РТВ КВ: Видео запис са дочека моштију Светог Јакова у Краљеву
Архимандрит тумански Димитрије (Плећевић), “Свој међу својима“- запис о боравку моштију Светог Јакова у Краљеву
Никада кивот са моштима Светог Јакова није изношен из манастира. Светитељ је ту, у Туману, пуних 75 година. Са одређеном дозом бриге, али и са љубављу покренули смо га у походе Краљеву и Епархији жичкој, управо тамо где је Светитељ живео и делао у славу Божију. Све магле и бриге развејане су када су звона храма Светог Саве поздравила Преподобног. Видљиви призор био је нестваран. Радост је озарила лица свештенослужитеља и вернога народа. Благодат је била очигледна и готово опипљива. Некада тужно отишавшег из града, дочекују са почастима. Несхваћеног и другачијег, сада срећу небом прослављеног. Заиста свој међу својима. А и ми у његовој пратњи осетили смо се тако. Тек у Краљеву пред моштима Светог Јакова разумео сам и схватио колики је дар Господ кроз њега излио Туману. При повратку моштију у манастир братија видно радосна брзо унесоше Светитеља на своје место. Кажу осетило се да је отишао и одахнули су када је опет ту. Слава Ти Господе, хвала ти велики угодниче његов, који нам блисташ вечним сјајем. Игуман тумански архимандрит Димитрије (Плећевић)
Празник Воздвижења Часног Крста у Храму Светога Саве у Краљеву
У Храму Светога Саве у Краљеву је прослављен спомен на проналазак и часно Воздвижење Часнога Крста. Владика Јустин је служио Свету Архијерејску Литургију уз саслужење братства овога храма. Након прочитаног јеванђелског одељка Владика је беседио подсећајући нас како је након три века од Христовог распећа и Васкрсења, залагањем Свете Јелене, царице и мајке Светог цара Константина, пронађен Часник Крст Христов. У ствари пронађена су била три крста и поставило се питање како ће успети да утврде који је од ових прави Крст Господњи. Наишла је погребна поворка, а када је Патријарх зауставио ожалошћене људе и на покојника положио Крст Господњи он је оживео. Народ је видевши шта се догодило литијски ишао пред Часним Крстом појући “Господи помилуј“ и радосно славећи крајње смирење Божије које је најуочљивљије пројављено у чињеници Господње смрти. Осим тога Владика је говорио и о томе како треба и своју децу постепено учити да се полако укључују у живот Цркве како бисмо заједно са њима, радосни ушли у Царство Бога благости, мира и доброте. Након неколико великих догађања која смо претходних седмица имали у Краљеву, већ се полако осећа да се приближава свечани тренутак посете Светог Јакова Жичког и Туманског. Наиме, као што је и познато Свете мошти овог великог чудотворца наших дана ће у петак и суботу (01. и 02. октобра) боравити у нашем храму. И то је заиста један велики догађај јер смо сведоци велике љубави и надања које већ неколико година наш народ усмерава према манастиру Тумане и према Светом Зосими и Светом Јакову. Нека нас Господ њиховим молитвама укрепи, оснажи и поведе ка коначној победи која је Крстом остварена. Ђакон Стефан Милошевски
Најава: 01-02. октобар 2021. МОШТИ СВЕТОГ ЈАКОВА ТУМАНСКОГ И ЖИЧКОГ У КРАЉЕВУ
РТВ КВ, Радио Слово љубве: Најава дочека моштију Светог Јакова Жичког и Туманског
Радио Слово љубве: Разговор са протонамесником Александром Р. Јевтићем
Отворени “Дани патријарха Павла“ у Манастиру Благовештењу
На дан Воздвижења часног крста – Крстовдан (27. септембра 2021. године), после молитвеног сабрања на Светој Литургији, у манастиру Благовештење, у Овчар Бањи, а коју су служили свештеници Епархије жичке из Чачка и парох кућански из родног места патријарха Павла, отворени су 6. „Дани патријарха Павла“ у Чачку са огранцима у Кућанцима, Гацку, Никшићу и Призрену. Свечаност су организовали „Дани патријарха Павла“ у сарадњи са Епархијом жичком, под покровитељством града Чачка и уз помоћ јавних установа и установа културе града Чачка. Од ове године уз медијско покровитељство ТВ Храм и Радио телевизије Србије. У порти манастира, на „тераси патријарха Павла“ постављена је изложба награђених ручно резбарених крстова из претходних година и крстова које су њихови аутори принели у славу патријарха Павла ове године. Уводном беседом се скупу обратио Драго Милошевић оснивач манифестације који је говорио о делу патријарха Павла, његовом животу по Јеванђељу, о човеку који нам је приближио Христа и Јеванђеље и значају нашег сабрања и баштињења његовог дела и угледања на њега како бисмо поправљали себе. Он је истакао симболику одржавања свечаности, узношења ручно рађених крстова у славу патријарха Павла и значења празника Воздвижења часног крста – Крстовдана. Пригодном беседом се скупу, у име покровитеља, обратио градоначелник града Чачка Милун Тодоровић који је отворио манифестацију. Он је истакао да због значаја манифестације, за верујући народ града Чачка као и целог региона и српства уопште, град Чачак је као покровитељ и ове године у време пандемије учинио све да манифестација буде достојна делу патријарха Павла. Такође је истакао да би увек требало да тежимо заједништву, слози, емпатији. Томе нас је учио наш велики патријарх и у његову част ми ћемо наставити, кроз његове Дане, да ширимо љубав, веру и наду. Као и увек до сада свечаности је присуствовао и парох кућански о. Драган Гаћеша који се пригодном беседом обратио скупу. Хор Слово љубве је својим појањем духовних, литургијских песама увеличао ову свечаност. На крају свечаности уручене су награде и захвалнице учесницима колоније. Прву награду су поделили радови Данке Караклајић из Ивањице и Стојана Топаловића из Лучана, а захвалнице су добили Драган Божовић и Никола Аранђеловић из Чачка. Организатори
Устоличен Епископ будимљанско-никшићки Методије
“Моја света дужност и обавеза је да продужим свето и свијетло дјело својих претходника, проповиједајући исту вјеру, свједочећи исту Свјетлост и водећи људе ка спознаји Бога и живота у пуноћи, са овог истог трона једног Пастира и једног стада, више од 800 година. Једини програм који смијем данас да изнесем пред вас јесте да, у мјери у којој будем кадар, све што у мени чини личнога човјека, буде покорено васкрслом Господу Исусу, те да ме по милости и љубави Својој Он води и управља, приводећи ме непрестано Себи и путоводећи органском јединству Цркве и спасењу читавог свијета”, поручио је данас након устоличења у приступној бесједи Епископ будимљанско-никшићки г. Методије у манастиру Ђурђевим ступовима, позивајући све да се за њега моле како би још више љубио Господа и повјерени ми народ. Достојан! Његова светост Патријарх српски г. Порфирије началствовао је данас, 25. септембра 2021. године, у катедралном манастиру Епархије будимљанско-никшићке – Ђурђевим ступовима Светом архијерејском литургијом на крају које је у трон епископа ове светосавске епископије увео Његово преосвештенство Епископа будимљанско-никшићког г. Методија. Епископ диоклијски г. Методије изабран је за епископа будимљанско-никшићког на Светом архијерејском сабору Српске православне цркве одржаном маја ове године. Предстојатељу Српске православне цркве саслуживали су: Епископ будимљанско-никшићки г. Методије, Архиепископ охридски и Митрополит скопски г. Јован, Митрополит дабробосански г. Хризостом, Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије, као и господа епископи: жички Јустин, шумадијски Јован, милешевски Атанасије, диселдорфски и њемачки Григорије, брегалнички Марко, рашко-призренски Теодосије, западноамерички Максим, крушевачки Давид, славонски Јован, буеносајрески и јужноцентралноамерички Кирило, захумско-херцеговачки Димитрије, ваљевски Исихије, ремезијански Стефан, хвостански Јустин, многобројно свештенство и свештеномонаштво наше Цркве, уз молитвено учешће великог броја благочестивог вјерног народа сабраног из свих крајева Црне Горе. Посебном благољепију Свете службе Божије и свечаном чину устоличења доприњели су: Дивна Љубојевић са својом гупом „Мелоди“ и “Београдски мушки хор”. Устоличењу је присуствовао Здравко Кривокапић, предсједник Владе Црне Горе са министрима: Александром Стијовићем, Весном Братић, Јаковом Милатовићем, Ратком Митровићем, Милојком Спајић, затим градоначелници: Берана Тихомир Богавац, Никшића Марко Ковачевић, Херцег Новог Стефан Катић, Тивта Жељко Комненовић, Котора Владимир Јокић, Будве Бато Царевић, као и представници политичког и јавног живота у Црној Гори. По завршетку Свете архијерејске литургије, Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски г. Порфирије је упутио поуку сабранима који су дошли у ову светињу немањићку, у ову земљу у којој су дубоки коријени племена Васојевића, у земљу из чијих коријена је израсло стабло са богатом крошњом и плодовима, стабло које је дефинисано најузвишенијим духовним дометима. Али, како је казао Патријарх, и народним, националним дометима свеукупног православног народа који припада Српској православној цркви, али и српском православном народу. “Када кажемо православни то значи да је у самој својој суштини реч о хришћанском, о јеванђељском, што значи да јесте корен који даје плодове, који су дефинисани и свесни самих себе, који познају ко су и шта су, који знају одакле су и који им је циљ. И баш зато што све то знају бивају управо као народ јеванђељски, хришћански, православни, способни да могу у истој мери, на исти начин као што поштују себе и воле себе, препознају и воле и другога у свим његовим димензијама, било да се ради о комшијама, суграђанима, било да се ради о грађанима једне те исте државе, било да су Бошњаци, Црногорци, Хрвати, или који други народ, и наравно да ли су Срби. Све то скупа, баш због тога што потиче из васојевићког корена, а то јесте корен оплемењен Христом, могу да познавајући себе и своје не буду затворени у себе него да буду Христом отворени за другог, чак и онда када се на други начин моли Богу, јер Бог је тај који процењује.” Патријарх се затим обратио Епископу Методију: “Владико, драги Методије, вољом Духа Светога, благодати Духа Светога и саборских отаца наше Помесне цркве, изабран си за епископа Будимљанско-никшићке епархије. Син си људи чији је корен овде на овим просторима, али си рођен у Сарајеву, месту где се укрштају народи и вере, али у месту у којем иако постоје другачији и различити, присутан је Бог. А онда растао си опет у овом поднебљу, духовно стасавао уз скуте блаженопочившег великог пастира и оца Митрополије црногорско-приморске, великог православног јерарха Митрополита Амфилохија”, казао је Патријарх, подсјетивши да се владика Методије школовао и у другим Помјесним црквама те боравио у западним земљама, што је додатак сјемену које постоји у њему као покретач, орјентир живота , а то је вјера у живога Христа, Сина Божијег који је дошао на овај свијет. Поучавајући владику Методија о значају службе коју је примио, казао је да он добро зна да Црква није од овога свијета, али јесте у овоме свијету: “Зато што овај свет без Цркве не постоји, односно нема смисла. Они којима Црква смета, односно систем вредности, хтели би да Цркву прогласе оним што она није или да је прикажу другачијом него што јесте, а понекад би хтели Цркву да увуку у своје земаљско блато. Црква није од овога света, у овом свету је да га претвара у Цркву. Ми јесмо грађани градова и села, али смо исто тако житељи горњег Јерусалима, житељи Царства небеског. ” По благослову првојерарха наше Српске православне цркве, одлуку Светог архијерејског сабора о избору владике Методија за епископа Богом спасаване Епархије будимљанско-никшићки, прочитао је Високопреосвећени Митрополит дабробосански г. Хризостом, након чега је Епископ Методије свечано уведен у трон епископа будимљанско-никшићких. Детаљније: https://mitropolija.com/2021/09/26/ustolicen-episkop-budimljansko-niksicki-metodije-moja-duznost-i-obaveza-je-da-produzim-sveto-i-svijetlo-djelo-svojih-prethodnika-molite-se-za-mene/ Извор: mitropolija.com
Патријарх Порфирије у Ђурђевим Ступовима: Жив је Бог у светима својим, жив је Бог овдје међу вама!
Данас, 25. септембра 2021. године, у поподневним часовима је у Црну Гору стигао Његова светост Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски г. Порфирије. Одмах по доласку, Предстојатељ Српске православне цркве је стигао у манастир Ђурђеве ступове гдје је служена вечерња служба са доксологијом у његову част. У вечерњој служби молитвено су учествовали архимандрит Јован, изабрани епископ хумски, архимандрит Тихон, игуман манастира Студеница, архимандрит Михаило, игуман манастира Архангели, архимандрит Варнава, игуман манастира Трескавац; протојереј-ставрофор Петар Лукић; протојереј-ставрофор Радич Радичевић, игуман манастира Сопоћани Теоктист, јереј Филип Јаковљевић, протосинђел Данило, сабрат манастира Високи Дечани, протосинђел Андреј Зајц, игуман манастира Црна Река, јеромонах Илија Буха, протојереј-ставрофор Драган Митровић, архимандрит Арсеније Самарџић, игуман манастира Косијерево и протојереј-ставрофор Драган Крушић. Након вечерње службе, присутне је поздравио Његово високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије, изражавајући радост због доласка свих поводом дочека Патријарха и устоличења новог Епископа будимљанско-никшићког г. Методија. ”Ваша светости, Ви у име Христово водите и возглављујете цио српски православни народ и све народе у јурисдикцији Српске православне цркве, и све народе у јурисдикцији СПЦ. Ви идете стопама Христовим и стопама Вашег претходника из давних времена, нашег Светог оца Саве српскога, првог српског архиепископа, који је овдје у овој немањићкој светињи прије пуних 8 вијекова устоличио првог Епископа будимљанског Јакова”, рекао је Митрополит Јоаникије и додао да је ова светосавска епископија имала благослов да живи пуним животом читавих 450 година, док није запустјела због турског насиља и домаће неслоге. Нагласио је да су се и претходници Патријарха Порфирија старали да ова Епархија настави свој живот, па је тако 100 година после њеног запустошења, Патријарх Василије Шакабента покушавао да је обнови, али није успио. ”Међутим, ова светиња и народ који се окупљао око ње, чувао је вјеру и огањ исконске, православне хришћанске вјере, па је Патријарх Гаврило Дожић успио да обнови ову светињу под називом будимљанско-полимска”, рекао је и додао да то није било дугог вијека због притиска и безбожја комунизма, те прије 20 година, Патријарх Павле благосиља обнављање ове Епархије. Митрополит је нагласио да је ова Епархија показала да је остала вјерна Светом Сави и у најтежим временима. ”Овај Божији и благословени народ Епархије будимљанско-никшићке шири своја срца да вас загрли синовском љубављу и оданошћу, а Ви сте, Ваша светости, настављајући дјело Светога Саве, дошли да дате нови замах обнови ове Епископије”, нагласио је и захвалио се Патријарху на труду и љубави, и истакао да он доноси љубав и благослов и помирење. Патријарх српски Порфирије се, након Митрополита Јоаникија, окупљенима обратио ријечима: ”Жив је Бог! Жив је Бог у светима својим, жив је Бог и овдје међу вама, жив је Бог и у овој светој земљи иако су многи помислили да су га изагнали са ових простора, али последњих деценија, а нарочито недавно, претходе године, показало се да је у овом народу жив Бог, прије свега кроз величанствене, човјекољубиве, миротворне и молитвене литије, које су свој почетак имале управо овдје!” Патријарх је такође рекао да је Бог жив јер је жива вјера у нашем народу иако је многима овдје она саблазан и лудост, а ми знамо да је сила и премудрост. Како је казао наши свети преци су се са чистог извора Христовог напајали борећи се прије свега за крст часни и слободу златну, као што се и народ Црне Горе борио у литијама да сачува и очува православну вјеру, и покаже на све стране свијета пројаву те вјере. ”Заиста, нигдје на свијету није постојало кроз вјеру разумјевање свога предања и историје као што је случај на овим просторима. Нико, браћо и сестре, није тако разумио Косовски завјет”, рекао је Патријарх Порфирије. Након бесједе Патријарха српског Порфирија, уприличен је богат културно умјетнички програм. Повод за посјету Патријарха Порфирија Црној Гори и Епархији будимљанско-никшићкој је устоличење Његовог преосвештенства г. Методија у трон епископа ове светосавске епископије. Сам чин устоличења биће одржан сјутра након Свете архијерејске литургије коју ће уз саслужење више од двадесет епископа служити Свјетјејши Патријарх Порфирије. Епископ диоклијски г. Методије изабран је за епископа будимљанско-никшићког на Светом архијерејском сабору Српске православне цркве одржаном маја ове године. Ово је друга посјета Патријарха српског г. Порфирија Црној Гори откако је изабран за предстојатеља Српске православне цркве. Први пут је био 4-5. септембра кад је у трон црногорско-приморских митрополита свечано увео Његово високопреосвештенство Митрополита црногорско-приморског г. Јоаникија, кога је Свети архијерејски сабор СПЦ на овогодишњем мајском засједању изабрао за насљедника блаженопочившег Митрополита Амфилохија. Детаљније: https://mitropolija.com/2021/09/25/patrijarh-porfirije-u-djurdjevim-stupovima-ziv-je-bog-u-svetima-svojim-ziv-je-bog-ovdje-medju-vama/ Извор: mitropolija.com
Протојереј-ставрофор Милић Драговић одржао предавање у Светосавском храму у Краљеву
У низу духовних свечаности које се по благослову Епископа жичког Г. Јустина одржавају у Светосавском храму у Краљеву под називом “Николајевим жичким стазама“, а поводом двоструког јубилеја Светог Владике, у суботу 25. септембра протојереј-ставрофор Милић Драговић је пред бројном публиком одржао предавање на тему “Црквеност и народна побожност од Светог Владике Николаја до наших дана“. Отац Милић је слушаоцима предочио фазе кроз које је прошао наш народ кроз историју формирајући и своју побожност. Изазови са којима смо се кроз историју суочавали утицали су на тип народне побожности. Ипак, поред устаљених форми црквени живот је био и изазов на који се увек одговарало и личним одзивом. Тако и данас видимо сапостојање различитих одговора на питање шта је вера и како је живимо. Они одсликавају реалност, која мерено процентима сведочи да је далеко већи број оних који себе сматрају православним верницима од оних који се труде да тако звање оправдају реалним учешћем у црквеном животу и свиме оним што одликује такав начин живота. Посебну улогу у усмерењу нашег народа ка Цркви, отац Милић је препознао у лику и делу Владике Николаја, како кроз његово писано стваралаштво, тако и кроз неуморну ревност на руковођењу верног народа. То је највидљивије у његовом односу према Богомољачком покрету, који би без Николаја вероватно био извор различитих духовних застрањења и раскола. Својственим му беседничким даром, отац Милић је у пријатном и садржајном излагању указао и на савремене изазове који стоје пред искуством црквеног живота, дајући уз помоћ свог богатог пастирског и мисионарског искуства корисне поуке и свештенству и верном народу. Следеће дешавање у нашем храму у склопу циклуса “Николајевим жичким стазама“ биће дочек моштију Светог Јакова Жичког и Туманског 01. октобра у 16.00, након чега ће у 19.оо игуман тумански архимандрит Димитрије (Плећевић) са протосинђелом Петром (Богдановићем) одржати предавање о лику и делу Светог Јакова Арсовића. Сутрадан, 02. октобра, Света Архијерејска Литургија почеће у 08. 00, а испраћај моштију за Тумане је у поподневним часовима. Верни народ ће ова два дана имати прилику да се помоли и да целива целебне мошти Светог Јакова. Протонамесник Александар Р. Јевтић
Ибарске новости: Ђакон Стефан Милошевски, “Крсна слава – знак нашег опредељења за Христа“
Писаћу о једној теми о којој је веома много писано и о којој је речено готово све што се о њој може рећи. Дакле, у редовима који следе немојте очекивати никакве новине и нешто што већ нисте чули. Но, опет, сматрам да је смислено писати о њој јер, како кажу стари Латини – „Понављање је мајка сазнавања“. И, заиста, чини се да нам је много пута неопходно подсећање. Пре него што напишем неколико речи о Крсној Слави у Срба желео бих да вам пружим још једну напомену – навикли смо на текстове у којима се, чини се, са правом, критикују наши сународници за своје слабости и мане у погледу прослављања својих Слâва. Овај текст неће имати такво усмерење. Крсна Слава је, сасвим сигурно, препознатљиво идентитетско обележје нашег народа, јер оваква појава није примећена ни у једном другом православном народу. Познато је да је наш Свети Сава у својим покушајима охристовљавања српског рода осмислио овај обичај. Не знам да ли је тада слутио колико ће овај његов подухват имати успеха, али ево када након осам стотина година, погледамо у плодове његовог рада, видимо читаве редове светих епископа, свештеника, честитих домаћина и домаћица, витезова и војника, и мученика, који су своје животе проводили у вери у Господа Христа поносно славећи своје Слâве – Светитеље за које су, тако су осећали, посебно блиско везани да их могу назвати својима. Српски род је, ако изузмемо већи део несрећног двадесетог века и прве године овог века, заиста једнодушно следио опредељење за Христа које је у највећој мери пропутио наш велики Свети Сава. Сетите се само чувених речи Шантићеве песме које су и својеврсни аманет и својеврсни путоказ: „Ми свој пут знамо – пут Богочовјека“. Вековима су наши људи по беспућима светских и локалних усуда радије давали своје животе него да се одрекну свога Господа Христа и своје Крсне Славе (зар о томе потресно не сведочи Симо Матавуљ у „Пилипенди“ где се Пилипенда опредељује за најтеже гладовање и сиромаштво, али не жели да се одрекне своје вере). Између осталог, и кроз Крсну Славу, у дубинама и по површини свога бића наш народ је својим срцем ходио ка Христу осећајући себе као хришћански народ и осећајући да су сви други путеви заправо странпутице које нас, у сваком смислу, воде у пропаст. Малочас споменух да претходни век и овај век не одишу истом једнодушношћу у погледу овога опредељења, међутим, и у тим најтежим годинама, када је вера многих ослабила и љубав према Христу се охладила, када је вера наилазила на општи подсмех и подругивање (наравно сада је у погледу тога доста другачије стање), жар вере у Христа се ипак није сасвим угасио. Огроман број људи је, између осталог, можда и због својих Крсних Слâва, опстао, у каквој таквој мери, на путу хришћанског опредељења. Људи су се по својој слабости, у тим тешким временима, одрицали много чега, но своје (наглашавам „своје“ јер су се пред собом дубоко везали за Светитеље које прослављају) Славе се нису могли одрећи јер су осећали да је тај корак једна потпуна издаја. Можда у неким приликама наши људи нису знали да свесно ни другима ни себи самима изложе зашто се не одричу, зашто би то била издаја, можда је то неодрицање потицало из дубине вековног опредељења претходника, али се није десило да наш народ у потпуности отпадне од Христа и испише себе из реда хришћанских народа, а у међувремену безбожни режим је отишао у прошлост. Ево вам догађаја који се десио у порти краљевачке Цркве средином осамдесетих година прошлога века, а који нам показује да и када су се неки људи одрицали чак и Слâва да су пред собом знали да су починили тешко опростиву издају и да није требало тако поступити. Наиме, један постарији човек је зауставио тада још увек младог свештеника, и у сузама га замолио за разговор. Човек је плакао неутешно и причао како је једног дана због свог посла морао да постане члан партије јер је имао троје деце а прећено му је да ће изгубити посао уколико то не учини. Ту ноћ када је морао донети тешку одлуку провео је пред иконом Светог Јована (своје Крсне Славе) јер је знао да ће по својој слабости, због деце, постати члан партије и престати да слави. То одрицање је деценијама пекло његову савест и његову душу и када је коначно средином осамдесетих почело отопљавање и слабљење комунистичке праксе и идеологије он је у сузама отишао код свештеника и (ја бих рекао прилично дирљиво) запитао: „Хоће ли ми мој Свети Јован опростити“? Невезано је са нашом темом али ћу изнети и упечатљив одговор овог свештеника који је видевши одраслог човека како плаче био веома потресен. Ни сам није знао шта да каже овом човеку и како да га утеши, и онда је, вероватно по Божијем надахнућу, испричао како је један Патријарх на Велики Петак, када је најстрожи пост, ишао код турског султана да моли за избављење неких хришћана који су били осуђени на смрт. Султан га је позвао за своју раскошну трпезу пуну разноразних ђаконија и рекао му да ће помиловати те хришћане ако овај буде са њим обедовао. Патријарх се тада прекрстио, сео за трпезу, и јео своје понижење, а људи су били спасени. И још му је рекао да Свети Јован види његове сузе и зна да је то учинио због деце коју је требало отхранити и да ће му опростити. Тај човек који је плакао је интимно и пред собом све време осећао да је хришћанин, и сузе то најбоље сведоче. Изнећу вам и своје лично искуство. Одрастао сам у не баш црквеној породици али сам опет себе, чини ми се од како сам себе свестан, доживљавао као хришћанина и као члана хришћанске породице која има свог небеског заштитника. Такво је искуство многих – чак и када нисмо баш најприличнији дубоко у себи носимо опредељење за хришћански пут и са поносом се везујемо за Христове Свете угоднике. Наши Светитељи су они за које осећамо да смо везани са њима и осећамо понос што их прослављамо. И зато овај верски препород који се полако већ деценијама дешава
РТВ КВ: Видео запис са дочека моштију Светог Јакова у Краљеву
Архимандрит тумански Димитрије (Плећевић), “Свој међу својима“- запис о боравку моштију Светог Јакова у Краљеву
Никада кивот са моштима Светог Јакова није изношен из манастира. Светитељ је ту, у Туману, пуних 75 година. Са одређеном дозом бриге, али и са љубављу покренули смо га у походе Краљеву и Епархији жичкој, управо тамо где је Светитељ живео и делао у славу Божију. Све магле и бриге развејане су када су звона храма Светог Саве поздравила Преподобног. Видљиви призор био је нестваран. Радост је озарила лица свештенослужитеља и вернога народа. Благодат је била очигледна и готово опипљива. Некада тужно отишавшег из града, дочекују са почастима. Несхваћеног и другачијег, сада срећу небом прослављеног. Заиста свој међу својима. А и ми у његовој пратњи осетили смо се тако. Тек у Краљеву пред моштима Светог Јакова разумео сам и схватио колики је дар Господ кроз њега излио Туману. При повратку моштију у манастир братија видно радосна брзо унесоше Светитеља на своје место. Кажу осетило се да је отишао и одахнули су када је опет ту. Слава Ти Господе, хвала ти велики угодниче његов, који нам блисташ вечним сјајем. Игуман тумански архимандрит Димитрије (Плећевић)
Празник Воздвижења Часног Крста у Храму Светога Саве у Краљеву
У Храму Светога Саве у Краљеву је прослављен спомен на проналазак и часно Воздвижење Часнога Крста. Владика Јустин је служио Свету Архијерејску Литургију уз саслужење братства овога храма. Након прочитаног јеванђелског одељка Владика је беседио подсећајући нас како је након три века од Христовог распећа и Васкрсења, залагањем Свете Јелене, царице и мајке Светог цара Константина, пронађен Часник Крст Христов. У ствари пронађена су била три крста и поставило се питање како ће успети да утврде који је од ових прави Крст Господњи. Наишла је погребна поворка, а када је Патријарх зауставио ожалошћене људе и на покојника положио Крст Господњи он је оживео. Народ је видевши шта се догодило литијски ишао пред Часним Крстом појући “Господи помилуј“ и радосно славећи крајње смирење Божије које је најуочљивљије пројављено у чињеници Господње смрти. Осим тога Владика је говорио и о томе како треба и своју децу постепено учити да се полако укључују у живот Цркве како бисмо заједно са њима, радосни ушли у Царство Бога благости, мира и доброте. Након неколико великих догађања која смо претходних седмица имали у Краљеву, већ се полако осећа да се приближава свечани тренутак посете Светог Јакова Жичког и Туманског. Наиме, као што је и познато Свете мошти овог великог чудотворца наших дана ће у петак и суботу (01. и 02. октобра) боравити у нашем храму. И то је заиста један велики догађај јер смо сведоци велике љубави и надања које већ неколико година наш народ усмерава према манастиру Тумане и према Светом Зосими и Светом Јакову. Нека нас Господ њиховим молитвама укрепи, оснажи и поведе ка коначној победи која је Крстом остварена. Ђакон Стефан Милошевски
Најава: 01-02. октобар 2021. МОШТИ СВЕТОГ ЈАКОВА ТУМАНСКОГ И ЖИЧКОГ У КРАЉЕВУ
РТВ КВ, Радио Слово љубве: Најава дочека моштију Светог Јакова Жичког и Туманског
Радио Слово љубве: Разговор са протонамесником Александром Р. Јевтићем
Отворени “Дани патријарха Павла“ у Манастиру Благовештењу
На дан Воздвижења часног крста – Крстовдан (27. септембра 2021. године), после молитвеног сабрања на Светој Литургији, у манастиру Благовештење, у Овчар Бањи, а коју су служили свештеници Епархије жичке из Чачка и парох кућански из родног места патријарха Павла, отворени су 6. „Дани патријарха Павла“ у Чачку са огранцима у Кућанцима, Гацку, Никшићу и Призрену. Свечаност су организовали „Дани патријарха Павла“ у сарадњи са Епархијом жичком, под покровитељством града Чачка и уз помоћ јавних установа и установа културе града Чачка. Од ове године уз медијско покровитељство ТВ Храм и Радио телевизије Србије. У порти манастира, на „тераси патријарха Павла“ постављена је изложба награђених ручно резбарених крстова из претходних година и крстова које су њихови аутори принели у славу патријарха Павла ове године. Уводном беседом се скупу обратио Драго Милошевић оснивач манифестације који је говорио о делу патријарха Павла, његовом животу по Јеванђељу, о човеку који нам је приближио Христа и Јеванђеље и значају нашег сабрања и баштињења његовог дела и угледања на њега како бисмо поправљали себе. Он је истакао симболику одржавања свечаности, узношења ручно рађених крстова у славу патријарха Павла и значења празника Воздвижења часног крста – Крстовдана. Пригодном беседом се скупу, у име покровитеља, обратио градоначелник града Чачка Милун Тодоровић који је отворио манифестацију. Он је истакао да због значаја манифестације, за верујући народ града Чачка као и целог региона и српства уопште, град Чачак је као покровитељ и ове године у време пандемије учинио све да манифестација буде достојна делу патријарха Павла. Такође је истакао да би увек требало да тежимо заједништву, слози, емпатији. Томе нас је учио наш велики патријарх и у његову част ми ћемо наставити, кроз његове Дане, да ширимо љубав, веру и наду. Као и увек до сада свечаности је присуствовао и парох кућански о. Драган Гаћеша који се пригодном беседом обратио скупу. Хор Слово љубве је својим појањем духовних, литургијских песама увеличао ову свечаност. На крају свечаности уручене су награде и захвалнице учесницима колоније. Прву награду су поделили радови Данке Караклајић из Ивањице и Стојана Топаловића из Лучана, а захвалнице су добили Драган Божовић и Никола Аранђеловић из Чачка. Организатори
Устоличен Епископ будимљанско-никшићки Методије
“Моја света дужност и обавеза је да продужим свето и свијетло дјело својих претходника, проповиједајући исту вјеру, свједочећи исту Свјетлост и водећи људе ка спознаји Бога и живота у пуноћи, са овог истог трона једног Пастира и једног стада, више од 800 година. Једини програм који смијем данас да изнесем пред вас јесте да, у мјери у којој будем кадар, све што у мени чини личнога човјека, буде покорено васкрслом Господу Исусу, те да ме по милости и љубави Својој Он води и управља, приводећи ме непрестано Себи и путоводећи органском јединству Цркве и спасењу читавог свијета”, поручио је данас након устоличења у приступној бесједи Епископ будимљанско-никшићки г. Методије у манастиру Ђурђевим ступовима, позивајући све да се за њега моле како би још више љубио Господа и повјерени ми народ. Достојан! Његова светост Патријарх српски г. Порфирије началствовао је данас, 25. септембра 2021. године, у катедралном манастиру Епархије будимљанско-никшићке – Ђурђевим ступовима Светом архијерејском литургијом на крају које је у трон епископа ове светосавске епископије увео Његово преосвештенство Епископа будимљанско-никшићког г. Методија. Епископ диоклијски г. Методије изабран је за епископа будимљанско-никшићког на Светом архијерејском сабору Српске православне цркве одржаном маја ове године. Предстојатељу Српске православне цркве саслуживали су: Епископ будимљанско-никшићки г. Методије, Архиепископ охридски и Митрополит скопски г. Јован, Митрополит дабробосански г. Хризостом, Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије, као и господа епископи: жички Јустин, шумадијски Јован, милешевски Атанасије, диселдорфски и њемачки Григорије, брегалнички Марко, рашко-призренски Теодосије, западноамерички Максим, крушевачки Давид, славонски Јован, буеносајрески и јужноцентралноамерички Кирило, захумско-херцеговачки Димитрије, ваљевски Исихије, ремезијански Стефан, хвостански Јустин, многобројно свештенство и свештеномонаштво наше Цркве, уз молитвено учешће великог броја благочестивог вјерног народа сабраног из свих крајева Црне Горе. Посебном благољепију Свете службе Божије и свечаном чину устоличења доприњели су: Дивна Љубојевић са својом гупом „Мелоди“ и “Београдски мушки хор”. Устоличењу је присуствовао Здравко Кривокапић, предсједник Владе Црне Горе са министрима: Александром Стијовићем, Весном Братић, Јаковом Милатовићем, Ратком Митровићем, Милојком Спајић, затим градоначелници: Берана Тихомир Богавац, Никшића Марко Ковачевић, Херцег Новог Стефан Катић, Тивта Жељко Комненовић, Котора Владимир Јокић, Будве Бато Царевић, као и представници политичког и јавног живота у Црној Гори. По завршетку Свете архијерејске литургије, Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски г. Порфирије је упутио поуку сабранима који су дошли у ову светињу немањићку, у ову земљу у којој су дубоки коријени племена Васојевића, у земљу из чијих коријена је израсло стабло са богатом крошњом и плодовима, стабло које је дефинисано најузвишенијим духовним дометима. Али, како је казао Патријарх, и народним, националним дометима свеукупног православног народа који припада Српској православној цркви, али и српском православном народу. “Када кажемо православни то значи да је у самој својој суштини реч о хришћанском, о јеванђељском, што значи да јесте корен који даје плодове, који су дефинисани и свесни самих себе, који познају ко су и шта су, који знају одакле су и који им је циљ. И баш зато што све то знају бивају управо као народ јеванђељски, хришћански, православни, способни да могу у истој мери, на исти начин као што поштују себе и воле себе, препознају и воле и другога у свим његовим димензијама, било да се ради о комшијама, суграђанима, било да се ради о грађанима једне те исте државе, било да су Бошњаци, Црногорци, Хрвати, или који други народ, и наравно да ли су Срби. Све то скупа, баш због тога што потиче из васојевићког корена, а то јесте корен оплемењен Христом, могу да познавајући себе и своје не буду затворени у себе него да буду Христом отворени за другог, чак и онда када се на други начин моли Богу, јер Бог је тај који процењује.” Патријарх се затим обратио Епископу Методију: “Владико, драги Методије, вољом Духа Светога, благодати Духа Светога и саборских отаца наше Помесне цркве, изабран си за епископа Будимљанско-никшићке епархије. Син си људи чији је корен овде на овим просторима, али си рођен у Сарајеву, месту где се укрштају народи и вере, али у месту у којем иако постоје другачији и различити, присутан је Бог. А онда растао си опет у овом поднебљу, духовно стасавао уз скуте блаженопочившег великог пастира и оца Митрополије црногорско-приморске, великог православног јерарха Митрополита Амфилохија”, казао је Патријарх, подсјетивши да се владика Методије школовао и у другим Помјесним црквама те боравио у западним земљама, што је додатак сјемену које постоји у њему као покретач, орјентир живота , а то је вјера у живога Христа, Сина Божијег који је дошао на овај свијет. Поучавајући владику Методија о значају службе коју је примио, казао је да он добро зна да Црква није од овога свијета, али јесте у овоме свијету: “Зато што овај свет без Цркве не постоји, односно нема смисла. Они којима Црква смета, односно систем вредности, хтели би да Цркву прогласе оним што она није или да је прикажу другачијом него што јесте, а понекад би хтели Цркву да увуку у своје земаљско блато. Црква није од овога света, у овом свету је да га претвара у Цркву. Ми јесмо грађани градова и села, али смо исто тако житељи горњег Јерусалима, житељи Царства небеског. ” По благослову првојерарха наше Српске православне цркве, одлуку Светог архијерејског сабора о избору владике Методија за епископа Богом спасаване Епархије будимљанско-никшићки, прочитао је Високопреосвећени Митрополит дабробосански г. Хризостом, након чега је Епископ Методије свечано уведен у трон епископа будимљанско-никшићких. Детаљније: https://mitropolija.com/2021/09/26/ustolicen-episkop-budimljansko-niksicki-metodije-moja-duznost-i-obaveza-je-da-produzim-sveto-i-svijetlo-djelo-svojih-prethodnika-molite-se-za-mene/ Извор: mitropolija.com
Патријарх Порфирије у Ђурђевим Ступовима: Жив је Бог у светима својим, жив је Бог овдје међу вама!
Данас, 25. септембра 2021. године, у поподневним часовима је у Црну Гору стигао Његова светост Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски г. Порфирије. Одмах по доласку, Предстојатељ Српске православне цркве је стигао у манастир Ђурђеве ступове гдје је служена вечерња служба са доксологијом у његову част. У вечерњој служби молитвено су учествовали архимандрит Јован, изабрани епископ хумски, архимандрит Тихон, игуман манастира Студеница, архимандрит Михаило, игуман манастира Архангели, архимандрит Варнава, игуман манастира Трескавац; протојереј-ставрофор Петар Лукић; протојереј-ставрофор Радич Радичевић, игуман манастира Сопоћани Теоктист, јереј Филип Јаковљевић, протосинђел Данило, сабрат манастира Високи Дечани, протосинђел Андреј Зајц, игуман манастира Црна Река, јеромонах Илија Буха, протојереј-ставрофор Драган Митровић, архимандрит Арсеније Самарџић, игуман манастира Косијерево и протојереј-ставрофор Драган Крушић. Након вечерње службе, присутне је поздравио Његово високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије, изражавајући радост због доласка свих поводом дочека Патријарха и устоличења новог Епископа будимљанско-никшићког г. Методија. ”Ваша светости, Ви у име Христово водите и возглављујете цио српски православни народ и све народе у јурисдикцији Српске православне цркве, и све народе у јурисдикцији СПЦ. Ви идете стопама Христовим и стопама Вашег претходника из давних времена, нашег Светог оца Саве српскога, првог српског архиепископа, који је овдје у овој немањићкој светињи прије пуних 8 вијекова устоличио првог Епископа будимљанског Јакова”, рекао је Митрополит Јоаникије и додао да је ова светосавска епископија имала благослов да живи пуним животом читавих 450 година, док није запустјела због турског насиља и домаће неслоге. Нагласио је да су се и претходници Патријарха Порфирија старали да ова Епархија настави свој живот, па је тако 100 година после њеног запустошења, Патријарх Василије Шакабента покушавао да је обнови, али није успио. ”Међутим, ова светиња и народ који се окупљао око ње, чувао је вјеру и огањ исконске, православне хришћанске вјере, па је Патријарх Гаврило Дожић успио да обнови ову светињу под називом будимљанско-полимска”, рекао је и додао да то није било дугог вијека због притиска и безбожја комунизма, те прије 20 година, Патријарх Павле благосиља обнављање ове Епархије. Митрополит је нагласио да је ова Епархија показала да је остала вјерна Светом Сави и у најтежим временима. ”Овај Божији и благословени народ Епархије будимљанско-никшићке шири своја срца да вас загрли синовском љубављу и оданошћу, а Ви сте, Ваша светости, настављајући дјело Светога Саве, дошли да дате нови замах обнови ове Епископије”, нагласио је и захвалио се Патријарху на труду и љубави, и истакао да он доноси љубав и благослов и помирење. Патријарх српски Порфирије се, након Митрополита Јоаникија, окупљенима обратио ријечима: ”Жив је Бог! Жив је Бог у светима својим, жив је Бог и овдје међу вама, жив је Бог и у овој светој земљи иако су многи помислили да су га изагнали са ових простора, али последњих деценија, а нарочито недавно, претходе године, показало се да је у овом народу жив Бог, прије свега кроз величанствене, човјекољубиве, миротворне и молитвене литије, које су свој почетак имале управо овдје!” Патријарх је такође рекао да је Бог жив јер је жива вјера у нашем народу иако је многима овдје она саблазан и лудост, а ми знамо да је сила и премудрост. Како је казао наши свети преци су се са чистог извора Христовог напајали борећи се прије свега за крст часни и слободу златну, као што се и народ Црне Горе борио у литијама да сачува и очува православну вјеру, и покаже на све стране свијета пројаву те вјере. ”Заиста, нигдје на свијету није постојало кроз вјеру разумјевање свога предања и историје као што је случај на овим просторима. Нико, браћо и сестре, није тако разумио Косовски завјет”, рекао је Патријарх Порфирије. Након бесједе Патријарха српског Порфирија, уприличен је богат културно умјетнички програм. Повод за посјету Патријарха Порфирија Црној Гори и Епархији будимљанско-никшићкој је устоличење Његовог преосвештенства г. Методија у трон епископа ове светосавске епископије. Сам чин устоличења биће одржан сјутра након Свете архијерејске литургије коју ће уз саслужење више од двадесет епископа служити Свјетјејши Патријарх Порфирије. Епископ диоклијски г. Методије изабран је за епископа будимљанско-никшићког на Светом архијерејском сабору Српске православне цркве одржаном маја ове године. Ово је друга посјета Патријарха српског г. Порфирија Црној Гори откако је изабран за предстојатеља Српске православне цркве. Први пут је био 4-5. септембра кад је у трон црногорско-приморских митрополита свечано увео Његово високопреосвештенство Митрополита црногорско-приморског г. Јоаникија, кога је Свети архијерејски сабор СПЦ на овогодишњем мајском засједању изабрао за насљедника блаженопочившег Митрополита Амфилохија. Детаљније: https://mitropolija.com/2021/09/25/patrijarh-porfirije-u-djurdjevim-stupovima-ziv-je-bog-u-svetima-svojim-ziv-je-bog-ovdje-medju-vama/ Извор: mitropolija.com
Протојереј-ставрофор Милић Драговић одржао предавање у Светосавском храму у Краљеву
У низу духовних свечаности које се по благослову Епископа жичког Г. Јустина одржавају у Светосавском храму у Краљеву под називом “Николајевим жичким стазама“, а поводом двоструког јубилеја Светог Владике, у суботу 25. септембра протојереј-ставрофор Милић Драговић је пред бројном публиком одржао предавање на тему “Црквеност и народна побожност од Светог Владике Николаја до наших дана“. Отац Милић је слушаоцима предочио фазе кроз које је прошао наш народ кроз историју формирајући и своју побожност. Изазови са којима смо се кроз историју суочавали утицали су на тип народне побожности. Ипак, поред устаљених форми црквени живот је био и изазов на који се увек одговарало и личним одзивом. Тако и данас видимо сапостојање различитих одговора на питање шта је вера и како је живимо. Они одсликавају реалност, која мерено процентима сведочи да је далеко већи број оних који себе сматрају православним верницима од оних који се труде да тако звање оправдају реалним учешћем у црквеном животу и свиме оним што одликује такав начин живота. Посебну улогу у усмерењу нашег народа ка Цркви, отац Милић је препознао у лику и делу Владике Николаја, како кроз његово писано стваралаштво, тако и кроз неуморну ревност на руковођењу верног народа. То је највидљивије у његовом односу према Богомољачком покрету, који би без Николаја вероватно био извор различитих духовних застрањења и раскола. Својственим му беседничким даром, отац Милић је у пријатном и садржајном излагању указао и на савремене изазове који стоје пред искуством црквеног живота, дајући уз помоћ свог богатог пастирског и мисионарског искуства корисне поуке и свештенству и верном народу. Следеће дешавање у нашем храму у склопу циклуса “Николајевим жичким стазама“ биће дочек моштију Светог Јакова Жичког и Туманског 01. октобра у 16.00, након чега ће у 19.оо игуман тумански архимандрит Димитрије (Плећевић) са протосинђелом Петром (Богдановићем) одржати предавање о лику и делу Светог Јакова Арсовића. Сутрадан, 02. октобра, Света Архијерејска Литургија почеће у 08. 00, а испраћај моштију за Тумане је у поподневним часовима. Верни народ ће ова два дана имати прилику да се помоли и да целива целебне мошти Светог Јакова. Протонамесник Александар Р. Јевтић
Ибарске новости: Ђакон Стефан Милошевски, “Крсна слава – знак нашег опредељења за Христа“
Писаћу о једној теми о којој је веома много писано и о којој је речено готово све што се о њој може рећи. Дакле, у редовима који следе немојте очекивати никакве новине и нешто што већ нисте чули. Но, опет, сматрам да је смислено писати о њој јер, како кажу стари Латини – „Понављање је мајка сазнавања“. И, заиста, чини се да нам је много пута неопходно подсећање. Пре него што напишем неколико речи о Крсној Слави у Срба желео бих да вам пружим још једну напомену – навикли смо на текстове у којима се, чини се, са правом, критикују наши сународници за своје слабости и мане у погледу прослављања својих Слâва. Овај текст неће имати такво усмерење. Крсна Слава је, сасвим сигурно, препознатљиво идентитетско обележје нашег народа, јер оваква појава није примећена ни у једном другом православном народу. Познато је да је наш Свети Сава у својим покушајима охристовљавања српског рода осмислио овај обичај. Не знам да ли је тада слутио колико ће овај његов подухват имати успеха, али ево када након осам стотина година, погледамо у плодове његовог рада, видимо читаве редове светих епископа, свештеника, честитих домаћина и домаћица, витезова и војника, и мученика, који су своје животе проводили у вери у Господа Христа поносно славећи своје Слâве – Светитеље за које су, тако су осећали, посебно блиско везани да их могу назвати својима. Српски род је, ако изузмемо већи део несрећног двадесетог века и прве године овог века, заиста једнодушно следио опредељење за Христа које је у највећој мери пропутио наш велики Свети Сава. Сетите се само чувених речи Шантићеве песме које су и својеврсни аманет и својеврсни путоказ: „Ми свој пут знамо – пут Богочовјека“. Вековима су наши људи по беспућима светских и локалних усуда радије давали своје животе него да се одрекну свога Господа Христа и своје Крсне Славе (зар о томе потресно не сведочи Симо Матавуљ у „Пилипенди“ где се Пилипенда опредељује за најтеже гладовање и сиромаштво, али не жели да се одрекне своје вере). Између осталог, и кроз Крсну Славу, у дубинама и по површини свога бића наш народ је својим срцем ходио ка Христу осећајући себе као хришћански народ и осећајући да су сви други путеви заправо странпутице које нас, у сваком смислу, воде у пропаст. Малочас споменух да претходни век и овај век не одишу истом једнодушношћу у погледу овога опредељења, међутим, и у тим најтежим годинама, када је вера многих ослабила и љубав према Христу се охладила, када је вера наилазила на општи подсмех и подругивање (наравно сада је у погледу тога доста другачије стање), жар вере у Христа се ипак није сасвим угасио. Огроман број људи је, између осталог, можда и због својих Крсних Слâва, опстао, у каквој таквој мери, на путу хришћанског опредељења. Људи су се по својој слабости, у тим тешким временима, одрицали много чега, но своје (наглашавам „своје“ јер су се пред собом дубоко везали за Светитеље које прослављају) Славе се нису могли одрећи јер су осећали да је тај корак једна потпуна издаја. Можда у неким приликама наши људи нису знали да свесно ни другима ни себи самима изложе зашто се не одричу, зашто би то била издаја, можда је то неодрицање потицало из дубине вековног опредељења претходника, али се није десило да наш народ у потпуности отпадне од Христа и испише себе из реда хришћанских народа, а у међувремену безбожни режим је отишао у прошлост. Ево вам догађаја који се десио у порти краљевачке Цркве средином осамдесетих година прошлога века, а који нам показује да и када су се неки људи одрицали чак и Слâва да су пред собом знали да су починили тешко опростиву издају и да није требало тако поступити. Наиме, један постарији човек је зауставио тада још увек младог свештеника, и у сузама га замолио за разговор. Човек је плакао неутешно и причао како је једног дана због свог посла морао да постане члан партије јер је имао троје деце а прећено му је да ће изгубити посао уколико то не учини. Ту ноћ када је морао донети тешку одлуку провео је пред иконом Светог Јована (своје Крсне Славе) јер је знао да ће по својој слабости, због деце, постати члан партије и престати да слави. То одрицање је деценијама пекло његову савест и његову душу и када је коначно средином осамдесетих почело отопљавање и слабљење комунистичке праксе и идеологије он је у сузама отишао код свештеника и (ја бих рекао прилично дирљиво) запитао: „Хоће ли ми мој Свети Јован опростити“? Невезано је са нашом темом али ћу изнети и упечатљив одговор овог свештеника који је видевши одраслог човека како плаче био веома потресен. Ни сам није знао шта да каже овом човеку и како да га утеши, и онда је, вероватно по Божијем надахнућу, испричао како је један Патријарх на Велики Петак, када је најстрожи пост, ишао код турског султана да моли за избављење неких хришћана који су били осуђени на смрт. Султан га је позвао за своју раскошну трпезу пуну разноразних ђаконија и рекао му да ће помиловати те хришћане ако овај буде са њим обедовао. Патријарх се тада прекрстио, сео за трпезу, и јео своје понижење, а људи су били спасени. И још му је рекао да Свети Јован види његове сузе и зна да је то учинио због деце коју је требало отхранити и да ће му опростити. Тај човек који је плакао је интимно и пред собом све време осећао да је хришћанин, и сузе то најбоље сведоче. Изнећу вам и своје лично искуство. Одрастао сам у не баш црквеној породици али сам опет себе, чини ми се од како сам себе свестан, доживљавао као хришћанина и као члана хришћанске породице која има свог небеског заштитника. Такво је искуство многих – чак и када нисмо баш најприличнији дубоко у себи носимо опредељење за хришћански пут и са поносом се везујемо за Христове Свете угоднике. Наши Светитељи су они за које осећамо да смо везани са њима и осећамо понос што их прослављамо. И зато овај верски препород који се полако већ деценијама дешава