У свему оном што чини литургијске рубрике које описују вршење Канона Евхаристије, веома занимљиву праксу представља обред накнадног додавања вруће воде или топлоте (τὸ ζέον) у путир. Врућа вода налива се пре него што се свештенослужитељи причесте у олтару. Ова пракса је специфична за византијски литургијски обред и то за сва три типа литургије: Светог Јована Златоустог, Светог Василија Великог и Литургију Пређеосвећених Дарова. Кoришћење воде као начина разблаживања јаког вина био је вински метод коришћен још у антици. Позната је Платонова опаска у делу Закони да Само варвари пију неразблажено вино. Пошто је ово пиће генерално важило за најчистије и највредније, прoдукција као чистог и неразблаженог дестилата чинила га је веома јаким напитком (ἄκρατος οἶνος). Због те јачине, концентрисано вино и није тако употребљавано него је жељени укус добијан додавањем воде или одређених зачина. У том контексту напомињемо и занимљиву праксу старих Хелена да одређене сорте вина мешају са морском водом. Ипак, тек у старом Риму имамо први помен мешања вина са врелом водом (aqua calida). Један од разлога је био загревање вина у хладним месецима. Истина је да пракса мешања вреле воде са вином понајвише има везе са древном римском медицином која је овакву мешавину препоручивала као благотворну за желудачне и дигестивне тегобе. Уопштено, Римљани су много пажње посвећивали здрављу и хигијени и ова пракса мешања вина с хладном и топлом водом била је део њихових медицинских и социјалних навика. Сасвим сигурно иста пракса је пренета и усвојена и од стране становништва Константинопоља, односно Другог Рима. Литургиолози, међу које спада и наш професор др Србољуб Убипариповић (Чин топлоте (ζεον) у византијском литургијском типу), сматрају да би црква Свете Софије заправо могла бити богослужбено место где је формиран литургијски чин уливања вреле воде у путир. У том контексту могући зачетак чина топлоте може бити повезан са практичном потребом која је произашла из специфичног начина складиштења воде у Константинопољу, која се чувала у цистернама или резервоарима и морала је бити прокувана пре конзумације, нарочито ако је била мешана са кишницом. Исти систем снабдевања водом коришћен је и за цркву Свете Софије. Огроман резервоар је био испод цркве, а кишница је сакупљана у резервоару који се налазио у једној од галерија. Важно је напоменути да постоје јасна историјска сведочанства да је највећа црква у Цариграду од X века у скевофилакиону храма имала пећ (ὁ ἅγιος φοῦρνος) која је могла служити за прокувавање воде. Такође, у обзир би требало узети и аргумент да је врела вода коришћена као практичан начин да се Причешће не заледи током Литургије у црквама које су се налазиле у хладним деловима Империје. Међутим, питање практичне потребе није једино објашњење настанка чина топлоте.
Оно што је свакако занимљиво јесте чињеница да није недвосмислено утврђено када је овај чин формиран. Ако погледамо истраживања најпознатијих литургичара видећемо недоследности по питању мишљења када је обред топлоте уведен у литургијску употребу. Према уверењу Роберта Тафта овај чин се појављује тек у XII веку и једини га од свих литургиолога смешта у најкаснији период (A History of the Liturgy of St. John Chrysostom. Volume V: The Precommunion Rites). Панајотис Трембелас (Ἁὶ τρεῖς λειτουργίαι κατὰ τούς ἐν Ἀθῆναις κώδικας) на основу писања Никифора Исповедника, патријарха Цариградског, сматра да већ у IX веку имамо чин топлоте у нешто другачијој форми. Никита Ститат такође помиње чин топлоте у првој половини XI века као већ општепознат (Ῥωμαίοις περὶ ἀζύμων καὶ σαββάτων νηστείας καὶ γάμου τῶν ἱερέων), што значи да је пракса уливања вреле воде свакако старија од тога. Врло је занимљиво нагласити да када говоримо о пракси уливања вруће воде у путир у словенским црквама руски литургиолог Андреј Слуцки у својим истраживањима закључује да у литургијским рукописима рускословенске редакције од XII до XIV века нигде не проналази чин топлоте, док српскословенски рукописи истог периода, у које је имао увид, скоро неизоставно садрже чин топлоте (Византийские литургические чины „Соединения Даров” и „Теплоты”. Ранние славянские версии). Закључујући можемо истаћи да је чин уливања топле воде у путир постао устаљен у литургијама од XII века, али да се ова пракса вероватно формира раније, можда већ у IX веку, као што указују наведени извори. Такође, ова пракса рано заживљава у рукописима српскословенске редакције.
Када говоримо о структури која описује сам чин уливања топлоте, литургијске рубрике предвиђају да се Свети Агнец подигне и Свети Хлеб разломи на четири дела. Горња честица са печатом ИС полаже се у путир. Затим рубрике прописују: „И [ђакон] узевши врућу воду, говори свештенику: Благослови, владико, топлоту. Свештеник благосиља говорећи: Благословена топлота Светих твојих свагда, сада и увек и векове векова. А ђакон, крстообразно наливајући у свети путир топлоту колико је доста, говори: Топлота вере, пуна Духа Светога. Амин.“ (Служебник).
Посматрајући српскословенске рукописне и штампане литургијске књиге XVI–XVIII века проналазимо и опис чина топлоте који садржи нешто другачију структуру. Примера ради, у архијерејским чиновницима старообредничке редакције које су преписивали скриптори рачанске преписивачке школе (XVII–XVIII) у литургијским рубрикама наилазимо на додатну молитву. Тако структура предвиђа да, приликом стављања честице ИС у Путир, архијереј изговара речи: Пуноћа Духа Светога, а приликом благосиљања топлоте: Благословена Топлота светих твојих. Док ђакон три пута крстоообразно улива топлоту говорећи: Топлота вере пуна Духа Светога, епископ изговара: Бања божанственог препорода речју сјединивши сложену природу само струјама које истичу из нетрулежних и преподобних ребара. О Божија речи, над запечаћеном топлотом Духа (Архијерејски чиновник, збирка рукописа манастира Дечани, сигнатурни број 135, л. 73а-б). Дакле, садрже додатну молитву која је на неки начин и мистагогија чина топлоте. Ова молитва је након реформе богослужења у царској Русији у време патријарха Никона (1652–1660) искључена у реформисаним новим издањима архијерејских чиновника и служабника руске редакције.
У старијим рукописима српскословенске редакције током благосиљања топлоте нису предвиђене речи Благословена Топлота светих твојих, већ се благослов обавља у тишини док се над њом током уливања од стране свештеника говоре само речи Топлота Духа Светога. Такође, и руски рукописи старије генерације садрже исту рубрику као и српски штампани служабници штампара Макарија (1509) и Божидара Вуковића (1519/1520), као и Гораждански служабник (1519/1520). У првобитној верзији вероватно је уливање кипуће воде вршено у потпуној тишини. Једноставан чин уливања топлоте изразом Топлота Духа Светога проналазимо од XIII века (рукопис Patmos 719). Пратећи касније рукописе (XIV/XV век) уочљиво је да се фраза усложњава: уводи се ђаконов позив свештенику да благослови топлоту, што он чини речима: Благословена Топлота светих твојих, након којих ђакон крстообразно улива топлоту у Путир.
Поред поменутих разлога практичне природе, кључни разлог за установљење овог чина је богословске природе и има највише везе са теолошком полемиком и борбом и коначном победом над иконоборством. Наиме, иконоборци су сматрали да је једина икона Христова заправо Евхаристија и то је садржај свих ороса иконоборачких сабора. Зато су иконобранитељи, а међу првима Свети Јован Дамаскин, оповргавали ову иконоборачку теолошку поставку тумачењем тренутка причешћивања стварним Телом и Крвљу Христовим наглашавајући да је Причешће божански огањ који сагорева наше грехе и осветљава срца, а кроз божанску ватру ми постајемо ужарени и обожени. Према литургиолозима ово заправо најсадржајније објашњава увођење обреда топлоте у IX веку. Православна Црква је у овом контексту инсистирала на стварном и истинском доживљају Тела и Крви Христове, што је схватано као Причешће божанском жаравицом природе распетог и васкрслог Христа (Србољуб Убипариповић, Чин топлоте (ζεον) у византијском литургијском типу).
Када говоримо о мистагошком значењу обреда топлоте можемо рећи да је чин уливања воде био препознат као значајан део евхаристијске праксе, а велики теолози и мистагози попут Николаја Андидског, Светог Николе Кавасиле и Светог Симеона Солунског, сматрали су да има дубоко теолошко значење.
Николај Андидиски наводи да се у путир улива најтоплија вода која је по њему савршени образац крви и воде који су текли од божанских ребара и били испуњени топлотом (Протеорија). Према мишљењу Николе Кавасиле кипућа вода, односно топлота, означава силазак Светог Духа, његово присуство и топлину (Тумачење Божанствене Литургије). Свети Симеон Солунски о топлоти записује: „А затим топлу воду улива у чашу. Ово чини, сведочећи да је мртво постало тело Господње, бивши раздељено од његове божанске душе, али опет животворно остаде, јер не би раздвојено од божанства, и не бивши раздвојено од свих енергија Духа. Пошто и топла вода даје изглед живог својом топлотом, улива се тада у време Причешћа, као да усне додирују чашу и причешћују се крвљу, као да од оног животворног ребра пијући склапамо [Нови] Завет [у Крви Христовој], не бивши одвојени од божанства, чиме се изображава унос и дотицање топлоте. Јер је написано да је Бог наш ватра.“ Свети Симеон о потреби да само причешће буде топло као животворна крв са ребра Христовог појачава снажним аргументом уливање топлоте и на Литургији Пређеосвећених Дарова: „Али уливање топлоте у пређеосвећене [Дарове], то показује још јасније. Јер не би било потребе, да је у неку другу сврху, уливати топлоту у [пређеосвећене] Дарове, која [топлота] би уливена у чашу у потпуној Литургији.“ (Тумачење о божанском храму).
Дакле, сам чин уливања топлоте је веома важан део евхаристијске праксе. Вода која се улива треба да буде кипућа, односно најтоплија, како каже Николај Андидски, да би приликом Причешћа топлота Причешћа била таква као Крв и Вода који су лили из ребра Христовог. Стога, наши свештенослужитељи треба да са пажњом загреју, одмере и улију топлоту да би само Причешће било топло, не журећи нимало да обаве друге радње припреме Дарова а да због брзине Причешће остане хладно због мале количине топлоте или недовољно вреле воде. Да би се ово постигло веома је важно да приликом припреме Предложења свештенослужитељ не претера са количином воде коју улива у путир, да би оставио довољно простора за количину топлоте која је потребна да сједињење учини довољно топлим. Поред тога наравно треба пазити да Причешће не буде ни превише разблажено. Пракса обреда топлоте је веома важна и заправо изражава дубоко разумевање Евхаристије као истинског Тела и Крви Христовог и разумевање Господа Исуса Христа као Богочовека.
протојереј др Слободан Јаковљевић
Извор: Жички благовесник април-јун 2025.