Најава: 07. фебруар у 09.00 – Света Архијерејска Литургија у Краљеву
Ибарске новости: Митрополит Антоније (Блум), „Светиљка телу је око“ (Лк 11, 34) – хришћанско читање једне приповетке
Сусрећемо се са светом и стичемо сазнања о свету преко наших чула. Преко наших чула не само да смо свесни света, већ смо исто тако и укључени у њега. Сва наша чула нас стављају у додир са светом предмета који нас окружују, са свим стварима око нас. Наш вид, о коме је Господ говорио у Своме Јеванђељу, је једини начин како спокојно можемо разумевати свет, али под условом, као што Господ каже, да наше око буде неподељено, светло, и да преко њега до нас долази само светлост. Један од савремених енглеских писаца нам даје две слике, за које верујем да ће нам помоћи да понешто разумемо из ових јеванђелских речи. У роману „Ноћ вештица“, Чарлс Вилијамс нас упознаје са младом женом која је умрла у саобраћајној несрећи и чија душа постепено тражи свој пут у новом свету у који је управо ступила. Затекла је себе како стоји на обалама Темзе, гледа у воду и одједном је види онако како је никада раније, док је њена душа била спојена са телом, није видела. Тада је имала одбојност према овој тамној, замашћеној и прљавој води зато што је њена имагинација одмах била повезивана са додиром и директним утиском који потиче од тела. Али сада када је душа слободна од тела она види воду Темзе слободно, онаквом каква она јесте у стварности. Она види ову воду управо онаквом каква она треба да буде, будући да је то вода реке која протиче кроз велики град и сакупља сву прљавштину и односи је. А пошто више није имала уобичајену одбојност тела, ова душа почиње да у непрозирности ове воде, у њој, види све нове и нове дубине; испод површинске непрозирности она открива слој чистије воде веће провидности, и испод тога и још дубље – и у самом средишту ове воде која протиче кроз велики град, проналази потпуно прозиран слој. А још види да ће и овај велики град једнога дана постати град Божији и у њему види ток невероватно блистајуће воде, воде вечнога живота, првобитне воде коју је створио Бог, воде о којој Христос говори жени Самрјанки. Зато што је била ослобођена од личних реакција и одбојности, ова мртва жена је могла да кроз површинску таму види растуће слојеве светлости. А док је била жива било је другачије. Услед тога што се све више упетљавамо у сопствене само-усмерене реакције, понекад успевамо да кроз слојеве присутне светлости видимо таму, а некада је чак и стварамо умишљајући је. Зато што је наше око тамно видимо таму и неспособни смо да видимо дубину, прозирност и сјај. Друга слика која се налази у истој књизи је вероватно још и трагичнија. Ова млада жена затиче себе како стоји на једном од великих мостова. Она зна да овај мост не може бити празан, да људи шетају, да пролазе аутобуси, свуда је живо, па опет она ништа од свега овога не види. Зато што је раздвојена од тела сада може да види само оне ствари и оне људе са којима је била повезана љубављу, а будући да није волела никога изузев свога мужа, сада је слепа за све око ње, постоји само празнина и ништавило. И она постепено постаје свесна овога преко малих љубави које је имала у свом животу. Преко повезаности са овом љубављу, колико год она била мала, она је почела да ово све јасније увиђа. Дакле, сада, (тек сада и то је оно што је трагично) увиђа да је љубав једини однос који остаје и да је друго само једна велика празнина… Зар то није начин како и ми живимо? Окружени смо светлошћу а видимо ништа друго осим пролазних сенки и празнине. Колико пута неки човек прође кроз наш живот а да не остави никаквог трага? Прође непримећен упркос чињеници да нам је био потребан или да је ту просијавала нека лепота; али то је било небитно за нас, наша срца нису имала ништа са чим би могла да одговоре, била су празна. А ово опет долази од начина како посматрамо (јер гледамо без љубави) и зато не видимо ништа јер нам само љубав открива нешто. А ми смо способни да само чкиљимо у тами и то на зао начин. Колико често пружамо зле интерпретације онога што смо видели? Уместо да их сагледамо као чињенице, ми их видимо онако како их разумевамо у дубинама наше тамне душе и нашег искривљеног искуства. Колико често погрешно интерпретирамо поступке и речи људи зато што гледамо оком које је већ тамно?! Дакле, ове Христове речи нас позивају на изузетно пажљив став спрам начина како ћемо гледати и посматрати. Морамо запамтити да ако не видимо ништа, да то потиче из нашег слепила. Уколико видимо зло, оно потиче из таме која је у нама; уколико имамо одбојност према нечему, то често потиче из наше усмерености на саме себе због које не можемо гледати спокојно и чистог срца. То је тако, зато што, на крају крајева, не гледамо само физичким очима које нама преносе утисак, већ гледамо и срцем које може видети Бога само када је чисто, и притом не само Бога у Његовом тајанственом бићу, већ и Бога у Његовој присутности кроз благодат и лепоту и благослове. Свети Исак Сирин каже да човек који је задобио чисто око и чисто срце више не види таму у свету зато што је ова тама истиснута сијањем Божанске благодати која почива на свему ма колико нам се нешто чинило да је тамно. Хајде да научимо ову лекцију из Јеванђеља! Хајде да будемо пажљиви и да гледамо чистотом, да појмимо чистог срца и да делујемо љубављу и тада ћемо бити способни да слободно и прозирно видимо сјај света и у свету и да га волимо, да му служимо, и да будемо у овоме свету, у месту које нам је додељено од стране Христа, да благосиљамо Његово Име, верујући у све, надајући се свему, и никада не престајући да волимо чак и ако то значи да треба да положимо свој живот како би свет и други живели. Амин! Митрополит Антоније (Блум) Извор: Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“, петак, 05. 02. 2021. године
Лист Храм бр. 67: О Светој тајни исповести, свештеник Александар Јељчанинов
Лаш Свенсен, Бог, досада и разонода
“Може изгледати да је разонода боља од живота јер нам она може пружити привид среће, макар за који трен. Покушај да се досада избегне уз помоћ разоноде исто је што и бекство од стварности, бекство од оног ништа што појединац јесте. Досада нема код Паскала никакву суштинску друштвену димензију, али треба је разумети као основну црту човека као човека. Без Бога човек је ништа, и досада је свест о томе ничему. Људи који се суоче са сопственом досадом имају зато далеко већи самоувид него они који једноставно побегну у забаву. У досади је човек потпуно препуштен самом себи, али то значи бити препуштен ништавилу јер не постоји однос према било чему другоме. Због тога је у извесном смислу можда од досаде боља патња, јер патња је барем нешто. Али с обзиром на то да смо толико привилеговани да не морамо да се предамо патњи, можемо се радије предати забави. Али онде нас опет чека досада, као незаобилазна чињеница. За Паскала је једини трајан лек против досаде, наиме, однос према Богу“. Лаш Свенсен, Филозофија досаде, стр. 56-57
Епископ Јустин началствовао евхаристијским сабрањем у Атеници
На дан када наша Света, Саборна и Апостолска Црква обележава молитвени спомен на стубове православне васељене, Светог Атанасија Великог, Светог Кирила Александријског и Светог Максима архиепископа српског, Његово Преосвештенство Епископ жички Господин Јустин служио је Свету Архијерејску Литургију у Храму Свете великомученице Марине у Атеници. На литургијском сабрању Епископу су саслуживали: протојереј Мирослав Петров, архијерејски намесник трнавски, јереј Владе Капларевић, старешина Храма Свете великомученице Марине, протођакон Александар Грујовић и ђакон при Храму Вазнесења Господњег у Чачку Стефан Медар. Богослужење је улепшано присуством великог броја верног народа и велелепног пјенија хора “Слово Љубве“ при овом храму. Након прочитаног Јеванђеља, саслужитељима и верном народу обратио се Преосвећени у својој пастирској беседи. Данашње Јеванђеље описује сусрет Господа Исуса Христа и младог богаташа, који му поставља питање шта је потребно да учини како би наследио живот вечни. Господ му одговара најпре наводећи Мојсијев Закон. Младић схвативши да је закон праоца Мојсија, стуба јудејског закондавства, већ испунио очекује похвалу. Наставак Јеванђеља износи Христову нову димензију, а то је не само испуњавање Закона и пророка већ постављање новог закона, закона љубави. Приликом разговара богатог младића и Христа, Господ му говори да разда имање своје сиромасима и да ће на тај начин задобити вечни живот. Младић је отишао жалостан. Преосвећени Владика се приликом изношења своје беседе задржао на цитату: „Лакше је камили проћи кроз иглене уши, него ли богаташу ући у Царство Божије“ (Мт 19, 24). Говорио је о термину „камила“ који се код нас до данас задржао као збуњујућа непознаница. Термин на грчком језику означава јутано уже којим су се некада везивали бродови приликом пристанка у луке. Иглене уши подразумевају нешто изузетно уско, нешто где се „камилос“ не би могао провући. Међутим, и то је могуће приликом његовог распредања. Ово тумачење следујући Светим Оцима могло би да се примени на човеков живот у свету, везивање за њега, стицање материјалних добара, а и на очекивање вечног живота. Владика је додао да се данас налазимо пред великим изазовима. Живимо у свету, трудимо се онолико колико смо у прилици да омогућимо пристојан живот. Међутим, појава вируса нам је показала да заиста не можемо бити сигурни ни у сопствени живот, већ да бисмо требали да будемо усредсређени на оно круцијално јеванђелско питање: „Шта треба да чиним да бих наследио живот вечни?“ Богатство данас није феномен који би човека могао да преусмери са пута спасења уколико се оно располаже на адекватан начин. За пример томе имамо праоца Авраама који иако богат старозаветни Јеврејин бива изабраник са којим Господ склапа Завет. Владика се дотакао и јеванђелске теме о безумном богаташу који је градио многе житнице, трудио се да их напуни како би осећао неки вид материјалне сигурност, а на своју душу као нешто највредније је заборавио. Хришћани би требали да живе у светости. Доказ томе је данашњи празник тројице светитеља који су светост задобијали од истинске и праве светости Божије. Та неисцрпна светост позива и нас да се угледамо на Атанасија Великог, Кирила Александријског и Максима архиепископа српског, и да испунимо јеванђелске речи: „Да се светли светлост ваша пред људима, да виде ваша добра дела и прославе Оца вашега који је на небесима“ (Мт 5,16). Господ у Јеванђељу није говорио да је пут до вечнога живота лак. Напротив, потребно је припремити пут Господу у своме срцу. Онда ће и тај пут којим хришћани требају да ходе бити лагоднији и једноставнији, са крајњим исходом у речима апостола Павла: „Не живим више ја, него живи Христос у мени“ (Гал 2, 20). Преосвећени Владика је своје пастирско обраћање верном народу завршио благословом: „Нека Господ Бог, Син мира и утехе и сваког добра буде са свима вама у све векове и сву вечност Амин.“ У току евхаристијског сабрања поред свештенослужитеља велики број верног народа узео је учешћа причестивши се из Чаше Живота. Након благодарења свештенство и народ су литургијско славље наставили на трпези љубави, коју је уприличило братство Храма Свете великомученице Марине. Чтец Душан Арсенијевић
Свети старац Јаков (Цаликис), О светитељима
“Понекад, када угледамо неко плодоносно дрво, пуно лепих и вредних плодова, дивимо му се и сматрамо да је његова богата плодност сама по себи јасна. У једном таквом тренутку, не замишљамо то дрво огољено, без лишћа усред хладне зиме, и не замишљамо га посечених грана у време резања. Дивимо се и хвалимо дрво пуно зрелих и укусних плодова, али нисмо пропратили и не знамо оне периоде његовог живота који су морали да претходе да бисмо се ми у овом тренутку, када га хвалимо, нашли у ситуацији да уживамо у лепом призору и можда укусном плоду. Слично нам се дешава када стојимо пред сликом једног осведоченог духовног борца. Док му се дивимо, имамо осећај да је његов духовни пут био без тешкоћа и без проблема.“ Свети старац Јаков (Цаликис)
Најава: 30. јануар у 09. 00 – Света Архијерејска Литургија у Атеници
Најава: Упис на основне студије на Академији СПЦ за уметности и консервацију
Висока школа – Академија Српске Православне Цркве за уметности и консервацију од свог оснивања 1993. године извела је више od 200 дипломираних ликовних уметника и консерватора-рестуратора, од којих се немали број издвојио као изузетно успешан. Данас су они ликoвни умeтници кojи дeлуjу на свих пeт кoнтинeната, али и инвeнтивни прeдавачи на различитим стeпeнима oбразoвања – oд oснoвнe шкoлe дo дoктoрских студиjа умeтнoсти – тe рукoвoдиoци или кoнструктивни чланoви конзерваторско-рестаураторских тимoва у институцијама културе у Србији и иностранству. Академске 2021-22 године, прву годину студија на Високој школи СПЦ може да упише лице које има: завршено средње образовање у четворогодишњем трајању, односно лица која имају завршено средње образовање у трогодишњем трајању уз полагање Српског језика и књижевности и Историје по гимназијском средњошколском плану и програму. На прву годину академских студија без полагања пријемног испита после одлуке Комисије може се уписати лице које има стечено високо образовање на одговарајућим академским студијама првог степена, уз показивање мапе са радовима. Лице које прелази са друге високошколске установе, уз обавезно показивање мапе са радовима (о признавању испита одлучује Комисија.). Приликом пријаве на конкурс кандидати достављају на увид ОРГИНАЛНА ДОКУМЕНТА и подносе у овереној копији: Извод из црквене књиге крштених Благослов надлежног епископа Извод из матичне књиге рођених Уверење о држављанству Сведочанства свих разреда претходно завршене средње школе Сведочанство (диплому) о завршеном испиту Мапу са радовима (студије портрета, фигура, мртва природа…) Доказ о уплати накнаде за полагање класификационог испита Лекарско уверење Класификациони испит Комисију за класификационе испите именује Наставно-научно и уметничко веће Високе школе СПЦ за уметности и консервацију. Кандидати који имају завршено средње образовање у трогодишњем трајању пре полагања класификационог испита у обавези су да положе диференцијални испит из Српског језика и Историје по гимназијском средњошколском плану и програму. Испит за проверу склоности и способности траје два дана и обухвата: ПРВИ ДАН ИСПИТА: преглед и оцена мапе радова (10 радова). ДРУГИ ДАН ИСПИТА: Писмени испит из православног катихизиса. Литература: Нема лепше вере од хришћанске, Митрополит Амфилохије и Епископ Данило, Основе православне вере (Катихизис), др Здравко Пено Избор кандидата – Утврђивање редоследа кандидата за упис на Високу школу СПЦ обавља се на основу резултата показаних на класификационом испиту и општег успеха постигнутог у средњој школи. Начин избора кандидата За упис на студије утврђује се ЈЕДИНСТВЕНА РАНГ ЛИСТА. Кандидат који је завршио Богословију вреднује се део пријемног испита који се односи на катихизис максималним бројем бодова. Ако се кандидати примљени по конкурсу не упишу у предвиђеном року, сматраће се да су одустали, па ће се, у року назначеном у конкурсу, уместо њих уписати одговарајући број других кандидата, према редоследу на ранг листи. Заштита права учесника на конкурсу Кандидат који је незадовољан утврђеним редоследом има право приговора. Приговор се подноси Комисији у року од 24 сата од дана објављивања листе редоследа. Комисија је дужна да приговор узме у поступак и да донесе одлуку. Кандидат који је незадовољан одлуком Комисије има право жалбе директору Високе школе у року од три дана од дана саопштења одлуке Комисије. Директор доноси решење о приговору кандидата у року који је предвиђен Статутом. Решење директора је коначно. Кандидати се пре класификационог испита опредељују који студијски програм уписују од два акредитована: Црквене уметности и Обнова и чување (конзервација и рестауарација). Курикулум и предмете студијских програма сви кандидати могу да виде или директно у секретаријату или на званичном сајту Високе школе СПЦ www.akademijaspc.edu.rs Упис страних држављана и лица које је претходно школовање или део образовања завршио у иностранству Држављанин Србије који је претходно школовање или део образовања завршио у иностранству, може да се упише на студијски програм Високе школе ако му се призна стечена страна школска, односно високошколска исправа у складу са Законом и општим актом Високе школе. Страни држављани се могу уписати на студијски програм Високе школе под истим условима као и домаћи држављани. Страни држављанин плаћа школарину током целог школовања, под истим условима као и остали уписани студенти, осим ако међународним споразумом није другачије одређено. Страни држављанин који буде уписан на студијски програм дужан је да у догледном периоду пружи доказ о познавању српског језика н којем се изводи настава на Високој школи и доказ да је здравствено осигуран. Пријем конкурсне документације Документација и радови са попуњеном пријавом за конкурс подносе се лично у студентској служби Високе школе СПЦ у ул. Краља Петра бр.2, Београд 11. jунa 2021. године од 10-14h. Кандидати који су у обавези да пре полагања класификационог испита, положе диференцијалне испите из Српског језика и Историје, за полагање истих подносе пријаву најкасније до краја маја 2021.г. Пријемни испит биће одржан 17. и 18. јунa 2021. године у 12h. Упис на Високу школу Кандидати који стекну право да се упишу на Високу школу подносе: ◦ Оригинална документа ◦ Два обрасца ШВ-20 ◦ Индекс ◦ Две фотографије формата 4×6 цм ◦ Доказ о уплати накнаде за студије (школарине). Накнада на име школарине износи 1500 еур у динарској противвредности по средњем курсу НБС на дан уплате (за уписаних 60 ЕСПБ). Школарина се може платити у највише 12 рата у скалду са уговором о студирању. Сва обавештења кандидати и сви заинтересовани могу прочитати на огласној табли, Интернет презентацији, преко мејлова:visokaskolaspc.sekretar@gmail.com или student.sluzba.aspc@gmail.com или се могу лично обавестити у просторијама Високе школе СПЦ у ул. Краља Петра 2, Београд или телефоном 011-26-30-946, 011-21-87-235. ПРИПРЕМА ЗА УПИС НА ПРВУ ГОДИНУ ОСНОВНИХ СТУДИЈА Сви кандидати који приступају пријемном испиту у обавези су да донесу мапу са 10 радова, за бесплатне консултације око израде мапе стоји вам на располагању јереј Чедомир Милосављевић. За све заинтересоване за припрему мапа Академија ће организовати беспатну припрему. Заинтересовани се могу јавити на телефон: 066 800 19 83. Одлуком Наставно-уметниког и научног Већа, због пандемије, сви кандидати ће бити ослобођени полагања практичног дела пријемног испита
Човекољубива дела у Пожеги
Месец јануар познат је као ризница хришћанских празника који хладне зимске дане чине топлијим и нежнијим. Тих дана људи у својим породицама више су на окупу, а садржаји хришћанских празника доприносе увећању породичне радости. На самом почетку дочекујемо, славимо и обележавамо празник рођења Христовог. Најлепши празник наше свете Цркве који особито код деце изазива осећај радости, топлине, спокојства. Убрзо нам следи празник Светог ђакона Стефана, па нова година и Свети Василије Велики, Крстовдан, Богојављење, Св. Јован Крститељ да би на самом крају славили и певали у спомен Светог Саве нашег првог Архиепископа. Ови дани су идеална прилика да ,,сумирамо резултате“ из претходне године, да погледамо у себе и видимо шта смо то добро учинили за себе и своје ближње, да одлучно решимо да изменимо оно што је лоше. Ови дани су прилика да се сетимо једни других и да не заборавимо оне који и у овим данима ипак немају кога да обрадују нити ко њих, који су сами и који се надају да ће их се неко сетити. Српска Православна Црквена општина Пожега већ дуги низ година улаже максималан труд да у овим данима када треба да влада општа радост, управо та радост допре и до оних најугроженији, најсиромашнијих слојева нашег друштва. Покренувши низ акција овог типа мештани града Пожеге прикључили су се акцији прикупљања помоћ деци и одраслима нашег града. Захваљујући донацијама сакупљено је 110 пакетића од којих је 43 уручено центру за рад са децом оболелом од Дауновог синдрома док су остали подељени у два наврата – након Свете Литургије у Храму Света Три Јерарха за Божић и након дечије приредбе у истом храму на дан Светога Саве. Посебну пажњу вреднују појединачне акције прикупљања помоћи за наше мештане Павла Рисимића из села Висибабе и самохрану мајку Бојану Јовановић. Живећи у крајње оскудним условима обратили су се за помоћ нашој Цркви. Црква је објавом на својој фејсбук страници призвала велики број људи да се укључи у прикупљање помоћи што је након кратког времена уродило плодом те су наши најугроженији мештани у потпуности збринути и обезбеђени. У ове акције укључило се на стотине несебичних људи. Помоћ је пристизала и из суседних градова Ариља, Косјерића, Чачка, Ужица, Краљева, Трстеника, Крагујевца… па чак и из Босне и Херцеговине. На тај начин наш народ је још једном показао своје саосећање са најугроженијима и да ниједан човек у нашој земљи не сме да остане сам. Вера без дела је мртва говори Свети Апостол Павле. Човекољубива делатност наших мештана показала је на делу да је човекова доброта могућа и остварива и да свако од нас учинивши мало заправо доприноси много. Стара српска пословица каже да зрно по зрно чини погачу, у духовном смислу сви смо ми део Једне Свете Саборне и Aпостолске Цркве, који као најситније честице чинимо једно и јединствено Тело Христово. Михајло Живковић, ђакон Цркве у Пожеги
Ибарске новости: Ђакон Стефан Милошевски, “Шта би нам Свети Сава данас поручио?“
И ове године нам је дошао 27. јануар – велики празник великог Светитеља. Кад погледамо како је овај празник прослављан пре свега четрдесетак година (тј. када се присетимо да је у време комунизма у великој мери Свети Сава био persona non grata) не можемо не осетити задовољство и захвалност Богу јер ипак је сада Свети Сава школска слава и особа којом се дичи српски род. Међутим, стичем утисак да се, у свој тој славској атмосфери, која је лепа и потребна, некако ипак замагљује историјски лик овога Светитеља. Певају се песме о његовој просветитељској делатности и он се слави као учитељ, и сви ми који смо просветни радници ученицима, из године у годину, понављамо такве стихове који безмало постају поштапалице. А чини ми се, што их више истичемо и што више, попут папагајâ, понављамо да је он био први српски просветитељ и учитељ, то га деца све више доживљавају као некаквог монотоног типа чији живот и није баш нешто вредан наше пажње. Из тог разлога сам се определио да у овом тексту са вама поделим две слике из живота Светог Саве, које су вам познате, али које ће нам, верујем, боље расветлити лик најзначајније фигуре наше историје. И, наравно, ни у најмањој мери он није био незанимљив и монотон (да не кажем „досадан“) (познато је да је сараценски султан (који је припадао исламу и који је тада столовао у Каиру) био очаран личношћу Светога Саве до те мере да су се његове велможе са поштовањем дотицале мантије Светог Саве клањајући му се као истинском Божијем човеку). Најпре, ко је и шта је био Свети Сава? Када је свештеник пре неког времена ово питање поставио једном малом школарцу, добио је одговор: „па, он је био лекар“. Услед свеукупних хвалоспева који се упућују Светом Сави овај дечкић је знао да мора бити да је тај Свети Сава био представник некаквог узвишеног и поштованог занимања и лекарство му је изгледало као вероватна опција. Ни средњошколцима којима предајем није лакше да пруже одговор на ово питање. Када год приспе време да говоримо о Светом Сави они се налазе на мукама да ми објасне шта то уопште значи када за њега кажемо да је „просветитељ“ и на још већим мукама када покушавају и себи (не само мени) да представе у ком смислу је то Свети Сава био „учитељ“. И, премда то наравно знају, врло се изненаде када им укажем на чињеницу да је Свети Сава заправо био „свештеник“. Да, када би неко од нас који му данас испевамо хвалоспеве имао прилику да му постави ово питање, од њега би добио тај одговор. Свети Сава је био човек који је служио Свету Литургију, човек који се молио, који је богослужио као што то и данас чине стотине и хиљаде људи који су свештеници. И то је била његова најосновнија посвећеност, све друго велико што је учинио је проистицало из тог врела његове молитвености и свештенослужења Богу и Цркви. Молитва је била његово превасходно интересовање и Свети Сава без овог одређења да је свештеник једноставно не постоји! Сасвим друго је питање, зашто смо изненађени када схватимо да је најзначајнија фигура наше историје заправо био свештенослужитељ? Можда та изненађеност ипак много више говори о нашем правом односу према заоставштини овога Светитеља? И друга сличица из његовог живота о којој сам данас желео да говорим вам је сасвим сигурно позната. То је, наиме, чувена прича о томе како је принц Растко побегао из наше државе и отишао на Свету Гору где се замонашио добивши име Сава. Ово необично бекство је веома честа тема песама и приповедака о Светом Сави и практично нема аутора који је пишући о Светом Сави пропустио да спомене и овај догађај. Но, ја вас сада позивам да мало поразмислимо о том бекству и да себе поставимо у позицију принца Растка. Дакле, он је био владарског рода и веома богат. Покушајмо да замислимо да смо и ми у том погледу слични њему. То значи да бисмо сада, са наших шеснаест година, возили „Ламборџинија“ (иако се по садашњем закону то не сме, али ко те пита за закон када си ти тај који је владар и законодавац), имали бисмо послугу, живели по дворовима и сва врата у дивну будућност би нам била отворена. И он је све то, бежећи, напустио и отишао у манастир да би свој живот посветио молитви (=љубави према) Богу. Када би се ишта слично десило у нашој садашњници, ми који славимо то бекство младога Растка, би за тог „несрећног“ младића, нашег савременика, вероватно рекли да је „с ума сишао“. Жалили бисмо његове родитеље (који имају све у овом животу али ето какве проблеме имају са дететом) и прекоревали њега због тога што је одбацио оно што му је живот пружио, а за чим огромна већина нас, машта. Е, то је урадио Свети Сава – показао је да је за њега једини и истински живот заправо љубав према Богу а све остало, укључујући ту и „Ламборџинија“ (или за то време – коње најбоље пасмине) нису ништа друго до „трице и кучине“. Запитајмо се сада заједно: Колико ли је снажна љубав према Богу кад је чак снажнија и од љубави према „Ламборџинију“? и Зар је човеку толико неопходна (да је неопходнија и од новца и од власти и од дворова)? То је оно што нам заправо и првенствено показује наш Свети Сава. А да његово опредељење није било опредељење нервно растројеног младића показује његов потоњи живот и све оно што је током свог живота остварио. На крају, уместо закључка, када би Свети Сава имао прилике да нам се данас обрати преко медија, он би нас, сасвим сигурно, позвао на умножење наше љубави према Богу, према Цркви и једних према другима. Позвао би нас (његову духовну децу) да се почнемо молити Богу и да почнемо учествовати у Светим Литургијама. Уосталом, да то сажмем у једну реченицу: у длаку би нам упутио исте поруке какве нам је слао док је на земљи ходио међу нама.
Најава: 07. фебруар у 09.00 – Света Архијерејска Литургија у Краљеву
Ибарске новости: Митрополит Антоније (Блум), „Светиљка телу је око“ (Лк 11, 34) – хришћанско читање једне приповетке
Сусрећемо се са светом и стичемо сазнања о свету преко наших чула. Преко наших чула не само да смо свесни света, већ смо исто тако и укључени у њега. Сва наша чула нас стављају у додир са светом предмета који нас окружују, са свим стварима око нас. Наш вид, о коме је Господ говорио у Своме Јеванђељу, је једини начин како спокојно можемо разумевати свет, али под условом, као што Господ каже, да наше око буде неподељено, светло, и да преко њега до нас долази само светлост. Један од савремених енглеских писаца нам даје две слике, за које верујем да ће нам помоћи да понешто разумемо из ових јеванђелских речи. У роману „Ноћ вештица“, Чарлс Вилијамс нас упознаје са младом женом која је умрла у саобраћајној несрећи и чија душа постепено тражи свој пут у новом свету у који је управо ступила. Затекла је себе како стоји на обалама Темзе, гледа у воду и одједном је види онако како је никада раније, док је њена душа била спојена са телом, није видела. Тада је имала одбојност према овој тамној, замашћеној и прљавој води зато што је њена имагинација одмах била повезивана са додиром и директним утиском који потиче од тела. Али сада када је душа слободна од тела она види воду Темзе слободно, онаквом каква она јесте у стварности. Она види ову воду управо онаквом каква она треба да буде, будући да је то вода реке која протиче кроз велики град и сакупља сву прљавштину и односи је. А пошто више није имала уобичајену одбојност тела, ова душа почиње да у непрозирности ове воде, у њој, види све нове и нове дубине; испод површинске непрозирности она открива слој чистије воде веће провидности, и испод тога и још дубље – и у самом средишту ове воде која протиче кроз велики град, проналази потпуно прозиран слој. А још види да ће и овај велики град једнога дана постати град Божији и у њему види ток невероватно блистајуће воде, воде вечнога живота, првобитне воде коју је створио Бог, воде о којој Христос говори жени Самрјанки. Зато што је била ослобођена од личних реакција и одбојности, ова мртва жена је могла да кроз површинску таму види растуће слојеве светлости. А док је била жива било је другачије. Услед тога што се све више упетљавамо у сопствене само-усмерене реакције, понекад успевамо да кроз слојеве присутне светлости видимо таму, а некада је чак и стварамо умишљајући је. Зато што је наше око тамно видимо таму и неспособни смо да видимо дубину, прозирност и сјај. Друга слика која се налази у истој књизи је вероватно још и трагичнија. Ова млада жена затиче себе како стоји на једном од великих мостова. Она зна да овај мост не може бити празан, да људи шетају, да пролазе аутобуси, свуда је живо, па опет она ништа од свега овога не види. Зато што је раздвојена од тела сада може да види само оне ствари и оне људе са којима је била повезана љубављу, а будући да није волела никога изузев свога мужа, сада је слепа за све око ње, постоји само празнина и ништавило. И она постепено постаје свесна овога преко малих љубави које је имала у свом животу. Преко повезаности са овом љубављу, колико год она била мала, она је почела да ово све јасније увиђа. Дакле, сада, (тек сада и то је оно што је трагично) увиђа да је љубав једини однос који остаје и да је друго само једна велика празнина… Зар то није начин како и ми живимо? Окружени смо светлошћу а видимо ништа друго осим пролазних сенки и празнине. Колико пута неки човек прође кроз наш живот а да не остави никаквог трага? Прође непримећен упркос чињеници да нам је био потребан или да је ту просијавала нека лепота; али то је било небитно за нас, наша срца нису имала ништа са чим би могла да одговоре, била су празна. А ово опет долази од начина како посматрамо (јер гледамо без љубави) и зато не видимо ништа јер нам само љубав открива нешто. А ми смо способни да само чкиљимо у тами и то на зао начин. Колико често пружамо зле интерпретације онога што смо видели? Уместо да их сагледамо као чињенице, ми их видимо онако како их разумевамо у дубинама наше тамне душе и нашег искривљеног искуства. Колико често погрешно интерпретирамо поступке и речи људи зато што гледамо оком које је већ тамно?! Дакле, ове Христове речи нас позивају на изузетно пажљив став спрам начина како ћемо гледати и посматрати. Морамо запамтити да ако не видимо ништа, да то потиче из нашег слепила. Уколико видимо зло, оно потиче из таме која је у нама; уколико имамо одбојност према нечему, то често потиче из наше усмерености на саме себе због које не можемо гледати спокојно и чистог срца. То је тако, зато што, на крају крајева, не гледамо само физичким очима које нама преносе утисак, већ гледамо и срцем које може видети Бога само када је чисто, и притом не само Бога у Његовом тајанственом бићу, већ и Бога у Његовој присутности кроз благодат и лепоту и благослове. Свети Исак Сирин каже да човек који је задобио чисто око и чисто срце више не види таму у свету зато што је ова тама истиснута сијањем Божанске благодати која почива на свему ма колико нам се нешто чинило да је тамно. Хајде да научимо ову лекцију из Јеванђеља! Хајде да будемо пажљиви и да гледамо чистотом, да појмимо чистог срца и да делујемо љубављу и тада ћемо бити способни да слободно и прозирно видимо сјај света и у свету и да га волимо, да му служимо, и да будемо у овоме свету, у месту које нам је додељено од стране Христа, да благосиљамо Његово Име, верујући у све, надајући се свему, и никада не престајући да волимо чак и ако то значи да треба да положимо свој живот како би свет и други живели. Амин! Митрополит Антоније (Блум) Извор: Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“, петак, 05. 02. 2021. године
Лист Храм бр. 67: О Светој тајни исповести, свештеник Александар Јељчанинов
Лаш Свенсен, Бог, досада и разонода
“Може изгледати да је разонода боља од живота јер нам она може пружити привид среће, макар за који трен. Покушај да се досада избегне уз помоћ разоноде исто је што и бекство од стварности, бекство од оног ништа што појединац јесте. Досада нема код Паскала никакву суштинску друштвену димензију, али треба је разумети као основну црту човека као човека. Без Бога човек је ништа, и досада је свест о томе ничему. Људи који се суоче са сопственом досадом имају зато далеко већи самоувид него они који једноставно побегну у забаву. У досади је човек потпуно препуштен самом себи, али то значи бити препуштен ништавилу јер не постоји однос према било чему другоме. Због тога је у извесном смислу можда од досаде боља патња, јер патња је барем нешто. Али с обзиром на то да смо толико привилеговани да не морамо да се предамо патњи, можемо се радије предати забави. Али онде нас опет чека досада, као незаобилазна чињеница. За Паскала је једини трајан лек против досаде, наиме, однос према Богу“. Лаш Свенсен, Филозофија досаде, стр. 56-57
Епископ Јустин началствовао евхаристијским сабрањем у Атеници
На дан када наша Света, Саборна и Апостолска Црква обележава молитвени спомен на стубове православне васељене, Светог Атанасија Великог, Светог Кирила Александријског и Светог Максима архиепископа српског, Његово Преосвештенство Епископ жички Господин Јустин служио је Свету Архијерејску Литургију у Храму Свете великомученице Марине у Атеници. На литургијском сабрању Епископу су саслуживали: протојереј Мирослав Петров, архијерејски намесник трнавски, јереј Владе Капларевић, старешина Храма Свете великомученице Марине, протођакон Александар Грујовић и ђакон при Храму Вазнесења Господњег у Чачку Стефан Медар. Богослужење је улепшано присуством великог броја верног народа и велелепног пјенија хора “Слово Љубве“ при овом храму. Након прочитаног Јеванђеља, саслужитељима и верном народу обратио се Преосвећени у својој пастирској беседи. Данашње Јеванђеље описује сусрет Господа Исуса Христа и младог богаташа, који му поставља питање шта је потребно да учини како би наследио живот вечни. Господ му одговара најпре наводећи Мојсијев Закон. Младић схвативши да је закон праоца Мојсија, стуба јудејског закондавства, већ испунио очекује похвалу. Наставак Јеванђеља износи Христову нову димензију, а то је не само испуњавање Закона и пророка већ постављање новог закона, закона љубави. Приликом разговара богатог младића и Христа, Господ му говори да разда имање своје сиромасима и да ће на тај начин задобити вечни живот. Младић је отишао жалостан. Преосвећени Владика се приликом изношења своје беседе задржао на цитату: „Лакше је камили проћи кроз иглене уши, него ли богаташу ући у Царство Божије“ (Мт 19, 24). Говорио је о термину „камила“ који се код нас до данас задржао као збуњујућа непознаница. Термин на грчком језику означава јутано уже којим су се некада везивали бродови приликом пристанка у луке. Иглене уши подразумевају нешто изузетно уско, нешто где се „камилос“ не би могао провући. Међутим, и то је могуће приликом његовог распредања. Ово тумачење следујући Светим Оцима могло би да се примени на човеков живот у свету, везивање за њега, стицање материјалних добара, а и на очекивање вечног живота. Владика је додао да се данас налазимо пред великим изазовима. Живимо у свету, трудимо се онолико колико смо у прилици да омогућимо пристојан живот. Међутим, појава вируса нам је показала да заиста не можемо бити сигурни ни у сопствени живот, већ да бисмо требали да будемо усредсређени на оно круцијално јеванђелско питање: „Шта треба да чиним да бих наследио живот вечни?“ Богатство данас није феномен који би човека могао да преусмери са пута спасења уколико се оно располаже на адекватан начин. За пример томе имамо праоца Авраама који иако богат старозаветни Јеврејин бива изабраник са којим Господ склапа Завет. Владика се дотакао и јеванђелске теме о безумном богаташу који је градио многе житнице, трудио се да их напуни како би осећао неки вид материјалне сигурност, а на своју душу као нешто највредније је заборавио. Хришћани би требали да живе у светости. Доказ томе је данашњи празник тројице светитеља који су светост задобијали од истинске и праве светости Божије. Та неисцрпна светост позива и нас да се угледамо на Атанасија Великог, Кирила Александријског и Максима архиепископа српског, и да испунимо јеванђелске речи: „Да се светли светлост ваша пред људима, да виде ваша добра дела и прославе Оца вашега који је на небесима“ (Мт 5,16). Господ у Јеванђељу није говорио да је пут до вечнога живота лак. Напротив, потребно је припремити пут Господу у своме срцу. Онда ће и тај пут којим хришћани требају да ходе бити лагоднији и једноставнији, са крајњим исходом у речима апостола Павла: „Не живим више ја, него живи Христос у мени“ (Гал 2, 20). Преосвећени Владика је своје пастирско обраћање верном народу завршио благословом: „Нека Господ Бог, Син мира и утехе и сваког добра буде са свима вама у све векове и сву вечност Амин.“ У току евхаристијског сабрања поред свештенослужитеља велики број верног народа узео је учешћа причестивши се из Чаше Живота. Након благодарења свештенство и народ су литургијско славље наставили на трпези љубави, коју је уприличило братство Храма Свете великомученице Марине. Чтец Душан Арсенијевић
Свети старац Јаков (Цаликис), О светитељима
“Понекад, када угледамо неко плодоносно дрво, пуно лепих и вредних плодова, дивимо му се и сматрамо да је његова богата плодност сама по себи јасна. У једном таквом тренутку, не замишљамо то дрво огољено, без лишћа усред хладне зиме, и не замишљамо га посечених грана у време резања. Дивимо се и хвалимо дрво пуно зрелих и укусних плодова, али нисмо пропратили и не знамо оне периоде његовог живота који су морали да претходе да бисмо се ми у овом тренутку, када га хвалимо, нашли у ситуацији да уживамо у лепом призору и можда укусном плоду. Слично нам се дешава када стојимо пред сликом једног осведоченог духовног борца. Док му се дивимо, имамо осећај да је његов духовни пут био без тешкоћа и без проблема.“ Свети старац Јаков (Цаликис)
Најава: 30. јануар у 09. 00 – Света Архијерејска Литургија у Атеници
Најава: Упис на основне студије на Академији СПЦ за уметности и консервацију
Висока школа – Академија Српске Православне Цркве за уметности и консервацију од свог оснивања 1993. године извела је више od 200 дипломираних ликовних уметника и консерватора-рестуратора, од којих се немали број издвојио као изузетно успешан. Данас су они ликoвни умeтници кojи дeлуjу на свих пeт кoнтинeната, али и инвeнтивни прeдавачи на различитим стeпeнима oбразoвања – oд oснoвнe шкoлe дo дoктoрских студиjа умeтнoсти – тe рукoвoдиoци или кoнструктивни чланoви конзерваторско-рестаураторских тимoва у институцијама културе у Србији и иностранству. Академске 2021-22 године, прву годину студија на Високој школи СПЦ може да упише лице које има: завршено средње образовање у четворогодишњем трајању, односно лица која имају завршено средње образовање у трогодишњем трајању уз полагање Српског језика и књижевности и Историје по гимназијском средњошколском плану и програму. На прву годину академских студија без полагања пријемног испита после одлуке Комисије може се уписати лице које има стечено високо образовање на одговарајућим академским студијама првог степена, уз показивање мапе са радовима. Лице које прелази са друге високошколске установе, уз обавезно показивање мапе са радовима (о признавању испита одлучује Комисија.). Приликом пријаве на конкурс кандидати достављају на увид ОРГИНАЛНА ДОКУМЕНТА и подносе у овереној копији: Извод из црквене књиге крштених Благослов надлежног епископа Извод из матичне књиге рођених Уверење о држављанству Сведочанства свих разреда претходно завршене средње школе Сведочанство (диплому) о завршеном испиту Мапу са радовима (студије портрета, фигура, мртва природа…) Доказ о уплати накнаде за полагање класификационог испита Лекарско уверење Класификациони испит Комисију за класификационе испите именује Наставно-научно и уметничко веће Високе школе СПЦ за уметности и консервацију. Кандидати који имају завршено средње образовање у трогодишњем трајању пре полагања класификационог испита у обавези су да положе диференцијални испит из Српског језика и Историје по гимназијском средњошколском плану и програму. Испит за проверу склоности и способности траје два дана и обухвата: ПРВИ ДАН ИСПИТА: преглед и оцена мапе радова (10 радова). ДРУГИ ДАН ИСПИТА: Писмени испит из православног катихизиса. Литература: Нема лепше вере од хришћанске, Митрополит Амфилохије и Епископ Данило, Основе православне вере (Катихизис), др Здравко Пено Избор кандидата – Утврђивање редоследа кандидата за упис на Високу школу СПЦ обавља се на основу резултата показаних на класификационом испиту и општег успеха постигнутог у средњој школи. Начин избора кандидата За упис на студије утврђује се ЈЕДИНСТВЕНА РАНГ ЛИСТА. Кандидат који је завршио Богословију вреднује се део пријемног испита који се односи на катихизис максималним бројем бодова. Ако се кандидати примљени по конкурсу не упишу у предвиђеном року, сматраће се да су одустали, па ће се, у року назначеном у конкурсу, уместо њих уписати одговарајући број других кандидата, према редоследу на ранг листи. Заштита права учесника на конкурсу Кандидат који је незадовољан утврђеним редоследом има право приговора. Приговор се подноси Комисији у року од 24 сата од дана објављивања листе редоследа. Комисија је дужна да приговор узме у поступак и да донесе одлуку. Кандидат који је незадовољан одлуком Комисије има право жалбе директору Високе школе у року од три дана од дана саопштења одлуке Комисије. Директор доноси решење о приговору кандидата у року који је предвиђен Статутом. Решење директора је коначно. Кандидати се пре класификационог испита опредељују који студијски програм уписују од два акредитована: Црквене уметности и Обнова и чување (конзервација и рестауарација). Курикулум и предмете студијских програма сви кандидати могу да виде или директно у секретаријату или на званичном сајту Високе школе СПЦ www.akademijaspc.edu.rs Упис страних држављана и лица које је претходно школовање или део образовања завршио у иностранству Држављанин Србије који је претходно школовање или део образовања завршио у иностранству, може да се упише на студијски програм Високе школе ако му се призна стечена страна школска, односно високошколска исправа у складу са Законом и општим актом Високе школе. Страни држављани се могу уписати на студијски програм Високе школе под истим условима као и домаћи држављани. Страни држављанин плаћа школарину током целог школовања, под истим условима као и остали уписани студенти, осим ако међународним споразумом није другачије одређено. Страни држављанин који буде уписан на студијски програм дужан је да у догледном периоду пружи доказ о познавању српског језика н којем се изводи настава на Високој школи и доказ да је здравствено осигуран. Пријем конкурсне документације Документација и радови са попуњеном пријавом за конкурс подносе се лично у студентској служби Високе школе СПЦ у ул. Краља Петра бр.2, Београд 11. jунa 2021. године од 10-14h. Кандидати који су у обавези да пре полагања класификационог испита, положе диференцијалне испите из Српског језика и Историје, за полагање истих подносе пријаву најкасније до краја маја 2021.г. Пријемни испит биће одржан 17. и 18. јунa 2021. године у 12h. Упис на Високу школу Кандидати који стекну право да се упишу на Високу школу подносе: ◦ Оригинална документа ◦ Два обрасца ШВ-20 ◦ Индекс ◦ Две фотографије формата 4×6 цм ◦ Доказ о уплати накнаде за студије (школарине). Накнада на име школарине износи 1500 еур у динарској противвредности по средњем курсу НБС на дан уплате (за уписаних 60 ЕСПБ). Школарина се може платити у највише 12 рата у скалду са уговором о студирању. Сва обавештења кандидати и сви заинтересовани могу прочитати на огласној табли, Интернет презентацији, преко мејлова:visokaskolaspc.sekretar@gmail.com или student.sluzba.aspc@gmail.com или се могу лично обавестити у просторијама Високе школе СПЦ у ул. Краља Петра 2, Београд или телефоном 011-26-30-946, 011-21-87-235. ПРИПРЕМА ЗА УПИС НА ПРВУ ГОДИНУ ОСНОВНИХ СТУДИЈА Сви кандидати који приступају пријемном испиту у обавези су да донесу мапу са 10 радова, за бесплатне консултације око израде мапе стоји вам на располагању јереј Чедомир Милосављевић. За све заинтересоване за припрему мапа Академија ће организовати беспатну припрему. Заинтересовани се могу јавити на телефон: 066 800 19 83. Одлуком Наставно-уметниког и научног Већа, због пандемије, сви кандидати ће бити ослобођени полагања практичног дела пријемног испита
Човекољубива дела у Пожеги
Месец јануар познат је као ризница хришћанских празника који хладне зимске дане чине топлијим и нежнијим. Тих дана људи у својим породицама више су на окупу, а садржаји хришћанских празника доприносе увећању породичне радости. На самом почетку дочекујемо, славимо и обележавамо празник рођења Христовог. Најлепши празник наше свете Цркве који особито код деце изазива осећај радости, топлине, спокојства. Убрзо нам следи празник Светог ђакона Стефана, па нова година и Свети Василије Велики, Крстовдан, Богојављење, Св. Јован Крститељ да би на самом крају славили и певали у спомен Светог Саве нашег првог Архиепископа. Ови дани су идеална прилика да ,,сумирамо резултате“ из претходне године, да погледамо у себе и видимо шта смо то добро учинили за себе и своје ближње, да одлучно решимо да изменимо оно што је лоше. Ови дани су прилика да се сетимо једни других и да не заборавимо оне који и у овим данима ипак немају кога да обрадују нити ко њих, који су сами и који се надају да ће их се неко сетити. Српска Православна Црквена општина Пожега већ дуги низ година улаже максималан труд да у овим данима када треба да влада општа радост, управо та радост допре и до оних најугроженији, најсиромашнијих слојева нашег друштва. Покренувши низ акција овог типа мештани града Пожеге прикључили су се акцији прикупљања помоћ деци и одраслима нашег града. Захваљујући донацијама сакупљено је 110 пакетића од којих је 43 уручено центру за рад са децом оболелом од Дауновог синдрома док су остали подељени у два наврата – након Свете Литургије у Храму Света Три Јерарха за Божић и након дечије приредбе у истом храму на дан Светога Саве. Посебну пажњу вреднују појединачне акције прикупљања помоћи за наше мештане Павла Рисимића из села Висибабе и самохрану мајку Бојану Јовановић. Живећи у крајње оскудним условима обратили су се за помоћ нашој Цркви. Црква је објавом на својој фејсбук страници призвала велики број људи да се укључи у прикупљање помоћи што је након кратког времена уродило плодом те су наши најугроженији мештани у потпуности збринути и обезбеђени. У ове акције укључило се на стотине несебичних људи. Помоћ је пристизала и из суседних градова Ариља, Косјерића, Чачка, Ужица, Краљева, Трстеника, Крагујевца… па чак и из Босне и Херцеговине. На тај начин наш народ је још једном показао своје саосећање са најугроженијима и да ниједан човек у нашој земљи не сме да остане сам. Вера без дела је мртва говори Свети Апостол Павле. Човекољубива делатност наших мештана показала је на делу да је човекова доброта могућа и остварива и да свако од нас учинивши мало заправо доприноси много. Стара српска пословица каже да зрно по зрно чини погачу, у духовном смислу сви смо ми део Једне Свете Саборне и Aпостолске Цркве, који као најситније честице чинимо једно и јединствено Тело Христово. Михајло Живковић, ђакон Цркве у Пожеги
Ибарске новости: Ђакон Стефан Милошевски, “Шта би нам Свети Сава данас поручио?“
И ове године нам је дошао 27. јануар – велики празник великог Светитеља. Кад погледамо како је овај празник прослављан пре свега четрдесетак година (тј. када се присетимо да је у време комунизма у великој мери Свети Сава био persona non grata) не можемо не осетити задовољство и захвалност Богу јер ипак је сада Свети Сава школска слава и особа којом се дичи српски род. Међутим, стичем утисак да се, у свој тој славској атмосфери, која је лепа и потребна, некако ипак замагљује историјски лик овога Светитеља. Певају се песме о његовој просветитељској делатности и он се слави као учитељ, и сви ми који смо просветни радници ученицима, из године у годину, понављамо такве стихове који безмало постају поштапалице. А чини ми се, што их више истичемо и што више, попут папагајâ, понављамо да је он био први српски просветитељ и учитељ, то га деца све више доживљавају као некаквог монотоног типа чији живот и није баш нешто вредан наше пажње. Из тог разлога сам се определио да у овом тексту са вама поделим две слике из живота Светог Саве, које су вам познате, али које ће нам, верујем, боље расветлити лик најзначајније фигуре наше историје. И, наравно, ни у најмањој мери он није био незанимљив и монотон (да не кажем „досадан“) (познато је да је сараценски султан (који је припадао исламу и који је тада столовао у Каиру) био очаран личношћу Светога Саве до те мере да су се његове велможе са поштовањем дотицале мантије Светог Саве клањајући му се као истинском Божијем човеку). Најпре, ко је и шта је био Свети Сава? Када је свештеник пре неког времена ово питање поставио једном малом школарцу, добио је одговор: „па, он је био лекар“. Услед свеукупних хвалоспева који се упућују Светом Сави овај дечкић је знао да мора бити да је тај Свети Сава био представник некаквог узвишеног и поштованог занимања и лекарство му је изгледало као вероватна опција. Ни средњошколцима којима предајем није лакше да пруже одговор на ово питање. Када год приспе време да говоримо о Светом Сави они се налазе на мукама да ми објасне шта то уопште значи када за њега кажемо да је „просветитељ“ и на још већим мукама када покушавају и себи (не само мени) да представе у ком смислу је то Свети Сава био „учитељ“. И, премда то наравно знају, врло се изненаде када им укажем на чињеницу да је Свети Сава заправо био „свештеник“. Да, када би неко од нас који му данас испевамо хвалоспеве имао прилику да му постави ово питање, од њега би добио тај одговор. Свети Сава је био човек који је служио Свету Литургију, човек који се молио, који је богослужио као што то и данас чине стотине и хиљаде људи који су свештеници. И то је била његова најосновнија посвећеност, све друго велико што је учинио је проистицало из тог врела његове молитвености и свештенослужења Богу и Цркви. Молитва је била његово превасходно интересовање и Свети Сава без овог одређења да је свештеник једноставно не постоји! Сасвим друго је питање, зашто смо изненађени када схватимо да је најзначајнија фигура наше историје заправо био свештенослужитељ? Можда та изненађеност ипак много више говори о нашем правом односу према заоставштини овога Светитеља? И друга сличица из његовог живота о којој сам данас желео да говорим вам је сасвим сигурно позната. То је, наиме, чувена прича о томе како је принц Растко побегао из наше државе и отишао на Свету Гору где се замонашио добивши име Сава. Ово необично бекство је веома честа тема песама и приповедака о Светом Сави и практично нема аутора који је пишући о Светом Сави пропустио да спомене и овај догађај. Но, ја вас сада позивам да мало поразмислимо о том бекству и да себе поставимо у позицију принца Растка. Дакле, он је био владарског рода и веома богат. Покушајмо да замислимо да смо и ми у том погледу слични њему. То значи да бисмо сада, са наших шеснаест година, возили „Ламборџинија“ (иако се по садашњем закону то не сме, али ко те пита за закон када си ти тај који је владар и законодавац), имали бисмо послугу, живели по дворовима и сва врата у дивну будућност би нам била отворена. И он је све то, бежећи, напустио и отишао у манастир да би свој живот посветио молитви (=љубави према) Богу. Када би се ишта слично десило у нашој садашњници, ми који славимо то бекство младога Растка, би за тог „несрећног“ младића, нашег савременика, вероватно рекли да је „с ума сишао“. Жалили бисмо његове родитеље (који имају све у овом животу али ето какве проблеме имају са дететом) и прекоревали њега због тога што је одбацио оно што му је живот пружио, а за чим огромна већина нас, машта. Е, то је урадио Свети Сава – показао је да је за њега једини и истински живот заправо љубав према Богу а све остало, укључујући ту и „Ламборџинија“ (или за то време – коње најбоље пасмине) нису ништа друго до „трице и кучине“. Запитајмо се сада заједно: Колико ли је снажна љубав према Богу кад је чак снажнија и од љубави према „Ламборџинију“? и Зар је човеку толико неопходна (да је неопходнија и од новца и од власти и од дворова)? То је оно што нам заправо и првенствено показује наш Свети Сава. А да његово опредељење није било опредељење нервно растројеног младића показује његов потоњи живот и све оно што је током свог живота остварио. На крају, уместо закључка, када би Свети Сава имао прилике да нам се данас обрати преко медија, он би нас, сасвим сигурно, позвао на умножење наше љубави према Богу, према Цркви и једних према другима. Позвао би нас (његову духовну децу) да се почнемо молити Богу и да почнемо учествовати у Светим Литургијама. Уосталом, да то сажмем у једну реченицу: у длаку би нам упутио исте поруке какве нам је слао док је на земљи ходио међу нама.