Тропар, глас 8.
Због верности Богу и Божјој правди пострадасте телом – земља се растужи; ал’ спасосте душе – Небо се весели. А преци се ваши распеваше Небом, на капији Раја сретоше вас песмом: Имена су ваша у књизи вечности, улазите у Рај, децо бесмртности!
Ми на земљи, род ваш, кличемо вам у глас: Мученици нови, молите за нас!
“Неки од усташких кољаша нажалост били су фратри. Један од њих звао се фратар Мирослав Филиповић Мајсторовић звани ФраСотона. Он је једном приликом 1941./42, године, пред масом сабраног римокатоличког, хрватског народа обратио им се својом беседом и поред осталог рекао: „До сада смо вам проповедали теоретски како да живите а да се понашате у љубави Господина Криста, а сад вам проповедамо ту науку, ево, овако“: Затим је узео једно мало српско дете од мајке из колевке, и као лопту бацио га у вис левом руком, а десном га са ножем у руци дочекао, пробо и преклао. „Ево, ово вам је данас моја беседа и мој аманет; овако од сада сви да чините, да ни једно српско уво не остане више у животу у нашој лијепој, новој (НДХ) Независној Држави Хрватској“, довршио је свој говор Филиповић Фра-Сотона.
Овако је у суштини, згражајући се написао у својој потресној књизи један француски бискуп, који се за време рата налазио у Хрватској и постао сведок многих страшних усташких покоља и злочина.“
Извод из: Архимандрит Јован (Радосављевић), Свети српски новомученици јасеновачки, стр. 21-22