Светомир Бојанин, Покајање као лек од психичких болести
Покајање је последњи чин излечења од психијатријске болести. Човек, самосагледавши се током терапијског поступка, или видевши се у огледалу своје унутрашње чистоте, одбацује све те наносе, и јавља се у својој првобитности. Постајући здрав, сам од себе престаје да обавља своје присиле, изгубе се параноидне мисли, или депресивна расположења, и човек се чуди себи како је могао тако дубоко да упадне у све то. Посебно ако је уз све ишао алкохолизам (или нека друга зависност) – то се све сада одбацује са гнушањем. Све је то пропраћено и са сасвим експлицитним исказивањем тежње за опроштајем од оних, које особа, која је дошла себи, воли, а који су трпели због њене менталне слабости. Светомир Бојанин, Под дрветом сазнања, 45–46
Старац Емилијан Симонопетритски, Замке (не)духовног живота
„Када ми покушавамо да се избавимо од онога, с чиме се морамо суочити у своме животу, када покушавамо да променимо саме себе и постанемо бољи, да би тек потом почели водити духовни живот, када ми желимо да променимо своје окружење, желимо да се измени природа, тада ми падамо у највећа искушења. И долазимо до краја живота, не остваривши тако ниједне своје жеље, не познавши ниједну тајну небеског живота. Проводећи тако свој живот, ми у ствари служимо своме „ја“, а не Господу“. Старац Емилијан Симонопетритски
Епископ Јустин свештенослужио на Никољдан и у Недељу 28. по Духовима у придворном параклису у Краљеву
Доктор Милош Секулић и Меморандум СПЦ из 1941. године
У врло тешким моментима људске историје испливавају на површину такве личности чији подвизи и жртва бивају пример следећим нараштајима како треба волити своју Цркву и свој народ. Једна од таквих личности иако не довољно позната српском народу због диктатуре комунистичког режима био је угледни београдски доктор Милош Секулић. Величина његовог подвига може да се мери са подвизима храбрих српских војника који су прешли Албанију и потом као Господ васкрсли из мртвих и пробили Солунски фронт ослободивши све просторе од Вардара па до Триглава. У чему се састоји његов подвиг и зашто је он за нас толико непознат? Наиме за време окупације Србије од стране нацистичког режима састављен је у Београду од стране Синода Српске православне цркве „Меморандум о страдању српског православног становништва од усташа у Независној држави Хрватској до септембра 1941. године“. У меморандуму се описују најгнуснији злочини од стране усташа под прећутним благословом Ватикана док се број пострадалих већ тада попео до 300.000 људи. А колико су заиста били грозни усташки злочини описује 24. септембра 1941. др Еуген Герстенмајер у своме извештају министру спољних послова Трећег Рајха: “Усташе су приморале десетине хиљада Срба да пређу у католичку веру. Оним православцима који су се томе противили масовно је пререзано грло (ово треба дословно схватити) или им је одузета сва имовина и онда су без ичега протерани из земље. У састављању Меморандума учествовали су представници Српске Православне Цркве на челу комисије са Митрополитом скопским Јосифом Цвијићем и Епископом Нектаријем Круљем и представницима Комесаријата за избеглице Недићеве владе. На основу сведочанства избеглица саставили су Меморандум подељен у четири тематске целине: Акција римокатоличке цркве, Акција фрањеваца, Јасеновачки лого и Лобор град . Сам Меморандум кога још називају и Валеријанов меморандум (по викару Патријарха СПЦ Епископу Валерију) прво је предат војном заповеднику окупиране Србије, генералу Heinrich Dankelmann који је те исте године у Аугусту 1941. одобрио вешање српских родољуба на Теразијама. Да би била обавештена Краљевска влада у избеглиштву а преко ње и владе Велике Британије и Сједињених Америчких Држава храбри доктор Милош Секулић одлучио се да достави Меморандум СПЦ прво амбасади Краљевине Југославије у Истанбулу, а затим и у Лондон самој Краљевској влади. Тај пут уопште није био лак с обзиром да је Краљевина Југославија већ била окупирана. Ипак захваљујући пожртвованости самог доктора Милоша Секулића Меморандум је дошао до амбасаде Краљевине Југославије у Истанбулу 28. септембра 1941. године. Иако је телеграфском депешом Меморандум достављен Краљевској влади у Лондон ипак су тражили да лично у Лондон дође доктор Милош Секулић на инсистирање хрватских министара у Краљевској влади који су сматрали да је Меморандум претенциозан и нетачан, а поготово потпредседник Владе др Јурај Крњевић који је био и члан Мачекове странке ХСС. Доктор Милош Секулић је путовао од Истанбула до Лондона скоро месец дана иако је имао статус савезничког дипломатског курира са важним документима. Многе су биле перипетије на том голготском путу др Секулића, након Истанбула прво је морао да дође до Африке где је исувише дуго чекао британску визу, а то није било случајно. Наиме док је боравио у Африци за то време хрватски министар у Симићевој Влади у Лондону Рудолф Бићанић, који је био и вицегувернер Народне банке Краљевине Југославије у избеглиштву од 1941. до 1943. године написао је контрамеморандум по налогу Ватикана где умањује број жртва и оправдава НДХ као тежњу хрватског народа да се ослободи српског режима из Београда. По доласку у Енглеску доктора Секулића нису спровели до председника Владе већ у Бристол у једну зграду опкољену жицом и чувану од наоружаних војника, како сам наводи. Одузет му је дипломатски пасош и био је подвргнут саслушању од стране британског официра који је некада радио у енглеском конзулату у Загребу. Након што је преноћио у нехуманим условима пуштен је изјутра да иде у Kingston Haus где је била смештена Краљевска влада. Председник Владе армијски генерал Душан Симовић је са својим министрима пажљиво саслушао излагање доктора Секулића и иако су српски министри били ужаснути сведочењем, ипак Симовић је забранио објављивање Меморандума. На самој конференцији за штампу крајем новембра 1941. године забранио је доктору Секулићу да говори пре више од 200 новинара о садржају Меморандума тврдећи да то може да растури Југославију. Нажалост тада још нико није могао да подозре да је генерал Душан Симовић симпатизер Комунистичке партије и да ће да се после завршeтка рата приклонити Титовој комунистичкој власти. Нажалост текст Меморандума није објављен у Великој Британији иако је са њиме била упозната Черчилова Влада тако да је британска јавност те 1941. године остала неупозната са страшним злочинима које су починиле усташе уз прећутни благослов Ватикана. Ипак захваљујући великом српском књижевнику и дипломати Јовану Дучићу текст Меморандума објављен је у Америчком Србобрану и одмах је изазвао критике хрватске дијаспоре у Америци, као и српских левичара. Као што се дало видети највеће светске силе попут Ватикана, Велике Британије трудиле су се свим силама заједно са издајицама из Југославенске Краљевске владе у Лондону да неугледа светло дана Меморандум о страдањима нашег невиног српског народа у злогласној и умоболној творевини Независној Држави Хрватској. Нажалост до данашњег дана информације о доктору Милошу Секулићу и о његовом херојском делу врло су оскудне тако да је скоро немогуће било наћи и фотографију доктора Секулића. Ипак, захваљујући барону Авру Манхатану који се занимао темом Холокауста над Србима сачувана је једна његова заједничка фотографија са доктором Милошем Секулићем који му је био пријатељ. Без обзира што текст Меморандума није доспео у јавност, а поготово у Британски парламент и Амерички сенат јуначко дело доктора Милоша Секулића остаће златним словима записано не само у српској историји већ и у светској историји Другог светског рата и холокауста над српским народом од стране усташке власти и Ватикана. Архимандрит мр Евсевије Меанџија Фотографија (Барон Авро Манхатан и др Милош Секулић) Извор: mitropolija.com
О празницима Детињци, Материце и Оци
Припреми овог најрадоснијег дана (Божића), искључиво у нашем српском народу, посвећене су нарочито три последње недеље пред Божић за које наш народ има и специјалне називе: Детињци, Материце и Оци, као и за дане уочи самог празника; Туциндан и Бадњидан. У овим, припремним, недељама пред Божић народни обичаји су, углавном, свуда исти. Најпре очеви и мајке, у трећу недељу пред Божић, која се зове Детињци, изјутра рано “везују” своју децу, негде чак и ону у колевци, а деца им се “дреше”. Пошто је то увек недеља по Светом Николи, то обично “Свети Никола ујутру доноси деци поклоне”. У другу недељу пред Божић, која се зове Материце, очеви и деца “везују” мајке (матере), а оне им се “дреше”. У недељу пред сам Божић, која се зове Оци, мајке и деца “везују” очеве, а они им се “дреше”. Ово, узајамно, “дрешење” је међусобно чињење поклона љубави, што ствара празничну, свечану атмосферу у породичним хришћанским круговима. Такву, празничну, атмосферу створили су источни мудраци светој породици Богодетета поклонивши Му се у Витлејемској пећини, уз дарове; смирне, тамјана и злата. Символика овог узајамног “везивања” и “дрешења” деце и родитеља јасна је; припремамо се за дочек најрадоснијег празника хришћанског – Божића, који је помирио човека са Богом одрешивши га веза греховних, а везавши га новом везом љубави за Бога. У жељи, дакле, да Његов долазак сачекамо везани најчвршћим везама међусобне љубави, јер је и Он – Божић – Љубав, која је “свеза савршенства”, и ми се о Детињцима, Материцама и Оцима међусобно “везујемо” и “дрешимо”. То везивање и дрешење превазилази наше породичне кругове и простире се на рођаке, пријатеље и све наше познанике, и тако настаје спонтано опште српско, православно-хришћанско прослављање везивања и дрешења пред наступајући празник Рођења Спаситељева, који је одрешио Адама и Еву од вечне смрти и подарио им живот вечни. Извод из: Веронаука у кући
Владета Јеротић, Пред изазовом болести
Ма колико били уверени у даље успехе медицинских и других наука, у све већу власт човека над природом, као и у мењање ове природе, Франклове речи, до којих је дошао посматрајући затворенике у немачким концентрационим логорима за време Другог светског рата, остаће још дуго актуелне; уместо primum vivere, deinde philosophari (прво живети, онда философирати), под извесним условима у животу добијају обратан смисао и постају спас: primum philosophari, deinde vivere – или, умрети! Извор: Владета Јеротић, Човек и његов идентитет, 2003.
Чачански глас: Ђорђе Чоловић, “Свети Никола и Деда Мраз“
Никола је до дубоке старости управљао црквом и чинио добра дела. Упокојио се у Господу 19. децембра 345. године. Његово тело је сахрањено у саборној цркви мирликијске митрополије. Много година су његове мошти тамо почивале. У једанаестом веку Османлије су освојиле целу Малу Азију, па и град Мир. Многи становници су се иселили и бежали од стравичних злостављања. Године 1096. свети Никола се обрати у сну једном свештенику из Барија (Италија) и саопшти му да не жели да му мошти почивају у „безбожничком граду” и рече му да оде у град Мир и да му мошти пренесе у Бари, на сигурно тле. Овај тако и учини, прерушен у трговца, са три брода пуна жита, посети град Мир и пренесе мошти светитеља у Бари. Ово се догодило 8. маја. Мошти су однели у манастир светог Јована Претече. Народ је одмах почео да се скупља и да тражи излечење, јер је Никола и по томе био познат. После три године подигнут је храм Светитељу у част, у коме је Стефан Дечански, српски краљ (као што је и наведено у његовом живопису), повратио вид и као знак захвалности тај храм опточио сребром. Спомен на дан смрти светог Николе слави се 19. децембра, по новом, или 6. децембра, по старом календару. У години се свети Никола прославља и 22. маја (9. маја), у знак сећања преноса његових моштију у Бари. Интересантно је да је свети Никола у једном тренутку, у Америци, постао Санта Клаус, Деда Мраз. Веома је вероватно да су први европски морепловци и истраживачи, Викинзи, са собом донели и поштовање Светог Николе на америчко тло. Наиме, познато је да су дошавши на Гренланд прву цркву коју су подигли посветили управо светом Николи. Ово и не би требало да нас чуди узевши у обзир да су били морепловци, а да је свети Никола њихов заштитник. Колумбо је доспеће у Хаити искористио да, уз свештенике, 6. децембра 1492. освети и посвети луку светом Николи, у знак захвалности за срећно приспеће у Америку. Протестантски пуританци су у 16. веку покушали да избаце било какав облик поштовања светитеља и посебно су имали намеру да избаце поштовање светог Николе у Енглеској. Њихов вид побожности одликује избацивање поштовања светитеља и празника. Оправдање им је да то води у идолопоклонство и да би то требало избећи по сваку цену. Наравно, сасвим су превидели смисао хришћанства, посебно у одбијању поштовања светитеља, који су се принели за цркву и народ Божји. Но, народ је толико дубоко усадио у себе поштовање светог Николе да није било могуће смањити, или избрисати, љубав људи према њему. Видевши да је немогуће у Европи постулирати овакво хришћанство они су то пробали да спроведу у Америци. Овакав вид протестантског ниподаштавања празника довео је дотле да су у једном тренутку, срамно, само поштовање Божића свели на празник који не сме, и не би требало да се поштује. Ситуација је отишла дотле да су Квекери, Пуританци, Презвитеријанци… у Америци 25. децембар (дан Божића у Западном свету) игнорисали и да је био, између осталог, радни дан. Овакво понашање „хришћана” довело је дотле да су се људи на тај дан понашали непримерено, опијали, били склони физичким обрачунима… познато је да је тог дана, средином 19. века, избио сукоб између католичких Ираца и америчких протестаната. Ирци су потенцирали слављење Божића, уз све хришћанске одлике, док су их Американци у томе спречавали. Дошло је до физичког обрачуна који се завршио са доста повређених и страдалих. Ситуација је била толико напета да се морало изнаћи решење. Решењу су допринели немачки досељеници који су са собом донели и поштовање светог Николе, који је полако добијао облик породичног и дечјег празника. Почеле су да се штампају дечје књиге, сликовнице, бојанке… са светим Николом као главним јунаком. Свети Никола се славио тако што је задржао одлике које је већ имао, али су му додате карактеристике везане за прослављање Божића. Посебно је раширено слављење светог Николе у току грађанског рата у Америци, када је Линколн у једном говору рекао да Север побеђује захваљујући свом заштитнику, светом Николи. Одмах након говора појавили су се цртежи на којима је Никола приказан као весели старац са дугом, седом брадом, у црвеној одећи и са глиненом лулом Слике су полако давале облик и изглед какав је данас препознатљив у Америци. Избачена је лула, а и Свети Николаје добио име које га представља у Америци. Пошто су га Немци посебно поштовали, искоришћен је њихов израз Sankt Niklaus u настало је име Санта Клаус. Овако је свети Никола, од забрањеног и непожељног у Америци, захваљујући европским досељеницима, заузео место које и данас држи. На несрећу, његов лик је секуларизован и поистовећен са одређеним митским и фантастичним елементима. Данас, у Америци, посебно пред почетак нове календарске године, интензивира се представљање лика Санта Клауса, посебно у рекламама за чувено газирано пиће. Тако је свети Никола од Светитеља, борца за цркву, заштитника слабих, деце… постао симбол који се повезује са крајње секуларним и, не толико, хришћанским обичајима. Несрећна је замена теза у којој православни прихватају светог Николу као деда Мраза, не знајући да је, управо, Деда Мраз настао по узору на светог Николу. Старо мењамо новим и, неретко, неисправним веровањем. Традиције и вредности ране цркве, културе и обичаја православног хришћанства неретко занемарујемо као превазиђене. Но, када се наши обичаји трансформишу и позападњаче, примамо их раширених руку. Припадамо култури која је богата и има укорењену традицију, не би требало да се олако одричемо и прихватамо нове тековине које су, често, само прилагођени обичаји које већ имамо. Вероучитељ Ђорђе Чоловић Извор: Чачански глас
Ибарске новости: Дипл. психолог Милош Благојевић, “Смисао и радост празника“
Да је преображај личности могућ током само једне ноћи показује нам случај Ебенизера Скруџа (циције), главног јунака дивног романа ,,Божићна прича“ Чарлса Дикенса. На основу поменутог романа снимљен је велики број филмских адаптација. Један анимарани филм Роберта Земекиса из 2009. године чини ми се посебно успешан, идеалан за гледање и уживање уз кокице у предстојећим претпразничним данима. Прича почиње овако: Шкртом и безосећајном Скруџу, директору Лондонске банке у чијем срцу нема места за милосрђе, саосећање и доброту у посету долази дух његовог седам година раније преминулог пословног партнера Марлија. Посета се дешава на Бадње вече 1843. године. Његов партнер, успешан и подједнако безосећајан бизнисмен појављује се окован у ланцима које је сам исковао начином на који је живео, и не доноси му нимало лепе вести, тачније најављује му посету три духа која ће након његовог одласка посетити уплашеног и изненађеног Скруџа. Током исте вечери посећују га дух прошлости, дух садашњости и дух будућности који ће покушати да отворе срце огрубело среброљубљем и гордошћу како би га упозорили да уколико не промени начин живота чега га горка судбина и страшна смрт. У нади да ћете погледати филм који заиста носи мноштво хришћанских порука како деци тако и њиховим родитељима, не бих даље да препричавам, већ бих да изнесем неколико утисака. Хришћанско предање и дела Светих отаца уче нас колико је за духовни напредак важно сећање на смрт. Покојни владика Данило Крстић говорио је помало шаљиво како би требало чешће да је се сетимо с обзиром на то какво је данас стање у саобраћају. Када се Скруџу јавио дух колеге Марлија који нажалост на оном свету жање оно што је посејао током овоземаљског живота, говори му следеће речи: ,,Људски род био је мој посао, општа добробит, доброчинство, милосрђе, доброта – то је био мој посао.“ Марли је тек сада, нажалост касно, схватио због чега би ми заправо требало да постојимо. Трка за новцем, за стицањем материјалних богатстава, као и њега, и нас одваја од љубави, пријатеља, радости. Заборављамо да је потребно да прво иштемо Царства Небеског, а да ће нам се остало додати. Ретко мислимо о речима Светог владике Николаја – ,,Ако си богат само оним што лопови могу украсти и мољци појести, са чиме ћеш остати ако лопови збиља украду и мољци поједу?“ Немамо ни довољно вере, ни довољно поверења. Христове речи схватамо олако, као да се не односе и на нас. Смрт нам је сваким даном све ближа. Потребно је да пазимо на време, украшавамо себе врлинама, изградимо дух милосрђа а изгонимо дух среброљубља који нас већ овде на одводи у смрт и припрема нам терен за вечну смрт. Да осећање радости и задовољства није везано за материјалне ствари и новац већ је чешће препрека за остваривање истих, показује нам пример Скруџовог колеге Боба, вредног и сиромашног радника. Када је дух садашњости Скруџа одвео у Бобову кућу, он тамо види срећну породицу на окупу, Боба који као прави домаћин брине о супрузи и деци и наздравља њему који му је тешког срца дао слободан дан и захваљујући чијој плати може ближњима да уприличи скроман празнични угођај. Чини се да Скруџ тада схвата да се према њему понашао лоше и његово срце почиње да омекшава. Оно што Боб има и захваљујући чему је у стању да осети радост је чистота срца, ведрину духа и захвалност за све. У његовом дому, као и у читавом граду, осећа се празнични дух, весеље и радост, док је у Скруџовом срцу хладноћа, презир и одсеченост од себе и других. Демон среброљубља који га је поробио у младости чврсто га је везао ланцима и стеже га све јаче. Запитајмо се искрено коме смо сличнији, да ли смо увек захвални или нам често то мало фали за радост и измиче нам као корњача Ахилеју. Став да је све мање добрих људи и да се не исплати бити добар и милостив је погубан, чак и да је истинит. Чини ми се да смо склони да сопствено нечињење добрих дела, које је, као и чињење лоших дела такође грех, на тај начин оправдавамо и тако себе ускраћујемо благодати Божије, а тиме и истинске радости. Знате оне приче које често чујемо – ,,да сам ја богат као он, давао бих сиромашнима, саградио бих…“, ,,лако је њему да помогне кад има толико пара…“, ,,њему је отац оставио фирму, а ја сам све морао…“, ,,нек се снађе, кад ја нисам имао никог нисам молио…“ Понашамо се као да тек треба да дође то време када ћемо постати бољи и милостивији а не знамо да колико сутра можда нећемо бити живи и да ће оваква оправдања бити недовољна када будемо сводили рачуне. Уколико само мало отворимо срце угледаћемо бројне примере који би требало да нам буду путоказ у ком правцу треба да размишљамо. Један од њих свакако је Свети Никола Мирликијски кога ових дана прослављамо. Када су му се родитељи преселили у вечни живот све своје богато наслеђе раздао је сиромашнима и сам се душом предао тешким обавезама хришћанског пастира. Господ му је дао моћ да чини чуда те је тако када је почињао са свештеничком службом, једном несрећном и сиромашном човеку променио живот. Тужан и очајан намеравао је да прода своје ћерке како би се избавио од беде. Међутим, Господ није дозволио да се обистини овакав план, већ је послао Светог Николу који му је једне ноћи кроз прозор убацио кесицу златника. Несрећни отац није могао да поверује и очију пуних суза само је узвикнуо: ,,Хваљен си Боже!“ Чудо се поновило још два пута, ћерке су се касније удале, а Свети Никола је замолио уплаканог старца да о догађају који се збио никоме ништа не говори. На овој причи касније је измишљена прича о Деда Мразу и касније смо се све више удаљили од хришћанске ноте правог смисла даривања.. Ближи се Божић. Да ли нам је потребан дух да нам отвори очи и покаже нам како грешно живимо или смо способни да снагом свог напора, уз Божију помоћ и молитву преобразимо свој живот? У зависности од тога да ли у нашим животима доминира дух Скруџа или дух Светог Николе директно зависи
Лист Храм бр. 65: Циљ поста радост и љубав Христова, Свети Порфирије Кавсокаливит
Писмо брату
Христос васкрсе, драги мој оче и брате Н. Ништа се битно није променило од мог последњег писма теби, јер и сам знаш да онима који искључиво путују по ходницима своје душе и ума, недостају догађаји. И потпуно сам свестан да управо зато многи мој живот називају недостатним, а ја, читав тај свет који се открива у одсуству утисака, не бих дао ни за шта. Али да оставимо сада то по страни. Није то тема овог писма, него сам желео да са тобом поделим неке мисли. Јуче сам, у Дневнику Андреја Тарковског, прочитао следеће: „Живот, наравно, нема никаквог смисла. Кад би имао, човек не би био слободан, него би се претворио у роба тог смисла и свој живот би градио у складу са неким потпуно новим категоријама. Категоријама робовања. Као што је за неку животињу смисао живота у самом животу, у продужењу врсте. Животиња ради свој робовски посао зато што истински осећа смисао свог живота. Зато је сфера њеног живота затворени круг. Човек стреми да досегне и спозна апсолутно.“ Треба ли да ти говорим колико су ме заинтригирале ове његове речи – да живот нема смисла?! Међутим, након почетног неслагања, разумео сам колико је он заправо у праву. Свему што поставимо као циљ, макар био и најузвишенији: породица, деца, образовање, напредовање, пријатељи (стави шта год желиш) не само да постајемо робови, већ ће нам се и кад тад одузети, што смо већ обојица на неки начин доживели. А онда остајемо сами, обесмишљени и обестемељени, јер смо грађевину нашег живота темељили на нечем што није наше (зато ће нам се и одузети) и што није (само по себи) вечно. И управо у овом цитату разумем све оне исповести наших пријатеља који су се након постигнутог огромног успеха, ујутру пробудили празни, јер су, достигавши оно чему су тежили, заправо изгубили циљ и смисао. Достигли су предмет свог труда и борбе и тиме га… изгубили. И како сада поново наћи нови циљ, када смо се и до овог већ потпуно истрошили, испразнили и испрљали? Слêдећи Андрејеву мисао у мени одзвањају речи кондака који се пева на Литургији, Сирне недеље: Смисла податељу, Господе, слава Теби! Да, заиста, само нам Он може даровати смисао и само у Њему можемо наћи сврху, и излаз, и одговор. Без Христа је заиста све мука и туга духу. И зато се у тим тренуцима потпуне обестемељености и таме бесмисла некако увек сетим: Јоне који је био заробљен у утроби кита, и у мраку чекао избављење; или Ноја који је био потпуно беспомоћан са свим сапутницима у барци, чекајући да се вода повуче, а притом и у потпуној неизвесности како ће живот изгледати после потопа; или Данила у лавовској јами. Сви су они били затворени у мраку, гурнути до безизлаза, као што се и сами често осећамо, али су све своје надање и поверење положили на Господа, знајући да их он неће изневерити. А шта рећи о борби Узора свих узора? Мени је лично некако то увек највећи утисак целе ове Страсне недеље, до Васкрса – та борба, агонија, богоостављеност и на крају славно Васкрсење које се у нашим животима одиграва у тим скривеним одајама наше душе, а на које смо сви призвани хтели то или не. Када дође тај наш час, након првобитне буре од бунта, беса и немоћи, остаје нам само да се смиримо, прихватимо све и положимо наду на Божије обећање. Или како то чудесно каже Свети Макарије Египатски: „Када чујеш да је Христос спасио душе које бејаху у заробљене у аду, немој да мислиш да се та спасоносна енергија Христова излила само једанпут. Треба да знаш да Христос и данас спасава на тај начин. Јер срце личи на споменик (гроб), окружен мраком у који су укопани ум и мисли човека. Долази, дакле, Христос, када га зову они (ум и мисли) који су затворени у мрклом мраку, тј. у дубини срца, и заповеда смрти да ослободи затворенике. Затим, пошто подигне тешку плочу која покрива душу, отвара гроб и васкрсава сваког мртваца и ослобађа (спасава) душу из њеног мрачног заточеништва.“ Ето, то сам желео да поделим са тобом. Шаљем ти поздраве и молим се да нас васкрсли Господ избави сваког заточеништва и робовања смислу који је изван Смисла и да увек чува нашу заједницу. Са радошћу очекујем твој одговор. Твој брат М. Извор: Жички благовесник, октобар-децембар 2020.
Светомир Бојанин, Покајање као лек од психичких болести
Покајање је последњи чин излечења од психијатријске болести. Човек, самосагледавши се током терапијског поступка, или видевши се у огледалу своје унутрашње чистоте, одбацује све те наносе, и јавља се у својој првобитности. Постајући здрав, сам од себе престаје да обавља своје присиле, изгубе се параноидне мисли, или депресивна расположења, и човек се чуди себи како је могао тако дубоко да упадне у све то. Посебно ако је уз све ишао алкохолизам (или нека друга зависност) – то се све сада одбацује са гнушањем. Све је то пропраћено и са сасвим експлицитним исказивањем тежње за опроштајем од оних, које особа, која је дошла себи, воли, а који су трпели због њене менталне слабости. Светомир Бојанин, Под дрветом сазнања, 45–46
Старац Емилијан Симонопетритски, Замке (не)духовног живота
„Када ми покушавамо да се избавимо од онога, с чиме се морамо суочити у своме животу, када покушавамо да променимо саме себе и постанемо бољи, да би тек потом почели водити духовни живот, када ми желимо да променимо своје окружење, желимо да се измени природа, тада ми падамо у највећа искушења. И долазимо до краја живота, не остваривши тако ниједне своје жеље, не познавши ниједну тајну небеског живота. Проводећи тако свој живот, ми у ствари служимо своме „ја“, а не Господу“. Старац Емилијан Симонопетритски
Епископ Јустин свештенослужио на Никољдан и у Недељу 28. по Духовима у придворном параклису у Краљеву
Доктор Милош Секулић и Меморандум СПЦ из 1941. године
У врло тешким моментима људске историје испливавају на површину такве личности чији подвизи и жртва бивају пример следећим нараштајима како треба волити своју Цркву и свој народ. Једна од таквих личности иако не довољно позната српском народу због диктатуре комунистичког режима био је угледни београдски доктор Милош Секулић. Величина његовог подвига може да се мери са подвизима храбрих српских војника који су прешли Албанију и потом као Господ васкрсли из мртвих и пробили Солунски фронт ослободивши све просторе од Вардара па до Триглава. У чему се састоји његов подвиг и зашто је он за нас толико непознат? Наиме за време окупације Србије од стране нацистичког режима састављен је у Београду од стране Синода Српске православне цркве „Меморандум о страдању српског православног становништва од усташа у Независној држави Хрватској до септембра 1941. године“. У меморандуму се описују најгнуснији злочини од стране усташа под прећутним благословом Ватикана док се број пострадалих већ тада попео до 300.000 људи. А колико су заиста били грозни усташки злочини описује 24. септембра 1941. др Еуген Герстенмајер у своме извештају министру спољних послова Трећег Рајха: “Усташе су приморале десетине хиљада Срба да пређу у католичку веру. Оним православцима који су се томе противили масовно је пререзано грло (ово треба дословно схватити) или им је одузета сва имовина и онда су без ичега протерани из земље. У састављању Меморандума учествовали су представници Српске Православне Цркве на челу комисије са Митрополитом скопским Јосифом Цвијићем и Епископом Нектаријем Круљем и представницима Комесаријата за избеглице Недићеве владе. На основу сведочанства избеглица саставили су Меморандум подељен у четири тематске целине: Акција римокатоличке цркве, Акција фрањеваца, Јасеновачки лого и Лобор град . Сам Меморандум кога још називају и Валеријанов меморандум (по викару Патријарха СПЦ Епископу Валерију) прво је предат војном заповеднику окупиране Србије, генералу Heinrich Dankelmann који је те исте године у Аугусту 1941. одобрио вешање српских родољуба на Теразијама. Да би била обавештена Краљевска влада у избеглиштву а преко ње и владе Велике Британије и Сједињених Америчких Држава храбри доктор Милош Секулић одлучио се да достави Меморандум СПЦ прво амбасади Краљевине Југославије у Истанбулу, а затим и у Лондон самој Краљевској влади. Тај пут уопште није био лак с обзиром да је Краљевина Југославија већ била окупирана. Ипак захваљујући пожртвованости самог доктора Милоша Секулића Меморандум је дошао до амбасаде Краљевине Југославије у Истанбулу 28. септембра 1941. године. Иако је телеграфском депешом Меморандум достављен Краљевској влади у Лондон ипак су тражили да лично у Лондон дође доктор Милош Секулић на инсистирање хрватских министара у Краљевској влади који су сматрали да је Меморандум претенциозан и нетачан, а поготово потпредседник Владе др Јурај Крњевић који је био и члан Мачекове странке ХСС. Доктор Милош Секулић је путовао од Истанбула до Лондона скоро месец дана иако је имао статус савезничког дипломатског курира са важним документима. Многе су биле перипетије на том голготском путу др Секулића, након Истанбула прво је морао да дође до Африке где је исувише дуго чекао британску визу, а то није било случајно. Наиме док је боравио у Африци за то време хрватски министар у Симићевој Влади у Лондону Рудолф Бићанић, који је био и вицегувернер Народне банке Краљевине Југославије у избеглиштву од 1941. до 1943. године написао је контрамеморандум по налогу Ватикана где умањује број жртва и оправдава НДХ као тежњу хрватског народа да се ослободи српског режима из Београда. По доласку у Енглеску доктора Секулића нису спровели до председника Владе већ у Бристол у једну зграду опкољену жицом и чувану од наоружаних војника, како сам наводи. Одузет му је дипломатски пасош и био је подвргнут саслушању од стране британског официра који је некада радио у енглеском конзулату у Загребу. Након што је преноћио у нехуманим условима пуштен је изјутра да иде у Kingston Haus где је била смештена Краљевска влада. Председник Владе армијски генерал Душан Симовић је са својим министрима пажљиво саслушао излагање доктора Секулића и иако су српски министри били ужаснути сведочењем, ипак Симовић је забранио објављивање Меморандума. На самој конференцији за штампу крајем новембра 1941. године забранио је доктору Секулићу да говори пре више од 200 новинара о садржају Меморандума тврдећи да то може да растури Југославију. Нажалост тада још нико није могао да подозре да је генерал Душан Симовић симпатизер Комунистичке партије и да ће да се после завршeтка рата приклонити Титовој комунистичкој власти. Нажалост текст Меморандума није објављен у Великој Британији иако је са њиме била упозната Черчилова Влада тако да је британска јавност те 1941. године остала неупозната са страшним злочинима које су починиле усташе уз прећутни благослов Ватикана. Ипак захваљујући великом српском књижевнику и дипломати Јовану Дучићу текст Меморандума објављен је у Америчком Србобрану и одмах је изазвао критике хрватске дијаспоре у Америци, као и српских левичара. Као што се дало видети највеће светске силе попут Ватикана, Велике Британије трудиле су се свим силама заједно са издајицама из Југославенске Краљевске владе у Лондону да неугледа светло дана Меморандум о страдањима нашег невиног српског народа у злогласној и умоболној творевини Независној Држави Хрватској. Нажалост до данашњег дана информације о доктору Милошу Секулићу и о његовом херојском делу врло су оскудне тако да је скоро немогуће било наћи и фотографију доктора Секулића. Ипак, захваљујући барону Авру Манхатану који се занимао темом Холокауста над Србима сачувана је једна његова заједничка фотографија са доктором Милошем Секулићем који му је био пријатељ. Без обзира што текст Меморандума није доспео у јавност, а поготово у Британски парламент и Амерички сенат јуначко дело доктора Милоша Секулића остаће златним словима записано не само у српској историји већ и у светској историји Другог светског рата и холокауста над српским народом од стране усташке власти и Ватикана. Архимандрит мр Евсевије Меанџија Фотографија (Барон Авро Манхатан и др Милош Секулић) Извор: mitropolija.com
О празницима Детињци, Материце и Оци
Припреми овог најрадоснијег дана (Божића), искључиво у нашем српском народу, посвећене су нарочито три последње недеље пред Божић за које наш народ има и специјалне називе: Детињци, Материце и Оци, као и за дане уочи самог празника; Туциндан и Бадњидан. У овим, припремним, недељама пред Божић народни обичаји су, углавном, свуда исти. Најпре очеви и мајке, у трећу недељу пред Божић, која се зове Детињци, изјутра рано “везују” своју децу, негде чак и ону у колевци, а деца им се “дреше”. Пошто је то увек недеља по Светом Николи, то обично “Свети Никола ујутру доноси деци поклоне”. У другу недељу пред Божић, која се зове Материце, очеви и деца “везују” мајке (матере), а оне им се “дреше”. У недељу пред сам Божић, која се зове Оци, мајке и деца “везују” очеве, а они им се “дреше”. Ово, узајамно, “дрешење” је међусобно чињење поклона љубави, што ствара празничну, свечану атмосферу у породичним хришћанским круговима. Такву, празничну, атмосферу створили су источни мудраци светој породици Богодетета поклонивши Му се у Витлејемској пећини, уз дарове; смирне, тамјана и злата. Символика овог узајамног “везивања” и “дрешења” деце и родитеља јасна је; припремамо се за дочек најрадоснијег празника хришћанског – Божића, који је помирио човека са Богом одрешивши га веза греховних, а везавши га новом везом љубави за Бога. У жељи, дакле, да Његов долазак сачекамо везани најчвршћим везама међусобне љубави, јер је и Он – Божић – Љубав, која је “свеза савршенства”, и ми се о Детињцима, Материцама и Оцима међусобно “везујемо” и “дрешимо”. То везивање и дрешење превазилази наше породичне кругове и простире се на рођаке, пријатеље и све наше познанике, и тако настаје спонтано опште српско, православно-хришћанско прослављање везивања и дрешења пред наступајући празник Рођења Спаситељева, који је одрешио Адама и Еву од вечне смрти и подарио им живот вечни. Извод из: Веронаука у кући
Владета Јеротић, Пред изазовом болести
Ма колико били уверени у даље успехе медицинских и других наука, у све већу власт човека над природом, као и у мењање ове природе, Франклове речи, до којих је дошао посматрајући затворенике у немачким концентрационим логорима за време Другог светског рата, остаће још дуго актуелне; уместо primum vivere, deinde philosophari (прво живети, онда философирати), под извесним условима у животу добијају обратан смисао и постају спас: primum philosophari, deinde vivere – или, умрети! Извор: Владета Јеротић, Човек и његов идентитет, 2003.
Чачански глас: Ђорђе Чоловић, “Свети Никола и Деда Мраз“
Никола је до дубоке старости управљао црквом и чинио добра дела. Упокојио се у Господу 19. децембра 345. године. Његово тело је сахрањено у саборној цркви мирликијске митрополије. Много година су његове мошти тамо почивале. У једанаестом веку Османлије су освојиле целу Малу Азију, па и град Мир. Многи становници су се иселили и бежали од стравичних злостављања. Године 1096. свети Никола се обрати у сну једном свештенику из Барија (Италија) и саопшти му да не жели да му мошти почивају у „безбожничком граду” и рече му да оде у град Мир и да му мошти пренесе у Бари, на сигурно тле. Овај тако и учини, прерушен у трговца, са три брода пуна жита, посети град Мир и пренесе мошти светитеља у Бари. Ово се догодило 8. маја. Мошти су однели у манастир светог Јована Претече. Народ је одмах почео да се скупља и да тражи излечење, јер је Никола и по томе био познат. После три године подигнут је храм Светитељу у част, у коме је Стефан Дечански, српски краљ (као што је и наведено у његовом живопису), повратио вид и као знак захвалности тај храм опточио сребром. Спомен на дан смрти светог Николе слави се 19. децембра, по новом, или 6. децембра, по старом календару. У години се свети Никола прославља и 22. маја (9. маја), у знак сећања преноса његових моштију у Бари. Интересантно је да је свети Никола у једном тренутку, у Америци, постао Санта Клаус, Деда Мраз. Веома је вероватно да су први европски морепловци и истраживачи, Викинзи, са собом донели и поштовање Светог Николе на америчко тло. Наиме, познато је да су дошавши на Гренланд прву цркву коју су подигли посветили управо светом Николи. Ово и не би требало да нас чуди узевши у обзир да су били морепловци, а да је свети Никола њихов заштитник. Колумбо је доспеће у Хаити искористио да, уз свештенике, 6. децембра 1492. освети и посвети луку светом Николи, у знак захвалности за срећно приспеће у Америку. Протестантски пуританци су у 16. веку покушали да избаце било какав облик поштовања светитеља и посебно су имали намеру да избаце поштовање светог Николе у Енглеској. Њихов вид побожности одликује избацивање поштовања светитеља и празника. Оправдање им је да то води у идолопоклонство и да би то требало избећи по сваку цену. Наравно, сасвим су превидели смисао хришћанства, посебно у одбијању поштовања светитеља, који су се принели за цркву и народ Божји. Но, народ је толико дубоко усадио у себе поштовање светог Николе да није било могуће смањити, или избрисати, љубав људи према њему. Видевши да је немогуће у Европи постулирати овакво хришћанство они су то пробали да спроведу у Америци. Овакав вид протестантског ниподаштавања празника довео је дотле да су у једном тренутку, срамно, само поштовање Божића свели на празник који не сме, и не би требало да се поштује. Ситуација је отишла дотле да су Квекери, Пуританци, Презвитеријанци… у Америци 25. децембар (дан Божића у Западном свету) игнорисали и да је био, између осталог, радни дан. Овакво понашање „хришћана” довело је дотле да су се људи на тај дан понашали непримерено, опијали, били склони физичким обрачунима… познато је да је тог дана, средином 19. века, избио сукоб између католичких Ираца и америчких протестаната. Ирци су потенцирали слављење Божића, уз све хришћанске одлике, док су их Американци у томе спречавали. Дошло је до физичког обрачуна који се завршио са доста повређених и страдалих. Ситуација је била толико напета да се морало изнаћи решење. Решењу су допринели немачки досељеници који су са собом донели и поштовање светог Николе, који је полако добијао облик породичног и дечјег празника. Почеле су да се штампају дечје књиге, сликовнице, бојанке… са светим Николом као главним јунаком. Свети Никола се славио тако што је задржао одлике које је већ имао, али су му додате карактеристике везане за прослављање Божића. Посебно је раширено слављење светог Николе у току грађанског рата у Америци, када је Линколн у једном говору рекао да Север побеђује захваљујући свом заштитнику, светом Николи. Одмах након говора појавили су се цртежи на којима је Никола приказан као весели старац са дугом, седом брадом, у црвеној одећи и са глиненом лулом Слике су полако давале облик и изглед какав је данас препознатљив у Америци. Избачена је лула, а и Свети Николаје добио име које га представља у Америци. Пошто су га Немци посебно поштовали, искоришћен је њихов израз Sankt Niklaus u настало је име Санта Клаус. Овако је свети Никола, од забрањеног и непожељног у Америци, захваљујући европским досељеницима, заузео место које и данас држи. На несрећу, његов лик је секуларизован и поистовећен са одређеним митским и фантастичним елементима. Данас, у Америци, посебно пред почетак нове календарске године, интензивира се представљање лика Санта Клауса, посебно у рекламама за чувено газирано пиће. Тако је свети Никола од Светитеља, борца за цркву, заштитника слабих, деце… постао симбол који се повезује са крајње секуларним и, не толико, хришћанским обичајима. Несрећна је замена теза у којој православни прихватају светог Николу као деда Мраза, не знајући да је, управо, Деда Мраз настао по узору на светог Николу. Старо мењамо новим и, неретко, неисправним веровањем. Традиције и вредности ране цркве, културе и обичаја православног хришћанства неретко занемарујемо као превазиђене. Но, када се наши обичаји трансформишу и позападњаче, примамо их раширених руку. Припадамо култури која је богата и има укорењену традицију, не би требало да се олако одричемо и прихватамо нове тековине које су, често, само прилагођени обичаји које већ имамо. Вероучитељ Ђорђе Чоловић Извор: Чачански глас
Ибарске новости: Дипл. психолог Милош Благојевић, “Смисао и радост празника“
Да је преображај личности могућ током само једне ноћи показује нам случај Ебенизера Скруџа (циције), главног јунака дивног романа ,,Божићна прича“ Чарлса Дикенса. На основу поменутог романа снимљен је велики број филмских адаптација. Један анимарани филм Роберта Земекиса из 2009. године чини ми се посебно успешан, идеалан за гледање и уживање уз кокице у предстојећим претпразничним данима. Прича почиње овако: Шкртом и безосећајном Скруџу, директору Лондонске банке у чијем срцу нема места за милосрђе, саосећање и доброту у посету долази дух његовог седам година раније преминулог пословног партнера Марлија. Посета се дешава на Бадње вече 1843. године. Његов партнер, успешан и подједнако безосећајан бизнисмен појављује се окован у ланцима које је сам исковао начином на који је живео, и не доноси му нимало лепе вести, тачније најављује му посету три духа која ће након његовог одласка посетити уплашеног и изненађеног Скруџа. Током исте вечери посећују га дух прошлости, дух садашњости и дух будућности који ће покушати да отворе срце огрубело среброљубљем и гордошћу како би га упозорили да уколико не промени начин живота чега га горка судбина и страшна смрт. У нади да ћете погледати филм који заиста носи мноштво хришћанских порука како деци тако и њиховим родитељима, не бих даље да препричавам, већ бих да изнесем неколико утисака. Хришћанско предање и дела Светих отаца уче нас колико је за духовни напредак важно сећање на смрт. Покојни владика Данило Крстић говорио је помало шаљиво како би требало чешће да је се сетимо с обзиром на то какво је данас стање у саобраћају. Када се Скруџу јавио дух колеге Марлија који нажалост на оном свету жање оно што је посејао током овоземаљског живота, говори му следеће речи: ,,Људски род био је мој посао, општа добробит, доброчинство, милосрђе, доброта – то је био мој посао.“ Марли је тек сада, нажалост касно, схватио због чега би ми заправо требало да постојимо. Трка за новцем, за стицањем материјалних богатстава, као и њега, и нас одваја од љубави, пријатеља, радости. Заборављамо да је потребно да прво иштемо Царства Небеског, а да ће нам се остало додати. Ретко мислимо о речима Светог владике Николаја – ,,Ако си богат само оним што лопови могу украсти и мољци појести, са чиме ћеш остати ако лопови збиља украду и мољци поједу?“ Немамо ни довољно вере, ни довољно поверења. Христове речи схватамо олако, као да се не односе и на нас. Смрт нам је сваким даном све ближа. Потребно је да пазимо на време, украшавамо себе врлинама, изградимо дух милосрђа а изгонимо дух среброљубља који нас већ овде на одводи у смрт и припрема нам терен за вечну смрт. Да осећање радости и задовољства није везано за материјалне ствари и новац већ је чешће препрека за остваривање истих, показује нам пример Скруџовог колеге Боба, вредног и сиромашног радника. Када је дух садашњости Скруџа одвео у Бобову кућу, он тамо види срећну породицу на окупу, Боба који као прави домаћин брине о супрузи и деци и наздравља њему који му је тешког срца дао слободан дан и захваљујући чијој плати може ближњима да уприличи скроман празнични угођај. Чини се да Скруџ тада схвата да се према њему понашао лоше и његово срце почиње да омекшава. Оно што Боб има и захваљујући чему је у стању да осети радост је чистота срца, ведрину духа и захвалност за све. У његовом дому, као и у читавом граду, осећа се празнични дух, весеље и радост, док је у Скруџовом срцу хладноћа, презир и одсеченост од себе и других. Демон среброљубља који га је поробио у младости чврсто га је везао ланцима и стеже га све јаче. Запитајмо се искрено коме смо сличнији, да ли смо увек захвални или нам често то мало фали за радост и измиче нам као корњача Ахилеју. Став да је све мање добрих људи и да се не исплати бити добар и милостив је погубан, чак и да је истинит. Чини ми се да смо склони да сопствено нечињење добрих дела, које је, као и чињење лоших дела такође грех, на тај начин оправдавамо и тако себе ускраћујемо благодати Божије, а тиме и истинске радости. Знате оне приче које често чујемо – ,,да сам ја богат као он, давао бих сиромашнима, саградио бих…“, ,,лако је њему да помогне кад има толико пара…“, ,,њему је отац оставио фирму, а ја сам све морао…“, ,,нек се снађе, кад ја нисам имао никог нисам молио…“ Понашамо се као да тек треба да дође то време када ћемо постати бољи и милостивији а не знамо да колико сутра можда нећемо бити живи и да ће оваква оправдања бити недовољна када будемо сводили рачуне. Уколико само мало отворимо срце угледаћемо бројне примере који би требало да нам буду путоказ у ком правцу треба да размишљамо. Један од њих свакако је Свети Никола Мирликијски кога ових дана прослављамо. Када су му се родитељи преселили у вечни живот све своје богато наслеђе раздао је сиромашнима и сам се душом предао тешким обавезама хришћанског пастира. Господ му је дао моћ да чини чуда те је тако када је почињао са свештеничком службом, једном несрећном и сиромашном човеку променио живот. Тужан и очајан намеравао је да прода своје ћерке како би се избавио од беде. Међутим, Господ није дозволио да се обистини овакав план, већ је послао Светог Николу који му је једне ноћи кроз прозор убацио кесицу златника. Несрећни отац није могао да поверује и очију пуних суза само је узвикнуо: ,,Хваљен си Боже!“ Чудо се поновило још два пута, ћерке су се касније удале, а Свети Никола је замолио уплаканог старца да о догађају који се збио никоме ништа не говори. На овој причи касније је измишљена прича о Деда Мразу и касније смо се све више удаљили од хришћанске ноте правог смисла даривања.. Ближи се Божић. Да ли нам је потребан дух да нам отвори очи и покаже нам како грешно живимо или смо способни да снагом свог напора, уз Божију помоћ и молитву преобразимо свој живот? У зависности од тога да ли у нашим животима доминира дух Скруџа или дух Светог Николе директно зависи
Лист Храм бр. 65: Циљ поста радост и љубав Христова, Свети Порфирије Кавсокаливит
Писмо брату
Христос васкрсе, драги мој оче и брате Н. Ништа се битно није променило од мог последњег писма теби, јер и сам знаш да онима који искључиво путују по ходницима своје душе и ума, недостају догађаји. И потпуно сам свестан да управо зато многи мој живот називају недостатним, а ја, читав тај свет који се открива у одсуству утисака, не бих дао ни за шта. Али да оставимо сада то по страни. Није то тема овог писма, него сам желео да са тобом поделим неке мисли. Јуче сам, у Дневнику Андреја Тарковског, прочитао следеће: „Живот, наравно, нема никаквог смисла. Кад би имао, човек не би био слободан, него би се претворио у роба тог смисла и свој живот би градио у складу са неким потпуно новим категоријама. Категоријама робовања. Као што је за неку животињу смисао живота у самом животу, у продужењу врсте. Животиња ради свој робовски посао зато што истински осећа смисао свог живота. Зато је сфера њеног живота затворени круг. Човек стреми да досегне и спозна апсолутно.“ Треба ли да ти говорим колико су ме заинтригирале ове његове речи – да живот нема смисла?! Међутим, након почетног неслагања, разумео сам колико је он заправо у праву. Свему што поставимо као циљ, макар био и најузвишенији: породица, деца, образовање, напредовање, пријатељи (стави шта год желиш) не само да постајемо робови, већ ће нам се и кад тад одузети, што смо већ обојица на неки начин доживели. А онда остајемо сами, обесмишљени и обестемељени, јер смо грађевину нашег живота темељили на нечем што није наше (зато ће нам се и одузети) и што није (само по себи) вечно. И управо у овом цитату разумем све оне исповести наших пријатеља који су се након постигнутог огромног успеха, ујутру пробудили празни, јер су, достигавши оно чему су тежили, заправо изгубили циљ и смисао. Достигли су предмет свог труда и борбе и тиме га… изгубили. И како сада поново наћи нови циљ, када смо се и до овог већ потпуно истрошили, испразнили и испрљали? Слêдећи Андрејеву мисао у мени одзвањају речи кондака који се пева на Литургији, Сирне недеље: Смисла податељу, Господе, слава Теби! Да, заиста, само нам Он може даровати смисао и само у Њему можемо наћи сврху, и излаз, и одговор. Без Христа је заиста све мука и туга духу. И зато се у тим тренуцима потпуне обестемељености и таме бесмисла некако увек сетим: Јоне који је био заробљен у утроби кита, и у мраку чекао избављење; или Ноја који је био потпуно беспомоћан са свим сапутницима у барци, чекајући да се вода повуче, а притом и у потпуној неизвесности како ће живот изгледати после потопа; или Данила у лавовској јами. Сви су они били затворени у мраку, гурнути до безизлаза, као што се и сами често осећамо, али су све своје надање и поверење положили на Господа, знајући да их он неће изневерити. А шта рећи о борби Узора свих узора? Мени је лично некако то увек највећи утисак целе ове Страсне недеље, до Васкрса – та борба, агонија, богоостављеност и на крају славно Васкрсење које се у нашим животима одиграва у тим скривеним одајама наше душе, а на које смо сви призвани хтели то или не. Када дође тај наш час, након првобитне буре од бунта, беса и немоћи, остаје нам само да се смиримо, прихватимо све и положимо наду на Божије обећање. Или како то чудесно каже Свети Макарије Египатски: „Када чујеш да је Христос спасио душе које бејаху у заробљене у аду, немој да мислиш да се та спасоносна енергија Христова излила само једанпут. Треба да знаш да Христос и данас спасава на тај начин. Јер срце личи на споменик (гроб), окружен мраком у који су укопани ум и мисли човека. Долази, дакле, Христос, када га зову они (ум и мисли) који су затворени у мрклом мраку, тј. у дубини срца, и заповеда смрти да ослободи затворенике. Затим, пошто подигне тешку плочу која покрива душу, отвара гроб и васкрсава сваког мртваца и ослобађа (спасава) душу из њеног мрачног заточеништва.“ Ето, то сам желео да поделим са тобом. Шаљем ти поздраве и молим се да нас васкрсли Господ избави сваког заточеништва и робовања смислу који је изван Смисла и да увек чува нашу заједницу. Са радошћу очекујем твој одговор. Твој брат М. Извор: Жички благовесник, октобар-децембар 2020.