Пре две недеље био сам на литургији. Свештенике сам гледао као обичне свештенике. Нас у стихарима сам сматрао као децу у стихарима. Људе као обичне људе. Нисам ништа разумео.
Данас све то другачије схватам, јер сам то научио на веронауци. Сада свештенике гледам као светце. Нас децу у стихарима гледам као анђеле. А људе гледам као, не обичне већ побожне људе.
Сутра ће бити још лепше јер ће се на земљи служити небесна литургија. Сутра ће доћи са неба: Бог,
Светци, Анђели и људи из раја. Бог ће седети на престолу. Ми деца у стихарима помешаћемо се са правим Анђелима. Светци ће се помешати са свештеницима. Побожни људи са побожним људима из раја. Наша црква, наш брод почеће да плови бескрајним океаном. Ова пловидба и ова литургија се никада неће завршити.
Огњен Грубач, 10 година
Ушће (код Студенице), 2002. година
*Овај текст није лектурисан, да се не би повредила крајња искреност и непосредност дечијег начина писања.
**Преузето из епархијског часописа Жички благовесник