Синодик Православља (из 843. године)
Годишње Богу дужно благодарење, у дан у који смо добили опет Божију Цркву са потврдом догмата православља и са пропашћу злобнога злославља. Следећи пророчки изрекама, идући за апостолским поукама и следујући за Јеванђелским повестима, прослављамо дан обновљења. Јер Исаија вели да се „обнављају острва Богу“ (Ис. 41,1), подразумевајући (под тим) Цркве из незнабожаца. А Цркве су не просто грађевине и украси храмова, него пуноћа (= мноштво) православних, који су у њима, и песме и славословља којима они служе Богу. А и Апостол, то исто поучавајући, заповеда да „ходимо у обновљењу живота“, и „ако je ко у Христу нова твар“, нека се обнавља (Рм. 6,4; 2 Кор. 5,17). Господње пак речи, показујући пророчко стање (= остварење), веле: „Беше празник обновљења у Јерусалиму, и беше зима“ (Јн. 10,22). Било да je то (зима) духовна, у којој Јудејски народ изазиваше буре и немире злочинства против општег Спаситеља, било пак да je то она (физичка зима) која променом хладног ваздуха угрожава телесна чула. А беше, заиста беше и код нас зима, не обична, него она која стварно причињаваше суровост велике злобе. Али нам je процветало рано пролеће благодети Божијих, у којем смо се окупили да чинимо молитве благодарења Богу за добре жетве, да бисмо још више псаламски рекли: „Лето и пролеће Ти си створио, сети се овога“ (Пс. 73,17-18). Јер заиста, непријатеље који ружише Господа (Пс. 73, 18) и који свето поклоњење Њему у светим иконама обешчастише, и који се погордише и преузнеше безбоштвом, њих чудесни Бог сруши и разори дрскост отпадништва. Он не презре глас оних који Му вапију: „Сети се, Господе, понижења слугу Твојих, које носим у недрима својим од многих народа, којим нас понизише непријатељи Твоји, Господе, којим понизише наслеђе (το αντάλλαγμα) Христа Твога“ (Пс. 88,51-52). А наслеђе пак Христово били би они који су смрћу Његовом искупљени и који су Му поверовали проповедањем речи (Божије) и ликовним изображењем, кроз које двоје велико дело Домостроја спасења бива познавано од искупљених: кроз крст и страдања и чудеса Његова пре крста и после крста, од којих угледање на Његова страданьа прелази апостолима, а од ових мученицима, а преко ових стиже до исповедника и подвижника. Тога, дакле, понижења, којим нас понизише непријатељи Господњи, понизише наслеђе Христа Његовог, сетивши се Бог наш, умољаван сопственим милосрђем и привољеван молитвама Мајке Његове, а још и апостолским и свих Светих, који су заједно са Њиме били вређани и понижавани са (својим) иконама, да би као што су састрадавали телом, тако, што и приличи, узели удела са Њиме и у увредама против икона – Он, дакле, оствари касније ово што je данас изволео, и учини други пут оно што је свршио први пут. Jep први пут, после дугогодишњег изругивања и бешчашћења светих икона, повратио је православље само себи. Сада пак, овај други пут, после безмало тридесет година злостављања, учинио је нама недостојнима ослобођење од тешкоћа, и избављење од невоља, и проглашење православља, и сигурност поштовања икона, празник који нам доноси све што је спасоносно. Jep на иконама видимо страдања Господња за нас, крст, гроб, ад умртвљен и побеђен, подвиге и венце Мученика и само спасење које je наш Први Подвигоположник и Подвигодавац и Венцедавац извршио посред земље. Ту свечаност данас празнујемо, у њој се заједнички радујемо и веселимо молитвама и мољењима, и кличемо псалмима и песмама: „Ко je Бог велики, као Бог наш! Ти си Бог наш, који једини чиниш чудеса“ (Пс. 76,14-15). (…) Зато говоримо овако: Онима који долазак Бога Логоса у телу, речју, устима, срцем и умом, писањем и иконама исповедају – вечан спомен! Онима који знају разлику суштина једне и исте Ипостаси (= Личности) Христове, и њој придају створеност и нествореност, видљивост и невидљивост, страдалност и нестрадалност, описивост и неописивост; и Божанској суштини приписују нествореност и томе слично, a људској природи признају оно остало и описивост и речју и иконама – вечан спомен! Онима који верују и проповедају, то јест јеванђелски благовесте рачи словима, догађаје цртежима, и да свако (од тога) доприноси једној истој користи: проповеди Истине речима и потврду иконама – вечан спомен! Онима који речју освећују (своја) уста, а затим и слушаоце кроз реч (= проповед) и онима који знају и проповедају да се кроз часне иконе исто тако освећују очи гледаоца, а ум се њихов уздиже ка богопознању, као и кроз божанствене Храмове и свештене сасуде и друге посвећене ствари – вечан спомен! (…) Пророци како видеше, апостоли како научите, Црква како је примила, учитељи како су одогматили, васељена како се сагласила, Благодат како је засијала, Истина како се доказала, лаж како је протерана, Премудрост како се смело исказала, Христос како је наградом потврдио – тако мислимо, тако говоримо, тако проповедамо: Христа Истинитог Бога нашег и његове Светитеље чествујући речима, списима, мислима, жртвама, храмовима, иконама; Њега као Бога и Владику поштујући и клањајући Му се, а њих ради заједничког (нам) Господа и као Његове верне служитеље чествујући и одајући им односно поклоњење (την κατά σχέσιν προσκύνησιν). Ово je вера Апостола. Ово je вера Отаца. Ово je вера Православних. Ова вера васељену утврди. (…) Онима пак који су упорни у иконоборачкој јереси, боље рећи у христоборном одступништву, и који ни преко Мојсијевог законодавства неће да буду вођени ка своме спасењу, нити су готови да се апостолским учењима поврате православности, нити пристају да се отачким поукама и разјашњењима обрате од своје заблуде, нити се уверавају сагласношћу Цркава Божијих по целој васељени, него су једном за свагда потчинили себе уделу Јудеја и Јелина, јер оно што они непосредно хуле на Оригинал, и ови се не стиде да тиме преко Његове иконе нападају на Њега самога изображенога – њима, дакле, који су неповратно поседнути овом заблудом и за сваку божанску реч и науку духовну уши су зачепили, те као већ сатрулелима и од заједничког тела Цркве себе одсеклима – анатема. Превод са јелинског: + Еп Атанасије (Јевтић)
Младенци – слава придворног параклиса у Краљеву
На празник Светог Теодора Тирона, Епископ жички г. Јустин служио је Свету Архијерејску Литургију у придворном параклису у Краљеву. Том приликом је пререзао славски колач припремљен у славу и част Светих 40 мученика севастијских, којима је параклис и посвећен. Из канцеларије Епископа жичког
Теодорова субота – прва субота Часног поста
После цара Констанција, сина Константина Великог, зацари се Јулијан Одступник. Он од Христа пређе идолослужењу, и диже силно гоњење на хришћане, не само јавно нeгo и тајно. Јер се злочестивац стиђаше да све хришћане јавно подвргава свирепим и нечовечним мукама. А уз то бојаше се да многи идолопоклоници, видећи јуначко трпљење мученика Христових, не стану прелазити хришћанима. Стога погани и лукави Јулијан намисли да тајно оскврни људе Христове. Знајући да се хришћани прве седмице Великог Поста нарочито очишћују и посвећују Богу, дозва градског епарха у Цариграду и нареди му да са пијаца покупи и склони све што се по обичају продаје, и да место тога изложи на продају друге намирнице, хлеб и пиће, које ће претходно кришом попрскати и оскврнити крвљу од идолских жртава. Тако ће се хришћани, купујући те намирнице у време светог поста, оскврнити идолским жртвама. Епарх одмах приведе у дело безбожну наредбу безаконог цара и изложи на свим пијацама намирнице оскрнављене крвљу идолских жртава. Али свевидећи Бог, који хвата мудре у лукавству њиховом, промишљајући о слугама својим, уништи тајну и лукаву замку злочинчеву, јер цариградском архиепископу Евдоксију посла свога страдалца, светог великог Теодора Тирона. И он, дошавши к архијереју на јави а не у сну, рече му ово: Иди одмах и сазови Христово стадо, и нареди им строго да нико не купује ништа од намирница изложених на пијацама, јер су по наређењу безбожног цара све оскврнављене крвљу од идолских жртава. Архијереј би у недоумици па упита: А шта ће радити сиротиња која код куће нема намирница, ако не буде куповала оно што је изложено на пијацама? Светитељ му одговори да ће њихове потребе подмирити дајући им кољиво. Но архијереј не знађаше и не разумеваше шта је то кољиво. Велики Теодор му рече: Кољиво је пшеница кувана с медом, јер ми смо у Евхаити навикли да то тако зовемо. Архијереј упита свога посетиоца ко је он што тако промишља о хришћанима. Светитељ му одговори: Ја сам Христов мученик Теодор, Он ме сада посла к вама у помоћ. Рекавши то, он постаде невидљив. Архијереј тада одмах устаде, сазва све хришћане, и извести их о ономе што виде и чу. И начинивши кољиво, он сачува Христово стадо неповређено од замке вражје. А безакони цар, видећи да је његова тајна замка откривена и да му намера није успела, веома се постиде и нареди да се на пијаце опет изнесу уобичајене намирнице. Хришћани, пак, у суботу прве великопосне седмице кољивима отпразноваше спомен светог великомученика Теодора, захваљујући Богу и прослављајући светог слугу Његовог. И од тада па све до сада, правоверни у целоме свету кољивима прослављају у суботу прве седмице Великог Поста успомену на ово чудо, и штују Христовог страдалца, да се не би заборавило тако дирљиво промишљање Божје о хришћанима и помоћ светог великомученика Теодора. Извор: Епархија захумско-херцеговачка
Ибарске новости: Ђакон Стефан Милошевски, “Велики Пост је стигао и ове године…“
И ове године смо стигли до почетка Великог Поста, који представља својеврсно путовање ка Васкрсу, ка Празнику над Празницима, како га назива црквена химнографија. Овај назив „Велики Пост“ није везан само за дужину трајања (а није кратак, траје седам седмица), већ проистиче из посебног значаја који су му придавали хришћани претходних векова (отуда и велико слово „В“ на почетку назива). Можда та „величина“ и значај овога периода нису јасни људима који се причесте једном током године (или ниједном), али они људи који из седмице у седмицу учествују у богослужењима Цркве су итекако свесни посебности којом одише овај период црквене богослужбене године. У наредним редовима нећу покушавати да искажем посебност овога периода за нас који смо закорачили на пут ка Васкрсу, али ћу покушати да на основу једне богослужбене особености која га краси (и која на свој начин показује да је ово заиста посебно време јер се ништа томе слично не дешава током остатка године) представим макар једну од многих дубоких порука које нам Црква током овог поста упућује. Наиме, на последњем богослужењу које Црква служи пред почетак поста, на тзв. „Прашталној Вечерњи“ (назива се овако стога што се у оквиру тог богослужења сви присутни, и свештеници и верни народ, међусобно целивају и траже опроштај једни од других) Црква прописује да се током тог међусобног целивања пева богослужбена химна која се пева приликом прославе Васкрса уз напомену да се она пева због оних верујућих људи који ће се током овог посног пута упокојити и неће бити у прилици да заједно са нама певајући ову песму прослављају Васкрсење Господње. То је један врло дирљив детаљ богослужења којим нас Црква подсећа на тужну чињеницу наше пролазности и несигурности наших земних живота. Ти тренуци у којима просијава „радосна туга“ (колико год чудно звучала ова синтагма не знам како умешније да опишем ту радост због тога што заједно славимо Васкрслога Господа и уједно сету због тога што неки од нас можда неће дочекати годишњи празник „Пасхе“ (Васкрса)) већ вековима нас подсећају на чињеницу наше смртности услед које је Сâми Господ Бог постао човек, примио смрт на Крсту, и Васкрсао у слави. Током претходних годину дана које је обележила епидемија корона вируса све време смо имали један снажан подсетник на нашу смртност и пролазност. И сада када смо закорачили на пут Великог Поста, и када се чини да страх није мањи него пре годину дана (бројке говоре да је вирус још распрострањенији него тада), ово богослужбено појање химне која треба да се пева за четрдесет девет дана, на сâми дан Васкрса, због оних међу нама који Васкрс можда неће дочекати, оставља посебно снажан утисак. У том подсећању на смртност се крије и једна дубока животна истина. Сећање на смрт је заправо један позив да свој живот и своје време живимо на такав начин да када дође наш крај, не одемо одавде утучени због тога што смо протраћили наше животе већ да одлазимо са поверењем у Љубав Божију и са захвалношћу на свим људима и даровима које нам је Господ подарио на нашим земним путевима. Управо, то што смо смртни и пролазни не значи да човек треба сав свој живот да проводи у страху за свој живот, у бризи за здравље, у бризи за земно. Наравно, неопходно је бринути о здрављу, и о животу и чувати их јер је све то диван дар Божији, али било би неизмерно тужно када би се живот у целости свео само на бригу и на страх. Ми смо од Бога створени за мир, радост, љубав, милост и живот треба испунити овим благословима, а уколико њих нема колико год здрави и дуговечни били заправо проводимо један тужан и неиспуњен живот. У том смислу, и овај пост је један подсетник да време неповратно тече и да га треба искористити да испуњавамо животе овим благословима. Пост подразумева промену телесне исхране, али превасходно представља позив на промену свог живота – да се оставимо мржње, презира, неверја, непраштања, оговарања, опијања, преједања, зависти и свега осталога што трује наше животе. Ушли смо у пост са жељом да у нашим животима просија дух смирености, трпљења, љубави и опраштања како вели једна древна црквена великопосна молитва. Време протиче и животи протичу; ваља их искористити… Ђакон Стефан Милошевски Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“ петак, 19. март 2021. године
Литургија Пређеосвећених Дарова у Краљеву
У среду прве седмице Часнога поста, Његово Преосвешетенство Епископ жички Г. Јустин служио је Литургију Пређеосвећених Дарова у Храму Светог Саве у Краљеву. Епископу је саслуживао протођакон Александар М. Грујовић, а за певницама је појало свештенство овога храма. Заједница при овом Светом храму је имала прилику да буде укрепљена евхаристијским Даровима који дају смисао свим тренутним и предстојећим великопосним подвизима. У сједињењу са Господом имамо прилику да у мери наших настројења доживимо смирење и пожртвовање које су изобилно имали свети мученици “који су своје главе под мач ставили, ради Онога који је савио небеса и међу нас сишао“ (мученична стихира са данашње службе на Господи возвах). Протонамесник Александар Р. Јевтић
РТВ КВ: Протонамесник Александар Р. Јевтић, О Великом посту и празнику “Младенци“
Сиропусна недеља и рукоположење у Храму Светог Саве у Краљеву
У Недељу сиропусну или Недељу праштања, 14. марта 2021. године, Његово Преосвештенство Епископ жички Господин Јустин служио је Свету Архијерејску Литургију у Храму Светог Саве у Краљеву. Уз братство нашега храма, на Литургији саслуживали су и архијерејски заменик протојереј-ставрофор Љубинко Костић, архијерејски намесник ужички протојереј-ставрофор Милош Босић, протојереј-ставрофор Велибор Џомић и јереј Иван Босић. Евхаристијско сабрање увеличано је рукоположењем ипођакона Милана Босића у чин ђакона. Владика је одржао беседу у складу са данашњим Јеванђељем о праштању и почетку Великога поста. По речима Владике Јустина, поред уздржавања од мрсне хране и телеснога поста, потребно је и уздржавање ума од злих помисли, речи и дела, његово урањање у молитву, а изнад свега да не осуђујемо ближњега свога. Човек је несавршено биће и усавршава се само у заједници са Богом и само у тој заједници он постаје цео човек. Владика се осврнуо на речи Светих отаца да човек може спознати шта Бог хоће са њиме ако се ,,обуче у свеоружје Божије,“ тј. ако прихвати све врлине божанске и испуни Закон Божији. У противном, Суд Божији га може затећи неспремног, баш као у време Лота. Као што видимо, овај свет се налази у кризи тј. пред судом Божјим. Али исто тако се свако од нас свакога часа налази у кризи тј. пред судом; најпре пред судом сопствене савести (ако је има). Када осећамо да нас савест пече, неопходно је да то исповедимо, кроз Свету тајну покајања. Покајање и покајничко расположење треба стално да буде у душама нашим, јер оно има једнаку силу као и Свето Крштење. Своју беседу Владика је завршио Молитвом Светога Јефрема Сирина, коју читамо током Великога Поста: Господе и Владару живота мога, дух лењости, мрзовоље, властољубља и празнословља не дај ми. Дух целомудрености, смиреноумља, трпљења и љубави, даруј мени, слуги Твоме. О, Господе Царе, даруј ми да сагледам своје грехове, и да не осуђујем брата свога, јер си благословен у векове векова. Амин. Након владикине беседе, уследило је причешћивање верних Светим Телом и Крвљу Христовом. Након благодарења, у просторијама при храму породица новорукоположеног ђакона Милана приредила је пригодну трпезу љубави. Вероучитељ Филип Зеленовић ,
Презвитер Василије Термос, “Опроштај – предуслов спасења“
“Опрости нам дугове наше, као што и ми опраштамо дужницима својим“. Овим речима Свето Писмо нам омогућава да видимо како онај који у потпуности не опрашта онима који су му згрешили, и који не пружа Богу очишћено срце од злобе, и не сјаји светлошћу помирења са ближим, изгубиће благослов милосрђа за који се моли. Штавише, праведном пресудом он ће бити предан искушењу и злу како би научио како да очисти своје грехове поништавањем оптужби против другог. Овај одломак објашњава зашто молитва за опроштење претходи искупљењу од искушења. Али изнад свега, она тумачи Господњу заповест: „Остави онде дар свој пред жртвеником, и иди те се најпре помири са братом својим, па онда дођи и принеси дар свој“ (Мт 5, 24). Очигледно огорчење нарушава јединство људске природе, самим тим је и немогуће бити сједињен са Богом, без обзира колико молитава упућује или колико добрих дела чини. Дакле, опроштење је могуће само ономе ко опрашта. Јединство са Богом одвија се само у Христу, који је преузео људску природу; према томе, огорчењем или непријатељством и томе слично, такође смо одвојени од Њега. С правом бисмо рекли да истински опроштај може отклонити све грехове и довести до спасења, не због моралне супериорности, већ због свог онтолошког потенцијала. Надаље, Христос је затражио помирење како би понудио литургијске дарове и учешће у Светом Причешћу. Због тога се назива Причешће – Сједињење. Презвитер Василије Термос
Ибарске новости: Опроштајно слово Патријарха Порфирија на сахрани новопрестављеног Епископа Атанасија (Јевтића)
Браћо архијереји, свештеници, монаси и монахиње, верни народе светосавске Херцеговине и сви ви, браћо и сестре са разних српских страна: од Косова до Јадовна, од Солуна до Будима, где год српских тића има, пристигли у Требиње и манастир Тврдош, да испратите нашег оца и владику Атанасија на пут из смрти у живот. У живот вечни! Још више – небројено више – је нас који смо у духу са вама и тугујемо што не можемо последњи благослов да примимо и последњи целив да дамо. Међу њима сам и ја, некада млађани и неуки, а владика би рекао незнавени студент прве године теологије. Али – његов студент, чиме се бескрајно поносим, и срце ми је пуно када то изговорим или помислим, а верујем и многима владикама, свештеницима, монасима, који су били његови студенти, који су га тих давних година слушали на факултету, на јавним предавањима у Београду, а и они који као мирјани служе Цркви, а недељом и празником су хрлили у манастир Ваведење, где је он, заједно са дивним професорима, нашим оцима Амфилохијем и Иринејем служио и на земљи нам отварао двери Царства небеског. Имајући увек у срцу Христа Васкрслог владика Атанасије је чинио да они, Свети оци и учитељи Цркве из апостолског и потоњих времена о којима нам је предавао, буду не некакви научни или литерарни, чак ако хоћете ни богословски узори, него да буду део наших живота, да уз њега буду са нама, не само на предавањима, него готово увек: и уз скромне, више монашке него студентске обеде које је благосиљао и редовно делио са нама у трпезарији старе зграде Богословског факултета на Косанчићевом венцу; и када смо се први пут пењали за њим уз Велебит да се над безданом Шарановом јамом молимо за мученике тамо бачене и да молимо њих да се моле за нас; исто тако су оци и апостол Павле били наши сапутници када нам је отац Атанасије Павловим путем откривао православље, манастире и српство Далмације; када смо са њим, из свег гласа певали Христос воскресе у Јасеновцу, исто тако и широм Косова и Метохије који су наше свенародно распеће и свенародно наше васкрсење; и када смо први пут са њим крочили на Свету Гору Атонску да бисмо срели подвижнике и свете старце; чак и када смо са њим играли фудбал у престоном Београду, испод Калемегдана, месту које је освештано жртвом Доната и Фортуната, Ермила и Стратоника, ђакона Авакума и игумана Пајсија, јасеновачких мученика који су ношени Савом стигли под древне зидине; али и хиљадама које је крвави комунистички терор прибројао светима мученицима, у престоници српства, али и на другим местима. Међу њима је и рођени стриц владике Атанасија, свештеник Милош Јевтић који је на Свету Петку 1944. године убијен са хиљадама невиних Мачвана и Поцераца на савском мосту у Шапцу. Тамо где је био владика Атанасије били су и свети оци и учитељи Цркве; тамо је био Христос распети и васкрсли, чијом силом је владика Атанасије храбрио, чувао, подизао и хранио све који су били у невољи. Ви Херцеговци, децо Светог Саве, то знате боље од свих нас шта је у несрећном рату значио и чинио владика за нашу Отаџбину. Знају то, не мање и косовско-метохијски Срби, а знамо и сви ми. Његово тело данас полажемо у херцеговачку земљу коју је толико заволео. Али он једнако припада свим нашим крајевима, а пре свега родној Тамнави, селу Брдарица, као и целом шабачко-ваљевском крају који нам је подарио и у којем су се прославили у Господу велики светитељи Ава Јустин и Владика Николај. Они, заједно са Владиком Милутином, који је такође из тог краја, чекају данас, на вратима бесмртности достојног настављача. Тамо га чека и владика Амфилохије, са ким је друговао, од младих богословских и монашких година; а био сатрудник и сарадник на Богословском факултету и у владичанским годинама које су уследиле. Ту, на вратима раја, дубоко верујем, чекају га и наши Патријарси Павле и Иринеј, и сви Свети српски Архиепископи и Патријарси. Не могу да изоставим једну капиталну чињеницу којом Српска Црква, српска култура, српски народ треба да се поносе: Владика Атанасије је уз поменуте Свете: Јустина и Николаја, најплоднији и вероватно у свету најпризнатији и најпознатији српски богословски и научни писац. Ових дана и дугом времену које предстоји његово дело ће, као и дела Светог Јустина и Светог Николаја, бити тумачено, проучавано, умножавано, али што је најважније његово дело и његове молитве за нас пред престолом Оца Небеског, приводиће Србе Цркви Христовој у вековима док нас буде, а биће нас док следећи владику Атанасија следимо Светог Саву, Светог Лазара косовско-метохијског и све свете из рода нашега. Данас сви заједно можемо да посведочимо речима апостола Павла: Владико Атанасије, добар си рат ратовао, трку си завршио; веру си одржао. Сада те чека венац правде који ће ти дати Господ наш, праведни судија. Вечан ти помен достоблажене и приснопамјатне оче и брате Атанасије. Патријарх српски Порфирије Извор: Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“ петак, 12. март 2021. године
Синодик Православља (из 843. године)
Годишње Богу дужно благодарење, у дан у који смо добили опет Божију Цркву са потврдом догмата православља и са пропашћу злобнога злославља. Следећи пророчки изрекама, идући за апостолским поукама и следујући за Јеванђелским повестима, прослављамо дан обновљења. Јер Исаија вели да се „обнављају острва Богу“ (Ис. 41,1), подразумевајући (под тим) Цркве из незнабожаца. А Цркве су не просто грађевине и украси храмова, него пуноћа (= мноштво) православних, који су у њима, и песме и славословља којима они служе Богу. А и Апостол, то исто поучавајући, заповеда да „ходимо у обновљењу живота“, и „ако je ко у Христу нова твар“, нека се обнавља (Рм. 6,4; 2 Кор. 5,17). Господње пак речи, показујући пророчко стање (= остварење), веле: „Беше празник обновљења у Јерусалиму, и беше зима“ (Јн. 10,22). Било да je то (зима) духовна, у којој Јудејски народ изазиваше буре и немире злочинства против општег Спаситеља, било пак да je то она (физичка зима) која променом хладног ваздуха угрожава телесна чула. А беше, заиста беше и код нас зима, не обична, него она која стварно причињаваше суровост велике злобе. Али нам je процветало рано пролеће благодети Божијих, у којем смо се окупили да чинимо молитве благодарења Богу за добре жетве, да бисмо још више псаламски рекли: „Лето и пролеће Ти си створио, сети се овога“ (Пс. 73,17-18). Јер заиста, непријатеље који ружише Господа (Пс. 73, 18) и који свето поклоњење Њему у светим иконама обешчастише, и који се погордише и преузнеше безбоштвом, њих чудесни Бог сруши и разори дрскост отпадништва. Он не презре глас оних који Му вапију: „Сети се, Господе, понижења слугу Твојих, које носим у недрима својим од многих народа, којим нас понизише непријатељи Твоји, Господе, којим понизише наслеђе (το αντάλλαγμα) Христа Твога“ (Пс. 88,51-52). А наслеђе пак Христово били би они који су смрћу Његовом искупљени и који су Му поверовали проповедањем речи (Божије) и ликовним изображењем, кроз које двоје велико дело Домостроја спасења бива познавано од искупљених: кроз крст и страдања и чудеса Његова пре крста и после крста, од којих угледање на Његова страданьа прелази апостолима, а од ових мученицима, а преко ових стиже до исповедника и подвижника. Тога, дакле, понижења, којим нас понизише непријатељи Господњи, понизише наслеђе Христа Његовог, сетивши се Бог наш, умољаван сопственим милосрђем и привољеван молитвама Мајке Његове, а још и апостолским и свих Светих, који су заједно са Њиме били вређани и понижавани са (својим) иконама, да би као што су састрадавали телом, тако, што и приличи, узели удела са Њиме и у увредама против икона – Он, дакле, оствари касније ово што je данас изволео, и учини други пут оно што је свршио први пут. Jep први пут, после дугогодишњег изругивања и бешчашћења светих икона, повратио је православље само себи. Сада пак, овај други пут, после безмало тридесет година злостављања, учинио је нама недостојнима ослобођење од тешкоћа, и избављење од невоља, и проглашење православља, и сигурност поштовања икона, празник који нам доноси све што је спасоносно. Jep на иконама видимо страдања Господња за нас, крст, гроб, ад умртвљен и побеђен, подвиге и венце Мученика и само спасење које je наш Први Подвигоположник и Подвигодавац и Венцедавац извршио посред земље. Ту свечаност данас празнујемо, у њој се заједнички радујемо и веселимо молитвама и мољењима, и кличемо псалмима и песмама: „Ко je Бог велики, као Бог наш! Ти си Бог наш, који једини чиниш чудеса“ (Пс. 76,14-15). (…) Зато говоримо овако: Онима који долазак Бога Логоса у телу, речју, устима, срцем и умом, писањем и иконама исповедају – вечан спомен! Онима који знају разлику суштина једне и исте Ипостаси (= Личности) Христове, и њој придају створеност и нествореност, видљивост и невидљивост, страдалност и нестрадалност, описивост и неописивост; и Божанској суштини приписују нествореност и томе слично, a људској природи признају оно остало и описивост и речју и иконама – вечан спомен! Онима који верују и проповедају, то јест јеванђелски благовесте рачи словима, догађаје цртежима, и да свако (од тога) доприноси једној истој користи: проповеди Истине речима и потврду иконама – вечан спомен! Онима који речју освећују (своја) уста, а затим и слушаоце кроз реч (= проповед) и онима који знају и проповедају да се кроз часне иконе исто тако освећују очи гледаоца, а ум се њихов уздиже ка богопознању, као и кроз божанствене Храмове и свештене сасуде и друге посвећене ствари – вечан спомен! (…) Пророци како видеше, апостоли како научите, Црква како је примила, учитељи како су одогматили, васељена како се сагласила, Благодат како је засијала, Истина како се доказала, лаж како је протерана, Премудрост како се смело исказала, Христос како је наградом потврдио – тако мислимо, тако говоримо, тако проповедамо: Христа Истинитог Бога нашег и његове Светитеље чествујући речима, списима, мислима, жртвама, храмовима, иконама; Њега као Бога и Владику поштујући и клањајући Му се, а њих ради заједничког (нам) Господа и као Његове верне служитеље чествујући и одајући им односно поклоњење (την κατά σχέσιν προσκύνησιν). Ово je вера Апостола. Ово je вера Отаца. Ово je вера Православних. Ова вера васељену утврди. (…) Онима пак који су упорни у иконоборачкој јереси, боље рећи у христоборном одступништву, и који ни преко Мојсијевог законодавства неће да буду вођени ка своме спасењу, нити су готови да се апостолским учењима поврате православности, нити пристају да се отачким поукама и разјашњењима обрате од своје заблуде, нити се уверавају сагласношћу Цркава Божијих по целој васељени, него су једном за свагда потчинили себе уделу Јудеја и Јелина, јер оно што они непосредно хуле на Оригинал, и ови се не стиде да тиме преко Његове иконе нападају на Њега самога изображенога – њима, дакле, који су неповратно поседнути овом заблудом и за сваку божанску реч и науку духовну уши су зачепили, те као већ сатрулелима и од заједничког тела Цркве себе одсеклима – анатема. Превод са јелинског: + Еп Атанасије (Јевтић)
Младенци – слава придворног параклиса у Краљеву
На празник Светог Теодора Тирона, Епископ жички г. Јустин служио је Свету Архијерејску Литургију у придворном параклису у Краљеву. Том приликом је пререзао славски колач припремљен у славу и част Светих 40 мученика севастијских, којима је параклис и посвећен. Из канцеларије Епископа жичког
Теодорова субота – прва субота Часног поста
После цара Констанција, сина Константина Великог, зацари се Јулијан Одступник. Он од Христа пређе идолослужењу, и диже силно гоњење на хришћане, не само јавно нeгo и тајно. Јер се злочестивац стиђаше да све хришћане јавно подвргава свирепим и нечовечним мукама. А уз то бојаше се да многи идолопоклоници, видећи јуначко трпљење мученика Христових, не стану прелазити хришћанима. Стога погани и лукави Јулијан намисли да тајно оскврни људе Христове. Знајући да се хришћани прве седмице Великог Поста нарочито очишћују и посвећују Богу, дозва градског епарха у Цариграду и нареди му да са пијаца покупи и склони све што се по обичају продаје, и да место тога изложи на продају друге намирнице, хлеб и пиће, које ће претходно кришом попрскати и оскврнити крвљу од идолских жртава. Тако ће се хришћани, купујући те намирнице у време светог поста, оскврнити идолским жртвама. Епарх одмах приведе у дело безбожну наредбу безаконог цара и изложи на свим пијацама намирнице оскрнављене крвљу идолских жртава. Али свевидећи Бог, који хвата мудре у лукавству њиховом, промишљајући о слугама својим, уништи тајну и лукаву замку злочинчеву, јер цариградском архиепископу Евдоксију посла свога страдалца, светог великог Теодора Тирона. И он, дошавши к архијереју на јави а не у сну, рече му ово: Иди одмах и сазови Христово стадо, и нареди им строго да нико не купује ништа од намирница изложених на пијацама, јер су по наређењу безбожног цара све оскврнављене крвљу од идолских жртава. Архијереј би у недоумици па упита: А шта ће радити сиротиња која код куће нема намирница, ако не буде куповала оно што је изложено на пијацама? Светитељ му одговори да ће њихове потребе подмирити дајући им кољиво. Но архијереј не знађаше и не разумеваше шта је то кољиво. Велики Теодор му рече: Кољиво је пшеница кувана с медом, јер ми смо у Евхаити навикли да то тако зовемо. Архијереј упита свога посетиоца ко је он што тако промишља о хришћанима. Светитељ му одговори: Ја сам Христов мученик Теодор, Он ме сада посла к вама у помоћ. Рекавши то, он постаде невидљив. Архијереј тада одмах устаде, сазва све хришћане, и извести их о ономе што виде и чу. И начинивши кољиво, он сачува Христово стадо неповређено од замке вражје. А безакони цар, видећи да је његова тајна замка откривена и да му намера није успела, веома се постиде и нареди да се на пијаце опет изнесу уобичајене намирнице. Хришћани, пак, у суботу прве великопосне седмице кољивима отпразноваше спомен светог великомученика Теодора, захваљујући Богу и прослављајући светог слугу Његовог. И од тада па све до сада, правоверни у целоме свету кољивима прослављају у суботу прве седмице Великог Поста успомену на ово чудо, и штују Христовог страдалца, да се не би заборавило тако дирљиво промишљање Божје о хришћанима и помоћ светог великомученика Теодора. Извор: Епархија захумско-херцеговачка
Ибарске новости: Ђакон Стефан Милошевски, “Велики Пост је стигао и ове године…“
И ове године смо стигли до почетка Великог Поста, који представља својеврсно путовање ка Васкрсу, ка Празнику над Празницима, како га назива црквена химнографија. Овај назив „Велики Пост“ није везан само за дужину трајања (а није кратак, траје седам седмица), већ проистиче из посебног значаја који су му придавали хришћани претходних векова (отуда и велико слово „В“ на почетку назива). Можда та „величина“ и значај овога периода нису јасни људима који се причесте једном током године (или ниједном), али они људи који из седмице у седмицу учествују у богослужењима Цркве су итекако свесни посебности којом одише овај период црквене богослужбене године. У наредним редовима нећу покушавати да искажем посебност овога периода за нас који смо закорачили на пут ка Васкрсу, али ћу покушати да на основу једне богослужбене особености која га краси (и која на свој начин показује да је ово заиста посебно време јер се ништа томе слично не дешава током остатка године) представим макар једну од многих дубоких порука које нам Црква током овог поста упућује. Наиме, на последњем богослужењу које Црква служи пред почетак поста, на тзв. „Прашталној Вечерњи“ (назива се овако стога што се у оквиру тог богослужења сви присутни, и свештеници и верни народ, међусобно целивају и траже опроштај једни од других) Црква прописује да се током тог међусобног целивања пева богослужбена химна која се пева приликом прославе Васкрса уз напомену да се она пева због оних верујућих људи који ће се током овог посног пута упокојити и неће бити у прилици да заједно са нама певајући ову песму прослављају Васкрсење Господње. То је један врло дирљив детаљ богослужења којим нас Црква подсећа на тужну чињеницу наше пролазности и несигурности наших земних живота. Ти тренуци у којима просијава „радосна туга“ (колико год чудно звучала ова синтагма не знам како умешније да опишем ту радост због тога што заједно славимо Васкрслога Господа и уједно сету због тога што неки од нас можда неће дочекати годишњи празник „Пасхе“ (Васкрса)) већ вековима нас подсећају на чињеницу наше смртности услед које је Сâми Господ Бог постао човек, примио смрт на Крсту, и Васкрсао у слави. Током претходних годину дана које је обележила епидемија корона вируса све време смо имали један снажан подсетник на нашу смртност и пролазност. И сада када смо закорачили на пут Великог Поста, и када се чини да страх није мањи него пре годину дана (бројке говоре да је вирус још распрострањенији него тада), ово богослужбено појање химне која треба да се пева за четрдесет девет дана, на сâми дан Васкрса, због оних међу нама који Васкрс можда неће дочекати, оставља посебно снажан утисак. У том подсећању на смртност се крије и једна дубока животна истина. Сећање на смрт је заправо један позив да свој живот и своје време живимо на такав начин да када дође наш крај, не одемо одавде утучени због тога што смо протраћили наше животе већ да одлазимо са поверењем у Љубав Божију и са захвалношћу на свим људима и даровима које нам је Господ подарио на нашим земним путевима. Управо, то што смо смртни и пролазни не значи да човек треба сав свој живот да проводи у страху за свој живот, у бризи за здравље, у бризи за земно. Наравно, неопходно је бринути о здрављу, и о животу и чувати их јер је све то диван дар Божији, али било би неизмерно тужно када би се живот у целости свео само на бригу и на страх. Ми смо од Бога створени за мир, радост, љубав, милост и живот треба испунити овим благословима, а уколико њих нема колико год здрави и дуговечни били заправо проводимо један тужан и неиспуњен живот. У том смислу, и овај пост је један подсетник да време неповратно тече и да га треба искористити да испуњавамо животе овим благословима. Пост подразумева промену телесне исхране, али превасходно представља позив на промену свог живота – да се оставимо мржње, презира, неверја, непраштања, оговарања, опијања, преједања, зависти и свега осталога што трује наше животе. Ушли смо у пост са жељом да у нашим животима просија дух смирености, трпљења, љубави и опраштања како вели једна древна црквена великопосна молитва. Време протиче и животи протичу; ваља их искористити… Ђакон Стефан Милошевски Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“ петак, 19. март 2021. године
Литургија Пређеосвећених Дарова у Краљеву
У среду прве седмице Часнога поста, Његово Преосвешетенство Епископ жички Г. Јустин служио је Литургију Пређеосвећених Дарова у Храму Светог Саве у Краљеву. Епископу је саслуживао протођакон Александар М. Грујовић, а за певницама је појало свештенство овога храма. Заједница при овом Светом храму је имала прилику да буде укрепљена евхаристијским Даровима који дају смисао свим тренутним и предстојећим великопосним подвизима. У сједињењу са Господом имамо прилику да у мери наших настројења доживимо смирење и пожртвовање које су изобилно имали свети мученици “који су своје главе под мач ставили, ради Онога који је савио небеса и међу нас сишао“ (мученична стихира са данашње службе на Господи возвах). Протонамесник Александар Р. Јевтић
РТВ КВ: Протонамесник Александар Р. Јевтић, О Великом посту и празнику “Младенци“
Сиропусна недеља и рукоположење у Храму Светог Саве у Краљеву
У Недељу сиропусну или Недељу праштања, 14. марта 2021. године, Његово Преосвештенство Епископ жички Господин Јустин служио је Свету Архијерејску Литургију у Храму Светог Саве у Краљеву. Уз братство нашега храма, на Литургији саслуживали су и архијерејски заменик протојереј-ставрофор Љубинко Костић, архијерејски намесник ужички протојереј-ставрофор Милош Босић, протојереј-ставрофор Велибор Џомић и јереј Иван Босић. Евхаристијско сабрање увеличано је рукоположењем ипођакона Милана Босића у чин ђакона. Владика је одржао беседу у складу са данашњим Јеванђељем о праштању и почетку Великога поста. По речима Владике Јустина, поред уздржавања од мрсне хране и телеснога поста, потребно је и уздржавање ума од злих помисли, речи и дела, његово урањање у молитву, а изнад свега да не осуђујемо ближњега свога. Човек је несавршено биће и усавршава се само у заједници са Богом и само у тој заједници он постаје цео човек. Владика се осврнуо на речи Светих отаца да човек може спознати шта Бог хоће са њиме ако се ,,обуче у свеоружје Божије,“ тј. ако прихвати све врлине божанске и испуни Закон Божији. У противном, Суд Божији га може затећи неспремног, баш као у време Лота. Као што видимо, овај свет се налази у кризи тј. пред судом Божјим. Али исто тако се свако од нас свакога часа налази у кризи тј. пред судом; најпре пред судом сопствене савести (ако је има). Када осећамо да нас савест пече, неопходно је да то исповедимо, кроз Свету тајну покајања. Покајање и покајничко расположење треба стално да буде у душама нашим, јер оно има једнаку силу као и Свето Крштење. Своју беседу Владика је завршио Молитвом Светога Јефрема Сирина, коју читамо током Великога Поста: Господе и Владару живота мога, дух лењости, мрзовоље, властољубља и празнословља не дај ми. Дух целомудрености, смиреноумља, трпљења и љубави, даруј мени, слуги Твоме. О, Господе Царе, даруј ми да сагледам своје грехове, и да не осуђујем брата свога, јер си благословен у векове векова. Амин. Након владикине беседе, уследило је причешћивање верних Светим Телом и Крвљу Христовом. Након благодарења, у просторијама при храму породица новорукоположеног ђакона Милана приредила је пригодну трпезу љубави. Вероучитељ Филип Зеленовић ,
Презвитер Василије Термос, “Опроштај – предуслов спасења“
“Опрости нам дугове наше, као што и ми опраштамо дужницима својим“. Овим речима Свето Писмо нам омогућава да видимо како онај који у потпуности не опрашта онима који су му згрешили, и који не пружа Богу очишћено срце од злобе, и не сјаји светлошћу помирења са ближим, изгубиће благослов милосрђа за који се моли. Штавише, праведном пресудом он ће бити предан искушењу и злу како би научио како да очисти своје грехове поништавањем оптужби против другог. Овај одломак објашњава зашто молитва за опроштење претходи искупљењу од искушења. Али изнад свега, она тумачи Господњу заповест: „Остави онде дар свој пред жртвеником, и иди те се најпре помири са братом својим, па онда дођи и принеси дар свој“ (Мт 5, 24). Очигледно огорчење нарушава јединство људске природе, самим тим је и немогуће бити сједињен са Богом, без обзира колико молитава упућује или колико добрих дела чини. Дакле, опроштење је могуће само ономе ко опрашта. Јединство са Богом одвија се само у Христу, који је преузео људску природу; према томе, огорчењем или непријатељством и томе слично, такође смо одвојени од Њега. С правом бисмо рекли да истински опроштај може отклонити све грехове и довести до спасења, не због моралне супериорности, већ због свог онтолошког потенцијала. Надаље, Христос је затражио помирење како би понудио литургијске дарове и учешће у Светом Причешћу. Због тога се назива Причешће – Сједињење. Презвитер Василије Термос
Ибарске новости: Опроштајно слово Патријарха Порфирија на сахрани новопрестављеног Епископа Атанасија (Јевтића)
Браћо архијереји, свештеници, монаси и монахиње, верни народе светосавске Херцеговине и сви ви, браћо и сестре са разних српских страна: од Косова до Јадовна, од Солуна до Будима, где год српских тића има, пристигли у Требиње и манастир Тврдош, да испратите нашег оца и владику Атанасија на пут из смрти у живот. У живот вечни! Још више – небројено више – је нас који смо у духу са вама и тугујемо што не можемо последњи благослов да примимо и последњи целив да дамо. Међу њима сам и ја, некада млађани и неуки, а владика би рекао незнавени студент прве године теологије. Али – његов студент, чиме се бескрајно поносим, и срце ми је пуно када то изговорим или помислим, а верујем и многима владикама, свештеницима, монасима, који су били његови студенти, који су га тих давних година слушали на факултету, на јавним предавањима у Београду, а и они који као мирјани служе Цркви, а недељом и празником су хрлили у манастир Ваведење, где је он, заједно са дивним професорима, нашим оцима Амфилохијем и Иринејем служио и на земљи нам отварао двери Царства небеског. Имајући увек у срцу Христа Васкрслог владика Атанасије је чинио да они, Свети оци и учитељи Цркве из апостолског и потоњих времена о којима нам је предавао, буду не некакви научни или литерарни, чак ако хоћете ни богословски узори, него да буду део наших живота, да уз њега буду са нама, не само на предавањима, него готово увек: и уз скромне, више монашке него студентске обеде које је благосиљао и редовно делио са нама у трпезарији старе зграде Богословског факултета на Косанчићевом венцу; и када смо се први пут пењали за њим уз Велебит да се над безданом Шарановом јамом молимо за мученике тамо бачене и да молимо њих да се моле за нас; исто тако су оци и апостол Павле били наши сапутници када нам је отац Атанасије Павловим путем откривао православље, манастире и српство Далмације; када смо са њим, из свег гласа певали Христос воскресе у Јасеновцу, исто тако и широм Косова и Метохије који су наше свенародно распеће и свенародно наше васкрсење; и када смо први пут са њим крочили на Свету Гору Атонску да бисмо срели подвижнике и свете старце; чак и када смо са њим играли фудбал у престоном Београду, испод Калемегдана, месту које је освештано жртвом Доната и Фортуната, Ермила и Стратоника, ђакона Авакума и игумана Пајсија, јасеновачких мученика који су ношени Савом стигли под древне зидине; али и хиљадама које је крвави комунистички терор прибројао светима мученицима, у престоници српства, али и на другим местима. Међу њима је и рођени стриц владике Атанасија, свештеник Милош Јевтић који је на Свету Петку 1944. године убијен са хиљадама невиних Мачвана и Поцераца на савском мосту у Шапцу. Тамо где је био владика Атанасије били су и свети оци и учитељи Цркве; тамо је био Христос распети и васкрсли, чијом силом је владика Атанасије храбрио, чувао, подизао и хранио све који су били у невољи. Ви Херцеговци, децо Светог Саве, то знате боље од свих нас шта је у несрећном рату значио и чинио владика за нашу Отаџбину. Знају то, не мање и косовско-метохијски Срби, а знамо и сви ми. Његово тело данас полажемо у херцеговачку земљу коју је толико заволео. Али он једнако припада свим нашим крајевима, а пре свега родној Тамнави, селу Брдарица, као и целом шабачко-ваљевском крају који нам је подарио и у којем су се прославили у Господу велики светитељи Ава Јустин и Владика Николај. Они, заједно са Владиком Милутином, који је такође из тог краја, чекају данас, на вратима бесмртности достојног настављача. Тамо га чека и владика Амфилохије, са ким је друговао, од младих богословских и монашких година; а био сатрудник и сарадник на Богословском факултету и у владичанским годинама које су уследиле. Ту, на вратима раја, дубоко верујем, чекају га и наши Патријарси Павле и Иринеј, и сви Свети српски Архиепископи и Патријарси. Не могу да изоставим једну капиталну чињеницу којом Српска Црква, српска култура, српски народ треба да се поносе: Владика Атанасије је уз поменуте Свете: Јустина и Николаја, најплоднији и вероватно у свету најпризнатији и најпознатији српски богословски и научни писац. Ових дана и дугом времену које предстоји његово дело ће, као и дела Светог Јустина и Светог Николаја, бити тумачено, проучавано, умножавано, али што је најважније његово дело и његове молитве за нас пред престолом Оца Небеског, приводиће Србе Цркви Христовој у вековима док нас буде, а биће нас док следећи владику Атанасија следимо Светог Саву, Светог Лазара косовско-метохијског и све свете из рода нашега. Данас сви заједно можемо да посведочимо речима апостола Павла: Владико Атанасије, добар си рат ратовао, трку си завршио; веру си одржао. Сада те чека венац правде који ће ти дати Господ наш, праведни судија. Вечан ти помен достоблажене и приснопамјатне оче и брате Атанасије. Патријарх српски Порфирије Извор: Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“ петак, 12. март 2021. године