Долазимо вам као поклоници, о богаташи моравски, чувени по богатству вере, поштења и родољубља.
Да се поклонимо заједно с вама јединоме живоме Богу, коме су се клањали и оци наши, и свецима Божјим, које су они свечарски славили, они као и ми.
И да се поклонимо светим витезима Косовским који на позив честитога Кнеза журише кроз овај град на освећење Раванице, као што после неколико године журише на позив истога честитога кнеза на Косово поље. Овде да се радују светлости крста и слободе, тамо да погину за Крст и Слободу. У Раваници да се науче путу бесмртности, на Косову да плате цену бесмртности.
Као поклоници желимо да у светој кнежевој задужбини нађемо ублажење и оснажење душама нашим. Јер живимо у великом времену, које је као и свако велико време испуњено горчином због слабости људских, које сметају да се сви људи покажу достојни овог великог времена. Две су врсте горчине и две врсте слабости. Једна горчина долази нам са стране, од рођака, а друга изнутра, од браће; и ова друга нам је горчија. И две су врсте раслабљења. Једно је од страха рођачког споља, а друго је од не јединства браће изнутра; и ово друго је опасније.
Ко ће нас ублажити и оснажити ако не света црква наша, вечни извор ублажења и оснажења? И где би се могли боље ублажити и опасати снагом, него баш у оној светињи, у којој је вођ свете војске Косовске своју горчину блажио и своју слабост у снагу обраћао? Заиста нигде боље него над гробом његовим у светој Раваници његовој, које сте ви ревносни чувари, о моравске кћери и синови Лазареви!
Долазимо вам као поклоници. Али долазимо вам и као покајници. Да се покајемо за грехе своје и за грехе народне. Не помаже поклонење без покајања. Бити поклоник а не бити покајник, то не значи бити поклоник него турист. А ми смо далеко од тога да овај 550 Видовдан прославимо као туристи.
Видовдан хоће поклонике. Видовдан тражи покајнике. Видовдан захтева очишћење од мржње, себичности и сујете. Видовдан заповеда измирење с Богом и са браћом. Видовдан грми проклетством на издајнике народне вере и народне мисије. Видовдан отвара вид за царство небесно, и крепи вољу на жртву на то царство. Видовдан опија љубављу према Христу. Видовдан храбри, снажи и дели венце славе. Видовдан тражи покајнике.
Долазимо вам и као поклоници и као покајници. Али вам долазимо и као ученици. Да заједно с вама отворимо књигу староставну, Књигу Косовску и прочитамо још једном лист по лист Науку Косовску.
На првом листу пише: Задужбинарство. Све за душу, душу ни за што. То је хучна баритонска нота која гуди кроз сву нашу крштену историју. Боље изгубити главу него своју огрешити душу. Са таквим убеђењем народ не потребује никакве друге законе. Брига о души довољна је да замени и учини излишним стотине закона. Без тога убеђења пак, без те бриге о души, хиљаде закона не могу спречити народ да не подивља и не позвери. Поред других задужбина оци наши и пре и после првог Видовдана стројили су многе дивотне цркве, у славу Божју, на корист своме народу и за спасење своје душе. Светац и витез, кнез Лазар, ктитор је неколиких таквих задужбина, од којих је Раваница најдрагоценија.
Српски народ остао је доследан задужбинарској идеји и особини својих отаца до данашњег дана. После Светског рата, само за последњих 20 година, наша је земља украшена и освештана са близу хиљаду нових цркава. Подигнуто их је више за ових 20 година него за 100 ранијих година.
Народ верује да ће га то спасти. И ми то тврдо верујемо. Бог више цени душевност него културу. А наш народ је душеван, душевнији од многих других народа који се хвале културом, и који циљ живота погрешно преносе из живе душе људске у мртву културу.
Гле, жеђ човечанства није за културом него за душевношћу. А душевност је тамо где и задужбинарство, где брига и труд за душу, где се милостиња чини за душу, где се цркве зидају за душу, где се чак и царство земаљско жртвује за душу.
Читајући овај први лист Косовске науке ми се испуњавамо љубављу према нашем славном народу. Па иако га често резилимо и позивамо на покајање, ми светло гледамо у будућност његову. Јер су нам позната многа гробља у којима су за увек закопане многе културе, а није нам познато ниједно гробље где је душевност насилно закопана а да није васкрсла и још већим сјајем засијала. То нам сведочи и Косово. Душевност је бесмртна. Душевност је била, јесте и мора остати идеал нашег народа. Кад тад она мора постати идеал свих народа у свету.
Преврнимо сада други лист. На другом листу Косовске науке пише: Свечарство. Вечерас је навечерје св. пророка Амоса, навечерје свечарске славе кнеза Лазара. Ни на бојишту, уочи саме битке, честити кнез није заборавио славити своју славу. Тако пре 550 година. А пре 20 година српски војници славили су своје свечарске славе у влажним рововима чак и усред љуте борбе. Тако је силно укорењено свечарство у народу Светосавском. Ниједан народ у свету не слави толико свеце Божје колико српски народ. Има ли томе разлога? Има, те крупног.
Ми не славимо такозване велике људе. Има међу великим људима у историји и опаких непријатеља човечанства. Има их и нечистих, безбожних, недушевних, себичних, грабежника и убица. Међу свецима Божјим нема таквих. Они су сви богољубиви, човекољубиви и народољубиви. Они су сви блиски Богу и народу, сродници Божји и пријатељи народни. Свеци су већи од највећих људи у историји; бољи од најбољих; кориснији од најкориснијих, и активнији од најактивнијих, јер они силно дејствују и после телесне смрти своје, како сведочи и ћивот св. Лазара.
У књизи судбине проречено је да ће последње царство у свету бити царство светаца Божјих. Када се изређају царства великих људи, и царства зверска, онда ће, вели, свеци Свевишњега преузети царство на век века (Дан). Дубоки смисао свечарства код нашег народа јесте вера у ово пророчанство. И највиши идеал нашег народа јесте свети човек тј. човек одрешен од земаљског царства, чист од неправде и сујете: испуњен љубављу према Богу, неустрашив пред смрћу; речју човек душеван, човек календарски. Када се буду такви свети људи почели сматрати идеалом по овој земљи, онда ће човечанство бити срећно. Отуда је наш народ носилац једног напредног и спасоносног идеала, библијског и пророчког, који ће на крају крајева сав род људски, сада трзан и растрзан од надувених људских величина, морати прихватити и усвојити.
На трећем листу Косовске Науке пише: Преданост вољи Божјој. Спаситељ света научио нас је да у Оченашу говоримо Богу: Да буде воља твоја! И у Својој молитви под Голготом Он је рекао: Оче, нека буде не како ја хоћу него како ти хоћеш. Честити кнез Лазар колебао се у Крушевцу, коме царству да се приволи, земаљском или небесном; којој вољи да се покори, људској или Божјој. Најзад се приволео царству небесном и покорио вољи Божјој. То је пресудно утицало на ток светске историје.
До данашњег дана наш народ говори: воља Божја! И кад се неко роди и кад умре, народ каже: воља Божје! И кад успева, страда и пада – воља Божја! Што је од Бога, слађе од меда.
Покорност вољи Божјој идеал је нашег народа. Све зло у наше време долази отуда што свак свакоме хоће да наметне своју вољу; што се о вољи Божјој тако слабо води рачуна као да она и не постоји. Међутим, свака људска воља, која је супротна вољи Божјој, јесте зла воља. Од зле воље пати човечанство, и патиће све дотле докле се не буде потпуно покорило Божјој вољи, онако као Лазар и његови витези; онако како Лазарев народ мисли и говори. Покорност вољи Божјој, тај идеал нашега народа, мора кад тад постати универзални идеал човечанства.
На четвртом листу Косовске Науке исписана је реч: Витештво. Никад наш народ није сматрао витештвом кад јачи човек победи слабијег човека или кад неки обесан и силан народ раскопа огњиште и уништи слободу неког малог народа. Витештво је кад слабији у одбрани неке правде победи јачега. Марко Краљевић исповедао се и горко кајао што је једну жену Арапку убио. То није било витешко дело. А витешко дело Марково било је кад је насилнике победио: Арапина са три главе и Мусу са два срца.
Витештво је увек жртва. Оно није везано за спољашну победу нити пораз. Косовска војска пошла је на жртву. И она се сва жртвовала. Битку је изгубила али победу није изгубила. Тело је изгубила али душу није изгубила. Земаљско је царство пало али је небесно остало. Азијска поплава уватила је само приземље, а високи чардаци остали су не дирнути.
Витештво, схваћено као одбрана правде, као жртва за истину Божју и као заштита нејачи, идеал је Косовски, идеал нашег народа до донашњег дана. За таквим идеалом вапије данас цео свет. И кад тад такво витештво мораће постати идеал целог рода човечјег.
На петом листу Косовске Науке пише: Светиња. Будите свети јер сам и ја свети, заповедио је Бог Створитељ. И наш свети Сава имао је за програм, да српски народ учини светим народом. Он није ограничио светињу само на цркву, нити ју је затворио у зидине богомоља. Он није желео само свету цркву него и свету културу, свету династију, свету власт, свету војску, свету државу свети народ. Косово је показало плодове Савиног програма у погледу војске. То је света војска, сва у ореолу светиње; војска која се борила за светиње народне, за светиње хришћанске, за светиње европске.
Ако неко пита, какав је данас идеал масе нашег тежачког народа, може му се одмах дати поуздан одговор: Светиња! Народ свим срцем жели свету цркву, свету школу, свету културу, свету династију, свету власт, свету државу и свету војску. Да, и свету војску. То јест, војску која није пљачкашка, ни отмичарска, ни насилничка, него витешка одбрана истине и правде Божје и кад треба Витешка жртва за истину и правду Божју. Народ после Косова није кукао за изгинулом војском на Косову, него је саставио и изреко свој суд:
„Све је свето и честито било
И миломе Богу приступачно“.
Докле такав појам свете војске не уђе у срце и разум свих народа, ја не видим како ће се свет одбранити од варваризма, рушења и пропасти.
На шестом листу Косовске Књиге насликан је лик витешке девојке, Косовке девојке. Тај лик показује нам идеал милосрђа и нежности.
На седмом листу описан је лик витешке мајке, Југовића мајке. Тај лик нам показује јачину и храброст једне хришћанске и српске мајке.
Да ли овде да прекинем или да продужим ? Косовска Књига има још много листова. На свима њима исписани су у појединостима узвишени идеали нашега народа и престављени на стварним, историјским личностима.
Не можемо све прочитати у један мах оно што је народ читао 500 година. Књига је врло велика, врло дубока, величанствена, као неко пето Јеванђеље. Прекинимо овде да би наставили други пут.
Но посмотримо још само последњи лист. Док су сви остали листови исписани црвеним словима по белом пољу, онако календарски, светачки, дотле је овај исписан тамним словима по црном пољу. Волели би да га не читамо, али морамо. Хтели би да га ис- тргнемо и бацимо у огањ али се не да. На овоме листу пише: – Издаја.
У историји српској забележена су имена три издајника, сва тројица су именом Вук. Кад је свети Сава уређивао трећу власт у српском народу, Вукан се јавља као издајник. Кад се Лазар борио на Косову, Вук се јавља као издајник. Кад је Карађорђе водио усташку борбу, Вујица се јавља као издајник. У осудним часовима сви ови вукови показали су се као лисице.
Но сви пресудни догађаји у историји света имали су своје издајнике. Прототип свима њима јесте онај Јуда који је Бога издао. Не може ни бити нико издајник свога народа и правих народних вођа ко најпре није постао издајник Бога.
Да ли је велики господин Вук издао на Косову свесно или несвесно, то је безразлично. Без сваке сумње, пре него што је издао свету војску на Косову он је морао издати народне идеале у души својој. Морао је избацити из своје душе народне идеале, и на место тих, светих и небесних идеала, пунити душу своју земљом.
Ја не верујем, да у Југославији данас има свесних издајника. Али се бојим, да их има несвесних.
То су они који теже да Косовску идеологију одбаце, Косовску Књигу поцепају, Косовску Науку погазе.
То су они који раде да сачувају своју главу ма изгубили душу; и не само главу него и власт и богатство и звање и имање хватају и држе по цену Бога и душе своје.
То су они који без страха Божјега стварају раздор у народу, да би се они истакли као судије међу завађеним, ради труле славе и труле добити.
То су они код којих је самољубље јаче од љубави према народу, од љубави према Србима и према Хрватима, од љубави према Краљу и Отаџбини.
То су они који личе на великаше пред Косовском битком, на великаше који су дробили царство на комаде и отимали се о власт и част док је азијски султан стајао на граници са својом фанатичном војском.
То су они за које је часни Крст сувише тешко бреме а слобода златна сувише крупна монета.
Ми их не можемо именовати по имену као што jе Милош именовао Косовског издајника на царевој вечери. Можда се и они сами не осећају као издајници. Таква им је школа; такво васпитање супротно Косовској науци.
Али пре него што падне клетва Краљева и клетва народна на њих и на децу њихову ми их позивамо на покајање. У име светог Саве, и у име Косовских витеза, и у име српскохрватског народа ми их у овоме драматичном часу светске и наше историје позивамо, да се покају. Да промене своје мисли и своје срце. Да се поврате народним идеалима. Нека почну зидати где руше, и мирити где завађају, и уздизати где обарају.
Нека обрадују и нас и сав народ југословенски својим покајањем и повраћајем на прави пут. Па онда нека заједно с нама пођу, да у духу и мислима честитамо крсну славу честитоме кнезу. Нека заједно с нама, у духу и мислима, вечерас поседају за трпезу кнежеву, само сви ближе Милошу него Вуку.
У дну софре, на последњем месту, седео је први витез Косовски! Каква красота и величина y скромности! Ево најпотребније поуке за наше дане и наше људе. Ево једног нарочитог листа Косовске науке, који у мало нисмо заборавили, а који је нашем охолом времену неопходан као ваздух.
Ево сјајног примера, на коме се и у нашој историји, у њеном најдраматичнијем чину, обистинила она реч Христова: Многи ће први бити последњи а последњи први.
Свети Владика Николај (Велимировић),
(Видовданска беседа, изговорена 1939. у Ћуприји,
објављена у Жичком благовеснику 1939/7-8, стр. 229-237)