У пету суботу по Педесетници, на дан када се наша Света Црква молитвено сећа Светих мученика Мануила, Савела и Исмаила, Света обитељ увачка имала је велику радост и благослов да их посети и молитвено избодри Епископ жички Г. Јустин служећи Свету Архијерејску Литургију. Епископу су саслуживали: архимандрит Дамјан (Цветковић), секретар ЕУО Епархије жичке, протојереј-ставрофор Милош Босић, Архијерејски намесник ужички, протојереј-ставрофор Драган Видаковић из Епархије милешевске, протосинђел Сава (Илић), секретар Епископа жичког, протосинђел Герман (Авакумовић), настојатељ Манастира Рача, протосинђел Урош (Васиљевић), настојатељ Манастира Увац, протојереј Давид Селаковић, старешина Преображењске Цркве на Златибору, протонамесник Мирослав Неђић, парох мачкатски, јереј Петар Лазић, парох чајетински, јереј Јован Стојковић, парох доброселички, јереј Бојан Сујић, парох сирогојнски, протођакон Александар Грујовић и ђакон Ненад Ивановић.
Киша која је непрестано падала није спречила бројни верни народ из златиборског и прибојског краја да данас узме молитвеног учешћа у Свесветој Тајни Цркве. Број православних хришћана, који се данас сабрао у Манастиру Увац још једном је изнова показао да је Евхаристија догађај који излази из оквира простора и времена, притом освећујући их. Заиста благодат над благодат, кроз Предстојатеља наше локалне Цркве, учинила је да лица људи присутних на Светој Литургији сијају и собом сведоче Христа Богочовека.
У својој архипастирској поуци Епископ Г. Јустин најпре се захвалио настојатељу Урошу на позиву да данас у Манастиру Увац славимо Бога, да чујемо Његову благу вест и да оно што смо чули потрудимо се да испунимо. Многи од хришћана често се питају да ли испуњавају све заповести Божије, да ли напредују у духовном животу? У духовном животу стање не може да буде замрзнуто, јер у ходу ка Богу ми напредујемо, или назадујемо. Постоје хришћани који се труде, посте, кају да би задобили Господа. Међутим, постоје и они, који су незаинтересовани због временских прилика, недостатка новца, разочарења. У таквом стању човек је меланхоличан и изгубљен. Са друге стране, прави хришћанин се узда у Господа, тражи помоћ и силу, Царство Божије и Правду Његову. Њима се све даје, и они су задовољни и супружником, децом и пријатељима. Сваки човек има искушења у овом свету, али кроз невоље се улази у Царство Небеско.
Потврду за то имамо у Јеванђељу које смо данас чули, где је Господ прорекао да ће нас изводити пред судове, да ћемо страдати, да ће нас убијати, мислећи да Богу службу чине. Хришћани овог века немају против себе џелате, који убијају зато што смо хришћани. Међутим, сваког дана ми се опредељујемо да ли ћемо живети са Богом и у Богу, слушати Његове заповести и све што нам живот приреди решавати имајући као вечити пример самог Господа. Чести су примери сукоба са ближњима, чак и у самој породици. Забрињавајуће је да човек равнодушно гледа на све то, уверен да га нико не напада и да нема страдања. Сваког тренутка морамо бити спремни дати адекватан одговор, на начин на који је то Христос чинио љубављу, трпљењем и праштањем. Када нас притисну са свих страна треба да знамо да је то за наше добро, јер још нисмо завршили мисују у овом свету. На слична искушења неопходно је одговорити бесконачном љубављу и праштањем.
Поред нападача, постоји и облак сведока Христових, који нас штите и воде да испунимо закон Божији. Бити хришћанин је одговорно и високо звање. Тога су били свесни наши славни преци, страдајући за Име и Правду Божију. Они су сведочили Бога жртвом својом. Они су имали Јеванђеље, као и ми, али Јеванђеље и заповести Његове они су успели да остваре у животима својим. Данас, ми нисмо спремни ни ружну реч да опростимо. Средства, трпљење и смирење која нам је Бог оставио неопходно је искористити за спасење. Са поменутим врлинама, све оно што нам други нажао чине, себи чине. Сва искушења са којима се суочавамо, треба да примамо са благодарношћу и уверењем да је то корисно за наше спасење. Следећи ниво јесте учешће у светотајинском животу Цркве, причешће Телом и Крвљу Христовом. То је пут који води у живот вечни.
У току Свете Литургије, настојатељ Манастира Увац јеромонах Урош, произведен је у чин протосинђела. Саборно смо сви, једним срцем и устима запојали „Достојан!“ уз жељу да отац Урош и даље настави да изграђује поверену му свету обитељ.
Празнично славље настављено је за трпезом љубави, коју је припремио игуман Урош са благочестивим народом, који је и овог пута несебично пројавио љубав своју према мајци цркви. Владика је благословио радове на изградњи манастирског конака, уз жељу да се убрзо приведу крају и да нова грађевина својом лепотом употпуни манастирски комплекс.
ђакон Ненад Ивановић
