У недељу 29. јуна 2025. године, након вечерње службе у порти Цркве Светог апостола Марка у Ужицу, протојереј Владимир Дуканац одржао је предавање на тему „Време и вечност“.
Човек је неодвојиво везан за простор и време. Сам појам ЧОВЕК (ЧЕЛОВЈЕК) говори нам да је човек лицем својим окренут ка вечности. За разлику од нас људи, код Бога не важи земаљско поимање времена: прошлост, садашњост и будућност. Бог је вечна садашњост.
Време у којем живимо је време технолошког напретка. То нас на нашу жалост итекако кошта, јер што више користимо савремене уређаје те постајемо све више њихови робови, удаљујемо се од Бога, себе и ближњих. Велики проблем је што ми време које нам је дато од Господа не користимо на спасење наше душе. Користимо га на угађање телесним потребама и задобијању земаљског царства. Бог нам је дао време да мењамо себе и припремимо се за сусрет са Њим. А шта ми чинимо? Дабар ауто, добар посао и плата, добра кућа -викендица, постали су идеал успешног човека. Породица је занемарена. Децу су заменили кућни љубимци. Хтели смо угодност и лакоћу живота. Добили смо је, али смо заборавили да свет овај у злу лежи. Противник жели све да нас удаљи од покајања и живота у вечности. Време које је већ дошло је време отпадништва од Бога. Људи су се удаљили од Свете Литургије, Причешћа у коме се сједињујемо са Сином Божијим.
Време нам је дато да волимо, да се кајемо, да опраштамо својим најрођенијима и ближњима тј. да се припремамо за вечност. Не одлажимо ништа за сутра говорећи: Има времена… Управо је то замка на коју ђаво лови све нас.
Данашњи човек водећи се земаљским законима занемарује Божији Закон, који нам је дат кроз заповести, и зато у времену у којем живимо ми губимо себе. Нажалост православци смо само на папиру, у крштеници. Тражимо оправдање да задовољимо своје страсти, оправдавамо се речима то је некада било, ко то данас испуњава. Многим Србима је данас најважније ко ће победити на спортској утакмици. Ако је то смисао живота онда смо далеко залутали…
Зато и треба доста да радимо на себи, да се молимо, али не формално, него из срца. Јер то Бог хоће од нас. Да иштемо Царство Небеско и правду његову. Кроз молитвени круг богослужења, пост, молитву и добра дела ми хришћани у Цркви освештавамо време које нам је дато.
На крају је о. Владимир истакао да ако се довољно не изградимо као личности, онда ми губимо себе у овоме свету и у вечности. Гледајмо да се трудимо, рекао је он, да време које нам је дато буде испуњено покајањем, љубављу, опраштањем према ближњима да бисмо тако могли да задобијемо Царство Небеско. Свагда сада и у векове векова. Амин.
Ђакон Слободан Поледиц
а
