У сали парохијског дома Цркве Светог Марка у Ужицу 30. марта 2025. године одржано је предавање протојереја Владимира Дуканца на тему: „Литургија Пређеосвећених дарова“ и „Учешће породице на Светој Литургији“.
У првом делу о. Владимир је говорио пореклу и потреби Цркве за служењем Литургије Пређеосвећених Дарова, о смислу великих поклона преко којих ми исказујемо апсолутну преданост Богу и Његовој светој вољи. Нагласио је значај молитве Светог Јефрема Сирина: „Господе и Владико живота мога..“ која се може назвати и молитвом Великог поста. Сви ми треба да се трудимо да исправимо и поправимо себе кроз љубав према Богу и ближњима. Све своје бриге којима смо оптерећени треба да положимо на Господа. Нипошто не треба да тежимо осветољубљу према онима који нам наносе бол и патњу, јер тиме показујемо слабост. Јак је пред Господом онај који уме да опрости. Пост, молитва, вера и исповест су итекако важни, али нису смисао нашег живота, већ само припрема за сједињење са живим Богом. Управо у Светој Тајни Причешћа ми треба да препознамо и окусимо Лек бесмртности.
Осврнувши се на речи из беседе нашег Митрополита Јустина, изговорене на Архијерејској Литургији, отац Владимир је истакао да су људи данас више него икада „успавани“ у распознавању добра и зла. Ми доста размишљамо о стварима који нису у нашој власти, а проблеме који нам се нагомилавају у породици ми стављамо под тепих. Човек хоће да буде вољен, а све мање воли. Говоримо о Закону Божијем, а мало ко га испуњује. Морамо првенствено да радимо себи.
Зашто страдамо? Ово питање мучи многе. Страдање је заправо чишћење једног народа, и баш зато ми данас страдамо да би нас Бог прихватио у своје окриље. Ако видите да неко страда знајте да је уз њега Бог, ако видите да вам је све идеално чувајте се, јер нешто није како треба.
Како данас да приволимо децу и чланове породице да дођу у Цркву, да посте, да се причесте? Одговор је једноставан. Личним примером, ведрим духом, осмехом и радошћу, али постепено и без присиле. Позив на Свету Литургију не треба да буде морање, већ жеља за заједничарењем у љубави са Богом и ближњима. Јер врло често оно што је на силу изазива противљење у дечијој души. Кад будемо радили на себи и другима око нас ће бити боље. Кроз једног члана породице, који долази на свету Литургију може доћи спасење целој породици.
Важно је долазити на Литургији и трудити се да узрастамо у побожности, али немојмо да будемо лицемери да у Цркви будемо свети, а у кући да не причамо ни са ким. Јер породица јесте заправо мала Црква. Не претварајмо се да смо добри хришћани пред другима, а да са друге своје најдраже занемарујемо и не посвећујемо им довољно пажње и љубави.
Такође је у народу и омладини приметно велико незадовољства? Зашто? Зато што не живимо литургијским животом. Циљ и смисао живота нису новац и благостање већ праведност, мир и радост у Духу Светом. Од Бога треба да тражимо помоћ, а не од људи! Христос је принео себе на жртву ради нас људи и нашег спасења, а ми хоћемо сами да се спасемо без Бога, без Литургије… То је немогуће!
Ђакон Слободан Поледица