Над широким пољем крвави сутон. У даљини одјекују удари топова. Свиће… „Земљо, земљице, Србијо“.
Уморни уздаси војника размакнуше ранезоре тешким хуком. Као да кажу: „Рат је…“
„Ој Церу, ој Колубаро!“ Године измичу, а ви сјајите као звезде на небу. Ваш сјај, то је сјај народа српског. Беше то страшно време. Они нам уништише куће, порушише цркве, поклаше стоку и убијаше децу. Реке прокрвавише и горе заплакаше. Ноћи испуњене немиром и кукањем мајки за убијеним синовима. Или ћемо се бранити и гинути за отаџбину или ће ова земља постати пустош и гробница пуста! И подиже се народ српски, да брани земљу, веру и част. Од деце српске постадоше официри, пуковници, војводе, генерали, каплари. Млада душа, поста штит своје отаџбине. Сви на својим положајима, широм земље своје, будно мотрише и чекаше час када ће битка почети. Онда наста мук. Све стаде и утихну. Надви се тама над пољем. Пуче прва пушка, поскочисмо. Међ’ војницима се чуло: „Браћо, време је!“, „Почело је!“, „Удрите браћо за отаџбину, за част, за крст!“. Као кад бујица низ стрму планину удари и пробије све пред собом, сударише се две војске. Јак и злослутан мирис барута ширио се и дизао ка небу. Од силине удара тло се заталаса. Први редови попустише. Војници из њих падоше под ноге разјарене гомиле. „Чујеш ли ме Колубаро?“ Река, ћути, тече мутна и крвава. Битку добијаш или губиш! Живојине Мишићу, славни српски војсковођо, Србија гледа у тебе.
Да се твоје име памти, док живи Србија! Твој ум то је српска победа. Ти дани говоре да је српски народ добио битку, битку спаса. Рат је чудновата ствар, као вир, никад не знаш колико је дубок. Век прође. Нека никад Србин не заборави ко је, одакле потиче и ко су му преци. Србине, сећај се Цера, Колубаре, Сувобора… сећај се себе!
Најлепша ми је милина слушати приче о чукундеди који је бранио своју отаџбину и све јој дао. Он је ту, сигуран сам, гледа и подсећа ме шта значи бити Човек. Човек који је преживео бол и страдање, човек који је на својим плећима носио рат.
Тешка времена тек долазе. Треба бити Човек, опстати у њима и сачувати част. Први светски рат ће вечно сведочити да праведна жртва побеђује и највећа зла. Можда битка тек долази? Знате ли где припадате?
Иван Бушић, ученик II раз.гимназије,
СШ „1300 каплара“ у Љигу
Друга награда на XII конкурсу за најбољи
литерарни рад поводом Савиндана расписан од
стране ЦО Љиг
*Преузето из епархијског часописа Жички благовесник