ анализира корене психолошких проблема и горуће егзистенцијалне теме које човека муче, али које су му истовремено и шанса да спозна Бога и себе у њему. У тексту „Духовност као темељна димензија живота особа са сметњама у развоју“, дипломирани дефектолог-олигофренолог Ана Јаковљевић и дипломирани дефектолог-сурдолог Тијана Палибрк износе важне увиде везане за живот оних којима су наша помоћ и разумевање најпотребнији. Поред стручних анализа, овде су изведени и закључци о утицају верског и богослужбеног живота наше Цркве на конкретне заједнице где бораве особе са сметњама у развоју. Протонамесник Дарко Несторовић пише о храмовним славама, разматрајући феномен велике заинтересованости православних хришћана за прославе овога света, као и незаинтересованост многих за догађаје везане за основе нашег спасења. О страдању драгачевских свештеника у Великом рату наставља да нам приповеда прота Милан Филиповић, као врсни зналац завичајне историје драгачевског и чачанског краја. Студент теологије Душан Дуњић пише о јубилеју 100 година од оснивања Православног богословског факултета Универзитета у Београду. У интервјуу са познатим српским глумцем Иваном Босиљчићем, јереј Немања Матејић поставља питања која се тичу начина на који вера сапостоји са активним јавним животом. Својим занимљивим и аутентичним одговорима Босиљчић нам говори о духовним тачкама расуђивања. Јереј Младен Миливојевић у рубрици „Парохијске приче“ износи пример како једна песма попут оне „Ој, ој, ој, ој, калуђеру“ може бити активни запарложени коров у народној свести, чак и онда када многи тога нису свесни. Књижевни критичар и песник Драган Хамовић нас упознаје са поезијом Милана Ненадића, овогодишњег добитника Жичке хрисовуље. Објављујемо и текст пожешког свештенства о новопрестављеном слуги Божијем протојереју-ставрофору Ненаду Величковићу (1966–2020). У рубрици „Веронаука“ доносимо текстове вероучитеља Ивана Радојичића о Електро-саобраћајној техничкој школи „Никола Тесла“ у Краљеву, текст горњемилановачких вероучитеља о сарадњи са часописом „Светосавско звонце“, као и песму вероучитеља Душице Ломовић посвећену добродошлици ђаку прваку. На крају је летопис богослужења Епископа жичког Г. Јустина, који нам доноси протођакон Александар М. Грујовић, чувајући тако традиционалну рубрику овог часописа која се у у неким периодима његовог излажења за време Светог владике Николаја звала и „Тамо амо по Епархији“. Протонамесник Александар Р. Јевтић, уредник часописа
Преподобни Амвросије Оптински, О унинију
“Униније је, по сведочанству Марка Подвижника, крст који нам се ниспошиље ради очишћења претходних сагрешења. Униније долази и од других узрока: од повређеног самољубља или од сујете, када човек види да људи који су исти као и он имају више успеха у животу; од тешких околности којима се проверава наша вера у Промисао Божији и нада у Његово милосрђе и свесилну помоћ. Често нам недостаје вере и наде, и због тога тугујемо.“ Преподобни Амвросије Оптински, у: Из наследства оптинских стараца
Лаш Свенсен, О опасности стања досаде
“Досада је извор наркоманије, алкохолизма, дуванске зависности. Досада изазива прождрљивост, склоност играма на срећу, склоност неуредним сексуалним односима, вандалско понашање, депресију, агресију, непријатељско понашање, насиље, самоубиство, склоност рискантном авантуризму и томе слично. У вези са овим постоје сасвим конкретни статистички подаци. Уз то, никога не чуди чињеница да су још Оци Цркве открили везу између ових појава и разматрали досаду као мајку свих порока“. Лаш Свенсeн, Филозофија досаде
Света Архијерејска Литургија у Бајиној Башти на Крстовдан
На празник Воздвижења Часног Крста – Крстовдан у Храму Светог пророка Илије, Његово Преосвештенство Г. Г. Јустин служио је Свету Архијерејску Литургију уз саслуживање протојереја Милинка Лукића – намесника рачанског, протојереја Раденка Глигића, протојереја Горана Милинковића, протојереја Боре Ћутила, протојереја Владимира Васиљевића – старешине храма, протонамесника Владимира Малешевића, протођакона Александра Грујовића и ђакона Далибора Ђорђевића. Том приликом је вероучитељ Ненад Срећковић рукопроизведен у чин чтеца. Верни народ Бајине Баште је са радошћу дочекао свог Епископа сабравши се око Свете Чаше на овај велики Христов празник и заблагодаривши Богу за све у својој светињи. Епископ Јустин је у својој беседи подсетио на историјске догађаје који су иницирали празновање Часног Крста као и на значај Крста као места страдања Господа нашег Исуса Христа, али и победе над грехом и смрћу кроз Васкрсење. Крста је пронађен у време благоверне царице Јелене, а враћен је из Персије у време цара Ираклија. Првобитно су нађена три крста, и с обзиром да нису знали који је Христов, положен је мртвац на сваки крст док није оживео на оном на којем је био распет Христос. Исто тако се и један тежак болесник излечио и то им је био знак. Народ је видевши узвикнуо три пута Господе помилуј. Други догађај везан за Часни Крст је онај када су Персијанци освојили Јерусалим и однели Часни Крст са собом. Вратио га је цар Ираклије када је победио Персијанце у рату. Тада је цар Ираклије узео пред Јерусалимом крст да га унесе у град. Међутим, у једном моменту више није могао ни корак да направи. Тада му је патријарх Захарија рекао да мора да скине царско одело. И цар је скинуо царску одећу и однео Крст на Голготу. Христос је на Крсту излечио палу људску природу и искупио је људски род. Зато је крст, који је био срам и поруга свима, нама знамење и сила. Христос је страдао и био убијен на крсту, али је страдањем отворио врата раја и ми то славимо, а не само страдање и муке. Отуда су сви свети старци говорили да све треба осењивати крстом јер када то чинимо призивамо велику благодат на нашу душу и срце. Без крста нема спасења, као што без смрти нема Васкрсења. Епископ је на крају беседе пожелео свима да „Крст Његов Часни буде светлост живота, сила и благодат која ће да нас руководи кроз овај узбуркани свет који сав у злу лежи, да нас Господ Бог избави, да нас позна и призна, и да нас постави са десне стране Бог и Оца. Амин.“ Након свете службе уприличена је трпеза љубави. Отац Владе Васиљевић се као старешина храма захвалио Епископу на посети, на молитви за нас, пожелевши му добро здравље и да нам чешће долази. Ђакон Далибор Ђорђевић
“Дани Патријарха Павла“ у Манастиру Благовештењу кабларском
На дан када прослављамо празник Воздвижења Часног Крста, користимо прилику да се подсетимо на све духовне вредности једног великодостојника, чији смо и ми на срећу савременици били – на личност патријарха Павла. Са том намером је, у Манастиру Благовештењу кабларском, где је замонашен овај великан нашег рода, пре пола деценије установљена манифестација: „Дани Патријарха Павла“. Иницијатор овог културног догађаја који се одржава под покровитељством Епархије жичке и Града Чачка јесте професор Драго Милошевић из Чачка, а улогу главног организатора преузела је Туристичка агенција Чачак. Свечаност је, како доликује, отпочела Светом Литургијом коју су служили: архимандрит Сава (Илић), секретар Епископа жичког Г. Јустина, прота Милан Филиповић свештеник у пензији и свештеник Драган Гаћеша, парох из Кућанаца, родног места блажено почившег Патријарха Павла. Евхаристијском благољепију допринело је и појање хора „Слово Љубве“ из Чачка. Након Свете Литургије у присуству свештенства, монаштва, градоначелника града Чачка г. Милуна Тодоровића, његових сарадника, верног народа, представника јавних установа и установа културе Чачка, на уприличеној свечаности отворена је манифестација културно-уметничким програмом и изложбом дуборезних крстова колоније „Крст патријарха Павла“. Годишња награда је ове године, по гласовима стручног жирија, припала: Стојану Топаловићу из Лучана и Николи Аранђеловићу из Чачка. Након изложбе, Хор „Слово љубве“ је наступио са духовним и етно песмама. Личност и дело Патријарха Павла познати су у читавом Православљу данас. Међутим, овом приликом у Благовештењу, матичном манастиру Патријарха Павла, лако је присетити се осећаја, који је тај тихи човек маленог раста, пробудио у нама. Он није говорио о лепоти овог земног века, већ о љубави према ближњима, о ношењу Крста кроз земни живот; говорио је о томе како да будемо људи, а не нељуди. И то је остало урезано сваком Србину у сећању. Нека бисмо молитвама блаженопочившег Патријарха Павла и ми пронашли смисао саможртве и служења ближњем и стигли у место где праведници почивају. Амин. Сестринство Манастира Благовештење
Доброчинство у школи “Иво Лола Рибар“ у Краљеву
“A сад остаје вера, нада, љубав, ово троје; али од њих највећа је љубав“ (1. Кор. 13, 13). На овим речима апостола Павла, које имају универзални карактер, утемељен је и укрепљен наш хришћански етос, а кроз њега свако наше служење Богу и ближњима. Колектив школе за основно и средње образовање ,,Иво Лола Рибар“у Краљеву, доследан је у испуњавању поменутих речи апостола Павла, кроз свој рад са ученицима са потребом за додатном подршком. Школа ,,Иво Лола Рибар“у Краљеву основана је 1967. године, залагањем Милице Бобић и Станке Цвијић која је била и њен први директор. Школа се од тада развила у значајан образовно-васпитни центар, изграђен на принципима поштовања различитости и праву сваког детета на квалитетно образовање и стручно оспособљавање. Ова установа својим ученицима пружа потпуно бесплатно школовање, кроз набавку целокупног потребног ђачког прибора и материјала, бесплатну кухињу, екскурзије и учествовање на многим манифестацијама. Школа данас броји 90 ученика, знатно мање него претходних година. Разлог томе лежи у увођењу инклузије у образовни систем наше земље. Како се школа ,,Иво Лола Рибар“ налази у непосредној близини Храма Светог Саве у Краљеву, братство храма и литургијска заједница користе прилике значајних црквених и просветних датума, да својим прилогом обрадују ученике и тако покажу да су и они са својим породицама саставни део друштвене заједнице. Тако су братство храма и литургијска заједница ове, 2020. године – на дан Црквене нове године, а поводом почетка нове школске године, 14 септембра, даривали ученике школским прибором са жељом, да узрастају у слободном истицању свога духа, ради сваког доброг животног постигнућа, а на радост ближњих и благослов Оца Небеског. Радујемо се и будућим заједничким подухватима на радост деце и славу Божију! Вероучитељ Милош Митровић
Предавање у Медицинској школи у Ужицу
У петак 25. септембра у холу Медицинске школе у Ужицу протојереј Владимир Дуканац одржао је предавање на тему „Традиција, народни обичаји, црквеност“. Неколико професора као и ученици треће и четврте године уживали су у излагању оца Владимира које је одлично прилагођено узрасту ученика и употпуњено пристојном дозом хумора. Присутни су лако могли разграничити шта је вера, а шта обичај и како су се поједини обичаји укоренили у нашем народу. Захваљујући поучним кратким причама и примерима из свакодневног живота ученици су јасно разумели где је граница између вере и сујеверја. По завршетку предавања присутни су добили прилику да поставе питања оцу Владимиру што су и учинили. Ђакон Александар Тимотијевић, вероучитељ у Медицинској школи
Свети Василије Велики: О томе треба ли клечати и радити велике метаније на недељним богослужењима
Руковођени интересовањем и недоумицама верујућих људи темом да ли треба клечати и радити велике метаније (коленопреклоњења) у току недељних богослужења доносимо у наставку одговор Светог Василија Великог. Напомињемо да је реч о великом црквеном оцу, подвижнику, учитељу монаха, писцу древног литургијског текста, па да је самим тим његов одговор пројава аутентичног етоса Цркве коме је страна свака самовољност и очигледна или маскирана гордост (=прелест). Одговор је да не треба, а образложење говори само за себе за оне “који имају уши да чују“: “Стајањем за време молитве не сећамо се само благодати која нам је дата на дан Васкрсења, већ такође чињенице да је тај дан на неки начин икона будућег века. Због тога Мојсије почетни дан не назива првим већ ‘један’. Каже: ‘И би вече и би јутро, дан један’, као да се тај дан често враћа. Због тога је тај дан један (уједно) и осми утолико што по себи указује на онај дан који је заиста и једини и осми… Реч је о стању које долази након овог времена, о бескрајном дану, дану без вечери и јутра, о веку који је увек трајан и увек млад. Црква нужно учи своју децу да у тај дан обављају молитве стојећи, да трајним сећањем на бесконачни живот не бисмо занемарили попутнину за оно путовање. Свака је Педесетница сећање на Васкрс што нам предстоји и у вечности. Онај наиме, један и први дан, седам пута помножен са седам, даје седам седмица свете Педесетнице. Она почиње првим даном и завршава се истим који се у међувремену одвија педесет пута кроз сличне дане. Стога сличношћу опонаша вечност, јер у кружном кретању онде завршава где и почиње. Црквени устави који нас поучише да се тог дана у молитви ваља држати усправно, очигледним сећањем преносе наш дух из садашњости у будућност.“ Свети Василије Велики, О Духу Светом Приредио: протонамесник Александар Р. Јевтић
Храмовна слава и рукоположење у Прељини
Црквена општина у Прељини прославила је храмовну славу Свете Јоакима и Ану и деведесетогодишње постојање храма у Прељини који окупља богоспасавани народ парохије прељинске. Обасјан јутарњим зрацима сунца, народ је милошћу Божијом сачекао свога Архијереја. Епископ Јустин је началствовао Светом Архијерејском Литургијом, а саслуживали су: јеромонах Иларион из Манастира Преображења, Архијерејски намесник љубићки јереј Никола Вучетић, јереј Дарко Несторовић, јереј Радоња Мирковић и протођакон Александар Грујовић. Велики број верника је узео учешћа у Светој Литургији, а међу њима и градоначелник града Чачка г. Милун Тодоровић, као неуморни помоћник при обнављању храма и порте прељинске. Црква je данас постала богатија за једног служитеља. Владика Јустин је рукоположио у чин ђакона дипломираног теолога г. Стефана Медара. У својој беседи Владика Јустин је подсетио сабрани народ да се налазе у храму који већ 90 година молитвено сабира вернике око Тела Христовог, где су се многе душе спасавале и добијале утеху од Господа кроз Свете Тајне. Посебно је нагласио улогу праведних Јоакима и Ане, који су учесници у Икономији Спасења. Они су родитељи Пресвете Богородице, градитељи моста који спаја неспојиво, као оне која рађа Сина Божијег, Онога који никога не оставља гладног нити жедног, већ свако добија благодат и Божију милост. Све то иде на корист онима који су се трудили да буду у заједници и желе да добију Царство Небеско. Тамо ће и добити сву радост где настаје живот бесконачни. Владика се осврнуо и на овај привремени свет. Наш циљ није ту да останемо, већ да будемо достојни имена Христовог, а тако ћемо се решити свих болести и прљавштина овога света, те ћемо бити у Промислу Божијем. То значи радост заједнице са Господом, да нас препозна као своје и постави у своје Царство Небеско. Владика нас је подсетио и на чињеницу да читава Света Гора празнује Праведне богородитеље Јоакима и Ану, као и Пресвету Богородицу. Чудесна је тајна у којој Богородица окупља свет око Христа, а ми се причешћујемо Тајнама Божијим, а то је наше сабрање и наша радост да љубимо једни друге. У даљем делу Литургије уследила је додела грамата парохијанима који су из несебичне љубави увек на помоћи Цркви, а посебно парохији прељинској. То су: Душица Топаловић, Милош Рајовић и Александар Ракићевић. Након резања славског колача, уследила је трпеза љубави коју је припремила породица Топаловић. Отац Никола Вучетић се захвалио Његовом Преосвештенству на канонској посети парохији прељинској, која је већ постала и традиција. Захвалио се сабраном свештенству, домаћинима славе, као и свим људима који су се сабрали на трпези љубави и учествовали у овој радости. Пожелео је да се на многе године сабирамо око нашег Епископа у Цркви Христовој. Дипл. теолог Стефан Симић