Слава Манастира Благовештење у Овчар Бањи
Сва наша вера почива на Светом Јеванђељу, а Јеванђеље на грчком значи благу вест. Вера дакле, заснована на томе да све што Господ проповеда – јесте блага вест. Утемељено на Светом Писму и вековном искуству Свете Цркве, верујемо да нема лоше вести, да је све на чудесан начин постало – добро веома. Чудесан је тај дан Благовести који обилује поукама и благодаћу и окупља изнова верни народ, то мало стадо Христово у своје богомоље. Светом Архијерејском Литургијом коју је служио Епископ жички господин Јустин и ове године је, великим народним сабрањем, обележена слава Манастира Благовештење у Овчар Бањи. Епископу су саслуживали: архимандрити Тихон (Ракићевић), Дамјан (Цветковић), Сава (Илић) и Тимотеј (Миливојевић), затим јеромонах Иларион, протојереји Мирослав Петров, Александар Грујовић и Милан Филиповић, као и ђакон Стефан Симић. На овом молитвеном сабрању окупило се и бројно монаштво Епархије жичке из манастирâ: Студеница, Вујан, Преображење, Вазнесење, Сретење, Никоље, Јовање, Успење, Ваведење, Каменац, Јежевица, Вољавча. Литургијском благољепију је допринело и наизменично појање протопсалта Ивана Трајковића и сестара Манастира Благовештење. Након Свете Литургије, послужена је трпеза љубави коју је припремила игуманија са сестрама и овогодишњим колачарима. Молитвена жеља свих сабраних, је да се благослов и молитве Пресвете Богородице, излију на сваку душу која у помоћ призива име Божије. А како нас светитељи опомињу, треба да се сећамо свакога дана да смо слуге Онога који нам је благовестио, Онога који нас је ослободио. Чули смо како Свети aрхангел Гаврило говори Пречистој Дјеви Марији: „Оно што ће се од Тебе родити, назваће се Син Божији.“ Господ жели да се променимо, да око нашег ума буде очишћено, да свуда видимо добро. Оно што треба увек да имамо пред собом, јесте да је Господ и највећег непријатеља победио – смрт. И то увек треба да имамо као мотив за нашу личну борбу, да никад не клонемо. У свима нама постоји сведочанство љубави Божије која је у Христу Исусу, и која нас стално сабира. Нека би живот наш био стално стајање пред Благовестима, стална свест о томе да нам је добра вест донесена, а ми да се потрудимо да сведочимо благовести другима и да наш живот буде блага вест свим људима, те да тако служећи Господу, постигнемо меру раста пуноће Христове, у заједници у Цркви и да га славимо и сада на земљи, а и у вечности заједно са Оцем и Сином и Светим Духом, кроза све векове, Амин. Монахиња Параскева (Парошки)
Освећење Основне школе “Свети Сава“ у Рибници
У четвртак, 7. априла, када прослављамо празник Благовести, свештеници Храма Светог Саве у Краљеву, протојереј-ставрофор Ненад Илић, старешина храма Радоја Сандо и протонамесник Новица Благојевић, посетили су нову зграду ОШ „Свети Сава” у Рибници и том приликом извршили чин освећења. Чину освећења присуствовао је директор школе Звонко Љубисављевић са запосленима. Овом приликом освећене су и благосиљане све просторије у новој згради. Присутнима ове образовно-васпитне установе обратио се свештеник Радоја Сандо, истакавши оца нашег Светог Саву као пример на који треба се угледамо, на његов подвиг и труд који се огледају у љубави и човекољубљу, а то је сигуран пут који води у заједницу са Богом. На крају се присутнима обратио и директор школе Звонко, који се захвалио свештеницима на доласку и освећењу школе и истакао да је ово велики благослов за нашу школу. Вероучитељ Милутин Лекић
Представљање публикације “Ризнице цркава рудничко-таковског краја“ у Г. Милановцу
У четвртак 07. априла 2022. године на празник Благовести у Горњем Милановцу у Музеју са почетком у 19. часова представљена је публикација “Ризнице цркава рудничко-таковског краја“. Публикација је реализована благословом Његовог Преосвештенства Епископа жичког Г. Господина Јустина и уз финансијску подршку Министарства културе и информисања Републике Србије. На самом почетку госте је поздравио директор Музеја Александар Марушић, посебно се захваливши Епископу Јустину који је својим благословом омогућио вишегодишње истраживање Музеја. Иначе, представљању публикације је присуствовало свештенство Храма Свете Тројице у Горњем Милановцу на челу са архијерејским намесником таковским протојерејом Драганом Ђоремом. После уводне речи директора Музеја, присутне госте је поздравио отац Драган Ђорем, који је пренео духовне поздраве Епископа Јустина, а потом нагласио изузетну важност једног оваквог дела. Он се захвалио у име свих црквених општина и цркава директору музеја и свима који су радили на овом важном и великом пројекту изневши велике похвале за такав труд и дело. Аутори “Ризнице цркава рудничко-таковског краја“ су Ана Ранковић и Ана Цицовић. О самом делу говорио је историчар уметности др Вук Даутовић, иначе рецензент овог дела и професор Филозофског факултета. Истраживана област рудничко-таковског краја подразумева у географском смислу подручје које данас покрива општина Горњи Милановац. Њен назив одређен је спрам два препознатљива топонима, Рудника као највеће планине у Шумадији и Такова у коме је покренут Други српски устанак на Цвети 1815.године. Досадашња проучавања црквене уметности рудничко-таковског краја у раздобљу од 18. века до савременог доба, створила су темељ за нова шира сагледавања материјалне културе овог подручја. Обим истраживања условио је начин саопштавања резултата вишегодишњег теренског рада историчара уметности Ане Ранковић и археолога Ане Цицовић. Стога је први том приређен за публиковање посвећен ризницама парохијских цркава рудничко-таковског краја. Овај јединствени истраживачки напор резултирао је извесно првом сакралном топографијом материјалне културе одређене области. Материјалност цркава рудничко-таковског краја чине покретне иконе те уметнички израђени богослужбени предмети, текстилије, књиге, документи печати, а понекад и техничка помагала. Заоставштина првих десет цркава горњомилановачке општине веродостојно осликава динамику промена у визуелној култури и стварности Српске Цркве и целокупног друштва од краја 18. па све до 20. века. Сакупљена грађа из украшених Јеванђеља минеја, псалтира, требника и бројних других сачуваних књига штампаних претежно од 18. до 20. века уз поједине старије истовремено представљају аргументацију о писмености српскога свештенства у вековима туркократије. Нека од значајних открића су: сребрна дарохранилица из цркве у Горњем Милановцу, филигранског крст митрополита Михаила из 19. века, ложица за Свето Причешће приложена Цркви Свете Тројице у Мајдану, престони крст од сребра и бројни други предмети. Проф. др Даутовић је указао на значај упознавања богослужбених прилика и културног материјалног наслеђа посебно за млађе свештенство. Први том је израђен са јако квалитетним илустрацијама свих богослужбених предмета из цркава са подручја рудничко-таковског краја. На крају свог излагања др Даутовић се срдачно захвалио ауторима, похваливши њихов труд и рад уз најаву другог тома који ће обухватити манастире и њихове знаменитости са њиховог подручја. Представници музеја на крају су се посебно захвалили на посети, помоћи и сарадњи свештенству горњомилановачког храма. По завршеној презентацији представници музеја су приредили пригодан коктел, док су присутни радосно евоцирали утиске у нади на поновно скорије дружење и објављивање другог дела “Ризнице рудничко-таковског краја“. Ђакон Миладин Милуновић
Благовештењска свечаност у Пожеги
У дану када Православна Црква прославља почетак нашег спасења и објаву вечне Тајне Богочовека, празник Благовести, општина Пожега обележава свој Дан. Традиционално, а као посебан вид јавног признања за постигнуте резултате и достигнућа у свим областима стваралаштва од значаја за унапређење, развој и афирмацију општине Пожега, а поводом Дана општине Пожега, Скупштина општине Пожега додељује признања у виду: Повеља, Плакета са грбом Општине, Похвала и Награда у новчаном износу. Први пут од установљења ових признања, добитник једног од њих је свештеник. Пречасном протојереју Божу Главоњићу, старешини цркве у Пожеги, додељена је Плакета са грбом Општине. Ова Плакета заслужена је неуморним трудом и залагањем оца Божа на унапређењу и изграђивању како храмова у Пожеги, тако и читаве црквене заједнице. Посвећеност сваком човеку, прикупљање помоћи за оне којима је најпотребнија, опремање кућа, па чак и обезбеђивање радних места и извора егзистенције за најугроженије, уз наравно старање да и сами храмови у граду Пожеги, буду на понос свих њених житеља и незаобилазни део сваке пожешке разгледнице, само су неке од врлина које су челници Општине препознали приликом делегирања лауреата. Да оваква посвећеност и истинско пастирско служење оца Божа нису само нешто тренутно и пролазно, већ основне карактерне црте његове личност сведочи и чињеница да је слично признање, опет поводом Дана општине, добио и од Скупштине општине Рашка, 27. новембра 2012. Тада је отац Божо службовао на територији општине Рашка и био први одликовани клирик у историји те општине. Треба рећи да је рад Црквене општине Пожега и њених клирика препознат од Општине Пожега и 2007. када је овој црквеној општини додељена Повеља општине Пожега. Ипак овога пута је препознат конкретан појединац и његово залагање и труд. Поносни смо и на нашу суграђанку, кћерку проте Крсте Лазића, Милицу, која је добитница Награде у новчаном износу коју је стекла марљивим учењем и пожртвованим радом у Пољопривредној школи са домом ученика „Љубо Мићић” у Пожеги, као најбољи ученик своје генерације. Добитницима, пречасном проти Божу и госпођици Милици честитамо на заслуженим признањима уз молитве Господу да им дарује снаге и мудрости да своје успехе наставе да нижу на добробит Цркве и славу Божију али и лични напредак у сваком добру. Саша Варагић, дипл. теолог
Исповест свештенства црногорског намесништва
Исповест свештенства и служење Литургије Пређеосвећених Дарова били су повод за окупљање свештеника црногорског намесништва 6. априла 2022. године у Цркви Светог Успења Пресвете Богородице у косјерском селу Ражани, чији је свештеник Благоје Гавриловић угостио свештенство и духовника задуженог за исповест, протосинђела Германа Авакумовића, настојатеља Манастира Раче. По завршетку Свете Тајне Исповести приступило се служењу Литургије Пређеосвећених Дарова коју је служио протојереј Мирослав Јанковић, парох маковишки, уз саслуживање ђакона Јована Стевановића. Атмосфера хришћанске љубави и заједништва настављена је и у просторијама парохијског дома где је братство топло дочекано од стране домаћина и његове породице. Архијерејски намесник протонамесник Жељко Пантелић овом приликом је повео разговор на теме које се тичу литургијског живота парохија. Јереј Благоје Гавриловић
Портрет Библиотеке Српске Патријаршије
У уторак, петог априла, у краљевачкој Библиотеци уприличено је предавање у оквиру програмског серијала „Водич кроз установе културе“. Представљена је Библиотека Српске патријаршије, а о њеном историјату, активностима данас, као и пројектима које реализује говорио је др Зоран Недељковић, управник. Први темељи Библиотеке Српске патријаршије положени су још у првој деценији тринаестог века када су Свети Сава и Свети Симеон положили прве рукописне књиге у ризницу манастира Хиландара, у којој су биле преписиване и сакупљане, а углавном су биле богослужбеног карактера. Историјски догађаји условили су да те прве збирке рукописних књига Архиепископије, па Патријаршије српске, пређу пут од манастира Хиландара, Жиче, Пећке Патријаршије, Сент Андреје, Сремских Карловаца до Београда. У институционалном смислу, настанак Библиотеке Српске патријаршије, везује се за време после Велике сеобе Срба 1690. године, када је патријарх Арсеније III Чарнојевић понео са собом из Пећке патријаршије одређен број богослужбених и других вредних књига. Након његове смрти 1706. године, у Сент Андреји, из патријархове заоставштине књиге су пренете у Сремске Карловце и тај фонд се сматра почетним у смислу институционалног формирања Библиотеке. Потоњи поглавари Српске цркве, са љубављу и пажњом односили су се према Библиотеци која се стицајем историјских околности формирала и у Сремским Карловцима и у Београду. Током Другог светског рата, окупаторске усташке власти имале су циљ уништење Библиотеке и њених фондова, али су они сачувани интервенцијом појединих хрватских интелектуалаца, који су знали њихову вредност. За враћање књига из Загреба после рата велике заслуге припадају др Радославу Грујићу, тадашњем управнику Музеја СПЦ. Одређен број књига, на пример читава збирка из области медицине, никада није враћена. Библиотека Српске патријаршије данас има фонд са више од 120.000 књига и више од 400.000 часописа; од самог почетка основу фонда чине легати, пре свега патријараха и архијереја, потом знаменитих Срба који су поклањали библиотеци своје личне збирке. Такође, има збирку од 471 ћириличне рукописне књиге, које припадају периоду између XIV и XVIII века. Зоран Недељковић нарочиту пажњу посветио је пројектима, које је иницирао и у које је установа на чијем је челу укључена, а реализују се са благословом Светог архијерејског синода и под покровитељством Министарства за културу и информисање, Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама и Управе за сарадњу са дијаспором. Најпре, то је пројекат Истраживање и објављивање српских рукописа у иностранству, покренут 2009. године. Поред Библиотеке Српске патријаршије, реализују га стручњаци са Православног богословског и Филозофског факултета Универзитета у Београду, из Народне библиотеке Србије и Библиотеке Матице српске. До сада су истражени рукописи у Чешкој, Словачкој, Мађарској, Пољској, Аустрији, Француској, а у току је истраживање у Италији. Недељковић је цитирао је А. А. Турилова, руског академика и историчара, да се српска рукописна баштина налази у самом врху европске и светске рукописне баштине и подвукао да је она тапија наше писмености, доказ постојања развијених српских средњовековних културних центара. Библиотека Српске патријаршије реализује данас још осам великих пројеката, међу којима су: Научни опис рукописа из Библиотеке Српске патријаршије, Прилози за историју српског народа у Словачкој, Хронике грофа Георгија Бранковића, матична делатност Библиотеке Српске патријаршије (од 2016. године); изузетну сарадњу има са националним библиотекама Русије и Француске. Врло занимљиво и садржајно излагање др Зоран Недељковић закључио је са визијом да Библиотека Српске патријаршије треба да буде место „распрострањенија књижества и просвештенија народа сербског“, како је још 1826. године рекао Јован Хаџић, један од оснивача Матице српске. Текст: Катарина Јаблановић Фотографије: Иван Спасојевић
Света Архијерејска Литургија у Манастиру Вољавчи
Четврте недеље Часног поста, коју је Црква Христова посветила Светом Јовану Лествичнику, Његово Преосвештенство Епископ жички Господин Јустин, служио је Свету Архијерејску Литургију у Манастиру Вољавчи код Краљева. Његовом Преосвештенству су саслуживали архијерејски намесник љубићки протојереј Никола Вучетић, парох прељински, протојереј Саша Станишић, парох катршки, протонамесник Александар Пешић, парох мрчајевачки јереј Милован Вучковић, парох бреснички, као и ђакон Стефан Симић. Након прочитаног Светог Јеванђеља, Епископ се обратио сестринству манастира и верном народу беседом, у којој је истакао да смо, милошћу Божијом прешли половину поста, али да нам се још ваља трудити и борити, да са Господом сабирамо оно што нам недостаје. Епископ је подсетио да су богослужења у току Великог поста другачија, умилна и покајничка. – Када трудом у љубави, истини и честитости, душу своју предамо Истинитом Богу, онда Господ дарује да се испуњавамо Духом Светим. Када Њега задобијемо у овом животу, по речима Светих Отаца, онда нам није страно ниједно добро. Јер само оно што је добро нас поставља пред Господа и то остаје за вечност, рекао је Владика. – Ову недељу Црква је посветила великом светилу Цркве Божије Светом Јовану Лествичнику, који је на молбу и позив игумана Јована Раитског, написао књигу Лествица, што значи лестве, степенице, којима се ми уздижемо до неба. Прва од тридесет врлина јесте одрицање од мишљења и живота овога привременог света. Не одричемо се самог света, јер живимо у свету, али не прихватамо оно што свет истиче као вредно. Људи теже да се забаве, да стекну материјално да би лагодно живели, а наш живот овде на земљи, није зато да бисмо лагодно живели и завршили свој живот. У овом свету се морамо трудити да наш живот испунимо Богом, испунимо Истином, испунимо благочешћем. То је наш основни задатак, да се трудимо да задобијемо Царство Небеско, истакао је Епископ. Своју беседу Владика Јустин је завршио рекавши да свако од нас треба да се обрати Господу молитвом да нам дометне вере, да уђе у нас и да просветли нашу таму – то је философија нашег живота. Након причешћа верног народа и завршетка Свете Литургије, уследила је трпеза љубави, коју је сестринство манастира са игуманијом Теодором, припремило за све присутне. Милош З. Јелић, вероучитељ
Ибарске новости: Свети Лука Кримски, “Како данас сачувати љубав?“
„Ако језике човјечије и анђеоске говорим, а љубави немам, онда сам као звоно које јечи, или кимвал који звечи“, говори свети апостол Павле (1. Кор. 13:1).Ако имамо дар пророштва и велико знање, и ако имамо веру која помера планине, а немамо љубави, ми смо ништа. Ако сву своју имовину раздамо сиромасима и дамо тело на спаљивање, а љубави немамо, ништа смо. То је оно што је љубав. Ако љубави нема, ма колико савршени били, ништа смо. Љубав је све, јер све што је Господ Исус Христос рекао, што је учинио у данима свог земаљског живота, а пре свега што је открио на Голготи, јесте непрекидна велика беседа о љубави. То значи да је љубав нешто што се увек мора тражити, истрајно, стално. Стећи љубав је главни и највећи задатак нашег живота, јер само тако можемо да се приближимо Богу, да постанемо савршени, као што је савршен Отац наш Небески. А како приступити Богу без љубави? Без тога смо бескрајно далеко од Њега. Љубав је оно што су сви свети гајили у свом срцу, оно што је дато од Бога као највећи дар благодати Божије за испуњење Христових заповести. Има срећних људи који су рођени са меким, кротким, љубазним срцем; њима је лакше постићи хришћанску љубав у свом животу него свима осталима, посебно оним несрећницима који су рођени грубог, суровог срца, мало способних за љубав. Ако се човек родио са кротким срцем, треба још много да издржи, да прође пут страдања на Крсту, да се у његовом срцу блиставим пламеном распламса љубав Христова; он мора и да умножи ову љубав која му је дата. Хришћанска љубав испуњавала је срца људи у давна времена, посебно у време апостола, када су се људи волели као браћа, испуњавајући заповест Христову. Господ би за њих могао рећи: „По томе ће сви познати: да сте моји ученици ако будете имали љубав међу собом.“ (Јован 13:35). А сад, где је сада љубав, ко ће је наћи у овом светском метежу? Доћи ће страшно време, о коме говори Господ, указујући на знаке свог другог доласка: „И тада ће се многи саблазнити, и издаће један другога и омрзнуће један другога. И изићи ће многи лажни пророци и превариће многе. И зато што ће се умножити безакоње, охладњеће љубав многих.“ (Мт. 24:10-12). Ово видимо у нашем времену, то је оно што нас мучи и раздире срца. Видимо много људи који се мрзе, издају, у чијим се срцима од љубави нема ни трага. Тешко је, неподношљиво тешко живети, видети да уместо љубави Христове хара мржња, међусобна мржња. Какав ужас, неизрецив ужас смо доживели тако недавно, када је народ који исповеда Христа, у савезу са другим такође хришћанским народима – немачким народом – чинио таква злодела, такве злоупотребе закона љубави, какве свет није видео. Шта је остало од закона љубави у тим зликовцима који су децу и старце живе закопавали у земљу, разбијали главе новорођенчади о камење, истребили десетине милиона људи? Где је љубав? Од ње није било ни трага, љубав је заборављена. Уместо по закону Христове љубави, свет живи по закону свеопштег непријатељства. Ко прати шта се дешава у свету, задрхти када види како тријумфује најсатанскија неистина, како велике силе подстичу политичко насиље које заслужује дубоку осуду. А око нас? Живети у граду опасније је него у густој шуми, јер у граду има много разбојника, пуних злобе и мржње. Јер људи у граду – и они крштени, који су некада били хришћани – постали су још немилосрднији, опаснији и од дивљих животиња. Гази се света љубав, гази се прљавим чизмама, гази се Јеванђеље Христово, о љубави нико не жели да чује. Шта да радимо, како да будемо? Хоћемо ли и ми постати вукови, којих има толико около? Наравно да не. Љубав Христова мора се сачувати до другог доласка Господа Исуса Христа, љубав Христова мора се сачувати у срцима малог стада Христовог, и оне страхоте живота, страхоте неправде, погажене љубави, које видимо свакодневно, треба да нас подстакну да у нашим срцима запалимо свету љубав Христову. Како то учинити, коме се љубав даје? Само онима који испуњавају заповести Христове, који иду уским путем страдања, не скрећући са овог пута, ма какво страдање и прогон прети. Иди, иди, иди бескрајно овим крсним путем, иди не осврћући се, иди ка светлости Христовој. Ако се упорно и непрестано крећемо ка Светлости, онда ћемо и ући у њу. Како можете да волите људе који нас муче: лопове, разбојнике, силоватеље? То је могуће, можда не у потпуности, али бар у малој мери. Размислите шта је сажаљење? Ово је један од облика љубави светитеља. Зар не треба свим срцем да се сажалимо на људе који су одбацили Христа, који иду путем погибељи, који иду свом оцу, ђаволу? Зар не би требало да нам их буде жао? Немогуће их је волети чистом, потпуном љубављу, али их је могуће сажаљевати, јадикујући у срцу што су ови несрећници на путу смрти. Ако не проклињемо ове људе, испунићемо закон Христов и у односу на њих. Знате ли да су великог Светог Серафима Саровског напали разбојници, неколико сељака из села у близини манастира, претукли га, смрскали му лобању, поломили му ребра тако да је изгубио свест и неколико пута лежао у манастирској болници? Како је реаговао на разбојнике? Били су ухваћени, предати суду, а монах Серафим је са сузама молио да их не кажњавају, већ да их пусте. Плакао је, сажаљевао их је и на тај начин их је волео. Такво сажаљење показивало је доста других светитеља. Тако су се светитељи односили према онима који су им чинили велика зла. Дакле, сам Бог толерише грешнике, чак је претрпео тако страшног разбојника као што је свети Варвар разбојник, који је убио три стотине људи, а затим се покајао, принео Богу такво покајање какво се не може замислити, и Бог му је опростио, заволео га, чак и добио од Њега дар да чудотвори. Сам Господ је толико дуготрпељив према тешким грешницима, а како се ми усуђујемо да их мрзимо и проклињемо? Требало би да их сажаљевамо, а то је такође један од облика љубави. Ако можемо сажаљевати убице, зликовце, шта онда рећи о лакшим грешницима,
Слава Манастира Благовештење у Овчар Бањи
Сва наша вера почива на Светом Јеванђељу, а Јеванђеље на грчком значи благу вест. Вера дакле, заснована на томе да све што Господ проповеда – јесте блага вест. Утемељено на Светом Писму и вековном искуству Свете Цркве, верујемо да нема лоше вести, да је све на чудесан начин постало – добро веома. Чудесан је тај дан Благовести који обилује поукама и благодаћу и окупља изнова верни народ, то мало стадо Христово у своје богомоље. Светом Архијерејском Литургијом коју је служио Епископ жички господин Јустин и ове године је, великим народним сабрањем, обележена слава Манастира Благовештење у Овчар Бањи. Епископу су саслуживали: архимандрити Тихон (Ракићевић), Дамјан (Цветковић), Сава (Илић) и Тимотеј (Миливојевић), затим јеромонах Иларион, протојереји Мирослав Петров, Александар Грујовић и Милан Филиповић, као и ђакон Стефан Симић. На овом молитвеном сабрању окупило се и бројно монаштво Епархије жичке из манастирâ: Студеница, Вујан, Преображење, Вазнесење, Сретење, Никоље, Јовање, Успење, Ваведење, Каменац, Јежевица, Вољавча. Литургијском благољепију је допринело и наизменично појање протопсалта Ивана Трајковића и сестара Манастира Благовештење. Након Свете Литургије, послужена је трпеза љубави коју је припремила игуманија са сестрама и овогодишњим колачарима. Молитвена жеља свих сабраних, је да се благослов и молитве Пресвете Богородице, излију на сваку душу која у помоћ призива име Божије. А како нас светитељи опомињу, треба да се сећамо свакога дана да смо слуге Онога који нам је благовестио, Онога који нас је ослободио. Чули смо како Свети aрхангел Гаврило говори Пречистој Дјеви Марији: „Оно што ће се од Тебе родити, назваће се Син Божији.“ Господ жели да се променимо, да око нашег ума буде очишћено, да свуда видимо добро. Оно што треба увек да имамо пред собом, јесте да је Господ и највећег непријатеља победио – смрт. И то увек треба да имамо као мотив за нашу личну борбу, да никад не клонемо. У свима нама постоји сведочанство љубави Божије која је у Христу Исусу, и која нас стално сабира. Нека би живот наш био стално стајање пред Благовестима, стална свест о томе да нам је добра вест донесена, а ми да се потрудимо да сведочимо благовести другима и да наш живот буде блага вест свим људима, те да тако служећи Господу, постигнемо меру раста пуноће Христове, у заједници у Цркви и да га славимо и сада на земљи, а и у вечности заједно са Оцем и Сином и Светим Духом, кроза све векове, Амин. Монахиња Параскева (Парошки)
Освећење Основне школе “Свети Сава“ у Рибници
У четвртак, 7. априла, када прослављамо празник Благовести, свештеници Храма Светог Саве у Краљеву, протојереј-ставрофор Ненад Илић, старешина храма Радоја Сандо и протонамесник Новица Благојевић, посетили су нову зграду ОШ „Свети Сава” у Рибници и том приликом извршили чин освећења. Чину освећења присуствовао је директор школе Звонко Љубисављевић са запосленима. Овом приликом освећене су и благосиљане све просторије у новој згради. Присутнима ове образовно-васпитне установе обратио се свештеник Радоја Сандо, истакавши оца нашег Светог Саву као пример на који треба се угледамо, на његов подвиг и труд који се огледају у љубави и човекољубљу, а то је сигуран пут који води у заједницу са Богом. На крају се присутнима обратио и директор школе Звонко, који се захвалио свештеницима на доласку и освећењу школе и истакао да је ово велики благослов за нашу школу. Вероучитељ Милутин Лекић
Представљање публикације “Ризнице цркава рудничко-таковског краја“ у Г. Милановцу
У четвртак 07. априла 2022. године на празник Благовести у Горњем Милановцу у Музеју са почетком у 19. часова представљена је публикација “Ризнице цркава рудничко-таковског краја“. Публикација је реализована благословом Његовог Преосвештенства Епископа жичког Г. Господина Јустина и уз финансијску подршку Министарства културе и информисања Републике Србије. На самом почетку госте је поздравио директор Музеја Александар Марушић, посебно се захваливши Епископу Јустину који је својим благословом омогућио вишегодишње истраживање Музеја. Иначе, представљању публикације је присуствовало свештенство Храма Свете Тројице у Горњем Милановцу на челу са архијерејским намесником таковским протојерејом Драганом Ђоремом. После уводне речи директора Музеја, присутне госте је поздравио отац Драган Ђорем, који је пренео духовне поздраве Епископа Јустина, а потом нагласио изузетну важност једног оваквог дела. Он се захвалио у име свих црквених општина и цркава директору музеја и свима који су радили на овом важном и великом пројекту изневши велике похвале за такав труд и дело. Аутори “Ризнице цркава рудничко-таковског краја“ су Ана Ранковић и Ана Цицовић. О самом делу говорио је историчар уметности др Вук Даутовић, иначе рецензент овог дела и професор Филозофског факултета. Истраживана област рудничко-таковског краја подразумева у географском смислу подручје које данас покрива општина Горњи Милановац. Њен назив одређен је спрам два препознатљива топонима, Рудника као највеће планине у Шумадији и Такова у коме је покренут Други српски устанак на Цвети 1815.године. Досадашња проучавања црквене уметности рудничко-таковског краја у раздобљу од 18. века до савременог доба, створила су темељ за нова шира сагледавања материјалне културе овог подручја. Обим истраживања условио је начин саопштавања резултата вишегодишњег теренског рада историчара уметности Ане Ранковић и археолога Ане Цицовић. Стога је први том приређен за публиковање посвећен ризницама парохијских цркава рудничко-таковског краја. Овај јединствени истраживачки напор резултирао је извесно првом сакралном топографијом материјалне културе одређене области. Материјалност цркава рудничко-таковског краја чине покретне иконе те уметнички израђени богослужбени предмети, текстилије, књиге, документи печати, а понекад и техничка помагала. Заоставштина првих десет цркава горњомилановачке општине веродостојно осликава динамику промена у визуелној култури и стварности Српске Цркве и целокупног друштва од краја 18. па све до 20. века. Сакупљена грађа из украшених Јеванђеља минеја, псалтира, требника и бројних других сачуваних књига штампаних претежно од 18. до 20. века уз поједине старије истовремено представљају аргументацију о писмености српскога свештенства у вековима туркократије. Нека од значајних открића су: сребрна дарохранилица из цркве у Горњем Милановцу, филигранског крст митрополита Михаила из 19. века, ложица за Свето Причешће приложена Цркви Свете Тројице у Мајдану, престони крст од сребра и бројни други предмети. Проф. др Даутовић је указао на значај упознавања богослужбених прилика и културног материјалног наслеђа посебно за млађе свештенство. Први том је израђен са јако квалитетним илустрацијама свих богослужбених предмета из цркава са подручја рудничко-таковског краја. На крају свог излагања др Даутовић се срдачно захвалио ауторима, похваливши њихов труд и рад уз најаву другог тома који ће обухватити манастире и њихове знаменитости са њиховог подручја. Представници музеја на крају су се посебно захвалили на посети, помоћи и сарадњи свештенству горњомилановачког храма. По завршеној презентацији представници музеја су приредили пригодан коктел, док су присутни радосно евоцирали утиске у нади на поновно скорије дружење и објављивање другог дела “Ризнице рудничко-таковског краја“. Ђакон Миладин Милуновић
Благовештењска свечаност у Пожеги
У дану када Православна Црква прославља почетак нашег спасења и објаву вечне Тајне Богочовека, празник Благовести, општина Пожега обележава свој Дан. Традиционално, а као посебан вид јавног признања за постигнуте резултате и достигнућа у свим областима стваралаштва од значаја за унапређење, развој и афирмацију општине Пожега, а поводом Дана општине Пожега, Скупштина општине Пожега додељује признања у виду: Повеља, Плакета са грбом Општине, Похвала и Награда у новчаном износу. Први пут од установљења ових признања, добитник једног од њих је свештеник. Пречасном протојереју Божу Главоњићу, старешини цркве у Пожеги, додељена је Плакета са грбом Општине. Ова Плакета заслужена је неуморним трудом и залагањем оца Божа на унапређењу и изграђивању како храмова у Пожеги, тако и читаве црквене заједнице. Посвећеност сваком човеку, прикупљање помоћи за оне којима је најпотребнија, опремање кућа, па чак и обезбеђивање радних места и извора егзистенције за најугроженије, уз наравно старање да и сами храмови у граду Пожеги, буду на понос свих њених житеља и незаобилазни део сваке пожешке разгледнице, само су неке од врлина које су челници Општине препознали приликом делегирања лауреата. Да оваква посвећеност и истинско пастирско служење оца Божа нису само нешто тренутно и пролазно, већ основне карактерне црте његове личност сведочи и чињеница да је слично признање, опет поводом Дана општине, добио и од Скупштине општине Рашка, 27. новембра 2012. Тада је отац Божо службовао на територији општине Рашка и био први одликовани клирик у историји те општине. Треба рећи да је рад Црквене општине Пожега и њених клирика препознат од Општине Пожега и 2007. када је овој црквеној општини додељена Повеља општине Пожега. Ипак овога пута је препознат конкретан појединац и његово залагање и труд. Поносни смо и на нашу суграђанку, кћерку проте Крсте Лазића, Милицу, која је добитница Награде у новчаном износу коју је стекла марљивим учењем и пожртвованим радом у Пољопривредној школи са домом ученика „Љубо Мићић” у Пожеги, као најбољи ученик своје генерације. Добитницима, пречасном проти Божу и госпођици Милици честитамо на заслуженим признањима уз молитве Господу да им дарује снаге и мудрости да своје успехе наставе да нижу на добробит Цркве и славу Божију али и лични напредак у сваком добру. Саша Варагић, дипл. теолог
Исповест свештенства црногорског намесништва
Исповест свештенства и служење Литургије Пређеосвећених Дарова били су повод за окупљање свештеника црногорског намесништва 6. априла 2022. године у Цркви Светог Успења Пресвете Богородице у косјерском селу Ражани, чији је свештеник Благоје Гавриловић угостио свештенство и духовника задуженог за исповест, протосинђела Германа Авакумовића, настојатеља Манастира Раче. По завршетку Свете Тајне Исповести приступило се служењу Литургије Пређеосвећених Дарова коју је служио протојереј Мирослав Јанковић, парох маковишки, уз саслуживање ђакона Јована Стевановића. Атмосфера хришћанске љубави и заједништва настављена је и у просторијама парохијског дома где је братство топло дочекано од стране домаћина и његове породице. Архијерејски намесник протонамесник Жељко Пантелић овом приликом је повео разговор на теме које се тичу литургијског живота парохија. Јереј Благоје Гавриловић
Портрет Библиотеке Српске Патријаршије
У уторак, петог априла, у краљевачкој Библиотеци уприличено је предавање у оквиру програмског серијала „Водич кроз установе културе“. Представљена је Библиотека Српске патријаршије, а о њеном историјату, активностима данас, као и пројектима које реализује говорио је др Зоран Недељковић, управник. Први темељи Библиотеке Српске патријаршије положени су још у првој деценији тринаестог века када су Свети Сава и Свети Симеон положили прве рукописне књиге у ризницу манастира Хиландара, у којој су биле преписиване и сакупљане, а углавном су биле богослужбеног карактера. Историјски догађаји условили су да те прве збирке рукописних књига Архиепископије, па Патријаршије српске, пређу пут од манастира Хиландара, Жиче, Пећке Патријаршије, Сент Андреје, Сремских Карловаца до Београда. У институционалном смислу, настанак Библиотеке Српске патријаршије, везује се за време после Велике сеобе Срба 1690. године, када је патријарх Арсеније III Чарнојевић понео са собом из Пећке патријаршије одређен број богослужбених и других вредних књига. Након његове смрти 1706. године, у Сент Андреји, из патријархове заоставштине књиге су пренете у Сремске Карловце и тај фонд се сматра почетним у смислу институционалног формирања Библиотеке. Потоњи поглавари Српске цркве, са љубављу и пажњом односили су се према Библиотеци која се стицајем историјских околности формирала и у Сремским Карловцима и у Београду. Током Другог светског рата, окупаторске усташке власти имале су циљ уништење Библиотеке и њених фондова, али су они сачувани интервенцијом појединих хрватских интелектуалаца, који су знали њихову вредност. За враћање књига из Загреба после рата велике заслуге припадају др Радославу Грујићу, тадашњем управнику Музеја СПЦ. Одређен број књига, на пример читава збирка из области медицине, никада није враћена. Библиотека Српске патријаршије данас има фонд са више од 120.000 књига и више од 400.000 часописа; од самог почетка основу фонда чине легати, пре свега патријараха и архијереја, потом знаменитих Срба који су поклањали библиотеци своје личне збирке. Такође, има збирку од 471 ћириличне рукописне књиге, које припадају периоду између XIV и XVIII века. Зоран Недељковић нарочиту пажњу посветио је пројектима, које је иницирао и у које је установа на чијем је челу укључена, а реализују се са благословом Светог архијерејског синода и под покровитељством Министарства за културу и информисање, Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама и Управе за сарадњу са дијаспором. Најпре, то је пројекат Истраживање и објављивање српских рукописа у иностранству, покренут 2009. године. Поред Библиотеке Српске патријаршије, реализују га стручњаци са Православног богословског и Филозофског факултета Универзитета у Београду, из Народне библиотеке Србије и Библиотеке Матице српске. До сада су истражени рукописи у Чешкој, Словачкој, Мађарској, Пољској, Аустрији, Француској, а у току је истраживање у Италији. Недељковић је цитирао је А. А. Турилова, руског академика и историчара, да се српска рукописна баштина налази у самом врху европске и светске рукописне баштине и подвукао да је она тапија наше писмености, доказ постојања развијених српских средњовековних културних центара. Библиотека Српске патријаршије реализује данас још осам великих пројеката, међу којима су: Научни опис рукописа из Библиотеке Српске патријаршије, Прилози за историју српског народа у Словачкој, Хронике грофа Георгија Бранковића, матична делатност Библиотеке Српске патријаршије (од 2016. године); изузетну сарадњу има са националним библиотекама Русије и Француске. Врло занимљиво и садржајно излагање др Зоран Недељковић закључио је са визијом да Библиотека Српске патријаршије треба да буде место „распрострањенија књижества и просвештенија народа сербског“, како је још 1826. године рекао Јован Хаџић, један од оснивача Матице српске. Текст: Катарина Јаблановић Фотографије: Иван Спасојевић
Света Архијерејска Литургија у Манастиру Вољавчи
Четврте недеље Часног поста, коју је Црква Христова посветила Светом Јовану Лествичнику, Његово Преосвештенство Епископ жички Господин Јустин, служио је Свету Архијерејску Литургију у Манастиру Вољавчи код Краљева. Његовом Преосвештенству су саслуживали архијерејски намесник љубићки протојереј Никола Вучетић, парох прељински, протојереј Саша Станишић, парох катршки, протонамесник Александар Пешић, парох мрчајевачки јереј Милован Вучковић, парох бреснички, као и ђакон Стефан Симић. Након прочитаног Светог Јеванђеља, Епископ се обратио сестринству манастира и верном народу беседом, у којој је истакао да смо, милошћу Божијом прешли половину поста, али да нам се још ваља трудити и борити, да са Господом сабирамо оно што нам недостаје. Епископ је подсетио да су богослужења у току Великог поста другачија, умилна и покајничка. – Када трудом у љубави, истини и честитости, душу своју предамо Истинитом Богу, онда Господ дарује да се испуњавамо Духом Светим. Када Њега задобијемо у овом животу, по речима Светих Отаца, онда нам није страно ниједно добро. Јер само оно што је добро нас поставља пред Господа и то остаје за вечност, рекао је Владика. – Ову недељу Црква је посветила великом светилу Цркве Божије Светом Јовану Лествичнику, који је на молбу и позив игумана Јована Раитског, написао књигу Лествица, што значи лестве, степенице, којима се ми уздижемо до неба. Прва од тридесет врлина јесте одрицање од мишљења и живота овога привременог света. Не одричемо се самог света, јер живимо у свету, али не прихватамо оно што свет истиче као вредно. Људи теже да се забаве, да стекну материјално да би лагодно живели, а наш живот овде на земљи, није зато да бисмо лагодно живели и завршили свој живот. У овом свету се морамо трудити да наш живот испунимо Богом, испунимо Истином, испунимо благочешћем. То је наш основни задатак, да се трудимо да задобијемо Царство Небеско, истакао је Епископ. Своју беседу Владика Јустин је завршио рекавши да свако од нас треба да се обрати Господу молитвом да нам дометне вере, да уђе у нас и да просветли нашу таму – то је философија нашег живота. Након причешћа верног народа и завршетка Свете Литургије, уследила је трпеза љубави, коју је сестринство манастира са игуманијом Теодором, припремило за све присутне. Милош З. Јелић, вероучитељ
Ибарске новости: Свети Лука Кримски, “Како данас сачувати љубав?“
„Ако језике човјечије и анђеоске говорим, а љубави немам, онда сам као звоно које јечи, или кимвал који звечи“, говори свети апостол Павле (1. Кор. 13:1).Ако имамо дар пророштва и велико знање, и ако имамо веру која помера планине, а немамо љубави, ми смо ништа. Ако сву своју имовину раздамо сиромасима и дамо тело на спаљивање, а љубави немамо, ништа смо. То је оно што је љубав. Ако љубави нема, ма колико савршени били, ништа смо. Љубав је све, јер све што је Господ Исус Христос рекао, што је учинио у данима свог земаљског живота, а пре свега што је открио на Голготи, јесте непрекидна велика беседа о љубави. То значи да је љубав нешто што се увек мора тражити, истрајно, стално. Стећи љубав је главни и највећи задатак нашег живота, јер само тако можемо да се приближимо Богу, да постанемо савршени, као што је савршен Отац наш Небески. А како приступити Богу без љубави? Без тога смо бескрајно далеко од Њега. Љубав је оно што су сви свети гајили у свом срцу, оно што је дато од Бога као највећи дар благодати Божије за испуњење Христових заповести. Има срећних људи који су рођени са меким, кротким, љубазним срцем; њима је лакше постићи хришћанску љубав у свом животу него свима осталима, посебно оним несрећницима који су рођени грубог, суровог срца, мало способних за љубав. Ако се човек родио са кротким срцем, треба још много да издржи, да прође пут страдања на Крсту, да се у његовом срцу блиставим пламеном распламса љубав Христова; он мора и да умножи ову љубав која му је дата. Хришћанска љубав испуњавала је срца људи у давна времена, посебно у време апостола, када су се људи волели као браћа, испуњавајући заповест Христову. Господ би за њих могао рећи: „По томе ће сви познати: да сте моји ученици ако будете имали љубав међу собом.“ (Јован 13:35). А сад, где је сада љубав, ко ће је наћи у овом светском метежу? Доћи ће страшно време, о коме говори Господ, указујући на знаке свог другог доласка: „И тада ће се многи саблазнити, и издаће један другога и омрзнуће један другога. И изићи ће многи лажни пророци и превариће многе. И зато што ће се умножити безакоње, охладњеће љубав многих.“ (Мт. 24:10-12). Ово видимо у нашем времену, то је оно што нас мучи и раздире срца. Видимо много људи који се мрзе, издају, у чијим се срцима од љубави нема ни трага. Тешко је, неподношљиво тешко живети, видети да уместо љубави Христове хара мржња, међусобна мржња. Какав ужас, неизрецив ужас смо доживели тако недавно, када је народ који исповеда Христа, у савезу са другим такође хришћанским народима – немачким народом – чинио таква злодела, такве злоупотребе закона љубави, какве свет није видео. Шта је остало од закона љубави у тим зликовцима који су децу и старце живе закопавали у земљу, разбијали главе новорођенчади о камење, истребили десетине милиона људи? Где је љубав? Од ње није било ни трага, љубав је заборављена. Уместо по закону Христове љубави, свет живи по закону свеопштег непријатељства. Ко прати шта се дешава у свету, задрхти када види како тријумфује најсатанскија неистина, како велике силе подстичу политичко насиље које заслужује дубоку осуду. А око нас? Живети у граду опасније је него у густој шуми, јер у граду има много разбојника, пуних злобе и мржње. Јер људи у граду – и они крштени, који су некада били хришћани – постали су још немилосрднији, опаснији и од дивљих животиња. Гази се света љубав, гази се прљавим чизмама, гази се Јеванђеље Христово, о љубави нико не жели да чује. Шта да радимо, како да будемо? Хоћемо ли и ми постати вукови, којих има толико около? Наравно да не. Љубав Христова мора се сачувати до другог доласка Господа Исуса Христа, љубав Христова мора се сачувати у срцима малог стада Христовог, и оне страхоте живота, страхоте неправде, погажене љубави, које видимо свакодневно, треба да нас подстакну да у нашим срцима запалимо свету љубав Христову. Како то учинити, коме се љубав даје? Само онима који испуњавају заповести Христове, који иду уским путем страдања, не скрећући са овог пута, ма какво страдање и прогон прети. Иди, иди, иди бескрајно овим крсним путем, иди не осврћући се, иди ка светлости Христовој. Ако се упорно и непрестано крећемо ка Светлости, онда ћемо и ући у њу. Како можете да волите људе који нас муче: лопове, разбојнике, силоватеље? То је могуће, можда не у потпуности, али бар у малој мери. Размислите шта је сажаљење? Ово је један од облика љубави светитеља. Зар не треба свим срцем да се сажалимо на људе који су одбацили Христа, који иду путем погибељи, који иду свом оцу, ђаволу? Зар не би требало да нам их буде жао? Немогуће их је волети чистом, потпуном љубављу, али их је могуће сажаљевати, јадикујући у срцу што су ови несрећници на путу смрти. Ако не проклињемо ове људе, испунићемо закон Христов и у односу на њих. Знате ли да су великог Светог Серафима Саровског напали разбојници, неколико сељака из села у близини манастира, претукли га, смрскали му лобању, поломили му ребра тако да је изгубио свест и неколико пута лежао у манастирској болници? Како је реаговао на разбојнике? Били су ухваћени, предати суду, а монах Серафим је са сузама молио да их не кажњавају, већ да их пусте. Плакао је, сажаљевао их је и на тај начин их је волео. Такво сажаљење показивало је доста других светитеља. Тако су се светитељи односили према онима који су им чинили велика зла. Дакле, сам Бог толерише грешнике, чак је претрпео тако страшног разбојника као што је свети Варвар разбојник, који је убио три стотине људи, а затим се покајао, принео Богу такво покајање какво се не може замислити, и Бог му је опростио, заволео га, чак и добио од Њега дар да чудотвори. Сам Господ је толико дуготрпељив према тешким грешницима, а како се ми усуђујемо да их мрзимо и проклињемо? Требало би да их сажаљевамо, а то је такође један од облика љубави. Ако можемо сажаљевати убице, зликовце, шта онда рећи о лакшим грешницима,