Рукоположење у Светосавском храму у Краљеву
Владики су, осим братства храма саслуживали и ђакон краљевачки Горан Вучковић и ђакон зајечарски Вук Јовановић који су се сабрали са нама како би учествовали у рукоположењу свога пријатеља Дарка Глукчевића за ђакона. Г-дин Дарко Глукчевић је дипломирани теолог и до сада се налазио на служби вероучитеља у Ужицу, док је његова супруга Милица, са којом има двоје деце, вероучитељица у Севојну крај Ужица. Рукоположење је увек велика радост јер се тако обнавља двехиљадугодишње ткиво Цркве Божије која ће остати на овој земљи све до другог и славног Доласка нашега Господа Исуса Христа. Након Свете Литургије, Владика Јустин је упутио очинске речи сабраној пастви, честитавши рукоположење ђакону Дарку. Владика је потом протумачио јеванђелске речи Христове Ја вас изабрах од света које смо чули у оквиру јеванђелског одељка прочитаног на Светој Литургији. Истакао је како сви, и верни народ и клир, живимо у свету и осећамо тегобе и патње овога света, и није нам дотужило да живимо овде, али смо сви заједно изабрани од овога света за нешто друго, за Царство Божије, и зато се трудимо да не живимо у складу са палошћу овога света, већ у складу са светлим и јеванђелским заповестима Христовим. Благодаћу Христовим се мењамо на боље, из дана у дан. И на таквом путу нема страшних урвина депресије и психичких проблема какви се множе на греховним путевима овога света без Бога. Ми се налазимо на путу који нас води из славе у славу и у гледање лица Божијег у Вечности Царства Божијег, рекао је Владика. Требало би споменути да је, све са ђаконом Дарком, коме Господ нека подари све благослове на путу ка Царству, ову Литургију служило пет ђакона. Ђакон Стефан Милошевски
Опело новоупокојеном протојереју Тому Величковићу (1935-2022)
Дана 14. маја 2022. када наша Света Црква прославља Светог пророка Јеремију, у Храму Светих апостола Петра и Павла у Мрчајевцима, служено је опело уснулом у Господу протојереју Тому Величковићу. Опелом је началствовао Архијерејски заменик протојереј-ставрофор Љубинко Костић уз саслужење Архијерејског намесника љубићког протојереја Николе Вучетића и мноштва активног и пензионисаног свештенства овог краја. Доста верног народа и чланова породице узело је учешћа у молитвеном сабрању над одром прота Томе. Раније током дана служена је Света Литургија. Протојереј Тома рођен је 18. октобра 1935. у богомољачкој породици Величковића у Доњој Горевници, где се учи првим хришћанским поукама и врлинама у кругу породичног дома. Основну школу је завршио у Мрчајевцима, а потом похађао Богословију Светог Саве у Београду. У својој вишедеценијској пастирској служби истакао се преданим радом на провереним му парохијама. Службовао је за кратко у Рамаћи, затим Трнави, потом Гунцатима и на крају у Мојсињу где се најдуже задржао и одакле је отишао у пензију 2000. године. У тешким временима за Цркву успео је да буде прави пастир својој пастви и да сведочи и шири Реч Божију, што се можда најбоље огледа у томе да је као надлежни парох послао 14 ђака у средње богословске школе. Они данас служе Светом Олтару и своме роду, а прве кораке у својим заједницама су начинили уз прота Тома. Након дуже болести, у среду 11. маја текуће године преселио се у наручје Господа нашег у свом дому у Мрчајевцима. За њим су остали супруга Мица, синови Драган и Зоран са породицама, унуци и многобројна родбина. Са надом у Васкрсење, у овим данима попразништва Васкрсења Господњег, призван је да у вечности служи Литургију са свима светима рода нашег и васцелог Православља! Вечан ти помен достојни блаженства брате и оче наш Томо! Христос васкрсе! Ваистину васкрсе! Јереј Саво Величковић
У Краљеву представљена књига “Синови Светог Саве“, аутора др Владимира Димитријевића
У склопу циклуса предавања који се Светосавском храму у Краљеву одржава са благословом Епископа жичког Г. Јустина, представљена је књига „Синови Светог Саве“. Публици се обратио аутор др Владимир Димитријевић, говорећи о Светом Владики Николају, Преподобном Јустину Ћелијском и Патријарху српском Павлу. Управо ове три личности из новије историје Српске Цркве представљају окосницу књиге којој је било посвећено вече, а која је ове године објављена у издању Catene mundi. Предавач је истакао да му је основна мотивација у састављању ове књиге била жеља да многе моменте и догађаје везане за ова три велика духовника читалачкој публици понуди на једном месту. Њих је представио у историјској сложености времена у коме су деловали, а где су сви оставили траг који до данас не бледи. Плодови њиховог рада су видљиви на сваком месту где су боравили, а догађаји из њиховог живота о којима сведоче савременици, као и списи које су оставили, представљају трајно благо Цркве које надахњује и надахњиваће многе генерације. Наводећи велики број мисли тројице богослова, предавач је закључио да је, уз све разлике, главна тачка њихове сличности и сусрета, Господ Исус Христос. Идуће предавање на тему „Псалтир – књига молитве“ биће одржано у суботу 21. маја у 19. 00. Говориће проф. др Ненад Божовић, доцент на Православном богословском факултету Универзитета у Београду. Протонамесник Александар Р. Јевтић
Ибарске новости: Вероучитељ Филип Зеленовић, “Размишљања на Томину недељу: Блажени чисти срцем, јер ће Бога видети“
Ево прође још једна недеља посвећена Светом апостолу Томи. Због догађаја који је се спомиње у ову недељу, апостол Тома понео је надимак ,,неверни“. Међутим, архетип неверног Томе лежи у свакоме од нас. Већина нас више не верује на реч чак ни најближим пријатељима и родбини док претходно не испита то сопственим чулима. ,,Стварно? Дај да видим. Да послушам. Да додирнем. Да анализирам. Док се сам не уверим – не верујем“. Ово је нарочито приметно у савременом свету, у којем се вера у људски разум, науку и технологију обоготворавају. Модеран човек као да губи моћ вере па и простог поверења другоме. Такав је и његов однос према Богу: ,,Све те приче из Библије су лепе и поучне, Али покажите ми ви тог вашег Бога, дајте да Га видим, да Га спознам било којим од пет чула, па ћу онда веровати да Он постоји“. Али, каже Христос за такав приступ затвореног срца и неспремног да поверује: „Чак и ако неко из мртвих устане и дође им, неће веровати“ Но, хајде најпре да се подсетимо овог симпатичног догађаја из Јеванђеља. По сведочењу Јеванђелисте Јована, Господ се на дан свога Васкрсења из мртвих најпре јавио Марији Магдалини крај гроба, а затим и десеторици апостола, прошавши кроз затворена врата и ушавши у собу у којој су боравили. Тома тада није био са њима. Кад је он стигао, Господ је већ био отишао. Остали апостоли испричали су своме другу све што су тог дана видели и чули, пренели му радосну вест како им се обратио васкрсли Учитељ и Господ. Тома је ту радосну вест засигурно чуо и од жена мироносица и од Луке и Клеопе, којима се Христос после васкрсења јавио на путу за Емаус. Али, реч најбољих пријатеља и њихова радост нису му били довољни да поверује да је његов Учитељ васкрсао. Тражио је да се у то увери сопственим чулима: и видом и слухом и додиром. ,,Док не видим на рукама Његовим ране од клинова, и не метнем руку моју у ребра Његова нећу веровати.“(Јн. 20:25) Шта му Господ на то одговара? Христос након осам дана опет чини исту ствар: пролази кроз затворена врата куће у којој су апостоли боравили и започиње разговор са њима и потом се обраћа Томи и каже: ,,Пружи прст свој амо и види руке моје; и пружи руку своју и стави у ребра моја, и не буди неверан него веран.“ И одговори Тома и рече му: ГОСПОД МОЈ и БОГ МОЈ! (Јн 20:27-28). Не желећи да изгуби свог ученика, Господ му чини по вољи. Због њега се други пут јавља aпостолима на исти начин. Међутим, Господ не истиче Томин пример као позитиван, већ наглашава: ,, Зато што си ме видео, поверовао си; блажени који не видеше а повероваше…“(Јн. 20:29). Ове речи Господње су упућене због нас јер је вера без физичке потврде знак дубоке љубави. То не значи да Господ не посведочује себе у нашим животима. Најчешће, нећемо пронаћи Бога у спољашњим чудима већ срцем које љуби Господа и коме се Господ јавља Својим споља невидљивим јављањима. Бог се, дакле, не открива емпиријским, научним, нити доказима у спољашњој средини, али се и те како јавља и открива онима који вером желе сусрет са Њим. Стога, и то треба рећи, људе који су заптили очи својих срца за Бога, који Бога не виде и не осећају, не осуђујемо, него осећамо жал због њих. Када би човек својевољно затворио очи и држао их затворенима да не види сунчеву светлост и потом поверовао да нема сунца, ни боја, ни светлости, код нас не би изазвао осуду, већ сажаљење због тога што свој живот проводи у мраку, без лепоте. На овакав начин треба посматрати и невровање у Бога. Јер Бог Својом добротом и љубављу на готово безброј начина, пројављује своју бригу према нама, орадошћује срца наша и теши их. Отуда нама спољни докази нису ни потребни (премда и творевина собом сведочи да је дело Нечије благости) нити они могу убедити људе који једноставно не увиђају бригу Божију о нама. Светлост Доброте Божије нас окружује и подстиче срца наша на благодарење и радост – они који не успевају то да увиде то чине на своју штету. А увидели они то или не сунце и даље сија и Светлост љубави Божије и даље сија и свему даје утеху, наду и радост. Било би страшно када би човек који је затворивши своје очи за светлост поверовао да светлост не постоји био у праву. Срећом није тако. Амин Вероучитељ Филип Зеленовић Извор: Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“ петак, 13. мај 2022. године
Слава Храма Светог Василија Острошког у Кованлуку
„Био си пример врлине твоме стаду, због тога виде Бог твоју добру намеру и постави те у Својој Цркви као пастира и ревносног архијереја, и по престављењу твоме сачува свето тело твоје нетрулежно, светитељу Василије: Зато као онај који има смелост, моли се Христу Богу, да спасе душе наше.“ Храм Светог Василија Острошког у краљевачком насељу Кованлук, данас је прославио велики празник и своју храмовну славу. Прослава је почела дан раније 11. маја 2022. године навечерјем празника у којој се служила велика вечерња служба са петохлебницом којом је начелствовао протојереј-ставрофор Ненад Илић, док су саслуживали протођакон Милутин Балтић, ђакони Стефан Милошевски и Стефан Медар, уз предивно појање појаца из Храма Светог Саве, Храма Светог Василија Острошког и бројних свештеника из Краљева. Овом прелепом догађају присуствовало је мноштво верног народа из Краљева и околине. Следећег дана радосно славље је настављено Светом Литургијом која је почела у 8 часова. Началствовао је архимандрит Дамјан (Цветковић), а саслуживали су протојереј Радоја Сандо, протонамесник Мирољуб Попадић, протојереј Иван Радовановић, поручник јереј Владан Вуковић, јереј Бојан Милошевић, као и ђакони из краљевачких храмова протођакон Милутин Балтић и ђакон Стефан Милошевски. Архимандрит Дамјан је одржао надахнуту беседу у којој је поручио како треба поштовати и славити величину коју представља наш светитељ, кога је Господ прославио нетрулежношћу Светих моштију. Такође, треба непрестано прибегавати Светом Василију за сваку утеху, за сваку помоћ, како би његовим Светим молитвама исцељени, учињени целовитим, могли да творимо оно чему нас учи Свето Јеванђеље и Света Црква. Само тако можемо се удостојити да будемо заједно са Светим Василијем Острошким, свим српским светитељима и свима Светима у Царству Небеском и непрестано славимо Оца и Сина и Духа Светога. Красоти богослужења својим појањем допринели су појци Храма Светога Саве, као и појци Храма Светог Василија Острошког. На Литургији су били присутни и многобројни свештеници из свих краљевачких храмова. Такође, били су присутни бројни привредници, представници школства и Војске нашег града. Славље је настављено током целог дана, док су реке верника из ближе и даље околине посећивале храм и узносиле молитве, а завршено је у 17 часова вечерњим богослужењем и читањем Акатиста Светоме Василију од стране протонамесника Марка Петровића, док је порта и даље била испуњена верним народом наше Свете Цркве. Нека Господ посредством Светог Василија услиши молитве свих верних. Вероучитељ Марко Пауновић
Патријарх српски г. Порфирије на празник Светог Василија Острошког богослужио у Горњем манастиру Острогу
Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије служио је 12. маја 2022. године, на празник Светог Василија Острошког, свету Литургију у Горњем манастиру Острогу, у склопу прославе великог јубилеја Српске Православне Цркве – 350 година од престављења Светог Василија Острошког. Саслуживали су високопреосвећена господа митрополити крфски, паксонски и Диапонтијских острва Нектарије и црногорско-приморски Јоаникије и преосвећена господа епископи жички Јустин, милешевски Атанасије, западноамерички Максим, источноамерички Иринеј, крушевачки Давид, тимочки Иларион, буеносајрески и јужноамерички Кирило, захумско-херцеговачки Димитрије, ваљевски Исихије, будмиљанско-никшићки Методије, ремезијански Стефан и полошко-кумановски Јоаким, са многобројним свештенством из више епархија у молитвеном учешћу хиљада верника. Његова Светост је након читања Јеванђеља произнео беседу: „Христос васкрсе! Ваистину васкрсе Господ, браћо и сестре! Радујмо се, јер је то реч Господња која је упућена мироносицама женама, јер је Господ препознао у њиховој души љубав, љубав према Богу читавим бићем, па је зато и могао рећи да је радост оно што произилази из љубави. Та радост је дар Божји. Браћо и сестре, ми данас овде сабрани, радујмо се, јер смо у близини Божјој, јер смо на месту где се налази човек Божји, где су мошти Светог Василија Острошког који је читавог себе и све оно што је имао претворио у љубав, у љубав према Богу и у љубав према ближњима до мере да је био спреман у потпуности да распне себе за Христа, да не гледа на то што треба да улаже напоре даноноћне, да не гледа на то што га неко презире и одбацује, да не гледа на то што га неко гони, знајући да у свему, у њему и око њега јесте прст Божји и промисао Божја! Промисао Божја јесте израз љубави Божје. Заправо, у свему и на сваком месту показујући смирење учинио је себе плодним, пребогатим, изобилним сасудом Божјим. Постао је светац, светитељ Божји, такав да и ми данас, и не само ми, него и људи са свих страна света овде притичемо тражећи утеху, тражећи подршку, тражећи помоћ и исцељења од разних недуга, болести и проблема. Свако ко је дошао, отишао је одавде другачији. Сваком се десило нешто суштински, тако да то што се десило нити може да разуме, акамоли да изнесе и објасни било коме, јер благодат Божја јесте тајна, не у смислу нечег што је скривено, него у смислу догађаја који превазилази ум, разум и срце. Браћо и сестре, долазимо на ово место знајући шта је воља Божја, знајући да је воља Божја, како сам Господ Христос каже, да они који верују у Њега имају живот вечни! То је воља Божја. Када дођемо овде све нам је јасно. Јасно нам је да нисмо само људи који су створени само за материјални живот, да нисмо само месо, крв и кост, да нисмо само, дакле, материја. Овде када дођемо знамо да смо сложено, а опет јединствено, биће. Знамо да је темељ, садржај, суштина и смисао нашег постојања духовна страна наше личности и нашег бића. Знамо да све што постоји, па и наше тело, позвано је да буде духовно, као и да ми имамо разне дарове и способности, имамо дарове и таленте да стварамо и материјално и опипљиво, материјалну културу, али и да то треба да буде прожето духовним вредностима. Све што стварамо, не само онда када се молимо у тајности срца свог, треба да буде створено у славу Божју, да буде узнесено као уздарје Богу. На тај начин Господ даје смисао и материјалном, даје му његову духовну страну и перспективу. Тако све постаје духовно. И тело је позвано да постане духовно. Треба ли нам доказ за то? Па ево доказа: то су мошти светих, то је Свети Василије Острошки. Светитељи Божји, баш онакви какав је наш Светац, потврђују и показују да је човек саздан као духовно биће. Господ оне који испуњавају Његове заповести, испуњавају Његову вољу, просвећује и освећује тако да и кад оду Њему у сусрет, кад оду са овог света, остају да нама сијају, да нам буду утеха, да нам буду подршка, да када дођемо овде можемо и своје најскривеније мисли изнети пред скуте свеца, да можемо своје најдубље грехе, оно чега се стидимо, оно чега се бојимо ту, њему исповедити! И то ће остати ту. Отићи ћемо ослобођени. Отићи ћемо исцељени! Господ, дакле, у светитељима својим показује да смо створени да будемо духовна бића и то знамо, знамо када дођемо овде. Реч Божја јесте заповест за нас. То је Његов закон. Његове заповести нису укидање наше слободе, заповести које нису спутавање да чинимо оно што јесте нама дато као могућност да растемо, да показујемо љубав, да будемо ствараоци. Није Бог рекао: Не укради, не лажи, не убиј, не чини прељубе, не оговарај, не осуђуј, не мрзи… Није Бог изрекао те заповести зато што је хтео да нам забрани да живимо слободно, зато што је хтео да укине нашу слободу. Напротив! Када чинимо то све и многе друге грехе, ми постајемо робови греха, робови страсти, робови ђавола, а када слушамо заповест Божју, ми узимамо на себе оруђе слободе. Ослобађамо се, испуњавајући заповест Божју, свега онога што нас тишти, што нас чини немирнима, што нас чини исфрустриранима, што нам ствара депресију, што нам ствара психозу… Ослобађамо се, другим речима, тираније нечастивог. Дакле, онда када чинимо заповести Божје, ми, браћо и сестре, чинимо оно што је у складу са нашом природом, постајемо истински здрави. Није слобода у томе да чиним шта хоћу, јер могу чинити и оно што је лоше, као што знамо. И најчешће када чиним шта хоћу, а нисам то претходно проверио заповешћу Божјом која је записана у Јеванђељу, чиним погрешно. Ево нас опет и изнова у светом Острогу! Ево нас опет код Светог Василија да се вратимо себи, браћо и сестре, да препознамо шта то Бог од нас хоће, да се исповедимо, да се покајемо, да се хранимо Христом. Он је хлеб живота! Нама нема живота без Бога, без Христа! Можемо бити моћни, силни, велики, снажни, славни, успешни… да, али за малена! Можемо бити све то, а дубински несрећни, усамљени! Заправо, ослањајући се на погрешне принципе и вредности можемо се потпуно одвојити од себе, поробити у потпуну и тоталну самоћу. А онда када је Бог са нама,
Света патријарашка Литургија у Требињу
Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије началствовао је 11. маја 2022. године литургијским сабрањем у Саборном храму Преображења Господњег у Требињу (фотогалерија). Патријарху су саслуживали, уз домаћина Преосвећеног Епископа захумско-херцеговачког г. Димитрија, високопреосвећена и преосвећена господа архијереји Српске Православне Цркве: црногорско-приморски Јоаникије, жички Јустин, милешевски Атанасије, диселдорфски и немачки Григорије, источноамерички Иринеј, крушевачки Давид, тимочки Иларион, ваљевски Исихије, будимљанско-никшићки Методије и ремезијански Стефан. За певницом Преображењског храма смењивали су се требињски хорови Свети Василије Тврдошки и Острошки и Света Анастасија Српска. Након отпуста владика Димитрије се захвалио патријарху Порфирију на посети која је благодат на благодат и радост на радост у тренуцима када се Црква припрема да прослави Светог Василија, предавши Патријарху икону коју су, у знак уздарја на благослов и духовну радост коју је Његова Светост донела у херцеговачке крајеве, осликале сестре из манастира Петропавлово и манастира Рођења Светог Василија, који се налази на темељима родне куће Светог Василија. Патријарх Порфирије се прво захвалио на вери и љубави, појаснивши да љубав изгони страх, да је боравком и молитвом у Требињу изгнана свака и најмања сенка страха да српски народ и Црква могу бити изван крста, јер се у тајни крста пројављује и доминира тајна васкрсења. Литургији су присуствовали: викар за Бискупију требињско-мрканску дон Анте Лубурић, директор Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама Владе Републике Србије др Владимир Рогановић, начелник Одељења за односе са Српском Православном Црквом у Републичком секретаријату за вере Владе Републике Српске г. Дарио Дринић, делегација Општине Никшић са Градоначелником, представници Оружаних снага Босне и Херцеговине и представници Града Требиња и херцеговачких општина. Након Литургије у порти храма уприличен је културно-уметнички програм. Детаљније… Извор: www.spc.rs
Патријарх Порфирије: Свети Сава је положио темеље, изградио кућу за нас и покрио је и испунио сваком лепотом, испунио је Христом
Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије началствовао је 10. маја 2022. године, на дан када се Црква молитвено сећа на Спаљивање моштију Светог Саве, литургијским сабрањем у Вазнесењском храму манастира Милешеве. Саслуживали су Високопреосвећени Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије и преосвећена господа епископи жички Јустин, милешевски Атанасије, крушевачки Давид, тимочки Иларион, ваљевски Исихије, будимљанско-никшићки Методије, захумско-херцеговачки Димитрије и ремезијански Стефан, као и свештеници и свештеномонаси из више епархија Српске Православне Цркве. Својим појањем Божанску Литургију је увеличао Београдски мушки хор предвођен протођаконом Владимиром Руменићем. Својеврсном свенародном сабору присуствовали су принц престолонаследник Филип Карађорђевић са породицом, представници Исламске заједнице, локалних самоуправа Пријепоља, Прибоја, Нове Вароши и Сјенице, културних и јавних установа и велики број верних са простора Епархије милешевске. Након заамвоне молитве патријарх Порфирије је освештао славске дарове које су припремиле милешевске монахиње са својом игуманијом Аквилином. У наставку преносимо беседу Патријарха српског г. Порфирија у целини: -Браћо и сестре, велика је радост за све нас, архијереје наше помесне Цркве, да смо се данас, на празник Спаљивања моштију Светог Саве, у овој православној српској хришћанској светињи, што смо се сабрали на месту на којем су лежале мошти Светог Саве 360 година. Свих 360 година боравећи овде после свог блаженог уснућа Свети Сава је био матица, тачка ослонца, место окупљања и надахнућа многим и многим православним Србима. Исто тако, био је и тачка у којој су се окупљали многи који су имали смирену веру и истинску и праву потребу за Богом, а у исто време имали су неке своје недуге, неке своје проблеме, па су на ово место иако нису били православни хришћани долазили са таквим расположењем срца, молитвом се обраћали светитељу Божјем, а он их заступао по љубави својој свечовечанској пред Господом. Господ је због чистоте, лепоте и светости Светитеља Саве излазио њему у сусрет и помогао онима који су имали потребу. Дакле, независно од тога да ли су били део његовог рода, да ли су се молили на исти начин као и он, без обзира на то, светитељ Божји – а такви су сви угодници Божји – будући охристовљен, будући узрастао до мере раста Христове, у љубави пре свега, воли све људе, a у његовом срцу, у његовом наручју, у његовој близини за свакога има места. Tу близину, љубав његову и силу његове молитве доживи и осети свако ко његову љубав прихвата смирено и сa поверењем. Радост је велика, браћо и сестре, што се налазимо у дому Светог Саве, а за нас православне Србе то не значи ништа друго него да се налазимо у дому своме, јер Светитељ Сава је онај који је положио и темеље и изградио кућу и покрио је и испунио сваком лепотом, испунио је Христом за наше име и за нас. Зато је он и наше име и презиме, и наша кућа и наш дом, и наш најближи и онај који нас најбоље разуме, и онај који се неће плашити никакве силе од овог света да стане на чело сваке наше битке и борбе за добро, за истину, за правду и лепоту, за слободу у Христу. Светитељ Сава јесте онај који је бринуо о нашем роду на сваки начин, о свему што је спољашње. Нема то што јесте вредно да свој корен, своје семе, као печат на себи не носи име Светог Саве. Свети Сава је знао управо оно о чему нас данас у светом Јеванђељу обавештава апостол и јеванђелист Јован. Знао је да човеку није довољно да уреди само споља свој живот, да организује свој дом споља, своју авлију, своје село, свој град, своју земљу, иако је то наравно потребно. Зато је Свети Сава и писао Номоканон у којем даје правила која се тичу државног уређења, али Номоканон и о духовном, црквеном уређењу, јер је чуо срцем и прихватио читавим својим бићем Реч Христову да све што имамо, да све што јесмо, све што поседујемо – дар је Божји. Шта имаш што ниси добио? Било ко од нас, шта је ко од нас заслужио? Ми нисмо власници ни свог живота, а камоли нечега изван себе. Отуда Свети Сава на то подсећа својим животом и испуњава Реч Христову да човек не живи само о хлебу. Потребно је спољашње и потребан је ред у њему, поредак, да се зна ко је ко, ко је старији, а ко млађи, ко је учитељ, ко је ученик, ко је родитељ, ко је син. Све то треба да се зна и да се наравно држи, али то је само спољашње, јер ако нема оног унутрашњег узалудно је градити кућу ма колико она савршена била. Узалуд је човеку да је најлепши, најпаметнији и најбогатији, да му се сви диве, ако је изнутра празан, ако је љуштура, ако је, како каже велики апостол народа Павле, окречени гроб, ако нема у себи Бога. Данашње Јеванђеље нас подсећа на то да нам је потребна храна да преживимо, да смо људи који су гладни, да ниједан оброк није довољан да нас држи да будемо задовољни у току дана, да је потребна спољашња материјална храна да бисмо биолошки функционисали до тачке до које нам је Бог одредио да ћемо отићи одавде. Међутим, Господ каже да није довољно човеку да има само спољашњу храну. Ми зато и говоримо сваког дана молитву: Оче наш, хлеб наш насушни дај нам данас. Шта је тај хлеб насушни? Ко је тај хлеб насушни? То је живи Бог Христос. Зато нас Свети Сава овде у овој светињи и после спаљивања његових моштију у Београду храни Христом, упућује нас на Христа, поставио нас на пут Христов, показао и потврдио и подсећа да смо без Христа сам окречени гробови. Без Христа, без вере у Бога све што имамо безвредно је и бесмислено. Ако имамо Христа све има свој смисао. Зато ће и сам Господ рећи: Ако волиш оца или мајку више него мене, ниси мене достојан. Не жели да каже да не треба да волимо оца и мајку, брата и сестру и све људе. Наша љубав може и непријатеља претворити у брата. То је реч Христова. Дакле, треба да волимо све, али да волимо у Христу, да волимо пре свега Христа, јер онда ћемо све
Слава Саборног храма Светог Саве у Краљеву
У уторак 10. маја 2022. године, на празник Спаљивања моштију Светог Саве српског, Саборни храм Епархије жичке прославио је своју храмовну славу. Славље је отпочело свечаним литургијским сабрањем којим је началствовао архимандрит Дамјан (Цветковић), уз саслужење архимандрита Саве (Илића), као и многобројног свештенства из жичког и других намесништава наше Епархије. Певницу је водио протопсалт Иван Трајковић, док је хор наступао под диригентском палицом проф. Драгане Манојловић. Иако је био радни дан, велики број Краљевчана сабрао се да евхаристијским сабрањем прослави данашњи празник. Архимандрит Дамјан је у име Епископа жичког Господина Јустина честитао славу братству и заједници, а затим и беседио о данашњем празнику. – Данашњи празник није празник само овога храма или просвете, већ празник сваког православног Србина. Нема Србина који је православац, а да није и Светосавац. Спаљивање моштију Светог Саве је ојачало веру нашег народа, и постало још један пример силе Васкрсења која је изнад закона природе и сила овога света, истакао је архимандрит Дамјан. Светим Тајнама Христовим приступили су готово сви присутни на сабрању. Након Причешћа, уследило је резање славског колача и освећење кољива. По завршетку Литургије, старешина храма протојереј Радоја Сандо позвао је све присутне за трпезу љубави, па је славље настављено и у наредним сатима овог благословеног дана. Вероучитељ Филип Зеленовић
Рукоположење у Светосавском храму у Краљеву
Владики су, осим братства храма саслуживали и ђакон краљевачки Горан Вучковић и ђакон зајечарски Вук Јовановић који су се сабрали са нама како би учествовали у рукоположењу свога пријатеља Дарка Глукчевића за ђакона. Г-дин Дарко Глукчевић је дипломирани теолог и до сада се налазио на служби вероучитеља у Ужицу, док је његова супруга Милица, са којом има двоје деце, вероучитељица у Севојну крај Ужица. Рукоположење је увек велика радост јер се тако обнавља двехиљадугодишње ткиво Цркве Божије која ће остати на овој земљи све до другог и славног Доласка нашега Господа Исуса Христа. Након Свете Литургије, Владика Јустин је упутио очинске речи сабраној пастви, честитавши рукоположење ђакону Дарку. Владика је потом протумачио јеванђелске речи Христове Ја вас изабрах од света које смо чули у оквиру јеванђелског одељка прочитаног на Светој Литургији. Истакао је како сви, и верни народ и клир, живимо у свету и осећамо тегобе и патње овога света, и није нам дотужило да живимо овде, али смо сви заједно изабрани од овога света за нешто друго, за Царство Божије, и зато се трудимо да не живимо у складу са палошћу овога света, већ у складу са светлим и јеванђелским заповестима Христовим. Благодаћу Христовим се мењамо на боље, из дана у дан. И на таквом путу нема страшних урвина депресије и психичких проблема какви се множе на греховним путевима овога света без Бога. Ми се налазимо на путу који нас води из славе у славу и у гледање лица Божијег у Вечности Царства Божијег, рекао је Владика. Требало би споменути да је, све са ђаконом Дарком, коме Господ нека подари све благослове на путу ка Царству, ову Литургију служило пет ђакона. Ђакон Стефан Милошевски
Опело новоупокојеном протојереју Тому Величковићу (1935-2022)
Дана 14. маја 2022. када наша Света Црква прославља Светог пророка Јеремију, у Храму Светих апостола Петра и Павла у Мрчајевцима, служено је опело уснулом у Господу протојереју Тому Величковићу. Опелом је началствовао Архијерејски заменик протојереј-ставрофор Љубинко Костић уз саслужење Архијерејског намесника љубићког протојереја Николе Вучетића и мноштва активног и пензионисаног свештенства овог краја. Доста верног народа и чланова породице узело је учешћа у молитвеном сабрању над одром прота Томе. Раније током дана служена је Света Литургија. Протојереј Тома рођен је 18. октобра 1935. у богомољачкој породици Величковића у Доњој Горевници, где се учи првим хришћанским поукама и врлинама у кругу породичног дома. Основну школу је завршио у Мрчајевцима, а потом похађао Богословију Светог Саве у Београду. У својој вишедеценијској пастирској служби истакао се преданим радом на провереним му парохијама. Службовао је за кратко у Рамаћи, затим Трнави, потом Гунцатима и на крају у Мојсињу где се најдуже задржао и одакле је отишао у пензију 2000. године. У тешким временима за Цркву успео је да буде прави пастир својој пастви и да сведочи и шири Реч Божију, што се можда најбоље огледа у томе да је као надлежни парох послао 14 ђака у средње богословске школе. Они данас служе Светом Олтару и своме роду, а прве кораке у својим заједницама су начинили уз прота Тома. Након дуже болести, у среду 11. маја текуће године преселио се у наручје Господа нашег у свом дому у Мрчајевцима. За њим су остали супруга Мица, синови Драган и Зоран са породицама, унуци и многобројна родбина. Са надом у Васкрсење, у овим данима попразништва Васкрсења Господњег, призван је да у вечности служи Литургију са свима светима рода нашег и васцелог Православља! Вечан ти помен достојни блаженства брате и оче наш Томо! Христос васкрсе! Ваистину васкрсе! Јереј Саво Величковић
У Краљеву представљена књига “Синови Светог Саве“, аутора др Владимира Димитријевића
У склопу циклуса предавања који се Светосавском храму у Краљеву одржава са благословом Епископа жичког Г. Јустина, представљена је књига „Синови Светог Саве“. Публици се обратио аутор др Владимир Димитријевић, говорећи о Светом Владики Николају, Преподобном Јустину Ћелијском и Патријарху српском Павлу. Управо ове три личности из новије историје Српске Цркве представљају окосницу књиге којој је било посвећено вече, а која је ове године објављена у издању Catene mundi. Предавач је истакао да му је основна мотивација у састављању ове књиге била жеља да многе моменте и догађаје везане за ова три велика духовника читалачкој публици понуди на једном месту. Њих је представио у историјској сложености времена у коме су деловали, а где су сви оставили траг који до данас не бледи. Плодови њиховог рада су видљиви на сваком месту где су боравили, а догађаји из њиховог живота о којима сведоче савременици, као и списи које су оставили, представљају трајно благо Цркве које надахњује и надахњиваће многе генерације. Наводећи велики број мисли тројице богослова, предавач је закључио да је, уз све разлике, главна тачка њихове сличности и сусрета, Господ Исус Христос. Идуће предавање на тему „Псалтир – књига молитве“ биће одржано у суботу 21. маја у 19. 00. Говориће проф. др Ненад Божовић, доцент на Православном богословском факултету Универзитета у Београду. Протонамесник Александар Р. Јевтић
Ибарске новости: Вероучитељ Филип Зеленовић, “Размишљања на Томину недељу: Блажени чисти срцем, јер ће Бога видети“
Ево прође још једна недеља посвећена Светом апостолу Томи. Због догађаја који је се спомиње у ову недељу, апостол Тома понео је надимак ,,неверни“. Међутим, архетип неверног Томе лежи у свакоме од нас. Већина нас више не верује на реч чак ни најближим пријатељима и родбини док претходно не испита то сопственим чулима. ,,Стварно? Дај да видим. Да послушам. Да додирнем. Да анализирам. Док се сам не уверим – не верујем“. Ово је нарочито приметно у савременом свету, у којем се вера у људски разум, науку и технологију обоготворавају. Модеран човек као да губи моћ вере па и простог поверења другоме. Такав је и његов однос према Богу: ,,Све те приче из Библије су лепе и поучне, Али покажите ми ви тог вашег Бога, дајте да Га видим, да Га спознам било којим од пет чула, па ћу онда веровати да Он постоји“. Али, каже Христос за такав приступ затвореног срца и неспремног да поверује: „Чак и ако неко из мртвих устане и дође им, неће веровати“ Но, хајде најпре да се подсетимо овог симпатичног догађаја из Јеванђеља. По сведочењу Јеванђелисте Јована, Господ се на дан свога Васкрсења из мртвих најпре јавио Марији Магдалини крај гроба, а затим и десеторици апостола, прошавши кроз затворена врата и ушавши у собу у којој су боравили. Тома тада није био са њима. Кад је он стигао, Господ је већ био отишао. Остали апостоли испричали су своме другу све што су тог дана видели и чули, пренели му радосну вест како им се обратио васкрсли Учитељ и Господ. Тома је ту радосну вест засигурно чуо и од жена мироносица и од Луке и Клеопе, којима се Христос после васкрсења јавио на путу за Емаус. Али, реч најбољих пријатеља и њихова радост нису му били довољни да поверује да је његов Учитељ васкрсао. Тражио је да се у то увери сопственим чулима: и видом и слухом и додиром. ,,Док не видим на рукама Његовим ране од клинова, и не метнем руку моју у ребра Његова нећу веровати.“(Јн. 20:25) Шта му Господ на то одговара? Христос након осам дана опет чини исту ствар: пролази кроз затворена врата куће у којој су апостоли боравили и започиње разговор са њима и потом се обраћа Томи и каже: ,,Пружи прст свој амо и види руке моје; и пружи руку своју и стави у ребра моја, и не буди неверан него веран.“ И одговори Тома и рече му: ГОСПОД МОЈ и БОГ МОЈ! (Јн 20:27-28). Не желећи да изгуби свог ученика, Господ му чини по вољи. Због њега се други пут јавља aпостолима на исти начин. Међутим, Господ не истиче Томин пример као позитиван, већ наглашава: ,, Зато што си ме видео, поверовао си; блажени који не видеше а повероваше…“(Јн. 20:29). Ове речи Господње су упућене због нас јер је вера без физичке потврде знак дубоке љубави. То не значи да Господ не посведочује себе у нашим животима. Најчешће, нећемо пронаћи Бога у спољашњим чудима већ срцем које љуби Господа и коме се Господ јавља Својим споља невидљивим јављањима. Бог се, дакле, не открива емпиријским, научним, нити доказима у спољашњој средини, али се и те како јавља и открива онима који вером желе сусрет са Њим. Стога, и то треба рећи, људе који су заптили очи својих срца за Бога, који Бога не виде и не осећају, не осуђујемо, него осећамо жал због њих. Када би човек својевољно затворио очи и држао их затворенима да не види сунчеву светлост и потом поверовао да нема сунца, ни боја, ни светлости, код нас не би изазвао осуду, већ сажаљење због тога што свој живот проводи у мраку, без лепоте. На овакав начин треба посматрати и невровање у Бога. Јер Бог Својом добротом и љубављу на готово безброј начина, пројављује своју бригу према нама, орадошћује срца наша и теши их. Отуда нама спољни докази нису ни потребни (премда и творевина собом сведочи да је дело Нечије благости) нити они могу убедити људе који једноставно не увиђају бригу Божију о нама. Светлост Доброте Божије нас окружује и подстиче срца наша на благодарење и радост – они који не успевају то да увиде то чине на своју штету. А увидели они то или не сунце и даље сија и Светлост љубави Божије и даље сија и свему даје утеху, наду и радост. Било би страшно када би човек који је затворивши своје очи за светлост поверовао да светлост не постоји био у праву. Срећом није тако. Амин Вероучитељ Филип Зеленовић Извор: Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“ петак, 13. мај 2022. године
Слава Храма Светог Василија Острошког у Кованлуку
„Био си пример врлине твоме стаду, због тога виде Бог твоју добру намеру и постави те у Својој Цркви као пастира и ревносног архијереја, и по престављењу твоме сачува свето тело твоје нетрулежно, светитељу Василије: Зато као онај који има смелост, моли се Христу Богу, да спасе душе наше.“ Храм Светог Василија Острошког у краљевачком насељу Кованлук, данас је прославио велики празник и своју храмовну славу. Прослава је почела дан раније 11. маја 2022. године навечерјем празника у којој се служила велика вечерња служба са петохлебницом којом је начелствовао протојереј-ставрофор Ненад Илић, док су саслуживали протођакон Милутин Балтић, ђакони Стефан Милошевски и Стефан Медар, уз предивно појање појаца из Храма Светог Саве, Храма Светог Василија Острошког и бројних свештеника из Краљева. Овом прелепом догађају присуствовало је мноштво верног народа из Краљева и околине. Следећег дана радосно славље је настављено Светом Литургијом која је почела у 8 часова. Началствовао је архимандрит Дамјан (Цветковић), а саслуживали су протојереј Радоја Сандо, протонамесник Мирољуб Попадић, протојереј Иван Радовановић, поручник јереј Владан Вуковић, јереј Бојан Милошевић, као и ђакони из краљевачких храмова протођакон Милутин Балтић и ђакон Стефан Милошевски. Архимандрит Дамјан је одржао надахнуту беседу у којој је поручио како треба поштовати и славити величину коју представља наш светитељ, кога је Господ прославио нетрулежношћу Светих моштију. Такође, треба непрестано прибегавати Светом Василију за сваку утеху, за сваку помоћ, како би његовим Светим молитвама исцељени, учињени целовитим, могли да творимо оно чему нас учи Свето Јеванђеље и Света Црква. Само тако можемо се удостојити да будемо заједно са Светим Василијем Острошким, свим српским светитељима и свима Светима у Царству Небеском и непрестано славимо Оца и Сина и Духа Светога. Красоти богослужења својим појањем допринели су појци Храма Светога Саве, као и појци Храма Светог Василија Острошког. На Литургији су били присутни и многобројни свештеници из свих краљевачких храмова. Такође, били су присутни бројни привредници, представници школства и Војске нашег града. Славље је настављено током целог дана, док су реке верника из ближе и даље околине посећивале храм и узносиле молитве, а завршено је у 17 часова вечерњим богослужењем и читањем Акатиста Светоме Василију од стране протонамесника Марка Петровића, док је порта и даље била испуњена верним народом наше Свете Цркве. Нека Господ посредством Светог Василија услиши молитве свих верних. Вероучитељ Марко Пауновић
Патријарх српски г. Порфирије на празник Светог Василија Острошког богослужио у Горњем манастиру Острогу
Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије служио је 12. маја 2022. године, на празник Светог Василија Острошког, свету Литургију у Горњем манастиру Острогу, у склопу прославе великог јубилеја Српске Православне Цркве – 350 година од престављења Светог Василија Острошког. Саслуживали су високопреосвећена господа митрополити крфски, паксонски и Диапонтијских острва Нектарије и црногорско-приморски Јоаникије и преосвећена господа епископи жички Јустин, милешевски Атанасије, западноамерички Максим, источноамерички Иринеј, крушевачки Давид, тимочки Иларион, буеносајрески и јужноамерички Кирило, захумско-херцеговачки Димитрије, ваљевски Исихије, будмиљанско-никшићки Методије, ремезијански Стефан и полошко-кумановски Јоаким, са многобројним свештенством из више епархија у молитвеном учешћу хиљада верника. Његова Светост је након читања Јеванђеља произнео беседу: „Христос васкрсе! Ваистину васкрсе Господ, браћо и сестре! Радујмо се, јер је то реч Господња која је упућена мироносицама женама, јер је Господ препознао у њиховој души љубав, љубав према Богу читавим бићем, па је зато и могао рећи да је радост оно што произилази из љубави. Та радост је дар Божји. Браћо и сестре, ми данас овде сабрани, радујмо се, јер смо у близини Божјој, јер смо на месту где се налази човек Божји, где су мошти Светог Василија Острошког који је читавог себе и све оно што је имао претворио у љубав, у љубав према Богу и у љубав према ближњима до мере да је био спреман у потпуности да распне себе за Христа, да не гледа на то што треба да улаже напоре даноноћне, да не гледа на то што га неко презире и одбацује, да не гледа на то што га неко гони, знајући да у свему, у њему и око њега јесте прст Божји и промисао Божја! Промисао Божја јесте израз љубави Божје. Заправо, у свему и на сваком месту показујући смирење учинио је себе плодним, пребогатим, изобилним сасудом Божјим. Постао је светац, светитељ Божји, такав да и ми данас, и не само ми, него и људи са свих страна света овде притичемо тражећи утеху, тражећи подршку, тражећи помоћ и исцељења од разних недуга, болести и проблема. Свако ко је дошао, отишао је одавде другачији. Сваком се десило нешто суштински, тако да то што се десило нити може да разуме, акамоли да изнесе и објасни било коме, јер благодат Божја јесте тајна, не у смислу нечег што је скривено, него у смислу догађаја који превазилази ум, разум и срце. Браћо и сестре, долазимо на ово место знајући шта је воља Божја, знајући да је воља Божја, како сам Господ Христос каже, да они који верују у Њега имају живот вечни! То је воља Божја. Када дођемо овде све нам је јасно. Јасно нам је да нисмо само људи који су створени само за материјални живот, да нисмо само месо, крв и кост, да нисмо само, дакле, материја. Овде када дођемо знамо да смо сложено, а опет јединствено, биће. Знамо да је темељ, садржај, суштина и смисао нашег постојања духовна страна наше личности и нашег бића. Знамо да све што постоји, па и наше тело, позвано је да буде духовно, као и да ми имамо разне дарове и способности, имамо дарове и таленте да стварамо и материјално и опипљиво, материјалну културу, али и да то треба да буде прожето духовним вредностима. Све што стварамо, не само онда када се молимо у тајности срца свог, треба да буде створено у славу Божју, да буде узнесено као уздарје Богу. На тај начин Господ даје смисао и материјалном, даје му његову духовну страну и перспективу. Тако све постаје духовно. И тело је позвано да постане духовно. Треба ли нам доказ за то? Па ево доказа: то су мошти светих, то је Свети Василије Острошки. Светитељи Божји, баш онакви какав је наш Светац, потврђују и показују да је човек саздан као духовно биће. Господ оне који испуњавају Његове заповести, испуњавају Његову вољу, просвећује и освећује тако да и кад оду Њему у сусрет, кад оду са овог света, остају да нама сијају, да нам буду утеха, да нам буду подршка, да када дођемо овде можемо и своје најскривеније мисли изнети пред скуте свеца, да можемо своје најдубље грехе, оно чега се стидимо, оно чега се бојимо ту, њему исповедити! И то ће остати ту. Отићи ћемо ослобођени. Отићи ћемо исцељени! Господ, дакле, у светитељима својим показује да смо створени да будемо духовна бића и то знамо, знамо када дођемо овде. Реч Божја јесте заповест за нас. То је Његов закон. Његове заповести нису укидање наше слободе, заповести које нису спутавање да чинимо оно што јесте нама дато као могућност да растемо, да показујемо љубав, да будемо ствараоци. Није Бог рекао: Не укради, не лажи, не убиј, не чини прељубе, не оговарај, не осуђуј, не мрзи… Није Бог изрекао те заповести зато што је хтео да нам забрани да живимо слободно, зато што је хтео да укине нашу слободу. Напротив! Када чинимо то све и многе друге грехе, ми постајемо робови греха, робови страсти, робови ђавола, а када слушамо заповест Божју, ми узимамо на себе оруђе слободе. Ослобађамо се, испуњавајући заповест Божју, свега онога што нас тишти, што нас чини немирнима, што нас чини исфрустриранима, што нам ствара депресију, што нам ствара психозу… Ослобађамо се, другим речима, тираније нечастивог. Дакле, онда када чинимо заповести Божје, ми, браћо и сестре, чинимо оно што је у складу са нашом природом, постајемо истински здрави. Није слобода у томе да чиним шта хоћу, јер могу чинити и оно што је лоше, као што знамо. И најчешће када чиним шта хоћу, а нисам то претходно проверио заповешћу Божјом која је записана у Јеванђељу, чиним погрешно. Ево нас опет и изнова у светом Острогу! Ево нас опет код Светог Василија да се вратимо себи, браћо и сестре, да препознамо шта то Бог од нас хоће, да се исповедимо, да се покајемо, да се хранимо Христом. Он је хлеб живота! Нама нема живота без Бога, без Христа! Можемо бити моћни, силни, велики, снажни, славни, успешни… да, али за малена! Можемо бити све то, а дубински несрећни, усамљени! Заправо, ослањајући се на погрешне принципе и вредности можемо се потпуно одвојити од себе, поробити у потпуну и тоталну самоћу. А онда када је Бог са нама,
Света патријарашка Литургија у Требињу
Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије началствовао је 11. маја 2022. године литургијским сабрањем у Саборном храму Преображења Господњег у Требињу (фотогалерија). Патријарху су саслуживали, уз домаћина Преосвећеног Епископа захумско-херцеговачког г. Димитрија, високопреосвећена и преосвећена господа архијереји Српске Православне Цркве: црногорско-приморски Јоаникије, жички Јустин, милешевски Атанасије, диселдорфски и немачки Григорије, источноамерички Иринеј, крушевачки Давид, тимочки Иларион, ваљевски Исихије, будимљанско-никшићки Методије и ремезијански Стефан. За певницом Преображењског храма смењивали су се требињски хорови Свети Василије Тврдошки и Острошки и Света Анастасија Српска. Након отпуста владика Димитрије се захвалио патријарху Порфирију на посети која је благодат на благодат и радост на радост у тренуцима када се Црква припрема да прослави Светог Василија, предавши Патријарху икону коју су, у знак уздарја на благослов и духовну радост коју је Његова Светост донела у херцеговачке крајеве, осликале сестре из манастира Петропавлово и манастира Рођења Светог Василија, који се налази на темељима родне куће Светог Василија. Патријарх Порфирије се прво захвалио на вери и љубави, појаснивши да љубав изгони страх, да је боравком и молитвом у Требињу изгнана свака и најмања сенка страха да српски народ и Црква могу бити изван крста, јер се у тајни крста пројављује и доминира тајна васкрсења. Литургији су присуствовали: викар за Бискупију требињско-мрканску дон Анте Лубурић, директор Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама Владе Републике Србије др Владимир Рогановић, начелник Одељења за односе са Српском Православном Црквом у Републичком секретаријату за вере Владе Републике Српске г. Дарио Дринић, делегација Општине Никшић са Градоначелником, представници Оружаних снага Босне и Херцеговине и представници Града Требиња и херцеговачких општина. Након Литургије у порти храма уприличен је културно-уметнички програм. Детаљније… Извор: www.spc.rs
Патријарх Порфирије: Свети Сава је положио темеље, изградио кућу за нас и покрио је и испунио сваком лепотом, испунио је Христом
Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије началствовао је 10. маја 2022. године, на дан када се Црква молитвено сећа на Спаљивање моштију Светог Саве, литургијским сабрањем у Вазнесењском храму манастира Милешеве. Саслуживали су Високопреосвећени Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије и преосвећена господа епископи жички Јустин, милешевски Атанасије, крушевачки Давид, тимочки Иларион, ваљевски Исихије, будимљанско-никшићки Методије, захумско-херцеговачки Димитрије и ремезијански Стефан, као и свештеници и свештеномонаси из више епархија Српске Православне Цркве. Својим појањем Божанску Литургију је увеличао Београдски мушки хор предвођен протођаконом Владимиром Руменићем. Својеврсном свенародном сабору присуствовали су принц престолонаследник Филип Карађорђевић са породицом, представници Исламске заједнице, локалних самоуправа Пријепоља, Прибоја, Нове Вароши и Сјенице, културних и јавних установа и велики број верних са простора Епархије милешевске. Након заамвоне молитве патријарх Порфирије је освештао славске дарове које су припремиле милешевске монахиње са својом игуманијом Аквилином. У наставку преносимо беседу Патријарха српског г. Порфирија у целини: -Браћо и сестре, велика је радост за све нас, архијереје наше помесне Цркве, да смо се данас, на празник Спаљивања моштију Светог Саве, у овој православној српској хришћанској светињи, што смо се сабрали на месту на којем су лежале мошти Светог Саве 360 година. Свих 360 година боравећи овде после свог блаженог уснућа Свети Сава је био матица, тачка ослонца, место окупљања и надахнућа многим и многим православним Србима. Исто тако, био је и тачка у којој су се окупљали многи који су имали смирену веру и истинску и праву потребу за Богом, а у исто време имали су неке своје недуге, неке своје проблеме, па су на ово место иако нису били православни хришћани долазили са таквим расположењем срца, молитвом се обраћали светитељу Божјем, а он их заступао по љубави својој свечовечанској пред Господом. Господ је због чистоте, лепоте и светости Светитеља Саве излазио њему у сусрет и помогао онима који су имали потребу. Дакле, независно од тога да ли су били део његовог рода, да ли су се молили на исти начин као и он, без обзира на то, светитељ Божји – а такви су сви угодници Божји – будући охристовљен, будући узрастао до мере раста Христове, у љубави пре свега, воли све људе, a у његовом срцу, у његовом наручју, у његовој близини за свакога има места. Tу близину, љубав његову и силу његове молитве доживи и осети свако ко његову љубав прихвата смирено и сa поверењем. Радост је велика, браћо и сестре, што се налазимо у дому Светог Саве, а за нас православне Србе то не значи ништа друго него да се налазимо у дому своме, јер Светитељ Сава је онај који је положио и темеље и изградио кућу и покрио је и испунио сваком лепотом, испунио је Христом за наше име и за нас. Зато је он и наше име и презиме, и наша кућа и наш дом, и наш најближи и онај који нас најбоље разуме, и онај који се неће плашити никакве силе од овог света да стане на чело сваке наше битке и борбе за добро, за истину, за правду и лепоту, за слободу у Христу. Светитељ Сава јесте онај који је бринуо о нашем роду на сваки начин, о свему што је спољашње. Нема то што јесте вредно да свој корен, своје семе, као печат на себи не носи име Светог Саве. Свети Сава је знао управо оно о чему нас данас у светом Јеванђељу обавештава апостол и јеванђелист Јован. Знао је да човеку није довољно да уреди само споља свој живот, да организује свој дом споља, своју авлију, своје село, свој град, своју земљу, иако је то наравно потребно. Зато је Свети Сава и писао Номоканон у којем даје правила која се тичу државног уређења, али Номоканон и о духовном, црквеном уређењу, јер је чуо срцем и прихватио читавим својим бићем Реч Христову да све што имамо, да све што јесмо, све што поседујемо – дар је Божји. Шта имаш што ниси добио? Било ко од нас, шта је ко од нас заслужио? Ми нисмо власници ни свог живота, а камоли нечега изван себе. Отуда Свети Сава на то подсећа својим животом и испуњава Реч Христову да човек не живи само о хлебу. Потребно је спољашње и потребан је ред у њему, поредак, да се зна ко је ко, ко је старији, а ко млађи, ко је учитељ, ко је ученик, ко је родитељ, ко је син. Све то треба да се зна и да се наравно држи, али то је само спољашње, јер ако нема оног унутрашњег узалудно је градити кућу ма колико она савршена била. Узалуд је човеку да је најлепши, најпаметнији и најбогатији, да му се сви диве, ако је изнутра празан, ако је љуштура, ако је, како каже велики апостол народа Павле, окречени гроб, ако нема у себи Бога. Данашње Јеванђеље нас подсећа на то да нам је потребна храна да преживимо, да смо људи који су гладни, да ниједан оброк није довољан да нас држи да будемо задовољни у току дана, да је потребна спољашња материјална храна да бисмо биолошки функционисали до тачке до које нам је Бог одредио да ћемо отићи одавде. Међутим, Господ каже да није довољно човеку да има само спољашњу храну. Ми зато и говоримо сваког дана молитву: Оче наш, хлеб наш насушни дај нам данас. Шта је тај хлеб насушни? Ко је тај хлеб насушни? То је живи Бог Христос. Зато нас Свети Сава овде у овој светињи и после спаљивања његових моштију у Београду храни Христом, упућује нас на Христа, поставио нас на пут Христов, показао и потврдио и подсећа да смо без Христа сам окречени гробови. Без Христа, без вере у Бога све што имамо безвредно је и бесмислено. Ако имамо Христа све има свој смисао. Зато ће и сам Господ рећи: Ако волиш оца или мајку више него мене, ниси мене достојан. Не жели да каже да не треба да волимо оца и мајку, брата и сестру и све људе. Наша љубав може и непријатеља претворити у брата. То је реч Христова. Дакле, треба да волимо све, али да волимо у Христу, да волимо пре свега Христа, јер онда ћемо све
Слава Саборног храма Светог Саве у Краљеву
У уторак 10. маја 2022. године, на празник Спаљивања моштију Светог Саве српског, Саборни храм Епархије жичке прославио је своју храмовну славу. Славље је отпочело свечаним литургијским сабрањем којим је началствовао архимандрит Дамјан (Цветковић), уз саслужење архимандрита Саве (Илића), као и многобројног свештенства из жичког и других намесништава наше Епархије. Певницу је водио протопсалт Иван Трајковић, док је хор наступао под диригентском палицом проф. Драгане Манојловић. Иако је био радни дан, велики број Краљевчана сабрао се да евхаристијским сабрањем прослави данашњи празник. Архимандрит Дамјан је у име Епископа жичког Господина Јустина честитао славу братству и заједници, а затим и беседио о данашњем празнику. – Данашњи празник није празник само овога храма или просвете, већ празник сваког православног Србина. Нема Србина који је православац, а да није и Светосавац. Спаљивање моштију Светог Саве је ојачало веру нашег народа, и постало још један пример силе Васкрсења која је изнад закона природе и сила овога света, истакао је архимандрит Дамјан. Светим Тајнама Христовим приступили су готово сви присутни на сабрању. Након Причешћа, уследило је резање славског колача и освећење кољива. По завршетку Литургије, старешина храма протојереј Радоја Сандо позвао је све присутне за трпезу љубави, па је славље настављено и у наредним сатима овог благословеног дана. Вероучитељ Филип Зеленовић