Ибарске новости: Вероучитељ Дејан Драмићанин, “ПОСТ – наш двиг ка Богу и спасењу“
За већину православних хришћана данас, пост се састоји у једном ограниченом броју формалних, претежно строгих правила, уздржавања и прописа. Наше отуђење од стварног Духа Цркве је најчешће одговорно за чињеницу непостојања разумевања да у посту постоји и нешто друго – нешто без чега сви прописи везани за сам пост губе свој смисао. То нешто друго је можда најбоље назвати ,,атмосфером“ или ,,климом“ у коју човек улази, а која је првенствено стање ума, душе и духа који седам недеља прожима наш целокупан живот. Пост је превасходно простор омекшавања срца, опраштања онима који су сагрешили према нама и борбе за љубав према другима. У духу реченог, сврха поста се не налази у томе да он нас треба да принуди на испуњавање некаквих формалних обавеза, већ да омекша наше срце тако да се оно отвори за стварност духа, да би ми на тај начин, доживели скривену глад и жеђ за заједничарењем са Богом. Пост није само уздржавање од јела и пића, већ је истински пост одбацивање зла, гнева и живота који није усмерен на Бога – како то лепо каже Свети Јован Златоусти. Будући да многи нису свесни значаја поста за живот хришћанина у овоме тексту ћемо навести неколико примера из Светог Писма који ће нам показати како су те библијске личности који су постиле и телесно и духовно биле у стању да учине изузетне подвиге и да постигну велике циљеве: Боговидац Мојсије се после поста од четрдесет дана, усудио да се попење на на врх горе Синаја и прими од Бога плоче са десет Заповести. Мојсије свакако не би могао имати ту врсту смелости да се приближи врху који се димио од божанског присуства, да се претходно није наоружао, односно припремио постом (2 Мој. 19, 10-21); За чувеног пророка Самуила можемо рећи да је био плод поста. Његова мајка Ана, након периода дугог поста, обратила се молитвом Богу, молећи Га да се смилује на њу и подари јој дете, које ће она Богу и посветити (1 Сам. 1, 11-13). И Бог је услишио њену молитву. Пост је био тај који је и чувеног судију и јунака древног Израиља – Самсона – чинио непобедивим. Његови родитељи су га добили после периода поста и молитве и он је одрастао у атмосфери поста заветовавши се Богу да неће пити вина ни ракије (Суд. 13, 3-7). И док је Самсон живео на такав начин са лакоћом је савладавао хиљаде Филистејаца, рушио капије градова, голим рукама задавио лава (Суд. 14, 5-6). Међутим, чим је преко Далиле напустио пост и окренуо се ка пијанству и блуду, био је заробљен, ослепљен и исмејан од стране својих непријатеља (Суд. 16, 21-27); Након поста од четрдесет дана, Свети пророк Илија се удостојио да се сретне са Господом лицем у лице (1 Цар. 17, 2-13). Такође, он је после поста и молитве васкрсао умрло дете и учинио да киша не пада три и по године изазвавши сушу како би свој народ упутио на покајање и исправљање грехова, а самим тим и на живот супротан разврату и безакоњу који су пре тога водили (1 Цар. 17, 14-16); Пророк Данило, који за двадесет дана није окусио хлеба нити пио воде, поучио је чак и лавове да посте. Тј. гладни лавови у јами у коју је пророк Данило по казни бачен, видевши истинског угодника Божијег, нису га растргли. (Дан. 6, 16-22); Живот часног Претече и Крститеља Господњег, Светог Јована, био је непрекидни пост. Он није имао ни кревет, ни трпезу, ни имање, ни стоку, ни залихе хране, нити било шта од онога што се сматра неопходним за живот. Но управо због начина живота који је водио, Свети Јован је од стране самог Господа Исуса Христа посведочен као највећи човек који је од жене рођен; Свакако, за све хришћане, највећи пример вођења врлинског живота јесте Господ Исус Христос, који је и Сам тек након четрдесетодневног поста, започео своју спаситељску делатност на земљи. Из ових примера се може видети да је за истински живот по Богу неопходна борба са својим телесним прохтевима, али и са духовним слабостима. Наш народ је народ који поново треба да постане народ који је свестан неопходности поста у свом животу. Јер, нажалост све чешће слушамо нашу браћу и сестре који се поносе што су постили читаву седмицу и потом се причестили. Међутим, никако не смемо заборавити да је Велики пост период који траје, не седам дана, већ четрдесет девет дана. Постити само једну седмицу, наликовало би рецимо нашем путовању колима ка Београду. Ако желимо стићи до Београда нећемо своје путовање прекинути у Мрчајевцима већ ћемо прећи читав тај пут. За крај, навешћу лепе речи Светог Јована Кронштатског: ,,Пости и моли се, и остварићеш велика дела“. Вероучитељ Дејан Драмићанин Извор: Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“ петак, 18. март 2022. године
Недеља Православља у Светосавском храму у Краљеву
У прву недељу Часнога поста када прослављамо победу Православља над иконоборством, 13. марта 2022. године, Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Г. Јустин служио је Свету Архијерејску Литургију у Саборном храму Светог Саве у Краљеву. Његовом Преосвештенству саслуживали су: игуман вујански архимандрит Сава (Илић), протојереји-ставрофори Мирослав Јаковљевић и Ненад Илић, старешина храма протојереј Радоја Сандо, протонамесници Александар Јевтић и Новица Благојевић, ђакони Стефан Симић и Стефан Милошевски. Певницу је водио протопсалт Иван Трајковић, док је хор наступао под диригентском палицом проф. Драгане Манојловић. У храму препуном народа сваког узраста, Владика је, у складу са данашњим празником, беседио о човеку као икони Божијој. – Овај пост сличан је броду који се отиснуо ка другој обали, а то је празник Васкрсења Христовог. Стога, није добро прекидати ток поста, јер до друге обале може стићи само онај ко остане на броду. Данас када прослављамо победу Православља над иконоборачком јереси, треба да се сетимо да све оно што се односи на Свете иконе, односи се и на човека, јер је човек икона Божија. Та човекова иконичност је пре свега позив да се свакога дана саображавамо Богу кроз Свете тајне и Свете врлине, рекао је Владика. У наставку Свете Архијерејске Литургије, уследило је причешћивање Светим Телом и Крвљу Христовом. Светој Чаши данас су приступили готово сви присутни на Литургији. Вероучитељ Филип Зеленовић
Ибарске новости: Ђакон Михајло Живковић, ,,За вишњи мир“
Ових дана смо сведоци тужних дешавања која долазе из, нама братских земаља, православне Украјине и Русије. Слике страдања и избеглиштва народа свакодневно су на екранима док се ми у Србији присећамо сличних догађаја из деведесетих година и саосећамо се са недужнима. Са друге стране неприметно допиру вести да су слична ратна дешавања могућа и на другим крајевима света. Чини нам се да је свету данас можда више више него претходних година потребан мир. У Светој Божанственој Литургији коју наша Црква савршава од самих својих почетака, непрестано се изговарају молитве и прозбе за готово све потребе верног народа. Међу првим молитвама налазе се управо оне прозбе које нас упућују на мир. Мир који је првенствено плод Светог Духа у вернима, а потом и мирно стање у установи Цркве и у целом свету. Прво што нам је неопходно да би смо стали пред Бога јесте мир. Да имамо мир прво у нама, а онда и између нас. На Светој Литургији много пута ћемо чути свештеника да даје мир и да говори: Мир свима. Сваки даривање мира у Цркви је упућивање на мир који нам је Христос даровао. ,,Мир Свој дајем вам, не дајем вам га што вам свет даје“(Јн. 14,27), говори Господ у Светом Јеванђељу. Црква се непрестано моли за мир који нам ,,Христос даје“. Мир као плод Светог Духа у нама и међу нама, другачији је од мира о коме људи говоре политички и дипломатски. Мир који иштемо ,,одозго“ неопходан нам је за спасење душа наших. То је прва и највећа корист, спасење. Да остваримо циљ у који верујемо, а то је спасење душа наших. Тај мир је, пре свега, ,,вишњи мир“ душа наших, тј. наше унутрашње стање , као што видимо у молитви Цркве, коју изговара Епископ над оним који ступа у црквену службу: ,,Душе наше устрој ка сваком благопоретку и стању мира, да једни друге прихватимо у истинском и нелицемерном смирењу“. Истинско и нелицемерно смирење, које чини да прихватимо један другога, рађа у нама мир, који је плод Духа Светога и води ка, како каже ова молитва, ,,сваком благопоретку и стању мира“. То је мир љубави и опраштања, а не само толеранција. А то значи да се тај мир као плод Духа дарује ономе ко се бори за њега, тј. ономе ко се труди да воли и да опрости. Међутим, савремени миротворци желећи мир у свету заборављају да је за истински мир неопходно и узрастање у љубави према конкретном човеку – према своме комшији, рођаку, познанику. Многи се залажу за мир у свету, али немају овакав мир у својим личним животима – воле читаво човечанство, али својим очима не могу да погледају своје прве комшије. Они хоће прво да среде свет, а после себе саме. Док они који заиста желе добро свету , почињу од мира у Богу и од себе. Па опет ми Хришћани смо свесни да не живимо изван овог света и да нам је неопходан не само наш унутрашњи мир већ и мир свега света. Црква је и на земљи, иде заједно са светом и труди се да га преобрази, и да га одведе у живот Будућег века. Зато се ђакон у трећој прозби моли: ,,За мир свега света, за постојаност Светих Божијих Цркава и сједињење свих, Господу се помолимо!“ Она се моли за мир света од кога зависи и њен мир. Постојаност и непоколебивост Помесних Цркава, то јест, стабилност, мирно стање зависе од мира света. Управо због тога као што политичка и друштвена превирања, побуне и ратови, никада нису добри ни за кога нису ни за Цркву. Зато је мир, по речима Владике Николаја, благословено стање за Цркву, за који се ми готово свакодневно молимо, да нам га Господ не ускрати. У својој историји Црква памти бројне прогоне када је насушна потреба била да се успостави мир. Чини ми се да оно што се данас збива на појединим местима у многоме подсећа на та времена. Гледајући и саосећајући се са оним што се у свету дешава схватамо колико нам је заправо неопходан мир али опет, понављам, не само мир ,,који нам свет даје“. У овим несрећним дешавањима по нашу браћу и сестре православне у Украјини и Русији ми саосећамо са њима и умножавамо своје молитве Господу Сведржитељу да нам подари толико неопходан мир. Они који су однеговали бисере светитељства ,молитвенике пред Богом за сав свет, који су ризница благодатних дарова Духа Светога, дубоко верујем да ће превазићи све немире и несугласице и поново успоставити контролу љубави и мира. А док се то не догоди ми ћемо особито у овим данима Часног и Великог поста, непрестано изговарати молитву: ,,За мир свега света, за непоколебивост светих Божијих Цркава и сједињење свих, Господу се помолимо!“… Ђакон Михајло Живковић Извор: Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“ петак, 11. март 2022. године
Најава: Поклоничко путовање – Острог, 26-27. март 2022.
Литургија Пређеосвећених Дарова у Храму Светог Саве у Краљеву
Дана 09. марта 2022. године, у среду прве седмице Великог поста, у Светосавском храму у Краљеву служено је великопосно богослужење коме је последовала Литургија Пређеосвећених Дарова. Началствовао је Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Јустин, уз саслужење старешине храма протојереја Радоја Санде и ђакона Стефана Симића. Учешће у молитви и првом великопосном евхаристијском заједничарењу узели су свештенослужитељи братства храма, као и верни народ.
Епископ Јустин: Пост је време појачане љубави према Богу и ближњима
У недељу сиропусну Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Јустин началствовао је евхаристијским сабрањем у Цркви Светог Саве у Краљеву и том приликом у чин презвитера рукоположио ђакона Срђана Василијевића, који ће своју пастирску службу вршити као војни свештеник. Владици је саслуживало братство Храма Светог Саве и гости презвитер Владимир Благојевић војни свештеник при касарни у Лађевцима и ђакон Александар Јелић. Лепоти божанске службе допринели су храмовни хор и појац Иван Трајковић. Верујући народ који је у потпуности испунио овај велелепни храм имао је прилику да изнова чује речи свог пастира Владике Јустина који је нагласио: – Почетком Великог поста ми православни хришћани ступамо у посебан период нашега живота. Однос према себи и према другима бива испуњен молитвом и љубављу. Ми треба да чинимо добро ближњима, јер на тај начин угађамо и Господу пројавивши истинску хришћанску љубав. Пост је период великих искушења кроз која се најбоље пролази молитвом. На крају своје беседе Владика је позвао сав верни народ на међусобно праштање, јер да би нам Господ праштао морамо и ми праштати. Ђакон Александар Јелић
Предавање о депресији у Горњем Милановцу
Благословом Његовог Преосвештенства Епископа жичког Г. Јустина 03. марта 2022. године са почетком у 18:30 часова Црквена општина Горњи Милановац – Црква Свете Тројице, организовала је предавање на тему „Улога вере у борби против бесмисла и депресије“. Предавач је био протонамесник Александар Јевтић, свештеник при Храму Светог Саве Српског у Краљеву. Предавању су присуствовали свештеници таковског намесништва, професори и ђаци средњих и основних школа и верни народ. На почетку вечери, по благослову старешине храма о. Миодрага Анђелића, предавача је најавио вероучитељ Милорад Васиљевић. У најави је изнета биографија предавача и тема о којој ће говорити. У уводу предавања отац Александар се осврнуо на мисао Виктора Франкла: “Ако знате зашто, можете поднети свако како“. Овај чувени психијатар доживео је тешке тренутке као затвореник у нацистичким логорима. Између осталог, цела његова породица је побијена и, пролазећи невероватну голготу, поставио је себи питање зашто даље да живи. Међутим, о. Александар истиче да, иако је он проживео такво страдање, успео је своме животу после тога дати смисао – што је веома битно када је у питању тема о депресији. Предавач, у светлости реченог, истиче: „Дакле, смисао јесте нешто што човеку омогућава да носи патњу, па чак и у случају дугорочних страдања и невоља.“ У даљем току предавања, наглашена је чињеница како постоји велики број људи који су материјално постигли много, а ипак су незадовољни својим животом. Парадоксално, ови људи не налазе срећу и мир у души. Због таквог стања јавља се тензија и незадовољство које покушавају пренети и на друге људе. Таквим људима недостаје Христос. Господ је, према речима оца Александара, Смисао који је потребан сваком човеку (према увиду В. Јеротића реч „смисао“ се у Светом Писму помиње једино као „Логос“ и односи се на Христа). То је основа на одговор о питању бесмисла и депресије. О актуелности ове теме предавач истиче: „Званичне статистике Светске здравствене организације говоре да је депресија на другом месту по учесталости обољења после срчаних обољења.“ Дакле, будући да је чињенично стање такво, ова тема захтева сталну анализу и дискусију. Такође, предавач закључује, да постоји и велики број људи који не желе признати да имају депресију и због тога се не јављају духовнику или лекару. На предавању је било речи и о погрешним решењима када је питању депресија. Многи људи бежећи од реалности приступају наркотицима, алкохолу и свему лошем што само поспешује раст депресије. Услед овако погрешног приступа јавља се велики број самоубистава. Питање односа бола и задовољства је веома важно, па наша вера кроз своје подвижничко искуство јасно поручује да се до Васкрса стиже преко Голготе – то је искуство радостотворне туге. Једна од дефиниција депресије је: „Депресија је стање у коме се тугује због догађаја који су повод за тугу а не радује се због догађаја који су повод за радост.“ Предавач је нагласио како људи често заборављају лепе догађаје у свом животу. С друге стране, када им се деси нешто што није добро они концентришу сву пажњу на то. Због тога људи исцрпљују себе и свој имуни систем што доводи до депресије. Као лекови који помажу при излечењу ове болести наведени су пост, подвиг, молитва, исповест и стално напредовање у духовном животу – живот у Христу. Такође, веома је битна и сарадња свештеника са психијатрима и психолозима. Вишеструки приступ овој болести може донети веома позитивне резултате у лечењу. Ипак, као највећи лек отац Александар је нагласио наше поверење у Бога. Отац Александар је предавање завршио речима: „Ништа није страшно, Господ је заиста Чудотворац, али се морамо и ми потрудити да погледамо да ли има извора смисла и радости око нас, и да не доприносимо неком страдању и не правимо од себе жртву ако то заиста околности нису неопходно наметнуле.“ Вероучитељ Милорад Васиљевић
Ибарске новости: Вероучитељ Дејан Драмићанин, “ПОСТ – наш двиг ка Богу и спасењу“
За већину православних хришћана данас, пост се састоји у једном ограниченом броју формалних, претежно строгих правила, уздржавања и прописа. Наше отуђење од стварног Духа Цркве је најчешће одговорно за чињеницу непостојања разумевања да у посту постоји и нешто друго – нешто без чега сви прописи везани за сам пост губе свој смисао. То нешто друго је можда најбоље назвати ,,атмосфером“ или ,,климом“ у коју човек улази, а која је првенствено стање ума, душе и духа који седам недеља прожима наш целокупан живот. Пост је превасходно простор омекшавања срца, опраштања онима који су сагрешили према нама и борбе за љубав према другима. У духу реченог, сврха поста се не налази у томе да он нас треба да принуди на испуњавање некаквих формалних обавеза, већ да омекша наше срце тако да се оно отвори за стварност духа, да би ми на тај начин, доживели скривену глад и жеђ за заједничарењем са Богом. Пост није само уздржавање од јела и пића, већ је истински пост одбацивање зла, гнева и живота који није усмерен на Бога – како то лепо каже Свети Јован Златоусти. Будући да многи нису свесни значаја поста за живот хришћанина у овоме тексту ћемо навести неколико примера из Светог Писма који ће нам показати како су те библијске личности који су постиле и телесно и духовно биле у стању да учине изузетне подвиге и да постигну велике циљеве: Боговидац Мојсије се после поста од четрдесет дана, усудио да се попење на на врх горе Синаја и прими од Бога плоче са десет Заповести. Мојсије свакако не би могао имати ту врсту смелости да се приближи врху који се димио од божанског присуства, да се претходно није наоружао, односно припремио постом (2 Мој. 19, 10-21); За чувеног пророка Самуила можемо рећи да је био плод поста. Његова мајка Ана, након периода дугог поста, обратила се молитвом Богу, молећи Га да се смилује на њу и подари јој дете, које ће она Богу и посветити (1 Сам. 1, 11-13). И Бог је услишио њену молитву. Пост је био тај који је и чувеног судију и јунака древног Израиља – Самсона – чинио непобедивим. Његови родитељи су га добили после периода поста и молитве и он је одрастао у атмосфери поста заветовавши се Богу да неће пити вина ни ракије (Суд. 13, 3-7). И док је Самсон живео на такав начин са лакоћом је савладавао хиљаде Филистејаца, рушио капије градова, голим рукама задавио лава (Суд. 14, 5-6). Међутим, чим је преко Далиле напустио пост и окренуо се ка пијанству и блуду, био је заробљен, ослепљен и исмејан од стране својих непријатеља (Суд. 16, 21-27); Након поста од четрдесет дана, Свети пророк Илија се удостојио да се сретне са Господом лицем у лице (1 Цар. 17, 2-13). Такође, он је после поста и молитве васкрсао умрло дете и учинио да киша не пада три и по године изазвавши сушу како би свој народ упутио на покајање и исправљање грехова, а самим тим и на живот супротан разврату и безакоњу који су пре тога водили (1 Цар. 17, 14-16); Пророк Данило, који за двадесет дана није окусио хлеба нити пио воде, поучио је чак и лавове да посте. Тј. гладни лавови у јами у коју је пророк Данило по казни бачен, видевши истинског угодника Божијег, нису га растргли. (Дан. 6, 16-22); Живот часног Претече и Крститеља Господњег, Светог Јована, био је непрекидни пост. Он није имао ни кревет, ни трпезу, ни имање, ни стоку, ни залихе хране, нити било шта од онога што се сматра неопходним за живот. Но управо због начина живота који је водио, Свети Јован је од стране самог Господа Исуса Христа посведочен као највећи човек који је од жене рођен; Свакако, за све хришћане, највећи пример вођења врлинског живота јесте Господ Исус Христос, који је и Сам тек након четрдесетодневног поста, започео своју спаситељску делатност на земљи. Из ових примера се може видети да је за истински живот по Богу неопходна борба са својим телесним прохтевима, али и са духовним слабостима. Наш народ је народ који поново треба да постане народ који је свестан неопходности поста у свом животу. Јер, нажалост све чешће слушамо нашу браћу и сестре који се поносе што су постили читаву седмицу и потом се причестили. Међутим, никако не смемо заборавити да је Велики пост период који траје, не седам дана, већ четрдесет девет дана. Постити само једну седмицу, наликовало би рецимо нашем путовању колима ка Београду. Ако желимо стићи до Београда нећемо своје путовање прекинути у Мрчајевцима већ ћемо прећи читав тај пут. За крај, навешћу лепе речи Светог Јована Кронштатског: ,,Пости и моли се, и остварићеш велика дела“. Вероучитељ Дејан Драмићанин Извор: Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“ петак, 18. март 2022. године
Недеља Православља у Светосавском храму у Краљеву
У прву недељу Часнога поста када прослављамо победу Православља над иконоборством, 13. марта 2022. године, Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Г. Јустин служио је Свету Архијерејску Литургију у Саборном храму Светог Саве у Краљеву. Његовом Преосвештенству саслуживали су: игуман вујански архимандрит Сава (Илић), протојереји-ставрофори Мирослав Јаковљевић и Ненад Илић, старешина храма протојереј Радоја Сандо, протонамесници Александар Јевтић и Новица Благојевић, ђакони Стефан Симић и Стефан Милошевски. Певницу је водио протопсалт Иван Трајковић, док је хор наступао под диригентском палицом проф. Драгане Манојловић. У храму препуном народа сваког узраста, Владика је, у складу са данашњим празником, беседио о човеку као икони Божијој. – Овај пост сличан је броду који се отиснуо ка другој обали, а то је празник Васкрсења Христовог. Стога, није добро прекидати ток поста, јер до друге обале може стићи само онај ко остане на броду. Данас када прослављамо победу Православља над иконоборачком јереси, треба да се сетимо да све оно што се односи на Свете иконе, односи се и на човека, јер је човек икона Божија. Та човекова иконичност је пре свега позив да се свакога дана саображавамо Богу кроз Свете тајне и Свете врлине, рекао је Владика. У наставку Свете Архијерејске Литургије, уследило је причешћивање Светим Телом и Крвљу Христовом. Светој Чаши данас су приступили готово сви присутни на Литургији. Вероучитељ Филип Зеленовић
Ибарске новости: Ђакон Михајло Живковић, ,,За вишњи мир“
Ових дана смо сведоци тужних дешавања која долазе из, нама братских земаља, православне Украјине и Русије. Слике страдања и избеглиштва народа свакодневно су на екранима док се ми у Србији присећамо сличних догађаја из деведесетих година и саосећамо се са недужнима. Са друге стране неприметно допиру вести да су слична ратна дешавања могућа и на другим крајевима света. Чини нам се да је свету данас можда више више него претходних година потребан мир. У Светој Божанственој Литургији коју наша Црква савршава од самих својих почетака, непрестано се изговарају молитве и прозбе за готово све потребе верног народа. Међу првим молитвама налазе се управо оне прозбе које нас упућују на мир. Мир који је првенствено плод Светог Духа у вернима, а потом и мирно стање у установи Цркве и у целом свету. Прво што нам је неопходно да би смо стали пред Бога јесте мир. Да имамо мир прво у нама, а онда и између нас. На Светој Литургији много пута ћемо чути свештеника да даје мир и да говори: Мир свима. Сваки даривање мира у Цркви је упућивање на мир који нам је Христос даровао. ,,Мир Свој дајем вам, не дајем вам га што вам свет даје“(Јн. 14,27), говори Господ у Светом Јеванђељу. Црква се непрестано моли за мир који нам ,,Христос даје“. Мир као плод Светог Духа у нама и међу нама, другачији је од мира о коме људи говоре политички и дипломатски. Мир који иштемо ,,одозго“ неопходан нам је за спасење душа наших. То је прва и највећа корист, спасење. Да остваримо циљ у који верујемо, а то је спасење душа наших. Тај мир је, пре свега, ,,вишњи мир“ душа наших, тј. наше унутрашње стање , као што видимо у молитви Цркве, коју изговара Епископ над оним који ступа у црквену службу: ,,Душе наше устрој ка сваком благопоретку и стању мира, да једни друге прихватимо у истинском и нелицемерном смирењу“. Истинско и нелицемерно смирење, које чини да прихватимо један другога, рађа у нама мир, који је плод Духа Светога и води ка, како каже ова молитва, ,,сваком благопоретку и стању мира“. То је мир љубави и опраштања, а не само толеранција. А то значи да се тај мир као плод Духа дарује ономе ко се бори за њега, тј. ономе ко се труди да воли и да опрости. Међутим, савремени миротворци желећи мир у свету заборављају да је за истински мир неопходно и узрастање у љубави према конкретном човеку – према своме комшији, рођаку, познанику. Многи се залажу за мир у свету, али немају овакав мир у својим личним животима – воле читаво човечанство, али својим очима не могу да погледају своје прве комшије. Они хоће прво да среде свет, а после себе саме. Док они који заиста желе добро свету , почињу од мира у Богу и од себе. Па опет ми Хришћани смо свесни да не живимо изван овог света и да нам је неопходан не само наш унутрашњи мир већ и мир свега света. Црква је и на земљи, иде заједно са светом и труди се да га преобрази, и да га одведе у живот Будућег века. Зато се ђакон у трећој прозби моли: ,,За мир свега света, за постојаност Светих Божијих Цркава и сједињење свих, Господу се помолимо!“ Она се моли за мир света од кога зависи и њен мир. Постојаност и непоколебивост Помесних Цркава, то јест, стабилност, мирно стање зависе од мира света. Управо због тога као што политичка и друштвена превирања, побуне и ратови, никада нису добри ни за кога нису ни за Цркву. Зато је мир, по речима Владике Николаја, благословено стање за Цркву, за који се ми готово свакодневно молимо, да нам га Господ не ускрати. У својој историји Црква памти бројне прогоне када је насушна потреба била да се успостави мир. Чини ми се да оно што се данас збива на појединим местима у многоме подсећа на та времена. Гледајући и саосећајући се са оним што се у свету дешава схватамо колико нам је заправо неопходан мир али опет, понављам, не само мир ,,који нам свет даје“. У овим несрећним дешавањима по нашу браћу и сестре православне у Украјини и Русији ми саосећамо са њима и умножавамо своје молитве Господу Сведржитељу да нам подари толико неопходан мир. Они који су однеговали бисере светитељства ,молитвенике пред Богом за сав свет, који су ризница благодатних дарова Духа Светога, дубоко верујем да ће превазићи све немире и несугласице и поново успоставити контролу љубави и мира. А док се то не догоди ми ћемо особито у овим данима Часног и Великог поста, непрестано изговарати молитву: ,,За мир свега света, за непоколебивост светих Божијих Цркава и сједињење свих, Господу се помолимо!“… Ђакон Михајло Живковић Извор: Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“ петак, 11. март 2022. године
Најава: Поклоничко путовање – Острог, 26-27. март 2022.
Литургија Пређеосвећених Дарова у Храму Светог Саве у Краљеву
Дана 09. марта 2022. године, у среду прве седмице Великог поста, у Светосавском храму у Краљеву служено је великопосно богослужење коме је последовала Литургија Пређеосвећених Дарова. Началствовао је Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Јустин, уз саслужење старешине храма протојереја Радоја Санде и ђакона Стефана Симића. Учешће у молитви и првом великопосном евхаристијском заједничарењу узели су свештенослужитељи братства храма, као и верни народ.
Епископ Јустин: Пост је време појачане љубави према Богу и ближњима
У недељу сиропусну Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Јустин началствовао је евхаристијским сабрањем у Цркви Светог Саве у Краљеву и том приликом у чин презвитера рукоположио ђакона Срђана Василијевића, који ће своју пастирску службу вршити као војни свештеник. Владици је саслуживало братство Храма Светог Саве и гости презвитер Владимир Благојевић војни свештеник при касарни у Лађевцима и ђакон Александар Јелић. Лепоти божанске службе допринели су храмовни хор и појац Иван Трајковић. Верујући народ који је у потпуности испунио овај велелепни храм имао је прилику да изнова чује речи свог пастира Владике Јустина који је нагласио: – Почетком Великог поста ми православни хришћани ступамо у посебан период нашега живота. Однос према себи и према другима бива испуњен молитвом и љубављу. Ми треба да чинимо добро ближњима, јер на тај начин угађамо и Господу пројавивши истинску хришћанску љубав. Пост је период великих искушења кроз која се најбоље пролази молитвом. На крају своје беседе Владика је позвао сав верни народ на међусобно праштање, јер да би нам Господ праштао морамо и ми праштати. Ђакон Александар Јелић
Предавање о депресији у Горњем Милановцу
Благословом Његовог Преосвештенства Епископа жичког Г. Јустина 03. марта 2022. године са почетком у 18:30 часова Црквена општина Горњи Милановац – Црква Свете Тројице, организовала је предавање на тему „Улога вере у борби против бесмисла и депресије“. Предавач је био протонамесник Александар Јевтић, свештеник при Храму Светог Саве Српског у Краљеву. Предавању су присуствовали свештеници таковског намесништва, професори и ђаци средњих и основних школа и верни народ. На почетку вечери, по благослову старешине храма о. Миодрага Анђелића, предавача је најавио вероучитељ Милорад Васиљевић. У најави је изнета биографија предавача и тема о којој ће говорити. У уводу предавања отац Александар се осврнуо на мисао Виктора Франкла: “Ако знате зашто, можете поднети свако како“. Овај чувени психијатар доживео је тешке тренутке као затвореник у нацистичким логорима. Између осталог, цела његова породица је побијена и, пролазећи невероватну голготу, поставио је себи питање зашто даље да живи. Међутим, о. Александар истиче да, иако је он проживео такво страдање, успео је своме животу после тога дати смисао – што је веома битно када је у питању тема о депресији. Предавач, у светлости реченог, истиче: „Дакле, смисао јесте нешто што човеку омогућава да носи патњу, па чак и у случају дугорочних страдања и невоља.“ У даљем току предавања, наглашена је чињеница како постоји велики број људи који су материјално постигли много, а ипак су незадовољни својим животом. Парадоксално, ови људи не налазе срећу и мир у души. Због таквог стања јавља се тензија и незадовољство које покушавају пренети и на друге људе. Таквим људима недостаје Христос. Господ је, према речима оца Александара, Смисао који је потребан сваком човеку (према увиду В. Јеротића реч „смисао“ се у Светом Писму помиње једино као „Логос“ и односи се на Христа). То је основа на одговор о питању бесмисла и депресије. О актуелности ове теме предавач истиче: „Званичне статистике Светске здравствене организације говоре да је депресија на другом месту по учесталости обољења после срчаних обољења.“ Дакле, будући да је чињенично стање такво, ова тема захтева сталну анализу и дискусију. Такође, предавач закључује, да постоји и велики број људи који не желе признати да имају депресију и због тога се не јављају духовнику или лекару. На предавању је било речи и о погрешним решењима када је питању депресија. Многи људи бежећи од реалности приступају наркотицима, алкохолу и свему лошем што само поспешује раст депресије. Услед овако погрешног приступа јавља се велики број самоубистава. Питање односа бола и задовољства је веома важно, па наша вера кроз своје подвижничко искуство јасно поручује да се до Васкрса стиже преко Голготе – то је искуство радостотворне туге. Једна од дефиниција депресије је: „Депресија је стање у коме се тугује због догађаја који су повод за тугу а не радује се због догађаја који су повод за радост.“ Предавач је нагласио како људи често заборављају лепе догађаје у свом животу. С друге стране, када им се деси нешто што није добро они концентришу сву пажњу на то. Због тога људи исцрпљују себе и свој имуни систем што доводи до депресије. Као лекови који помажу при излечењу ове болести наведени су пост, подвиг, молитва, исповест и стално напредовање у духовном животу – живот у Христу. Такође, веома је битна и сарадња свештеника са психијатрима и психолозима. Вишеструки приступ овој болести може донети веома позитивне резултате у лечењу. Ипак, као највећи лек отац Александар је нагласио наше поверење у Бога. Отац Александар је предавање завршио речима: „Ништа није страшно, Господ је заиста Чудотворац, али се морамо и ми потрудити да погледамо да ли има извора смисла и радости око нас, и да не доприносимо неком страдању и не правимо од себе жртву ако то заиста околности нису неопходно наметнуле.“ Вероучитељ Милорад Васиљевић