Празник Светог Саве Освећеног у Манастиру Вујан
Манастир Вујан, место историје и чудесних исцељења, на празник Светог Саве Освећеног био је центар духовне радости. У новооснованој обитељи, чији је настојатељ архимандрит Сава (Илић), Свету Архијерејску Литургију служио је Епископ жички Г. Јустин уз саслужење архимандритâ Дамјана (Цветковића) и Тимотеја (Миливојевића), ђакона Стефана Симића, а у присуству многобројних верника из Горњег Милановца и Чачка. Литургију је пратило торжествено појање сестара из Манастира Благовештење Кабларско и пароха атеничког протојереја Александра Грујовића. У свом обраћању народу, имајући за основу мисао: „Ко се не сећа својих учитеља, не може ићи напред“, Владика се осврнуо најпре на Патријарха Павла, који је као студент у овој светињи нашао исцељење, које га је и определило за монашки пут, а затим је поменуо и свог претходника на трону жичких епископа – Владику Хризостома коме је данас годишњица упокојења, као и новопредстављеног Владику Луку. Такође се осврнуо и поменуо вишедеценијске житеље и чуваре ове свете обитељи, игумана Јована (Никитовића) и његову сестру по телу и духу монахињу Јелену. Затим је верни народ подсетио на житије Светог Саве Освећеног напомињући да су времена увек била тешка, али да са Господом све има смисла и сврху. Након заједничарења у Светој Чаши, радост се наставила на послужењу и трпези љубави која је постављена за све присутне. Братство манастира
Епископ Стефан (Боца), Беседа о Детињцима, Материцама и Оцима
У нашој Цркви три недеље пре Божића посвећене су везама и односима у породици: трећа недеља пре Божића – Детињци – опомиње децу на њихове дужности према родитељима. Друга недеља пре Божића – Материце, и прва недеља пре Божића – Очеви – опомињу родитеље на дужности према деци. Обичај да на ове празнике родитељи везују децу и деца родитеље има символичан значај. И једни и други одрешују се поклонима… Може ли жена заборавити пород свој, да се не смилује на чедо утробе своје (Ис. 66, 13) Породичне везе Овај обичај је дивна слика нераскидивих веза између родитеља и деце, предака и потомака. Узице, којима једни друге везују, то су знамења њихових нераскидивих веза. То је символика конаца којима се тка историја једне породице, једнога рода, једнога народа и читавог човечанства. Шта би било са ткањем историје када не би било те потке и те основе? Сви би се конци расули и замрсили. Платно историје не би било саткано, јер родитељи предају деци основу живота, а деца у ту основу уткивају нову потку. Тако се везује прошлост и будућност, старо и ново, бивша и будућа поколења. Ова три породична празника славе се у три недеље пре Божића, пошто је овај велики празник посвећен рођењу Сина Божијег и у славу Небеске Породице. Данашња недеља посвећена је материнству, па се због тога овај празник зове Материце. Материно крило Један велики и у свету познати писац написао је књигу која носи наслов „Крило материно“. Данас имућни људи гледају које се високе школе у свету сматрају за најбоље, па тамо гледају да пошаљу своју децу на школовање. Многи мисле да су најбољи универзитети у Паризу, Оксфорду, Харварду и други. Међутим, овај велики писац доказује у својој књизи да од свих школа, које постоје на свету, за човека највише вреди оно што може да научи на „материном крилу“. Ту школу не може да замени ни једна друга школа, па ни најславнији универзитети. Питали су другог славног научника, који је завршио неколико високих школа, стекао много научних степена и награда, написао много значајних књига, која му је од завршених школа највише помогла? „Највише ми је помогла школа моје неписмене мајке“, одговорио је тај велики научник. Одакле таква снага, такав утицај, таква моћ једној неписменој жени? На то питање није лако да се одговори. Само по себи материнство је једно од највећих чуда света. То је тајна сакривена у души и у срцу мајке са мноштвом других осећања, доживљавања и нагона. Све је то изузетно и величанствено, по чему мајка на земљи личи на Бога на небу. Материнска љубав Путописац је описао догађај из Индије. У неком селу запалила се кућа и људи су гасили ватру. За то време један човек се од свих одвојио, гледајући непрестано у једно дрво. На питање зашто не помаже у гашењу пожара, овај је одговорио: „Занело ме је једно чудо и не могу да се одвојим од њега. Ватра је захватила ово дрво и гнездо са младим птицама. Када је мајка птица приметила пламен око свога гнезда, почела је крилима да заклања своју младунчад. На крају је са њима изгорела. Ко даде у срце овом малом, неразумном створу толику љубав? То је могао да учини само Бог. Када не би било других, ово је довољан доказ да Бог постоји“, завршио је своју причу онај Индијац. Наш велики духовник и проповедник испричао је причу о једном свом доживљају. Вођен је на стратиште неки разбојник, који је био осуђен на смрт, зато што је убио у једној кући мужа и жену, а потом запалио кућу. Тако је затро целу породицу. Посматрајући овај несрећни догађај људи су ћутали и нико није ништа говорио. Наједном из масе је излетела мајка оног несрећника, вичући из свега гласа и преклињући: „Не убијајте, господо, мога сина! Он је био добар, али је наведен на зло. Убијте мене, њега пустите!“ Овде је одговор на питање по чему мајка највише личи на Бога. Ту је такође и одговор на питање где је центар материнства. То је материнска љубав. Криза материнства Данас се говори у свету и код нас о кризама у свим правцима живота. На жалост, међу овима се помиње и криза материнства. Но, поменимо и пример где није било кризе. Питали су једну мајку, која је имала дванаесторо деце, шта јој је највише помогло у васпитању и подизању деце. „Држала сам се непрестано за Божију руку. Тако сам осећала да сам увек јака“, рече ова жена. „Нисам много држала лекције деци и мало сам говорила. У споразуму са својим мужем понашала сам онако како сам желела да се понашају наша деца када одрасту. Ја сам показивала љубав према деци и учила их да се међусобно воле. Деца су делила не само љубав међу собом, већ скоро и сваки залогај. Старија деца су били наши помоћници у васпитању и подизању млађе деце“. Криза се материнства данас огледа и у избегавању рађања већег броја деце. Колика је то несрећа, још сасвим не можемо сагледати. За неколико година видећемо читаву трагедију не само за поједине породице, већ и за читав наш народ! Да не говоримо о несрећама које повлаче за собом побачаји – злочини чедоморства у утробама мајки. Наш народ каже: „Зло се не може издробити“. Бојимо се да ћемо навући гнев Божији на читав народ због греха који вапије на небо! Криза материнства је такође у томе што су многе наше мајке исувише дуго одсутне са породичног огњишта због запослености. Неки чак и остављају своју децу одлазећи, ради запослења, у иностранство. Још је велики број разлога који нас подсећа на материнску одговорност према деци у нашим приликама. Овај дан подсећа на ту одговорност и опомиње да се учини све што може да би се ствари поправиле. Премудри Соломон каже: „Мудар син је радост оцу својему а луд је син жалост матери својој“ (Приче Сол. 10, 1). Овај празник је још и дан који опомиње децу да доживе дубоку и молитвену благодарност за сва доброчинства којима су их задужиле њихове мајке. Било да су живе или мртве, оне су за своју децу живе и увек су уз њих присутне. Ма колико да деца учине –
Ибарске новости: Ђакон Михајло Живковић, Благодарност
Једна од најузвишенијих хришћанских врлина којом се човек може украсити јесте захвалност односно благодарност. Погледајте како реч ,,благодарити“ суштински говори о темељу нашег благостања. Благодарити значи ,,благом даривати““. Али тај акт, улагање минималног труда у том правцу, у наше време, постао је права немогућа мисија, јер је човек 21. века у мањој или већој мери инфициран егоизмом, похлепом и завишћу. Ипак, да бисмо пронашли нове путеве (или открили старе и заборављене) који воде обнављању и продубљивању како нашег личног живота, тако и на ширем плану, људског живота уопште, морамо се научити захвалности и на њој градити, на њој узрастати. Шта је то захвалност? ,,То је одговор живог, љубећег срца на доброчинство које му је учињено. Оно на љубав одговара љубављу, радошћу на доброту, зрачењем на светлост и топлину, верним служењем на даровану благодат“, пише Иљин. Захвалност нема потребу за вербалним изјавама, и понекад је боље да је човек доживљава и испољава ћутке. Захвалност није ни просто признање туђег доброчинства, јер се озлојeђено срце на такво доброчинство може наћи увређено и понижено. Права захвалност је радост и љубав, и потреба да се на добро одговори добрим. Свети старац Пајсије је говорио о чудесној моћи захвалности како је неки монах неког послеподнева кренуо на врх неке планине да прочита Вечерњу службу. Идући путем наишао је на белу печурку и заблагодарио је Богу што је пронашао такву реткост. Намеравао је да је при повратку убере и припреми за вечеру. Али у повратку наиђе само на половину печурке. ,,Вероватну је нека животиња згазила. Очигледно ми је ова половина довољна.“ Убере је и заблагодари Богу на тој половини. Мало даље на путу нађе још једну половину печурке, али када се сагнуо да је убере види да је потпуно згњечена. ,,Можда је отровна. Хвала Богу што ме је сачувао од тровања. Када је стигао у колибу припреми ону своју прву половину печурке за вечеру заблагодари на тако укусном оброку. Следећег јутра када је изашао из своје колибе, угледао је невероватан призор! Свуда наоколо израсле су прелепе печурке. Ето, овај монах је био захвалан на свему – и на целој печурци и на доброј половини печурке и напослетку на мноштву печурака. Бог нас увек обилно дарује и својом љубављу увек делује на наше добро. Пример и узор благодарности управо је сам Господ и Спаситељ наш Исус Христос који у тренутку када му се приближава час страдања благодари Богу и Оцу свом на том часу. Благодари на томе што ће се речи Његове животворне и спасоносне проширити по целом свету и што ће милиони људи бити удостојени сједињења с њим у Светој Тајни Причешћа. И у свим епохама по читавом свету до данас хришћани благодаре Богу, Створитељу света. Особито су му први хришћани приносили благодарност на дару живота који су добили. Свакодневно, спремни на страдање они нису роптали на Бога већ су му веровали. Разлог за то не лежи у њиховој лаковерности већ у дубоком поверењу у Онога за кога су знали да је победио последњег непријатеља – смрт. У односу на то сазнање све друго било је споредно. Имајући наду на живот вечни са Богом и ближњима, можемо рећи да је дужност сваког православног хришћанина да благодари на добрима која му се дешавају у овом животу. Па чак и када приметимо да ствари не иду у смеру повољном по нас, то не сме да буде препрека нашем благодарењу и нашој радости јер увек је ту Онај ко нас воли и не напушта. ,,На свему благодарите“, каже апостол Павле. Покушајте да поставите себи за правило да непрестано на свему – и добром и лошем, и лепом и ружном – баш као у горњој причи будете захвални. Такав труд посебно одгони из душе суморне мисли, а кад наиђу ти црни облаци и почну да нам трују срце, захвалност би требало да се изражава што једноставније, са великом пажњом и учестало све док у срцу не осетимо бар дашак спокоја. Такво благодарење најпре умирује срце, потом му доноси утеху и на послетку радост. Свети Оци нам саветују да је у свему овом лако успети уколико уз себе будемо имали уздарје које нас непрестано упућује на радост, уколико протерамо телесно неспокојство и саберемо душевне силе, уколико превазиђемо тренутне утиске и управимо мисао ка надању у вечна и непролазна добра. Јер, како каже Свети Владика Николај ,,најблагодарнији човек је најближи савршенству.“ Приредио: Ђакон Михајло Живковића, на основу књиге Срце ми чисто саздај Боже Извор: Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“ петак, 17. децембар 2021. године
Уснуо у Господу протојереј Милинко Тимотијевић (1963–2021)
На празник Светог пророка Авакума, Светог цара Уроша и Преподобног Јоаникија Девичког 15.12.2021. г. у 19.38 часова у ковид болници у Крушевцу преминуо је наш брат, парох пети ивањички, протојереј Милинко Тимотијевић. Рођен је у селу Јелова Гора од оца Славољуба и мајке Станисаве 12.12.1963. По завршеној призренској Богословији ступио је у брачну заједницу са својом изабраницом Светланом са којом има два сина: свештенике Немању и Александра Тимотијевића. Рукоположен је 1985. године и постављен за пароха у Јелен Долу, одакле 1999. прелази на тада новоформирану парохију горобиљску код Пожеге. Године 2013. добија премештај у Ивањицу и бива постављен за старешину цркве, све до разрешења са тог послушања 2017. године. Својом веселом нарави и оригиналном појавом, трудом и љубављу према Цркви уз помоћ своје породице и својих парохијана оставља добре резултате на свим местима службовања обнављајући и зидајући црквена здања, подједнако као и црквени живот. Парохијани ће га памтити по бројним анегдотама и доброћудности. Тело ће му бити изложено у Цркви Рођења Светог Јована Крститеља у Горобиљу где ће се 17.12.2021. године у 9 часова служити Света заупокојена Литургија. Опело ће бити служено на истом месту у 12 часова, а по благослову Његовог Преосвештенства Епископа жичког Г. Јустина прота Милинко биће сахрањен у порти горобиљске цркве коју је својевремено од темеља обновио. Вечан ти спомен достојни вечног блаженства и трајне успомене, брате наш оче Милинко! Братство ивањичке цркве
Молитва против очајања
Животе очајних, не презри мене погруженог у очајање. Појава речи твојих просвећује и уразумљује младенце (Пс 118, 130). Свети, ти си рекао: Очисти се и изагнај из себе старог човека. Може ли блато само себе да очисти? Може ли грађевина сама себе да украси, без да је украси грађевинар? Може ли сасуд који је сачинио гнчар сам себе да испече, без да га његов створитељ положи у огањ и испита да ли је добар за употребу или не? И ти, Свети, уколико хоћеш да спасеш саздање своје, пошаљи свој Божанствени огањ да испече сасуд који си сачинио, како би затим могао да од тебе прими и уље и да га задржи за себе, јер је твоја слава и милост у векове. Амин. Ава Варсануфије и Јован Пророк, Духовно руковођење, стр. 107-108
Епископ Јустин: Љубав према Богу и ближњем је улазница у Царство Небеско
У недељи припреме за дочек Богомладенца Христа, дана 12. децембра 2021. године, сабрани око Христовог Тела и Крви као саучесници и причасници приступили смо на исцељење душе и тела. Радост евхаристијског приноса увеличало је предстојање Његовог Преосвештенства Епископа жичког Г. Јустина, коме је саслуживало братство овог храма. У првим снежним данима месеца децембра топлину љубави Христове уприличило је и милозвучно појање нашег хора под диригентском палицом Драгане Манојловић. Недељно јеванђелско зачало говорило је о милостивом Самарјанину, причи у којој нас Христос учи ко је наш ближњи. Епископ Јустин обратио се заједници протумачивши нам Христове речи у циљу нашег раста у меру раста Христова: – Колико год се трудили да угодимо Богу, ми Му не можемо угодити без нашег ближњег. Без ближњег нема спасења. Данас људи говоре да кад би живели у другом амбијенту, на другом месту, било би лакше, могли би да учине више добра. Ми који живимо овде у свету, упућени смо једни на друге. Морамо знати да када нам други чине искушења, чине зато што су и они искушани. Постоје и отшелници, они који напуштају овај свет, не из мржње према свету него из љубави према Господу, и тамо немају ближњега. Имају само себе, своје слабости и свој подвиг. Такав живот је тежак и пун подвига. Владика нас је упутио на читање житија великих отшелника и пустињака, између осталих и на житије Светог Антонија, наглашавајући да се кроз овоземаљска искушења на коме год месту били ми вежбамо и боримо за задобијање Царства Небеског. Владика је причу о милостивом Самарјанину пренео и на други начин образложивши да је за нас дошао тај милостиви Самарјанин који није био из нашега рода већ са неба. Пришао је нама, узео наше огреховљено и изранављено тело на себе и постао Богочовек Христос. Он све чини за нас, води нас и показује нам шта да чинимо. Међутим, ми често грешимо, радимо оно што нам се свиђа а теже остављамо за касније. Многе Божије заповести су тешке, али када испунимо прво оне мање заповести и онда почнемо да вежбамо, да растемо ка Христу и остале теже нам бивају лаке. Битно је само започети и радити на себи. Не треба да чекамо неко боље време, неке боље људе, да будемо у бољем расположењу, то никада неће бити. Овде на земљи ми имамо свој подвиг да се поново вратимо у Царство Небеско. Наши прародитељи су погрешили јер су преступили заповест Божију. Ми се враћамо Царству Небеском тако што држимо заповести да љубимо Бога и ближњега. Само тада Господ ће нам дати радост и мир у Духу Светоме. Огрејани смо Телом и Крвљу Господњом, поучени речима свога духовног оца Владике Јустина, а радост дана пренета је на агапе љубави сваког хришћанског дома наше заједнице. Душан Дуњић, студент теологије
ТВ ХРАМ: Поуке Светог Севастијана Џексонског – првог српског православног апостола у Америци
Празник Преподобног Алимпија Столпника у Манастиру Успења Пресвете Богородице под Кабларом
На дан када наша Света Црква молитвено прославља Преподобног Алимпија Столпника, а наша браћа у Македонији и Светог великомученика Георгија, Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Јустин началствовао је Светом Архијерејском Литургијом у Манастиру Успења Пресвете Богородице, уз саслужење архимандрита Саве (Илића), секретара Његовог Преосвештенства, архимандрита Тимотеја (Миливојевића), игумана Манастира Вазнесења и ђакона Стефана Симића. Владика нас је у слову своје архипастирске беседе подсетио на животе Светог Георгија и Преподобног Алимпија. Како је Свети Георгије био узор Светоме Алимпију, иако Алимпије није страдао за Христа, али је живео и подвизавао се за Христа, његови подвизи и његов труд да задобије Царство Небеско, да задобије Духа превазилазили су људске могућности и људске силе. Хтео је да подвргнувши своје тело духу задобије истински Божији мир и истинску благодат Божију. Многи су видевши њега и његову непоколебљиву веру у време великих превирања око иконоборства, долазили к њему и он је са мало речи успевао молитвом и благодаћу Божијом да исцељује и управља људе на прави пут. Живот Преподобног Алимпија био је потпуно предавање воље, тела и ума вољи Божијој. И Господ га је уврстио у ред великих светитеља који су за истину Божију страдали не проливши крв, већ приневши цео живот као бескрвну жртву – подвиг, молитву, себеисправљање, себеиспуњавање Духом Божијим. Сви ми који живимо у Цркви Христовој, Цркви Православној, потребно је да се трудимо да задобијемо Духа, као што гласи једна монашка пословица: „Дај крв, да би задобио Духа“, завршио је поуку Епископ Јустин. Након заамвоне молитве Владика је благословио славске дарове, преломио славски колач и честитао славу високопреподобној игуманији Науми. Мати Наума је уготовила трпезу љубави за све присутне. Чтец Филип Нешковић
Најава: Шести „Дани патријарха Павла“ и промоција часописа
У оквиру манифестације „Дани патријарха Павла“ штампан је први број часописа манифестације „ПАВЛЕ патријарх српски“. “Дани патријарха Павла“, заједно са градском библиотеком „Владислав Петковић Дис“, а под покровитељством града Чачка организују промоцију првог броја часописа. Поред часописа, извршиће се промоција и веб-сајта манифестације. Пре тога ће бити отворена изложба награђених крстова колоније „Крст патријарха Павла“ и визуелног идентитета манифестације (штампани материјали). Промоција ће се одржати у градској библиотеци „Владислав Петковић Дис“, у понедељак 13. децембра 2021. године. Програм: 18.30 – Отварање изложбе крстова и визуелног идентитета манифестације (штампани материјали) (галерија библиотеке) 19.00 – Промоција часописа и веб-сајта манифестације (велика сала) Улаз слободан. У име оснивача, организатора, покровитеља и Организационог одбора.
Ибарске новости: Вероучитељ Дејан Драмићанин, “Врлине су плод дара Духа Светога“
,,Ако језике човјечије и анђеоске говорим, а љубави немам, онда сам као звоно које јечи, или кимвал који звечи“ (1 Кор, 13, 1) Ове чувене речи из Химне љубави Светог апостола Павла, суштински осликавају саму срж хришћанске врлине, односно врлинског живота на који смо сви од Господа позвани. Врлине које би требало да красе наше хришћанске животе су одраз постојања љубави у нама. Слободно можемо рећи да тамо где нема љубави, нема ни врлинског живота, и обрнуто, да тамо где нема подстицања врлина – нема ни љубави. Врлине по себи не морају увек да имају хришћанску димензију. Сваки човек на свету који поседује добре особине попут доброте, дарежљивости, саосећања које се могу назвати врлинама. Оно што међутим, врлинама даје хришћански сјај, јесте управо пројава добрих особина у контексту односа човека према Богу, али и према другом човеку као ближњем. Господ Христос нам управо и завештава да љубимо једни друге јер ће нас по тој љубави познати свет (Јн 13, 34-35). Господ нам каже да се заповестима љубимо Господа Бога Свога свим срцем својим, и свом душом својом и свим бићем својим и да љубимо ближње своје као саме себе испуњава сав старозаветни закон. Љубав је оно што би требало да буде основа свих наших хришћанских подвига и трудова. Џаба нам молитва (без љубави) јер Јеванђеље каже, после текста молитве „Оче наш“, да нам уколико ми не опростимо другима сагрешења њихова ни Отац наш небески неће опростити сагрешења наша, јер смо се у тој молитви молили за опроштај својих грехова. Џаба нам пост, јер није све у томе да се само уздржавамо од мрсне хране, него је пост и у томе да се уздржавамо од нељубави. У томе нам је Господ нам показао праву меру. Јер су све врлине које човек познаје биле садржане у Христу и, уколико читамо приче из Новог завета, лако их можемо препознати у Христовом понашању и делању (праведност, светост, духовна и телесна чистота, доброта, трпљење, љубав, милосрђе, праштање, послушност). Зато Христос каже: ,,Ја сам светлост свету; ко иде за мном неће ходити у тами, него ће имати светлост живота“ (Јн, 8, 12). Дакле, позвани смо да живимо попут нашег Господа. Хришћанске врлине су нам путокази у животу, мерила исправности, како требамо поступити у разним ситуацијама. Оне су нам дате да би се усавршавали и били све ближи Богу. Господ Христос нам то отворено каже у Својој Беседи на гори: „Будите ви дакле савршени, као што је савршен Отац ваш небески“ (Мт, 5, 48). Сваки човек свој живот треба да протка љубављу, односно да га испуни врлинама кроз које се труди да напредује и расте у мери раста Христовог. Грађење врлинског живота је заправо изграђивање боголиког човека – човека који личи на Бога. Пут врлине је често тежак, али се на крају тог пута стиже до њених радосних плодова. Свети апостол о томе дивно и искуствено каже: „А плод Духа јесте љубав, радост, мир, дуготрпљење, благост, доброта, вера, кротост, уздржање. За такве нема закона“ (Гал 5, 22-23). Овакав човек је циљ хришћанског пута – радостан, благ, у Миру, дуготрпељив, добар, кротак и веран. Бескрајно је тужно уколико годинама „живимо хришћански“ а своје животе ни најмање не оплеменимо плодовима Духа Светога. Људи описани у овим речима апостола Павла су смислено живели своје животе видећи утеху Господњу – јер у дару љубави која носи све врлине и без које врлински живот не постоји се дарује сусрет са Богом. Онима који су по љубави слични Господу Христу Сами Господ долази, већ у оквирима овога живота и дарује им радост која је несравњива са било којом земном радошћу. Дакле, бити истински веран Христу значи волети своје ближње и даљне; опраштати и молити се за њих. И, уколико покушавамо да живимо на тај начин, све врлине ће постепено доћи и настанити се у нама. И сви побројани плодови Духа. Штавише, једина истинска и непролазна радост је радост коју дарује Дух Свети. А сви жудимо за радошћу… Пут ка том циљу нам је показао Господ! Вероучитељ Дејан Драмићанин Извор: Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“ петак, 10. децембар 2021. године
Празник Светог Саве Освећеног у Манастиру Вујан
Манастир Вујан, место историје и чудесних исцељења, на празник Светог Саве Освећеног био је центар духовне радости. У новооснованој обитељи, чији је настојатељ архимандрит Сава (Илић), Свету Архијерејску Литургију служио је Епископ жички Г. Јустин уз саслужење архимандритâ Дамјана (Цветковића) и Тимотеја (Миливојевића), ђакона Стефана Симића, а у присуству многобројних верника из Горњег Милановца и Чачка. Литургију је пратило торжествено појање сестара из Манастира Благовештење Кабларско и пароха атеничког протојереја Александра Грујовића. У свом обраћању народу, имајући за основу мисао: „Ко се не сећа својих учитеља, не може ићи напред“, Владика се осврнуо најпре на Патријарха Павла, који је као студент у овој светињи нашао исцељење, које га је и определило за монашки пут, а затим је поменуо и свог претходника на трону жичких епископа – Владику Хризостома коме је данас годишњица упокојења, као и новопредстављеног Владику Луку. Такође се осврнуо и поменуо вишедеценијске житеље и чуваре ове свете обитељи, игумана Јована (Никитовића) и његову сестру по телу и духу монахињу Јелену. Затим је верни народ подсетио на житије Светог Саве Освећеног напомињући да су времена увек била тешка, али да са Господом све има смисла и сврху. Након заједничарења у Светој Чаши, радост се наставила на послужењу и трпези љубави која је постављена за све присутне. Братство манастира
Епископ Стефан (Боца), Беседа о Детињцима, Материцама и Оцима
У нашој Цркви три недеље пре Божића посвећене су везама и односима у породици: трећа недеља пре Божића – Детињци – опомиње децу на њихове дужности према родитељима. Друга недеља пре Божића – Материце, и прва недеља пре Божића – Очеви – опомињу родитеље на дужности према деци. Обичај да на ове празнике родитељи везују децу и деца родитеље има символичан значај. И једни и други одрешују се поклонима… Може ли жена заборавити пород свој, да се не смилује на чедо утробе своје (Ис. 66, 13) Породичне везе Овај обичај је дивна слика нераскидивих веза између родитеља и деце, предака и потомака. Узице, којима једни друге везују, то су знамења њихових нераскидивих веза. То је символика конаца којима се тка историја једне породице, једнога рода, једнога народа и читавог човечанства. Шта би било са ткањем историје када не би било те потке и те основе? Сви би се конци расули и замрсили. Платно историје не би било саткано, јер родитељи предају деци основу живота, а деца у ту основу уткивају нову потку. Тако се везује прошлост и будућност, старо и ново, бивша и будућа поколења. Ова три породична празника славе се у три недеље пре Божића, пошто је овај велики празник посвећен рођењу Сина Божијег и у славу Небеске Породице. Данашња недеља посвећена је материнству, па се због тога овај празник зове Материце. Материно крило Један велики и у свету познати писац написао је књигу која носи наслов „Крило материно“. Данас имућни људи гледају које се високе школе у свету сматрају за најбоље, па тамо гледају да пошаљу своју децу на школовање. Многи мисле да су најбољи универзитети у Паризу, Оксфорду, Харварду и други. Међутим, овај велики писац доказује у својој књизи да од свих школа, које постоје на свету, за човека највише вреди оно што може да научи на „материном крилу“. Ту школу не може да замени ни једна друга школа, па ни најславнији универзитети. Питали су другог славног научника, који је завршио неколико високих школа, стекао много научних степена и награда, написао много значајних књига, која му је од завршених школа највише помогла? „Највише ми је помогла школа моје неписмене мајке“, одговорио је тај велики научник. Одакле таква снага, такав утицај, таква моћ једној неписменој жени? На то питање није лако да се одговори. Само по себи материнство је једно од највећих чуда света. То је тајна сакривена у души и у срцу мајке са мноштвом других осећања, доживљавања и нагона. Све је то изузетно и величанствено, по чему мајка на земљи личи на Бога на небу. Материнска љубав Путописац је описао догађај из Индије. У неком селу запалила се кућа и људи су гасили ватру. За то време један човек се од свих одвојио, гледајући непрестано у једно дрво. На питање зашто не помаже у гашењу пожара, овај је одговорио: „Занело ме је једно чудо и не могу да се одвојим од њега. Ватра је захватила ово дрво и гнездо са младим птицама. Када је мајка птица приметила пламен око свога гнезда, почела је крилима да заклања своју младунчад. На крају је са њима изгорела. Ко даде у срце овом малом, неразумном створу толику љубав? То је могао да учини само Бог. Када не би било других, ово је довољан доказ да Бог постоји“, завршио је своју причу онај Индијац. Наш велики духовник и проповедник испричао је причу о једном свом доживљају. Вођен је на стратиште неки разбојник, који је био осуђен на смрт, зато што је убио у једној кући мужа и жену, а потом запалио кућу. Тако је затро целу породицу. Посматрајући овај несрећни догађај људи су ћутали и нико није ништа говорио. Наједном из масе је излетела мајка оног несрећника, вичући из свега гласа и преклињући: „Не убијајте, господо, мога сина! Он је био добар, али је наведен на зло. Убијте мене, њега пустите!“ Овде је одговор на питање по чему мајка највише личи на Бога. Ту је такође и одговор на питање где је центар материнства. То је материнска љубав. Криза материнства Данас се говори у свету и код нас о кризама у свим правцима живота. На жалост, међу овима се помиње и криза материнства. Но, поменимо и пример где није било кризе. Питали су једну мајку, која је имала дванаесторо деце, шта јој је највише помогло у васпитању и подизању деце. „Држала сам се непрестано за Божију руку. Тако сам осећала да сам увек јака“, рече ова жена. „Нисам много држала лекције деци и мало сам говорила. У споразуму са својим мужем понашала сам онако како сам желела да се понашају наша деца када одрасту. Ја сам показивала љубав према деци и учила их да се међусобно воле. Деца су делила не само љубав међу собом, већ скоро и сваки залогај. Старија деца су били наши помоћници у васпитању и подизању млађе деце“. Криза се материнства данас огледа и у избегавању рађања већег броја деце. Колика је то несрећа, још сасвим не можемо сагледати. За неколико година видећемо читаву трагедију не само за поједине породице, већ и за читав наш народ! Да не говоримо о несрећама које повлаче за собом побачаји – злочини чедоморства у утробама мајки. Наш народ каже: „Зло се не може издробити“. Бојимо се да ћемо навући гнев Божији на читав народ због греха који вапије на небо! Криза материнства је такође у томе што су многе наше мајке исувише дуго одсутне са породичног огњишта због запослености. Неки чак и остављају своју децу одлазећи, ради запослења, у иностранство. Још је велики број разлога који нас подсећа на материнску одговорност према деци у нашим приликама. Овај дан подсећа на ту одговорност и опомиње да се учини све што може да би се ствари поправиле. Премудри Соломон каже: „Мудар син је радост оцу својему а луд је син жалост матери својој“ (Приче Сол. 10, 1). Овај празник је још и дан који опомиње децу да доживе дубоку и молитвену благодарност за сва доброчинства којима су их задужиле њихове мајке. Било да су живе или мртве, оне су за своју децу живе и увек су уз њих присутне. Ма колико да деца учине –
Ибарске новости: Ђакон Михајло Живковић, Благодарност
Једна од најузвишенијих хришћанских врлина којом се човек може украсити јесте захвалност односно благодарност. Погледајте како реч ,,благодарити“ суштински говори о темељу нашег благостања. Благодарити значи ,,благом даривати““. Али тај акт, улагање минималног труда у том правцу, у наше време, постао је права немогућа мисија, јер је човек 21. века у мањој или већој мери инфициран егоизмом, похлепом и завишћу. Ипак, да бисмо пронашли нове путеве (или открили старе и заборављене) који воде обнављању и продубљивању како нашег личног живота, тако и на ширем плану, људског живота уопште, морамо се научити захвалности и на њој градити, на њој узрастати. Шта је то захвалност? ,,То је одговор живог, љубећег срца на доброчинство које му је учињено. Оно на љубав одговара љубављу, радошћу на доброту, зрачењем на светлост и топлину, верним служењем на даровану благодат“, пише Иљин. Захвалност нема потребу за вербалним изјавама, и понекад је боље да је човек доживљава и испољава ћутке. Захвалност није ни просто признање туђег доброчинства, јер се озлојeђено срце на такво доброчинство може наћи увређено и понижено. Права захвалност је радост и љубав, и потреба да се на добро одговори добрим. Свети старац Пајсије је говорио о чудесној моћи захвалности како је неки монах неког послеподнева кренуо на врх неке планине да прочита Вечерњу службу. Идући путем наишао је на белу печурку и заблагодарио је Богу што је пронашао такву реткост. Намеравао је да је при повратку убере и припреми за вечеру. Али у повратку наиђе само на половину печурке. ,,Вероватну је нека животиња згазила. Очигледно ми је ова половина довољна.“ Убере је и заблагодари Богу на тој половини. Мало даље на путу нађе још једну половину печурке, али када се сагнуо да је убере види да је потпуно згњечена. ,,Можда је отровна. Хвала Богу што ме је сачувао од тровања. Када је стигао у колибу припреми ону своју прву половину печурке за вечеру заблагодари на тако укусном оброку. Следећег јутра када је изашао из своје колибе, угледао је невероватан призор! Свуда наоколо израсле су прелепе печурке. Ето, овај монах је био захвалан на свему – и на целој печурци и на доброј половини печурке и напослетку на мноштву печурака. Бог нас увек обилно дарује и својом љубављу увек делује на наше добро. Пример и узор благодарности управо је сам Господ и Спаситељ наш Исус Христос који у тренутку када му се приближава час страдања благодари Богу и Оцу свом на том часу. Благодари на томе што ће се речи Његове животворне и спасоносне проширити по целом свету и што ће милиони људи бити удостојени сједињења с њим у Светој Тајни Причешћа. И у свим епохама по читавом свету до данас хришћани благодаре Богу, Створитељу света. Особито су му први хришћани приносили благодарност на дару живота који су добили. Свакодневно, спремни на страдање они нису роптали на Бога већ су му веровали. Разлог за то не лежи у њиховој лаковерности већ у дубоком поверењу у Онога за кога су знали да је победио последњег непријатеља – смрт. У односу на то сазнање све друго било је споредно. Имајући наду на живот вечни са Богом и ближњима, можемо рећи да је дужност сваког православног хришћанина да благодари на добрима која му се дешавају у овом животу. Па чак и када приметимо да ствари не иду у смеру повољном по нас, то не сме да буде препрека нашем благодарењу и нашој радости јер увек је ту Онај ко нас воли и не напушта. ,,На свему благодарите“, каже апостол Павле. Покушајте да поставите себи за правило да непрестано на свему – и добром и лошем, и лепом и ружном – баш као у горњој причи будете захвални. Такав труд посебно одгони из душе суморне мисли, а кад наиђу ти црни облаци и почну да нам трују срце, захвалност би требало да се изражава што једноставније, са великом пажњом и учестало све док у срцу не осетимо бар дашак спокоја. Такво благодарење најпре умирује срце, потом му доноси утеху и на послетку радост. Свети Оци нам саветују да је у свему овом лако успети уколико уз себе будемо имали уздарје које нас непрестано упућује на радост, уколико протерамо телесно неспокојство и саберемо душевне силе, уколико превазиђемо тренутне утиске и управимо мисао ка надању у вечна и непролазна добра. Јер, како каже Свети Владика Николај ,,најблагодарнији човек је најближи савршенству.“ Приредио: Ђакон Михајло Живковића, на основу књиге Срце ми чисто саздај Боже Извор: Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“ петак, 17. децембар 2021. године
Уснуо у Господу протојереј Милинко Тимотијевић (1963–2021)
На празник Светог пророка Авакума, Светог цара Уроша и Преподобног Јоаникија Девичког 15.12.2021. г. у 19.38 часова у ковид болници у Крушевцу преминуо је наш брат, парох пети ивањички, протојереј Милинко Тимотијевић. Рођен је у селу Јелова Гора од оца Славољуба и мајке Станисаве 12.12.1963. По завршеној призренској Богословији ступио је у брачну заједницу са својом изабраницом Светланом са којом има два сина: свештенике Немању и Александра Тимотијевића. Рукоположен је 1985. године и постављен за пароха у Јелен Долу, одакле 1999. прелази на тада новоформирану парохију горобиљску код Пожеге. Године 2013. добија премештај у Ивањицу и бива постављен за старешину цркве, све до разрешења са тог послушања 2017. године. Својом веселом нарави и оригиналном појавом, трудом и љубављу према Цркви уз помоћ своје породице и својих парохијана оставља добре резултате на свим местима службовања обнављајући и зидајући црквена здања, подједнако као и црквени живот. Парохијани ће га памтити по бројним анегдотама и доброћудности. Тело ће му бити изложено у Цркви Рођења Светог Јована Крститеља у Горобиљу где ће се 17.12.2021. године у 9 часова служити Света заупокојена Литургија. Опело ће бити служено на истом месту у 12 часова, а по благослову Његовог Преосвештенства Епископа жичког Г. Јустина прота Милинко биће сахрањен у порти горобиљске цркве коју је својевремено од темеља обновио. Вечан ти спомен достојни вечног блаженства и трајне успомене, брате наш оче Милинко! Братство ивањичке цркве
Молитва против очајања
Животе очајних, не презри мене погруженог у очајање. Појава речи твојих просвећује и уразумљује младенце (Пс 118, 130). Свети, ти си рекао: Очисти се и изагнај из себе старог човека. Може ли блато само себе да очисти? Може ли грађевина сама себе да украси, без да је украси грађевинар? Може ли сасуд који је сачинио гнчар сам себе да испече, без да га његов створитељ положи у огањ и испита да ли је добар за употребу или не? И ти, Свети, уколико хоћеш да спасеш саздање своје, пошаљи свој Божанствени огањ да испече сасуд који си сачинио, како би затим могао да од тебе прими и уље и да га задржи за себе, јер је твоја слава и милост у векове. Амин. Ава Варсануфије и Јован Пророк, Духовно руковођење, стр. 107-108
Епископ Јустин: Љубав према Богу и ближњем је улазница у Царство Небеско
У недељи припреме за дочек Богомладенца Христа, дана 12. децембра 2021. године, сабрани око Христовог Тела и Крви као саучесници и причасници приступили смо на исцељење душе и тела. Радост евхаристијског приноса увеличало је предстојање Његовог Преосвештенства Епископа жичког Г. Јустина, коме је саслуживало братство овог храма. У првим снежним данима месеца децембра топлину љубави Христове уприличило је и милозвучно појање нашег хора под диригентском палицом Драгане Манојловић. Недељно јеванђелско зачало говорило је о милостивом Самарјанину, причи у којој нас Христос учи ко је наш ближњи. Епископ Јустин обратио се заједници протумачивши нам Христове речи у циљу нашег раста у меру раста Христова: – Колико год се трудили да угодимо Богу, ми Му не можемо угодити без нашег ближњег. Без ближњег нема спасења. Данас људи говоре да кад би живели у другом амбијенту, на другом месту, било би лакше, могли би да учине више добра. Ми који живимо овде у свету, упућени смо једни на друге. Морамо знати да када нам други чине искушења, чине зато што су и они искушани. Постоје и отшелници, они који напуштају овај свет, не из мржње према свету него из љубави према Господу, и тамо немају ближњега. Имају само себе, своје слабости и свој подвиг. Такав живот је тежак и пун подвига. Владика нас је упутио на читање житија великих отшелника и пустињака, између осталих и на житије Светог Антонија, наглашавајући да се кроз овоземаљска искушења на коме год месту били ми вежбамо и боримо за задобијање Царства Небеског. Владика је причу о милостивом Самарјанину пренео и на други начин образложивши да је за нас дошао тај милостиви Самарјанин који није био из нашега рода већ са неба. Пришао је нама, узео наше огреховљено и изранављено тело на себе и постао Богочовек Христос. Он све чини за нас, води нас и показује нам шта да чинимо. Међутим, ми често грешимо, радимо оно што нам се свиђа а теже остављамо за касније. Многе Божије заповести су тешке, али када испунимо прво оне мање заповести и онда почнемо да вежбамо, да растемо ка Христу и остале теже нам бивају лаке. Битно је само започети и радити на себи. Не треба да чекамо неко боље време, неке боље људе, да будемо у бољем расположењу, то никада неће бити. Овде на земљи ми имамо свој подвиг да се поново вратимо у Царство Небеско. Наши прародитељи су погрешили јер су преступили заповест Божију. Ми се враћамо Царству Небеском тако што држимо заповести да љубимо Бога и ближњега. Само тада Господ ће нам дати радост и мир у Духу Светоме. Огрејани смо Телом и Крвљу Господњом, поучени речима свога духовног оца Владике Јустина, а радост дана пренета је на агапе љубави сваког хришћанског дома наше заједнице. Душан Дуњић, студент теологије
ТВ ХРАМ: Поуке Светог Севастијана Џексонског – првог српског православног апостола у Америци
Празник Преподобног Алимпија Столпника у Манастиру Успења Пресвете Богородице под Кабларом
На дан када наша Света Црква молитвено прославља Преподобног Алимпија Столпника, а наша браћа у Македонији и Светог великомученика Георгија, Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Јустин началствовао је Светом Архијерејском Литургијом у Манастиру Успења Пресвете Богородице, уз саслужење архимандрита Саве (Илића), секретара Његовог Преосвештенства, архимандрита Тимотеја (Миливојевића), игумана Манастира Вазнесења и ђакона Стефана Симића. Владика нас је у слову своје архипастирске беседе подсетио на животе Светог Георгија и Преподобног Алимпија. Како је Свети Георгије био узор Светоме Алимпију, иако Алимпије није страдао за Христа, али је живео и подвизавао се за Христа, његови подвизи и његов труд да задобије Царство Небеско, да задобије Духа превазилазили су људске могућности и људске силе. Хтео је да подвргнувши своје тело духу задобије истински Божији мир и истинску благодат Божију. Многи су видевши њега и његову непоколебљиву веру у време великих превирања око иконоборства, долазили к њему и он је са мало речи успевао молитвом и благодаћу Божијом да исцељује и управља људе на прави пут. Живот Преподобног Алимпија био је потпуно предавање воље, тела и ума вољи Божијој. И Господ га је уврстио у ред великих светитеља који су за истину Божију страдали не проливши крв, већ приневши цео живот као бескрвну жртву – подвиг, молитву, себеисправљање, себеиспуњавање Духом Божијим. Сви ми који живимо у Цркви Христовој, Цркви Православној, потребно је да се трудимо да задобијемо Духа, као што гласи једна монашка пословица: „Дај крв, да би задобио Духа“, завршио је поуку Епископ Јустин. Након заамвоне молитве Владика је благословио славске дарове, преломио славски колач и честитао славу високопреподобној игуманији Науми. Мати Наума је уготовила трпезу љубави за све присутне. Чтец Филип Нешковић
Најава: Шести „Дани патријарха Павла“ и промоција часописа
У оквиру манифестације „Дани патријарха Павла“ штампан је први број часописа манифестације „ПАВЛЕ патријарх српски“. “Дани патријарха Павла“, заједно са градском библиотеком „Владислав Петковић Дис“, а под покровитељством града Чачка организују промоцију првог броја часописа. Поред часописа, извршиће се промоција и веб-сајта манифестације. Пре тога ће бити отворена изложба награђених крстова колоније „Крст патријарха Павла“ и визуелног идентитета манифестације (штампани материјали). Промоција ће се одржати у градској библиотеци „Владислав Петковић Дис“, у понедељак 13. децембра 2021. године. Програм: 18.30 – Отварање изложбе крстова и визуелног идентитета манифестације (штампани материјали) (галерија библиотеке) 19.00 – Промоција часописа и веб-сајта манифестације (велика сала) Улаз слободан. У име оснивача, организатора, покровитеља и Организационог одбора.
Ибарске новости: Вероучитељ Дејан Драмићанин, “Врлине су плод дара Духа Светога“
,,Ако језике човјечије и анђеоске говорим, а љубави немам, онда сам као звоно које јечи, или кимвал који звечи“ (1 Кор, 13, 1) Ове чувене речи из Химне љубави Светог апостола Павла, суштински осликавају саму срж хришћанске врлине, односно врлинског живота на који смо сви од Господа позвани. Врлине које би требало да красе наше хришћанске животе су одраз постојања љубави у нама. Слободно можемо рећи да тамо где нема љубави, нема ни врлинског живота, и обрнуто, да тамо где нема подстицања врлина – нема ни љубави. Врлине по себи не морају увек да имају хришћанску димензију. Сваки човек на свету који поседује добре особине попут доброте, дарежљивости, саосећања које се могу назвати врлинама. Оно што међутим, врлинама даје хришћански сјај, јесте управо пројава добрих особина у контексту односа човека према Богу, али и према другом човеку као ближњем. Господ Христос нам управо и завештава да љубимо једни друге јер ће нас по тој љубави познати свет (Јн 13, 34-35). Господ нам каже да се заповестима љубимо Господа Бога Свога свим срцем својим, и свом душом својом и свим бићем својим и да љубимо ближње своје као саме себе испуњава сав старозаветни закон. Љубав је оно што би требало да буде основа свих наших хришћанских подвига и трудова. Џаба нам молитва (без љубави) јер Јеванђеље каже, после текста молитве „Оче наш“, да нам уколико ми не опростимо другима сагрешења њихова ни Отац наш небески неће опростити сагрешења наша, јер смо се у тој молитви молили за опроштај својих грехова. Џаба нам пост, јер није све у томе да се само уздржавамо од мрсне хране, него је пост и у томе да се уздржавамо од нељубави. У томе нам је Господ нам показао праву меру. Јер су све врлине које човек познаје биле садржане у Христу и, уколико читамо приче из Новог завета, лако их можемо препознати у Христовом понашању и делању (праведност, светост, духовна и телесна чистота, доброта, трпљење, љубав, милосрђе, праштање, послушност). Зато Христос каже: ,,Ја сам светлост свету; ко иде за мном неће ходити у тами, него ће имати светлост живота“ (Јн, 8, 12). Дакле, позвани смо да живимо попут нашег Господа. Хришћанске врлине су нам путокази у животу, мерила исправности, како требамо поступити у разним ситуацијама. Оне су нам дате да би се усавршавали и били све ближи Богу. Господ Христос нам то отворено каже у Својој Беседи на гори: „Будите ви дакле савршени, као што је савршен Отац ваш небески“ (Мт, 5, 48). Сваки човек свој живот треба да протка љубављу, односно да га испуни врлинама кроз које се труди да напредује и расте у мери раста Христовог. Грађење врлинског живота је заправо изграђивање боголиког човека – човека који личи на Бога. Пут врлине је често тежак, али се на крају тог пута стиже до њених радосних плодова. Свети апостол о томе дивно и искуствено каже: „А плод Духа јесте љубав, радост, мир, дуготрпљење, благост, доброта, вера, кротост, уздржање. За такве нема закона“ (Гал 5, 22-23). Овакав човек је циљ хришћанског пута – радостан, благ, у Миру, дуготрпељив, добар, кротак и веран. Бескрајно је тужно уколико годинама „живимо хришћански“ а своје животе ни најмање не оплеменимо плодовима Духа Светога. Људи описани у овим речима апостола Павла су смислено живели своје животе видећи утеху Господњу – јер у дару љубави која носи све врлине и без које врлински живот не постоји се дарује сусрет са Богом. Онима који су по љубави слични Господу Христу Сами Господ долази, већ у оквирима овога живота и дарује им радост која је несравњива са било којом земном радошћу. Дакле, бити истински веран Христу значи волети своје ближње и даљне; опраштати и молити се за њих. И, уколико покушавамо да живимо на тај начин, све врлине ће постепено доћи и настанити се у нама. И сви побројани плодови Духа. Штавише, једина истинска и непролазна радост је радост коју дарује Дух Свети. А сви жудимо за радошћу… Пут ка том циљу нам је показао Господ! Вероучитељ Дејан Драмићанин Извор: Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“ петак, 10. децембар 2021. године