О. Андреј Ткачов, “Шта је ново у Новој Години?“
Нова година је диван празник. Тачније: Нова година може да буде диван празник да није пијанства, да није бесане ноћи испред телевизора и да није контраста између очекивања „нечега“ 31. децембра и одсуства тог „нечега“ 1. јануара. А иначе би све било врло симпатично. Мраз, претпразнична врева, свеопште нервозно узбуђење. Деца очекују поклоне, одрасли се труде да што пре оду с посла и пробијају се кроз снежну кашу свраћајући на путу до куће у све продавнице на путу… Ако је истина да Божић на Западу све више губи религиозни смисао, ако је истина да људи све чешће једни другима тамо не честитају Рођење Месије и Богооваплоћење, већ неки аморфни „празник“, који претпоставља породичне седељке, печену гуску и размену поклона, наша Нова година је скоро „њихов“ Божић. Срећан празник – цмок! Срећан празник – звррр! Срећан празник – гуц-гуц! Срећан празник – лаку ноћ! На Нову годину нас је научила совјетска власт. Да није било гомиле идеолошких празника нико се тако душевно не би уносио у очекивање промене цифара на календару. Али сви остали празници су захтевали или патетичну тугу или необуздани ентузијазам. Није се имало времена за то да човек просто буде човек. Отуда ова заиста дечја љубав према конфетама за јелке, мирису четинара и мандаринама. То је само још један доказ да стари тело, а душа, обавијена плоћу која умире, не жели да стари, не може и не уме. Она, душа, остаје детиња, жуди за бајком и чудом. Међутим, у прослави Нове године има и туге. Ова туга се рађа зато што у Новој години нема ничег новог осим промењених цифара на календару. Све остало је старо. Човеку је својствено да свој стари пртљаг страсти и навика вуче из године у годину са завидном постојаношћу. Зато је свака нова година – стара. „Дрво лежи тамо где падне,“ – каже један од пророка, имајући у виду човекове рђаве навике. И у једној од молитава јелеосвећења се каже да је „јако же руб повержениј, всјакаја наша правда пред Тобоју“ („као посечено дрво свака наша истина пред Тобом“). „Повержениј руб“ је управо оно дрво које је пало и које увек показује на исту страну, као и живот човека огрезлог у грехове. Потребно је нешто креативно, нека истинска новина, за којом чезну (сигуран сам) многи. Зар није нова, на пример, девиза: „Дочекај Нову годину трезан и без телевизора?“ То је права нова реч и већ је видим на рекламним плакатима великих градова. Изнад капије Дантеовог пакла је било написано: „Свако ко овамо улази нека остави наду.“ Изнад капије која води у нову календарску годину може се написати: „Остави све рђаво, ти који си започео нову годину.“ Година ће бити заиста нова ако човек који ступа у њу осигура у себи жељу да се обнови: да се бори против рђавих навика, да стиче добре навике. Имамо заповест да будемо мудри као змије. Управо ова животиња редовно мења кожу провлачећи се између оштрог трња у грмљу или тесног камења. Не знам да ли то змију боли или не, али стара кожа спада као чарапа дајући место новом кожном покривачу. Наравно, то је лекција – не само из природе, него и јеванђељска. Земља је одиграла још један круг валцера око Сунца. Круг који се затворио и почетак новог кретања треба обележити молитвом. Лагано улази у обичај служење литургије у ноћи између 31. и 1. То је још једна ноћна литургија осим Васкршње и Божићне и она није условљена догмом, већ насушном потребом. Већина људи се лудира и с муком се претвара да је весела, јер тако треба. Људи се напијају – можда од туге, можда од радости; тону у сан обучени; буде се на непознатим местима… Или у најбољем случају, муче даљински у потрази за нечим занимљивим у „ТВ-кутији“. А сасвим мали део грађана годину на исходу прати речима: „Господи, помилуј,“ и дочекује наступајућу годину речима: „Господи, благослови.“ Не знам како вама, а мени се чини да је управо то истинска новина и најлепши начин прославе. Међутим, чак и ако не буде ноћне литургије, нека буде кратка молитва. Не може се смислити ништа боље од „Оче наш“. Сат откуцава, снег лагано пада с друге стране прозора, а нека породица чита молитву Господњу и моли од Бога благослов за наступајућу годину. Лепота! И још једно. Јер, то је услован датум. Нова година се славила час у марту, час у септембру, час на Василија Великог. Сад ево, на Вонифатија. Плус, свако од нас има своју нову годину. Под тим подразумевам рођендан као почетак нове године у животу. И сваки пут смисао остаје исти: ако желиш да се промениш – ето ти нове године, новог лета благости Божије. Ако не желиш да се мењаш – нема за тебе ничег новог. Биће мандарине, биће „плава ватрица“, биће мигрена ујутру, наравно, биће и туге. А новине неће бити. Дакле, размисли, друже. Без вере у Христа и без молитве све године „свиње“, „пацова“, „пса“, „бивола“ прете да се претворе у читаву годину „магарца“, и то тужног као што је тужно магаренце из нашег познатог цртаног филма, које је изгубило реп. Зима је наступила с пуним правом без обзира на гласине о глобалном отопљењу. Земља се ушушкала у снежни шал као у паперјасту мараму. Човек баци поглед и нехотице се сети псалма: „Омијеши мја, и паче снега убељусја“ („Омиј ме и бићу бељи од снега“). Већ сам сто пута покушавао да почнем живот из почетка и нисам имао скоро никаквог успеха. Али у мени нема очајања. Ове Нове године ћу покушати поново. Нова година, на крају крајева, заиста треба да буде нова. Помози нам, Господе. Протојереј Андреј Ткачов Са руског превела Марина Тодић Извор: pravoslavie.ru
Зимска школа Веронауке – Тара 2019.
Благословом Епископа банатског Г. Никанора и милошћу Божијом, ученици ОШ ,,Ђура Јакшић“ из Српске Црње, ученици ОШ , “Бранко Радичевић“ из Александрова, као и ученици из ОШ , “4. октобар“ из Војвода Степе и из ОШ , “Станко Крстин“ из Радојева, су узели активно учешће у Зимској школи веронауке на Тари. Учили смо о нашој вери, богатству Православља, дружили се, шетали и славили Господа. Ученици су имали прилику да се кроз радионице, филмове и предавања упознају са основама и лепотом вере у васкрслог Господа. Поред многобројних активности, обишли смо Манастир Рачу, као и овог манастира на Тари. Такође, у велелепној Цркви на Златибору, ученике је дочекао старешина храма отац Ненад Ивановић и све присутне поздравио благим осмехом и топлим речима, а уједно и почастио поклончићима. Захваљујемо се директорици Бранки Миланков на подршци, труду и жртви око организовања Зимске школе веронауке. Посебну захвалност упућујемо председнику општине Нова Црња Владимиру Бракусу на финансијској подршци. Хвала свима који су нас подржали и који нас подржавају у овом душекорисном делу. Слава и хвала Господу за све! Вероучитељ Драган Стојишин
Празник преподобномученика трнавских Пајсија и Авакума у Манастиру Трнави
„Као истинити војници Христови, кротошћу и смирењем засијасте, и за Христа добро пострадасте, свети мученици Пајсије и Авакуме, али смрт ваша велегласно свима говори: Лепше је за Христа и отаџбину страдати, него без Христа и васцели свет задобити.“ Дана 30. 12. 2019. године, на празник Светих преподобномученика ђакона Авакума и игумана Пајсија, Преосвећени Епископ жички Г. Јустин служио је Свету Архијерејску Литургију у Манастиру Благовештењу, који се налази у близини Чачка у селу Трнава, на обронцима планине Јелице. Манастир су основали Немањићи у XIII веку. Храм је обновљен 1554. године. У њему је 1814. године подигнута Хаџи-Проданова буна. Храм је поново обновљен 1837. године. Преосвећеном Епископу саслуживали су: протојереј Мирослав Петров, архијерејски намесник трнавски, протонамесник Слободан Алексић, парох белановички, јереј Богдан Митровић, парох јежевички, јереј Владе Капларевић, старешина Храма Свете великомученице Марине у Атеници, јереј Радиша Сеочанац, парох атенички, протођакон Александар Грујовић и ђакон чачански Ђорђе Петровић. Епископ жички Г. Јустин се беседом обратио сабраном монаштву, свештенству и верном народу. Ево неколико дана нас још дели од Рођења Господа нашег Исуса Христа, празника који се у народу зове Божић. Бог наш је примио људско тело и родио се у пећини повијен у јаслама, јер није било места за њега у свету. Такво смирење је показао Господ који је примио све грехе рода људскога на себе и понео, и све то изнео Васкрсењем својим и Вазнесењем својим и поставио са десне стране Бога Оца. Када је васкрсао ученици његови нису за то знали, него су се окупили у Јерусалиму у једној просторији. Они су били уплашени, видели су да је њихов Учитељ разапет, да су и њих почели да гоне. Господ да би их оснажио пролази једним надприродним путем кроз врата, јер је Њему све могуће. Улази међу њих и храбри их говорећи: „Мир вам, не бојте се!“. Он, Син мира, љубави, утехе и свакога добра данас нама говори још нешто што нисмо знали. Очекујемо од њега само мир, свако добро, а он овде данас каже: „Нисам дошао на земљу да донесем мир него мач“ (Мт 10,32). То не значи да донесе сукобе, него да раздели светлост од таме, истину од лажи, правог Бога од лажних богова, јединог Цара од осталих господара. Зар није Господ рекао да будемо послушни родитељима својим? А зар није Свети Сава све слушао своје родитеље док није дошао тренутак да пође ка Господу, јер га је Господ призвао? Иако се цео живот из љубави и смирења покоравао својим родитељима, када га је Господ позвао пошао је за Њим. И имамо Светога Саву. Игуман Пајсије и ђакон Авакум који су страдали, били су житељи овог светог манастира. Ми имамо ту благодат да данас пред велики празник Рођења Господа и Спаситеља нашега дођемо овде да се оснажимо њиховом вером, њиховом истрајношћу за веру и отечество. И ђакону Авакуму је мајка саветовала да се одрекне своје вере да би спасао свој живот, а он јој каже: “Мајко моја на млеку ти хвала! Ал’ не хвала на науци таквој“. Он није послушао своју мајку у овом случају, хвала Богу . Шта то значи онда када данас каже Господ да је донео мач, да раздвоји у самој породици децу од родитеља? Ако родитељи одвараћају своју децу од вере, од цркве, од благочешћа – ту је раздор, ту је мач, и ту не можемо да слушамо. Све можемо, али када је у питању вера, кад је у питању наше спасење не можемо никога да слушамо ако нас противно томе саветује. А Господ је знао какви су људи. Још у Старом Завету, у књизи Постања, када се описује како Каин убија Авеља, до дана данашњега то непријатељство је у свету. А знате откуд непријатељство у свету? Зато што нису сви људи хтели да приме Спаситеља као Сина мира и утехе, да им Он буде путовођа у животу, да им Он буде светлост живота овога. Да су сви прихватили, овде би било Царство небеско већ на земљи, и не би било потребно да Господ долази, на земљи би био рај. Али пошто људи имају своју слободну вољу да живе како год хоће, апостол Павле каже: Све ми је слободно, али ми није све на корист, све ми је слобoдно али нећу да што овлада мноме (1Кор 10,23). Тако и ми слободни смо све да чинимо, али је питање да ли нам је све на корист. Једино што је на корист јесте да са Богом заједно сабирамо, да његову реч слушамо, да се напајамо светлошћу истине Његове. Јер ко пребива у истини он не може да слуша лаж, он мора да штити свој народ, своју веру. То су чинили сви наши преци, и баш због тога што су због вере и отечества страдали они су прослављени пред Богом. Није мали подвиг страдати, велики је подвиг и живети за Христа, највећи подвиг. Морамо свакодневно да се одричемо своје воље, да остављамо грешни живот пун сласти и варљивих жеља, и да прихватимо трновит пут који води у Царство небеско. А да би то могли да испунимо потребно је да држимо реч Божију, заповести Његове, да постимо, да се молимо, да чинимо добра дела, да кад грешимо исповедамо грехе своје и да обећамо Господу да то више нећемо чинити, и да се полако управимо на прави пут. Данас је школа и поука свима нама, јер имамо од кога да научимо за ових 800 година наше Српске Цркве. Много је било искушења, прогонстава, страдања. Ако би поређали главе свих страдалника, та Ћеле кула би досегла до неба. То су сведоци праве вере, они нас треба да ободре да се уздигнемо, и да се ничег не бојимо, јер је Господ рекао: Не бој се мало стадо. Ми живимо и данас у тешким временим, доста има мржње међу људима, баш зато што су заборавили Христа, Који је због превелике љубави страдао за нас. Господ се рађа за нас, страда за нас грешнике и то је највећа жртва. Том жртвом инспирисани и остали следбеници његови сведочећи праву истину дадоше животе своје, рекао је Епископ Јустин. Након заамвоне молитве, Владика је пререзао славки колач и честитао славу игуманији
Света Архијерејска Литургија у Бајиној Башти
У недељу 28. по Духовима и на празник Материце, Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Јустин служио је Свету Архијерејску Литургију у Храму Светог пророка Илије у Бајиној Башти. Његовом Преосвештенству саслуживали су архимандрит Сава (Илић), архијерејски намесник рачански протојереј Милинко Лукић, старешина храма протојереј Владимир Васиљевић, протојереј Раденко Глигић, протојереј Горан Милинковић, протојереј Боро Ћутило, протонамесник Владимир Малешевић, протођакон Александар Грујовић и ђакон Далибор Ђорђевић. За певницом је појао протопсалт Иван Трајковић уз помоћ и пратњу вероучитеља, теолога и ревносних парохијана. У својој надахнутој беседи Епископ Јустин обратио се верном народу рекавши: „Данас смо се сабрали у свету и благословену заједницу која се зове Црква, у сабрање у Име Бога. У Грчкој, када се иде у цркву, каже се да идемо да заједничаримо са Господом. Тиме што примамо у себе самог Господа ми постајемо заједница са Њим. Господ нам открива у причи о гозби домаћина који позива све како се свако изговара, како има неки посао, а главни посао је био тај да све званице дођу на гозбу. Зато су позвани и са раскршћа, јер их је било мало одазваних. Господ је хтео све да сабере у Једно, у Царство небеско. Тако и овде у овоме свету многи се изговарају како немају времена да иду у цркву и да се моле, не могу да посте јер раде тешке послове и многе друге изговоре имају. Чак и ми који смо у Цркви, који смо позвани, који постимо, молимо се, боримо се и ми нећемо добити плату (=награду) ако се не боримо на прави начин. Јер много је званих а мало изабраних. А изабрани су они који истинске воле Бога. Волети Бога није само то да кажемо како га волимо, већ је потребна делатна љубав: пост, молитва, бдење, читање светих књига, чињење добрих дела. А то што верујемо, па и ђаволи верују и дрхте. Призвани смо да будемо богови по благодати, да будемо синови светлости, да се усавршавамо. Да будемо сви сабрани у Царству небеском.“ Епископ Јустин је честитао свим мајкама празник у народу познат као Материце, јер је тај празник припрема која нас подсећа да је Богородица Марија била мајка Господа Исуса Христа. После Литургије уприличено је послужење у парохијском дому, које су припремиле вредне парохијанке. Ђакон Далибор Ђорђевић
Божићни број Жичког благовесника
У очекивању радосног празника Рођења Бесмртног Бога међу нама смртнима, светлост дана и сусрет са очима читалаца дочекао је нови број часописа Жички благовесник. Заједно са Светим Николајем Охридским и Жичким на првим страницама путујемо кроз време сусрећући тројицу источних мудраца на путу поклоњења Богомладенцу Христу. Речи Златоустог проповедника из рода нашега помажу нам да осетимо и разумемо догађај који је најављиван од пророкâ, а потом, пре више од две хиљаде година у скромној витлејемској пећини остварен нас ради и нашега спасења. Чувајући од заборава догађај прославе великог јубилеја 800 година аутокефалности Српске Православне Цркве, преносимо и текстове који су забележили најважније тренутке прославе чији смо домаћин, као Епархија жичка, имали част да будемо. У тексту посвећеном руској миграцији и Српској Православној Цркви у периоду 1920-1940. протојереј-ставрофор Љубинко Костић је издвојио неколико личности које су свака на свој начин и у различитим областима стваралаштва обогатиле нашу Помесну Цркву дометима оствареним на просторима величанствене царске Русије. Податак да је ревносни јеромонах Митрофан Романов, сродник царске породице, био у овом периоду на дубовској парохији у селу Гокчаници, потресно је сведочанство како је у овом свету све неизвесно и крхко. Подсећања ради и опомене, преносимо текст „О Македонији и Македонцима“. Према запажању чувеног швајцарског форензичара и осведоченог српског пријатеља Арчибалда Рајса, све величанствене победе српског војника прокоцкане су недостојанственим и корумпираним држањем српских политичара. Тако је било и са Македонијом. Слободан Чкребо нас кроз стихове упознаје за ликом и делом Епископа шабачког Максима (1839-1842), који је био из рода Чкреба са територије села Вранеша код Врњачке Бање. Простори наше данашње Епархије били су у саставу шабачке Епархије, па тако овај трагично страдали српски Владика заслужује пажњу да га се сетимо и о њему нешто научимо. Ту је и текст посвећен схватању Ериха Фрома о љубави према самом себи као основу здравог личног и друштвеног живота. Често несхваћена и погрешно тумачена, ова тема заслужује посебно време за промишљање. Овде је томе значајно допринео и труд аутора текста. Доносимо и наставак текста Џима Фореста о Митрополиту Антонију (Блуму), у преводу ђакона Стефана Милошевског. Следи увек радо читана Страница православног хумора, по избору протонамесника Дејана Марковића. Трудом протојереја Светолика Марковића, читаоци овога пута имају прилику да се у рубрици Интервју упознају са Милованом Данојлићем. Овај познати песник, родом са простора наше Епархије, на искрен и веома трезвен начин одговара на многа питања која је са не мањом пажњом и важношћу сачинио прота љишки. Драган Хамовић нас у рубрици Лирски благовесник води кроз стваралаштво Растка Петровића. Истичући различите фазе стваралаштва, издваја везаност за православне корене који су као духовно откривење Петровића инспирисали док је боравио на просторима Македоније, некадашње Старе Србије. О томе најбоље сведоче редови из текста „Божићна звона кроз векове“: „Неколико стотина манастира средњег века, представљају нешто од најлепшег, најзаноснијег и најпривлачнијег, чиме се одликује ова земља, коју с нараштаја на нараштај својом називамо. Провести неколико недеља под њиховим сводовима, тумачити себи једну по једну њихову икону […] Ето то значи понова научити корачати, дисати, осетити велико плавило неба над собом, и мирне младе шуме близу својих ноздрва.“ У рубрици Веронаука, Марко Трајковић, докторанд ПБФ у Београду, нам приближава време између два светска рата и положај Веронауке у Краљевини Југославији у том периоду. Разлике, али и сличности, са којима се данас суочава одржавање Веронауке у школама широм Републике Србије могу бити од користи за шире сагледавање и извлачење поука, као и корисних смерница за будућност. Текст се овде не завршава, већ представља увод који ће бити настављен у идућим бројевима часописа. Вероучитељ Милан Милутиновић пише о успесима наших вероучитеља на фестивалу Креф. Вероучитељ Дарко Главоњић нас упознаје са радом Основне школе „Иво Андрић“ из Прањана, са издвојеним одељењима у неколико села рудничког краја. Овде се могу пронаћи сведочанства која упућују на чињеницу да је просвета код Срба нераскидиво, па чак и у новијој историји 19. века, везана за нашу Свету Цркву у њене вредне свештенике. О акредитованом стручном семинару који је за вероучитеље одржан у Краљеву пише вероучитељ Филип Зеленовић. Протођакон Александар М. Грујовић у рубрици Летопис богослужења прати богослужбене активности Епископа жичког Г. др Јустина. Радови за наредни број април-јун 2020. потребни су нам до 15. фебруара 2020. Упутство за ауторе. Протонамесник Александар Р. Јевтић, уредник часописа
Саопштење Митрополије црногорско-приморске
Саопштење за јавност у вези са усвајањем Закона о слободи вјероисповијести Скупштина Црне Горе је, у ноћи између 26. и 27. децембра 2019. године, усвојила дискриминаторан и неуставан Закон о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница, претходно одбивши три амандмана, које је преко посланика Демократског фронта, доставила Митрополија црногорско-приморска. Амандмане је претходно одбила и Влада Црне Горе на својој ванредној сједници. Митрополија црногорско-приморска и остале епархије Српске Православне Цркве су имале још низ примједби на Предлог закона, на које им никад није одговорено, а вечерас су, ради мира и братске слоге, предложили само три. Достављени амандмани су представљали минимум минимума који је Влади и Скупштини понуђен од Цркве, како би се допринијело смиривању друштвених тензија и предуприједиле тешке посљедице које могу настати доношењем оваквог Закона. Амандман на чланове 62, 63 и 64, који су били најпроблематичнији, гласио је: Чланови 62, 63 и 64 Предлога закона бришу се и додаје нови члан 62 који гласи: „Имовинско-правни спорови између Црне Горе и вјерских заједница у погледу вјерских објеката и земљишту који су настали до 1. децембра 1918. године искључиво се могу рјешавати пред надлежним судовима у парничним поступцима у складу са ратификованим међународним уговорима, Уставом Црне Горе, Законом о својинско-правним односима, Законом о државном премјеру и катастру непокретности и другим релевантним прописима. Поступке ће у име Црне Горе водити Заштитник имовинско-правних интереса Црне Горе”. Црногорски режим је одбијањем ових амандмана, који су представљали часни излаз за све у овој нечасној работи, у суштини одбио да се о својинско-правним односима расправља пред судовима ове земље у редовним поступцима, у складу са препорукама Венецијанске комисије. На тај начин су јасно потврђене сумње наше Цркве да се овај Закон, прије и изнад свега, доноси, не да би се обезбједила слобода вјере већ да би се приступило отимачини имовине Православне Цркве и тиме започела реализација циља из програма владајуће партије, који је прокламовао предсједник те партије и предсједник Црне Горе – стварању/“обнови“ нове, државне, подобне и послушне режиму “аутокефалне Црногорске Православне Цркве“. Сву одговорност за посљедице доношења оваквог Закона сносе директно посланици који су гласали за његово усвајање, Влада Црне Горе, која га је предложила, и Мило Ђукановић, предсједник Црне Горе, изазивајући, нарочито хапшењем опозиционих посланика и насиљем према окупљеним грађанима широм наше земље, нечувене диобе и мржњу и уводећи Црну Гору у ситуацију која никоме добра донијети не може. Захваљујући овоме, православни вјерници у Црној Гори дочекују један од најтужнијих Божића у новијој историји. Из Митрополије црногорско-приморске Извор: spc.rs
Вести о дешавањима у Црној Гори поводом доношења Закона о слободи вероисповести
„Ми смо вечерас овдје били као на покајању, као на сахрани! Сахрањена је правда и сахрањен је правни поредак Црне Горе са овако усвојеним законом, са тако лоше сроченим законом, са злом намјером и са оваквим проблемима које је донио Црној Гори“, казао је јутрос Његово Преосвештенство Епископ будимљанско никшићки г. Јоаникије. Владика је ово рекао након што је Скупштина Црне Горе изгласала дискриминаторни Закон о слободи вјероисповјести којим се превиђа отимање имовине Православне цркве у Црној Гори. У свом обраћању народу на Блажовом мосту у Подгорици који је све вријеме засједања Скупштине Црне Горе, молитвено протествовао недалеко од зграде парламента, владика се захвалио сабраном народу на подршци: „Ја прије свега желим да се захвалим нашем честитом народу који је дао подршку својој Цркви, и то не само што долази редовно на богослужења и кад приступа ћивоту Светог Василија, него и што је истрајао до краја у овој законитој и борби против неправде, достојанствено, хришћански изражавајући до краја своје неслагање. Можемо рећи, нека су усвојили, тај закон је већ пропао, већ је мртво слово на папиру. Нека су они живи и здрави, али нигдје у свијету нема да се закон о слободи вјере усваја на овакав начин.“ Владика је поручио да то значи да наша борба није престала, већ да ће она само попримити мало другачије облике: „Ми ћемо се организовати. У свим крајевима, у свим градовима, и у свим селима, формираћемо одборе и братства за одбрану светиња. Не можемо допустити да светиње које су наши преци Богу посећивали да се оне скрнаве и да пану у руке безбожника. То неће бити!“ Преосвећени Епископ Јоаникије је констатовао да смо научили да се боримо и главе дајемо за своје светиње, али да иако не желимо да правимо раздоре међу браћом, морамо, кад се браћа овако понашају, томе злу дати отпор, али опет хришћански: „Ми смо са овим потврдили наш карактер иако смо, рекла би се, ову битку изгубили, али ово је велика морална побједа и да вас замолим да тај капитал моралне побједе која остаје за вјекове, сачувамо. Оно што је данас говорио отац Предраг Шћепановић и да ове људе који раде свој посао ни у чему не осудимо, али да знамо ко је ово зло замео у Црној Гори.“ Замолио је сабрану браћу да се достојанствено у миру, како су и дошли из Храма Христовог Васкрсења, разиђу, након што се испред храма помоле Богу: „Ми ћемо нашу борбу свакако против зла и неправде, а нарочито против скрнављења светиња, наставити, и ако се будемо борили као хришћани свакако и добити, а већ смо много добили. Ова наша борба нас је много оснажила, а они који су на овакав начин усвојили један закон, и то закон о слободи вјере, ја мислим да су већ сами себи рупу велику ископали. Како чинили тако им Бог дао. Амин“, поручио је на крају свог обрађања Његово преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки г. Јоникије. Након тога свештенство и монаштво, предвођени владиком Јоникијем су се упутили ка Храму Христовог Васкрсења гдје су се помолили за наш Цркву и сав народ, позивајући све на љубав, мир и слогу. Након тога окупљени народ се у миру разишао. Скупштина Црне Горе је гласовима владајуће коалиције (ДПС, СД, Либерална партија, Бошњачка странка, Хрватска грађанска иницијатива и Форца) и три посланика СДП усвојила дискриминаторни Закон о слободи вјероисповјести којим се превиђа отимање имовине Православне цркве у Црној Гори. Закон, којем се жестоко противи већинска Црна Гора је изгласан након сукоба и инцидената посланика Демократског фронта са представницима владајуће већине у парламенту, због чега су приведени. Вјерни народ са својим свештенством широм Црне Горе је достојанствено окупљањима и блокадом важних саобраћаница подигао глас против усвајања овог закона, апелујући на посланике владајуће коалиције да не доносе правни акт који ће унијети раздор и продубити диобе у црногорском друштву. Весна Девић Извор: mitropolija.com Повезане вести кликни овде
СПЦ: Саопштење поводом фалсификованих продаје црквених календара за 2020. годину
У последњих неколико месеци, од када је из штампе изашао званични џепни црквени календар за 2020. годину (ауторско дело заштићено у Заводу за интелектуалну својину Републике Србије, дана 22. априла 2019. г., под бр. А-0094/2019 и редним бр. 6942), на многим јавним местима, као што су тргови, улице, пијаце, тржнице и томе слично, на готово читавој територији Републике Србије, продају се фалсификовани „црквени календари“. Текст црквеног календара који издаје Свети Архијерејски Синод злоупотребљен је, нажалост, и од стране многих дневних и недељних листова, који га штампају и нуде читаоцима као „црквени календар“. Починиоци овог незаконитог дела том приликом узрокују не само штету материјалне природе већ изазивају и забуну међу вернима који се овим календаром евентуално служе, јер приликом копирања или прекуцавања његовог текста често долази до разних грешака. Овом приликом обавештавамо јавност да продавци на горенаведеним локацијама не продају црквени календар већ његов фалсификат и да ниједне новине нису од Светог Архијерејског Синода добиле одобрење да објаве или ставе у промет штампану копију црквених календара, и сви који то раде чине кривично дело. Исто тако, противзаконито поступају и лица која поменути календар дистрибуирају у дигиталном формату (на интернет-страницама, у виду апликација, итд.), због чега могу одговарати кривично, као и претходно споменути појединци и групе. Као и претходних година, тако и овом приликом позивамо верни народ да користи искључиво црквени календар у издању Светог Архијерејског Синода, који се може набавити у свим храмовима Српске Православне Цркве, и који је једини аутентичан и потпун. Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве Извор: spc.rs
Света Архијерејска Литургија и монашење у Манастиру Жичи
На дан када наша Света Црква слави Светог Спиридона, Епископа тримитунског, на Светој Архијерејској Литургији у Манастиру Жичи којом је началствовао Епископ жички г. Јустин, замонашена је у монашки чин мале схиме искушеница ове Свете обитељи Мирјана, добивши монашко име Јована. Након узвишеног чина пострига и прочитаног Јеванђеља, Eпископ Јустин се монаштву, свештенству и сабраном народу обратио подсећањем на вишегодишњи живот и труд сестре Јоване у светој Жичи, да би данас примила постриг и залог великог ангелског образа. Архипастир Епархије жичке г. Јустин је затим додао: „Велико је чудо Црква Божија, Црква Божија која је препознала да су хришћани у животу често одлучивали да живот свој посвете потпуно Богу, живећи као анђели, угледајући се на Пресвету Богородицу, на Светога Јована Претечу и Крститеља Господњег, Светога Пахомија, Светог Василија, Светог Саве Освећенога, данашњег светитеља Спиридона. Они су нама, потоњим монасима, преносили духовно благо – како да се ми спасавамо надумним, натприродним начином живота. То је начин живота у коме се живи девствено, безбрачно. У овоме свету који сав у злу лежи, у свету који се све више претвара у материјално, у распусно, ми хоћемо други свет, ми чезнемо за Царством небеским. Јер Господ Бог у данашњем Јеванђељу каже: „ко хоће живот свој да изгуби“, а живот значи живот у сластима, у својој вољи, у свом уму – он ће га наћи. А онај ко задобије овај живот у овоме свету – он ће га изгубити. Заиста је то тако. Овај свет има силу да пороби душу нашу. Ма како живели – или у свету или у монашким обитељима, ми смо дужни да живимо по заповестима Божијим. А монах је онај који се труди да испуни све заповести Божије. Да се одрекне воље своје. По томе се разликује од свих људи у свету. Темељ његовог живота јесте вера. Темељ живота сваког хришћанина јесте вера, али монах своју веру поткрепљује безграничном љубављу према женику Христу и сав живот свој предаје Њему у руке. А Господ Бог када прими душу нашу, када се усели у нас, када и ми можемо са апостолом Павлом да кажемо „не живим више ја, него живи у мени Христос“, тада се он рађа још овде на земљи за Царство Небеско. За њега је овде на земљи Рај. Како чусмо данас у овоме чину монашења да је монах спреман и да гладује и да жеђује и да буде омаловажаван, гоњен; да буде предаван у руке незнабожаца да га они исмевају, да га они руже, да на себи испуни све ране Христове, и он то добровољно прима, радује се томе. Какав апсурд у овоме свету! Да се неко радује када га у име било чега руже, а нама је то радост и похвала и венац. Нека Господ Бог молитвама светитеља Својих, игуманије мати Јелене, свих сестара и свих који су се данас сабрали овде, дарује снаге новој монахињи Јовани да све ово што је данас обећала пред Господом да то све испуни и да јој буде на спасење.“ Након Литургије, духовна светковина је настављена за трпезом коју је са пуно љубави и пажње припремило манастирско сестринство. Сестринство Манастира Жиче
Слава Манастира Ковиље
У четвртак 26. децембра, када се прославља Свети свештеномученик Гаврило, који уједно представља и једну од храмовних слава Манастира Ковиља, одслужена је Света Литургија. Упркос снежним наметима и тешкој приступачности самог манастира, по устаљеној дугогодишњој пракси на овај дан, којег називају и „свештеничка слава“, Свету Литургију је служио архијерејски намесник пожешко-ариљски протојереј Драган Стевић, уз саслуживање архијерејског намесника моравичког протојереја-ставрофора Гмитра Милуновића, протојереја Синише Пецића и пароха ковиљског јереја Јована Кушића. Дивним појањем монахиња Манастира Ковиља Литургија је задобила необично радостан карактер. У својој беседи отац Драган је говорио о значају личности и дела патријарха Гаврила. Патријарх Гаврило је био један од стубова вере тог доба и бранитељ Православља од мухамеданаца и Латина, који се ревносно борио за свој народ. Под притиском разних околности, патријарх је решио да трајно остане у Русији. Касније он мења своју одлуку и жели да се врати у Србију. Међутим, није му дозвољено да напусти Русију и патријарх одлучује да наводно оде за Јерусалим и том приликом се опет враћа у Србију. По повратку у Србију он бива ухваћен од стране Турака и заробљен уз оптужбу да је превео два Јеврејина у хришћанство и да ради на покрштавању Турака. После великог мучења нуђено му је да се одрекне своје вере и да прими ислам. Међутим, светитељ је одбио и након чега бива обешен у Бруси. Отац Драган је такође истакао и велико заступништво и благослов који носи овај манастир под покровитељством небских сила. Након заамвоне молитве пресечен је славски колач уз радосно честитање монахињама. Потом је уследила трпеза љубави и молитвено благодарење Господу за све што нам је дао. Затим је свештенство уз пратњу монахиња обишло новоизграђени конак у који су се монахиње уселиле ове године. Уз велики благослов који смо понели из светиње растали смо се од монахиња радујући се и благодарећи Богу. Јереј Јован Кушић
О. Андреј Ткачов, “Шта је ново у Новој Години?“
Нова година је диван празник. Тачније: Нова година може да буде диван празник да није пијанства, да није бесане ноћи испред телевизора и да није контраста између очекивања „нечега“ 31. децембра и одсуства тог „нечега“ 1. јануара. А иначе би све било врло симпатично. Мраз, претпразнична врева, свеопште нервозно узбуђење. Деца очекују поклоне, одрасли се труде да што пре оду с посла и пробијају се кроз снежну кашу свраћајући на путу до куће у све продавнице на путу… Ако је истина да Божић на Западу све више губи религиозни смисао, ако је истина да људи све чешће једни другима тамо не честитају Рођење Месије и Богооваплоћење, већ неки аморфни „празник“, који претпоставља породичне седељке, печену гуску и размену поклона, наша Нова година је скоро „њихов“ Божић. Срећан празник – цмок! Срећан празник – звррр! Срећан празник – гуц-гуц! Срећан празник – лаку ноћ! На Нову годину нас је научила совјетска власт. Да није било гомиле идеолошких празника нико се тако душевно не би уносио у очекивање промене цифара на календару. Али сви остали празници су захтевали или патетичну тугу или необуздани ентузијазам. Није се имало времена за то да човек просто буде човек. Отуда ова заиста дечја љубав према конфетама за јелке, мирису четинара и мандаринама. То је само још један доказ да стари тело, а душа, обавијена плоћу која умире, не жели да стари, не може и не уме. Она, душа, остаје детиња, жуди за бајком и чудом. Међутим, у прослави Нове године има и туге. Ова туга се рађа зато што у Новој години нема ничег новог осим промењених цифара на календару. Све остало је старо. Човеку је својствено да свој стари пртљаг страсти и навика вуче из године у годину са завидном постојаношћу. Зато је свака нова година – стара. „Дрво лежи тамо где падне,“ – каже један од пророка, имајући у виду човекове рђаве навике. И у једној од молитава јелеосвећења се каже да је „јако же руб повержениј, всјакаја наша правда пред Тобоју“ („као посечено дрво свака наша истина пред Тобом“). „Повержениј руб“ је управо оно дрво које је пало и које увек показује на исту страну, као и живот човека огрезлог у грехове. Потребно је нешто креативно, нека истинска новина, за којом чезну (сигуран сам) многи. Зар није нова, на пример, девиза: „Дочекај Нову годину трезан и без телевизора?“ То је права нова реч и већ је видим на рекламним плакатима великих градова. Изнад капије Дантеовог пакла је било написано: „Свако ко овамо улази нека остави наду.“ Изнад капије која води у нову календарску годину може се написати: „Остави све рђаво, ти који си започео нову годину.“ Година ће бити заиста нова ако човек који ступа у њу осигура у себи жељу да се обнови: да се бори против рђавих навика, да стиче добре навике. Имамо заповест да будемо мудри као змије. Управо ова животиња редовно мења кожу провлачећи се између оштрог трња у грмљу или тесног камења. Не знам да ли то змију боли или не, али стара кожа спада као чарапа дајући место новом кожном покривачу. Наравно, то је лекција – не само из природе, него и јеванђељска. Земља је одиграла још један круг валцера око Сунца. Круг који се затворио и почетак новог кретања треба обележити молитвом. Лагано улази у обичај служење литургије у ноћи између 31. и 1. То је још једна ноћна литургија осим Васкршње и Божићне и она није условљена догмом, већ насушном потребом. Већина људи се лудира и с муком се претвара да је весела, јер тако треба. Људи се напијају – можда од туге, можда од радости; тону у сан обучени; буде се на непознатим местима… Или у најбољем случају, муче даљински у потрази за нечим занимљивим у „ТВ-кутији“. А сасвим мали део грађана годину на исходу прати речима: „Господи, помилуј,“ и дочекује наступајућу годину речима: „Господи, благослови.“ Не знам како вама, а мени се чини да је управо то истинска новина и најлепши начин прославе. Међутим, чак и ако не буде ноћне литургије, нека буде кратка молитва. Не може се смислити ништа боље од „Оче наш“. Сат откуцава, снег лагано пада с друге стране прозора, а нека породица чита молитву Господњу и моли од Бога благослов за наступајућу годину. Лепота! И још једно. Јер, то је услован датум. Нова година се славила час у марту, час у септембру, час на Василија Великог. Сад ево, на Вонифатија. Плус, свако од нас има своју нову годину. Под тим подразумевам рођендан као почетак нове године у животу. И сваки пут смисао остаје исти: ако желиш да се промениш – ето ти нове године, новог лета благости Божије. Ако не желиш да се мењаш – нема за тебе ничег новог. Биће мандарине, биће „плава ватрица“, биће мигрена ујутру, наравно, биће и туге. А новине неће бити. Дакле, размисли, друже. Без вере у Христа и без молитве све године „свиње“, „пацова“, „пса“, „бивола“ прете да се претворе у читаву годину „магарца“, и то тужног као што је тужно магаренце из нашег познатог цртаног филма, које је изгубило реп. Зима је наступила с пуним правом без обзира на гласине о глобалном отопљењу. Земља се ушушкала у снежни шал као у паперјасту мараму. Човек баци поглед и нехотице се сети псалма: „Омијеши мја, и паче снега убељусја“ („Омиј ме и бићу бељи од снега“). Већ сам сто пута покушавао да почнем живот из почетка и нисам имао скоро никаквог успеха. Али у мени нема очајања. Ове Нове године ћу покушати поново. Нова година, на крају крајева, заиста треба да буде нова. Помози нам, Господе. Протојереј Андреј Ткачов Са руског превела Марина Тодић Извор: pravoslavie.ru
Зимска школа Веронауке – Тара 2019.
Благословом Епископа банатског Г. Никанора и милошћу Божијом, ученици ОШ ,,Ђура Јакшић“ из Српске Црње, ученици ОШ , “Бранко Радичевић“ из Александрова, као и ученици из ОШ , “4. октобар“ из Војвода Степе и из ОШ , “Станко Крстин“ из Радојева, су узели активно учешће у Зимској школи веронауке на Тари. Учили смо о нашој вери, богатству Православља, дружили се, шетали и славили Господа. Ученици су имали прилику да се кроз радионице, филмове и предавања упознају са основама и лепотом вере у васкрслог Господа. Поред многобројних активности, обишли смо Манастир Рачу, као и овог манастира на Тари. Такође, у велелепној Цркви на Златибору, ученике је дочекао старешина храма отац Ненад Ивановић и све присутне поздравио благим осмехом и топлим речима, а уједно и почастио поклончићима. Захваљујемо се директорици Бранки Миланков на подршци, труду и жртви око организовања Зимске школе веронауке. Посебну захвалност упућујемо председнику општине Нова Црња Владимиру Бракусу на финансијској подршци. Хвала свима који су нас подржали и који нас подржавају у овом душекорисном делу. Слава и хвала Господу за све! Вероучитељ Драган Стојишин
Празник преподобномученика трнавских Пајсија и Авакума у Манастиру Трнави
„Као истинити војници Христови, кротошћу и смирењем засијасте, и за Христа добро пострадасте, свети мученици Пајсије и Авакуме, али смрт ваша велегласно свима говори: Лепше је за Христа и отаџбину страдати, него без Христа и васцели свет задобити.“ Дана 30. 12. 2019. године, на празник Светих преподобномученика ђакона Авакума и игумана Пајсија, Преосвећени Епископ жички Г. Јустин служио је Свету Архијерејску Литургију у Манастиру Благовештењу, који се налази у близини Чачка у селу Трнава, на обронцима планине Јелице. Манастир су основали Немањићи у XIII веку. Храм је обновљен 1554. године. У њему је 1814. године подигнута Хаџи-Проданова буна. Храм је поново обновљен 1837. године. Преосвећеном Епископу саслуживали су: протојереј Мирослав Петров, архијерејски намесник трнавски, протонамесник Слободан Алексић, парох белановички, јереј Богдан Митровић, парох јежевички, јереј Владе Капларевић, старешина Храма Свете великомученице Марине у Атеници, јереј Радиша Сеочанац, парох атенички, протођакон Александар Грујовић и ђакон чачански Ђорђе Петровић. Епископ жички Г. Јустин се беседом обратио сабраном монаштву, свештенству и верном народу. Ево неколико дана нас још дели од Рођења Господа нашег Исуса Христа, празника који се у народу зове Божић. Бог наш је примио људско тело и родио се у пећини повијен у јаслама, јер није било места за њега у свету. Такво смирење је показао Господ који је примио све грехе рода људскога на себе и понео, и све то изнео Васкрсењем својим и Вазнесењем својим и поставио са десне стране Бога Оца. Када је васкрсао ученици његови нису за то знали, него су се окупили у Јерусалиму у једној просторији. Они су били уплашени, видели су да је њихов Учитељ разапет, да су и њих почели да гоне. Господ да би их оснажио пролази једним надприродним путем кроз врата, јер је Њему све могуће. Улази међу њих и храбри их говорећи: „Мир вам, не бојте се!“. Он, Син мира, љубави, утехе и свакога добра данас нама говори још нешто што нисмо знали. Очекујемо од њега само мир, свако добро, а он овде данас каже: „Нисам дошао на земљу да донесем мир него мач“ (Мт 10,32). То не значи да донесе сукобе, него да раздели светлост од таме, истину од лажи, правог Бога од лажних богова, јединог Цара од осталих господара. Зар није Господ рекао да будемо послушни родитељима својим? А зар није Свети Сава све слушао своје родитеље док није дошао тренутак да пође ка Господу, јер га је Господ призвао? Иако се цео живот из љубави и смирења покоравао својим родитељима, када га је Господ позвао пошао је за Њим. И имамо Светога Саву. Игуман Пајсије и ђакон Авакум који су страдали, били су житељи овог светог манастира. Ми имамо ту благодат да данас пред велики празник Рођења Господа и Спаситеља нашега дођемо овде да се оснажимо њиховом вером, њиховом истрајношћу за веру и отечество. И ђакону Авакуму је мајка саветовала да се одрекне своје вере да би спасао свој живот, а он јој каже: “Мајко моја на млеку ти хвала! Ал’ не хвала на науци таквој“. Он није послушао своју мајку у овом случају, хвала Богу . Шта то значи онда када данас каже Господ да је донео мач, да раздвоји у самој породици децу од родитеља? Ако родитељи одвараћају своју децу од вере, од цркве, од благочешћа – ту је раздор, ту је мач, и ту не можемо да слушамо. Све можемо, али када је у питању вера, кад је у питању наше спасење не можемо никога да слушамо ако нас противно томе саветује. А Господ је знао какви су људи. Још у Старом Завету, у књизи Постања, када се описује како Каин убија Авеља, до дана данашњега то непријатељство је у свету. А знате откуд непријатељство у свету? Зато што нису сви људи хтели да приме Спаситеља као Сина мира и утехе, да им Он буде путовођа у животу, да им Он буде светлост живота овога. Да су сви прихватили, овде би било Царство небеско већ на земљи, и не би било потребно да Господ долази, на земљи би био рај. Али пошто људи имају своју слободну вољу да живе како год хоће, апостол Павле каже: Све ми је слободно, али ми није све на корист, све ми је слобoдно али нећу да што овлада мноме (1Кор 10,23). Тако и ми слободни смо све да чинимо, али је питање да ли нам је све на корист. Једино што је на корист јесте да са Богом заједно сабирамо, да његову реч слушамо, да се напајамо светлошћу истине Његове. Јер ко пребива у истини он не може да слуша лаж, он мора да штити свој народ, своју веру. То су чинили сви наши преци, и баш због тога што су због вере и отечества страдали они су прослављени пред Богом. Није мали подвиг страдати, велики је подвиг и живети за Христа, највећи подвиг. Морамо свакодневно да се одричемо своје воље, да остављамо грешни живот пун сласти и варљивих жеља, и да прихватимо трновит пут који води у Царство небеско. А да би то могли да испунимо потребно је да држимо реч Божију, заповести Његове, да постимо, да се молимо, да чинимо добра дела, да кад грешимо исповедамо грехе своје и да обећамо Господу да то више нећемо чинити, и да се полако управимо на прави пут. Данас је школа и поука свима нама, јер имамо од кога да научимо за ових 800 година наше Српске Цркве. Много је било искушења, прогонстава, страдања. Ако би поређали главе свих страдалника, та Ћеле кула би досегла до неба. То су сведоци праве вере, они нас треба да ободре да се уздигнемо, и да се ничег не бојимо, јер је Господ рекао: Не бој се мало стадо. Ми живимо и данас у тешким временим, доста има мржње међу људима, баш зато што су заборавили Христа, Који је због превелике љубави страдао за нас. Господ се рађа за нас, страда за нас грешнике и то је највећа жртва. Том жртвом инспирисани и остали следбеници његови сведочећи праву истину дадоше животе своје, рекао је Епископ Јустин. Након заамвоне молитве, Владика је пререзао славки колач и честитао славу игуманији
Света Архијерејска Литургија у Бајиној Башти
У недељу 28. по Духовима и на празник Материце, Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Јустин служио је Свету Архијерејску Литургију у Храму Светог пророка Илије у Бајиној Башти. Његовом Преосвештенству саслуживали су архимандрит Сава (Илић), архијерејски намесник рачански протојереј Милинко Лукић, старешина храма протојереј Владимир Васиљевић, протојереј Раденко Глигић, протојереј Горан Милинковић, протојереј Боро Ћутило, протонамесник Владимир Малешевић, протођакон Александар Грујовић и ђакон Далибор Ђорђевић. За певницом је појао протопсалт Иван Трајковић уз помоћ и пратњу вероучитеља, теолога и ревносних парохијана. У својој надахнутој беседи Епископ Јустин обратио се верном народу рекавши: „Данас смо се сабрали у свету и благословену заједницу која се зове Црква, у сабрање у Име Бога. У Грчкој, када се иде у цркву, каже се да идемо да заједничаримо са Господом. Тиме што примамо у себе самог Господа ми постајемо заједница са Њим. Господ нам открива у причи о гозби домаћина који позива све како се свако изговара, како има неки посао, а главни посао је био тај да све званице дођу на гозбу. Зато су позвани и са раскршћа, јер их је било мало одазваних. Господ је хтео све да сабере у Једно, у Царство небеско. Тако и овде у овоме свету многи се изговарају како немају времена да иду у цркву и да се моле, не могу да посте јер раде тешке послове и многе друге изговоре имају. Чак и ми који смо у Цркви, који смо позвани, који постимо, молимо се, боримо се и ми нећемо добити плату (=награду) ако се не боримо на прави начин. Јер много је званих а мало изабраних. А изабрани су они који истинске воле Бога. Волети Бога није само то да кажемо како га волимо, већ је потребна делатна љубав: пост, молитва, бдење, читање светих књига, чињење добрих дела. А то што верујемо, па и ђаволи верују и дрхте. Призвани смо да будемо богови по благодати, да будемо синови светлости, да се усавршавамо. Да будемо сви сабрани у Царству небеском.“ Епископ Јустин је честитао свим мајкама празник у народу познат као Материце, јер је тај празник припрема која нас подсећа да је Богородица Марија била мајка Господа Исуса Христа. После Литургије уприличено је послужење у парохијском дому, које су припремиле вредне парохијанке. Ђакон Далибор Ђорђевић
Божићни број Жичког благовесника
У очекивању радосног празника Рођења Бесмртног Бога међу нама смртнима, светлост дана и сусрет са очима читалаца дочекао је нови број часописа Жички благовесник. Заједно са Светим Николајем Охридским и Жичким на првим страницама путујемо кроз време сусрећући тројицу источних мудраца на путу поклоњења Богомладенцу Христу. Речи Златоустог проповедника из рода нашега помажу нам да осетимо и разумемо догађај који је најављиван од пророкâ, а потом, пре више од две хиљаде година у скромној витлејемској пећини остварен нас ради и нашега спасења. Чувајући од заборава догађај прославе великог јубилеја 800 година аутокефалности Српске Православне Цркве, преносимо и текстове који су забележили најважније тренутке прославе чији смо домаћин, као Епархија жичка, имали част да будемо. У тексту посвећеном руској миграцији и Српској Православној Цркви у периоду 1920-1940. протојереј-ставрофор Љубинко Костић је издвојио неколико личности које су свака на свој начин и у различитим областима стваралаштва обогатиле нашу Помесну Цркву дометима оствареним на просторима величанствене царске Русије. Податак да је ревносни јеромонах Митрофан Романов, сродник царске породице, био у овом периоду на дубовској парохији у селу Гокчаници, потресно је сведочанство како је у овом свету све неизвесно и крхко. Подсећања ради и опомене, преносимо текст „О Македонији и Македонцима“. Према запажању чувеног швајцарског форензичара и осведоченог српског пријатеља Арчибалда Рајса, све величанствене победе српског војника прокоцкане су недостојанственим и корумпираним држањем српских политичара. Тако је било и са Македонијом. Слободан Чкребо нас кроз стихове упознаје за ликом и делом Епископа шабачког Максима (1839-1842), који је био из рода Чкреба са територије села Вранеша код Врњачке Бање. Простори наше данашње Епархије били су у саставу шабачке Епархије, па тако овај трагично страдали српски Владика заслужује пажњу да га се сетимо и о њему нешто научимо. Ту је и текст посвећен схватању Ериха Фрома о љубави према самом себи као основу здравог личног и друштвеног живота. Често несхваћена и погрешно тумачена, ова тема заслужује посебно време за промишљање. Овде је томе значајно допринео и труд аутора текста. Доносимо и наставак текста Џима Фореста о Митрополиту Антонију (Блуму), у преводу ђакона Стефана Милошевског. Следи увек радо читана Страница православног хумора, по избору протонамесника Дејана Марковића. Трудом протојереја Светолика Марковића, читаоци овога пута имају прилику да се у рубрици Интервју упознају са Милованом Данојлићем. Овај познати песник, родом са простора наше Епархије, на искрен и веома трезвен начин одговара на многа питања која је са не мањом пажњом и важношћу сачинио прота љишки. Драган Хамовић нас у рубрици Лирски благовесник води кроз стваралаштво Растка Петровића. Истичући различите фазе стваралаштва, издваја везаност за православне корене који су као духовно откривење Петровића инспирисали док је боравио на просторима Македоније, некадашње Старе Србије. О томе најбоље сведоче редови из текста „Божићна звона кроз векове“: „Неколико стотина манастира средњег века, представљају нешто од најлепшег, најзаноснијег и најпривлачнијег, чиме се одликује ова земља, коју с нараштаја на нараштај својом називамо. Провести неколико недеља под њиховим сводовима, тумачити себи једну по једну њихову икону […] Ето то значи понова научити корачати, дисати, осетити велико плавило неба над собом, и мирне младе шуме близу својих ноздрва.“ У рубрици Веронаука, Марко Трајковић, докторанд ПБФ у Београду, нам приближава време између два светска рата и положај Веронауке у Краљевини Југославији у том периоду. Разлике, али и сличности, са којима се данас суочава одржавање Веронауке у школама широм Републике Србије могу бити од користи за шире сагледавање и извлачење поука, као и корисних смерница за будућност. Текст се овде не завршава, већ представља увод који ће бити настављен у идућим бројевима часописа. Вероучитељ Милан Милутиновић пише о успесима наших вероучитеља на фестивалу Креф. Вероучитељ Дарко Главоњић нас упознаје са радом Основне школе „Иво Андрић“ из Прањана, са издвојеним одељењима у неколико села рудничког краја. Овде се могу пронаћи сведочанства која упућују на чињеницу да је просвета код Срба нераскидиво, па чак и у новијој историји 19. века, везана за нашу Свету Цркву у њене вредне свештенике. О акредитованом стручном семинару који је за вероучитеље одржан у Краљеву пише вероучитељ Филип Зеленовић. Протођакон Александар М. Грујовић у рубрици Летопис богослужења прати богослужбене активности Епископа жичког Г. др Јустина. Радови за наредни број април-јун 2020. потребни су нам до 15. фебруара 2020. Упутство за ауторе. Протонамесник Александар Р. Јевтић, уредник часописа
Саопштење Митрополије црногорско-приморске
Саопштење за јавност у вези са усвајањем Закона о слободи вјероисповијести Скупштина Црне Горе је, у ноћи између 26. и 27. децембра 2019. године, усвојила дискриминаторан и неуставан Закон о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница, претходно одбивши три амандмана, које је преко посланика Демократског фронта, доставила Митрополија црногорско-приморска. Амандмане је претходно одбила и Влада Црне Горе на својој ванредној сједници. Митрополија црногорско-приморска и остале епархије Српске Православне Цркве су имале још низ примједби на Предлог закона, на које им никад није одговорено, а вечерас су, ради мира и братске слоге, предложили само три. Достављени амандмани су представљали минимум минимума који је Влади и Скупштини понуђен од Цркве, како би се допринијело смиривању друштвених тензија и предуприједиле тешке посљедице које могу настати доношењем оваквог Закона. Амандман на чланове 62, 63 и 64, који су били најпроблематичнији, гласио је: Чланови 62, 63 и 64 Предлога закона бришу се и додаје нови члан 62 који гласи: „Имовинско-правни спорови између Црне Горе и вјерских заједница у погледу вјерских објеката и земљишту који су настали до 1. децембра 1918. године искључиво се могу рјешавати пред надлежним судовима у парничним поступцима у складу са ратификованим међународним уговорима, Уставом Црне Горе, Законом о својинско-правним односима, Законом о државном премјеру и катастру непокретности и другим релевантним прописима. Поступке ће у име Црне Горе водити Заштитник имовинско-правних интереса Црне Горе”. Црногорски режим је одбијањем ових амандмана, који су представљали часни излаз за све у овој нечасној работи, у суштини одбио да се о својинско-правним односима расправља пред судовима ове земље у редовним поступцима, у складу са препорукама Венецијанске комисије. На тај начин су јасно потврђене сумње наше Цркве да се овај Закон, прије и изнад свега, доноси, не да би се обезбједила слобода вјере већ да би се приступило отимачини имовине Православне Цркве и тиме започела реализација циља из програма владајуће партије, који је прокламовао предсједник те партије и предсједник Црне Горе – стварању/“обнови“ нове, државне, подобне и послушне режиму “аутокефалне Црногорске Православне Цркве“. Сву одговорност за посљедице доношења оваквог Закона сносе директно посланици који су гласали за његово усвајање, Влада Црне Горе, која га је предложила, и Мило Ђукановић, предсједник Црне Горе, изазивајући, нарочито хапшењем опозиционих посланика и насиљем према окупљеним грађанима широм наше земље, нечувене диобе и мржњу и уводећи Црну Гору у ситуацију која никоме добра донијети не може. Захваљујући овоме, православни вјерници у Црној Гори дочекују један од најтужнијих Божића у новијој историји. Из Митрополије црногорско-приморске Извор: spc.rs
Вести о дешавањима у Црној Гори поводом доношења Закона о слободи вероисповести
„Ми смо вечерас овдје били као на покајању, као на сахрани! Сахрањена је правда и сахрањен је правни поредак Црне Горе са овако усвојеним законом, са тако лоше сроченим законом, са злом намјером и са оваквим проблемима које је донио Црној Гори“, казао је јутрос Његово Преосвештенство Епископ будимљанско никшићки г. Јоаникије. Владика је ово рекао након што је Скупштина Црне Горе изгласала дискриминаторни Закон о слободи вјероисповјести којим се превиђа отимање имовине Православне цркве у Црној Гори. У свом обраћању народу на Блажовом мосту у Подгорици који је све вријеме засједања Скупштине Црне Горе, молитвено протествовао недалеко од зграде парламента, владика се захвалио сабраном народу на подршци: „Ја прије свега желим да се захвалим нашем честитом народу који је дао подршку својој Цркви, и то не само што долази редовно на богослужења и кад приступа ћивоту Светог Василија, него и што је истрајао до краја у овој законитој и борби против неправде, достојанствено, хришћански изражавајући до краја своје неслагање. Можемо рећи, нека су усвојили, тај закон је већ пропао, већ је мртво слово на папиру. Нека су они живи и здрави, али нигдје у свијету нема да се закон о слободи вјере усваја на овакав начин.“ Владика је поручио да то значи да наша борба није престала, већ да ће она само попримити мало другачије облике: „Ми ћемо се организовати. У свим крајевима, у свим градовима, и у свим селима, формираћемо одборе и братства за одбрану светиња. Не можемо допустити да светиње које су наши преци Богу посећивали да се оне скрнаве и да пану у руке безбожника. То неће бити!“ Преосвећени Епископ Јоаникије је констатовао да смо научили да се боримо и главе дајемо за своје светиње, али да иако не желимо да правимо раздоре међу браћом, морамо, кад се браћа овако понашају, томе злу дати отпор, али опет хришћански: „Ми смо са овим потврдили наш карактер иако смо, рекла би се, ову битку изгубили, али ово је велика морална побједа и да вас замолим да тај капитал моралне побједе која остаје за вјекове, сачувамо. Оно што је данас говорио отац Предраг Шћепановић и да ове људе који раде свој посао ни у чему не осудимо, али да знамо ко је ово зло замео у Црној Гори.“ Замолио је сабрану браћу да се достојанствено у миру, како су и дошли из Храма Христовог Васкрсења, разиђу, након што се испред храма помоле Богу: „Ми ћемо нашу борбу свакако против зла и неправде, а нарочито против скрнављења светиња, наставити, и ако се будемо борили као хришћани свакако и добити, а већ смо много добили. Ова наша борба нас је много оснажила, а они који су на овакав начин усвојили један закон, и то закон о слободи вјере, ја мислим да су већ сами себи рупу велику ископали. Како чинили тако им Бог дао. Амин“, поручио је на крају свог обрађања Његово преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки г. Јоникије. Након тога свештенство и монаштво, предвођени владиком Јоникијем су се упутили ка Храму Христовог Васкрсења гдје су се помолили за наш Цркву и сав народ, позивајући све на љубав, мир и слогу. Након тога окупљени народ се у миру разишао. Скупштина Црне Горе је гласовима владајуће коалиције (ДПС, СД, Либерална партија, Бошњачка странка, Хрватска грађанска иницијатива и Форца) и три посланика СДП усвојила дискриминаторни Закон о слободи вјероисповјести којим се превиђа отимање имовине Православне цркве у Црној Гори. Закон, којем се жестоко противи већинска Црна Гора је изгласан након сукоба и инцидената посланика Демократског фронта са представницима владајуће већине у парламенту, због чега су приведени. Вјерни народ са својим свештенством широм Црне Горе је достојанствено окупљањима и блокадом важних саобраћаница подигао глас против усвајања овог закона, апелујући на посланике владајуће коалиције да не доносе правни акт који ће унијети раздор и продубити диобе у црногорском друштву. Весна Девић Извор: mitropolija.com Повезане вести кликни овде
СПЦ: Саопштење поводом фалсификованих продаје црквених календара за 2020. годину
У последњих неколико месеци, од када је из штампе изашао званични џепни црквени календар за 2020. годину (ауторско дело заштићено у Заводу за интелектуалну својину Републике Србије, дана 22. априла 2019. г., под бр. А-0094/2019 и редним бр. 6942), на многим јавним местима, као што су тргови, улице, пијаце, тржнице и томе слично, на готово читавој територији Републике Србије, продају се фалсификовани „црквени календари“. Текст црквеног календара који издаје Свети Архијерејски Синод злоупотребљен је, нажалост, и од стране многих дневних и недељних листова, који га штампају и нуде читаоцима као „црквени календар“. Починиоци овог незаконитог дела том приликом узрокују не само штету материјалне природе већ изазивају и забуну међу вернима који се овим календаром евентуално служе, јер приликом копирања или прекуцавања његовог текста често долази до разних грешака. Овом приликом обавештавамо јавност да продавци на горенаведеним локацијама не продају црквени календар већ његов фалсификат и да ниједне новине нису од Светог Архијерејског Синода добиле одобрење да објаве или ставе у промет штампану копију црквених календара, и сви који то раде чине кривично дело. Исто тако, противзаконито поступају и лица која поменути календар дистрибуирају у дигиталном формату (на интернет-страницама, у виду апликација, итд.), због чега могу одговарати кривично, као и претходно споменути појединци и групе. Као и претходних година, тако и овом приликом позивамо верни народ да користи искључиво црквени календар у издању Светог Архијерејског Синода, који се може набавити у свим храмовима Српске Православне Цркве, и који је једини аутентичан и потпун. Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве Извор: spc.rs
Света Архијерејска Литургија и монашење у Манастиру Жичи
На дан када наша Света Црква слави Светог Спиридона, Епископа тримитунског, на Светој Архијерејској Литургији у Манастиру Жичи којом је началствовао Епископ жички г. Јустин, замонашена је у монашки чин мале схиме искушеница ове Свете обитељи Мирјана, добивши монашко име Јована. Након узвишеног чина пострига и прочитаног Јеванђеља, Eпископ Јустин се монаштву, свештенству и сабраном народу обратио подсећањем на вишегодишњи живот и труд сестре Јоване у светој Жичи, да би данас примила постриг и залог великог ангелског образа. Архипастир Епархије жичке г. Јустин је затим додао: „Велико је чудо Црква Божија, Црква Божија која је препознала да су хришћани у животу често одлучивали да живот свој посвете потпуно Богу, живећи као анђели, угледајући се на Пресвету Богородицу, на Светога Јована Претечу и Крститеља Господњег, Светога Пахомија, Светог Василија, Светог Саве Освећенога, данашњег светитеља Спиридона. Они су нама, потоњим монасима, преносили духовно благо – како да се ми спасавамо надумним, натприродним начином живота. То је начин живота у коме се живи девствено, безбрачно. У овоме свету који сав у злу лежи, у свету који се све више претвара у материјално, у распусно, ми хоћемо други свет, ми чезнемо за Царством небеским. Јер Господ Бог у данашњем Јеванђељу каже: „ко хоће живот свој да изгуби“, а живот значи живот у сластима, у својој вољи, у свом уму – он ће га наћи. А онај ко задобије овај живот у овоме свету – он ће га изгубити. Заиста је то тако. Овај свет има силу да пороби душу нашу. Ма како живели – или у свету или у монашким обитељима, ми смо дужни да живимо по заповестима Божијим. А монах је онај који се труди да испуни све заповести Божије. Да се одрекне воље своје. По томе се разликује од свих људи у свету. Темељ његовог живота јесте вера. Темељ живота сваког хришћанина јесте вера, али монах своју веру поткрепљује безграничном љубављу према женику Христу и сав живот свој предаје Њему у руке. А Господ Бог када прими душу нашу, када се усели у нас, када и ми можемо са апостолом Павлом да кажемо „не живим више ја, него живи у мени Христос“, тада се он рађа још овде на земљи за Царство Небеско. За њега је овде на земљи Рај. Како чусмо данас у овоме чину монашења да је монах спреман и да гладује и да жеђује и да буде омаловажаван, гоњен; да буде предаван у руке незнабожаца да га они исмевају, да га они руже, да на себи испуни све ране Христове, и он то добровољно прима, радује се томе. Какав апсурд у овоме свету! Да се неко радује када га у име било чега руже, а нама је то радост и похвала и венац. Нека Господ Бог молитвама светитеља Својих, игуманије мати Јелене, свих сестара и свих који су се данас сабрали овде, дарује снаге новој монахињи Јовани да све ово што је данас обећала пред Господом да то све испуни и да јој буде на спасење.“ Након Литургије, духовна светковина је настављена за трпезом коју је са пуно љубави и пажње припремило манастирско сестринство. Сестринство Манастира Жиче
Слава Манастира Ковиље
У четвртак 26. децембра, када се прославља Свети свештеномученик Гаврило, који уједно представља и једну од храмовних слава Манастира Ковиља, одслужена је Света Литургија. Упркос снежним наметима и тешкој приступачности самог манастира, по устаљеној дугогодишњој пракси на овај дан, којег називају и „свештеничка слава“, Свету Литургију је служио архијерејски намесник пожешко-ариљски протојереј Драган Стевић, уз саслуживање архијерејског намесника моравичког протојереја-ставрофора Гмитра Милуновића, протојереја Синише Пецића и пароха ковиљског јереја Јована Кушића. Дивним појањем монахиња Манастира Ковиља Литургија је задобила необично радостан карактер. У својој беседи отац Драган је говорио о значају личности и дела патријарха Гаврила. Патријарх Гаврило је био један од стубова вере тог доба и бранитељ Православља од мухамеданаца и Латина, који се ревносно борио за свој народ. Под притиском разних околности, патријарх је решио да трајно остане у Русији. Касније он мења своју одлуку и жели да се врати у Србију. Међутим, није му дозвољено да напусти Русију и патријарх одлучује да наводно оде за Јерусалим и том приликом се опет враћа у Србију. По повратку у Србију он бива ухваћен од стране Турака и заробљен уз оптужбу да је превео два Јеврејина у хришћанство и да ради на покрштавању Турака. После великог мучења нуђено му је да се одрекне своје вере и да прими ислам. Међутим, светитељ је одбио и након чега бива обешен у Бруси. Отац Драган је такође истакао и велико заступништво и благослов који носи овај манастир под покровитељством небских сила. Након заамвоне молитве пресечен је славски колач уз радосно честитање монахињама. Потом је уследила трпеза љубави и молитвено благодарење Господу за све што нам је дао. Затим је свештенство уз пратњу монахиња обишло новоизграђени конак у који су се монахиње уселиле ове године. Уз велики благослов који смо понели из светиње растали смо се од монахиња радујући се и благодарећи Богу. Јереј Јован Кушић