У понедељак 3. јуна 2019. године, када прослављамо Светог цара Константина и царицу Јелену, Његово Преосвештенство Епископ жички г. Јустин служио је Свету Архијерејску Литургију у Коњевићима, уз саслужење архијерејског намесника љубићког јереја Николе Вучетића, протојереја ставрофора Слободана Марковић, протонамесника Миодрага Тодоровића, протођакона Александра Грујовића и ђакона Јована Тимотијевића.
Епископ Јустин у својој беседи пожелео је присутнима срећан и благословен празник Светог равноапостолног цара Константина и царице Јелене, који су заштитници овог светог храма. Захвалио је свима који су дошли да се помоле за своје породице, али и указао на оно што смо једино могли данас у ово кишно време да учинимо, а да не буде хула на Бога – а то је да се помолимо Господу да устави ову кишу која већ утиче и на усеве, и на стоку и на људе. Треба да знамо да време није у нашој власти, то је Господ устројио и све иде по устаљеном реду. Ми што се више трудимо да продубљујемо и улазимо у оно што Господ Бог има у Својој промисли видимо да не можемо ништа да учинимо, осим да се окренемо ка себи и да размислимо да то није можда због нас, због наших грехова.
Човек живи у овом свету и чини грехе, као што се каже у Светом Писму: не може човек и један дан живети а не грешити, само је Господ безгрешан. Тако да никада не помислимо да смо у складу са законом Божијим што се тиче наших живота, да мислимо углавном све је у реду; нема углавном, или је у реду све или није, делимично не може бити. Господ није делимичан Он се нама цео даје, причешћујемо се Телом и Крвљу Христовом у целости. Пошто нам се Христос цео даје, и ми смо дужни да живот свој Господу предамо.
Свети равноапостолни цар Константин био је син Констанција Флора и свете царице Јелене, рођен је у садашњем граду Нишу и представља значајну личност у историји људског рода. Цару Константину је као и апостолу Павлу Господ послао чудесно виђење, и као што је апостол Павле од једног гонитеља хришћана постао велики апостол и учитељ народа, тако је цару Константину пред битку са Максенцијем који је био силан и имао велику војску, Господ указао на Крст Часни и рекао: „Овим ћеш победити“. Тада цар Константин нареди да се свим његовим војницима искује знак крста на шлемовима и пође у борбу са Максенцијем, и победи у тој борби.
После ових догађаја цар Константин је 313. године издао Милански едикт, којим је престало гоњење хришћана. Три века од рођења Христовог трајало је бесомучно гоњење свих оних који су исповедали истинску веру. Размислимо само колико је хришћана страдало у том периоду, колико имамо светих мученика и исповедника, све то није била воља Господња, али је Господ то допустио да ли због наших слабости и греха, или да нас покара и утврди у вери.
Велику захвалност дугујемо Светом цару Константину и због сазивања Првог Васељенског сабора 325. године у Никеји, који се бавио питањем и осудом Аријеве јереси. Васељенским саборима којих је било седам утврђена је наша вера православна, и нама данашњим хришћанима остало је само да се молимо истинитом Богу и држимо заповести Његове.
Света царица Јелена заслужна је за проналазак Часног Крста у Јерусалиму. Највећи део Крста на коме је Христос страдао чува се у Јерусалиму, а делови по манастирима Свете Горе, честице налазе се у многим црквама и домовима верника. Велика је сила и светиња Крста, јер Господ каже: ко хоће живот свој да сачува изгубиће га, а ко преда живот свој за јеванђеље и Христа ради тај ће имати живот вечни. Господ нас позива да се одрекнемо себе и узмемо крст свој и пођемо за Њим и наћићемо прави пут и истину. Све што имамо овде на земљи је привремено и пролазно, а оно чиме овде на земљи можемо да обезбедимо живот је држање заповести Божјих, да подредимо живот свој Господу, а примера за то имамо безброј у оним који су одржали заповести и остали верни до краја и добили венац живота.
По свршетку Свете Литургије и освећењу славског колача уприличена је трпеза за верне, на којој се старешина храма захвалио Преосвећеном Владици на посети и домаћинима који су учествовали у припреми храмовне славе.
Ђакон Јован Тимотијевић
