У српској револуцији (1804–1835) Карановац је од паланке постепено добијао изглед уређеног и важног трговачко-занатског центра Кнежевине Србије. У томе је нарочито била важна улога Цркве Свете Тројице, чија је градња започела између 1822. и 1824. године као ктиторског храма књаза Милоша Обреновића
Један од почетних ктиторских подухвата књаза Милоша Обреновића био је усмерен на изградњу карановачког Храма Свете Тројице. Симболика места имала је огромну улогу у подизању цркве. Наиме, на месту храма, познатом и као Стара чаршија, књаз Милош је у Другом српском устанку успео да натера Турке да се предају и положе оружје.
У Првом и Другом српском устанку Карановац је био место великих борби и устаничких победа. У духу немањићке и средњовековне традиције, у којој је владавина била обележена изразитом ктиторском делатношћу, књаз Милош Обреновић одлучио да у Карановцу подигне Цркву Свете Тројице.
Дело Јоакима Вујића „Путешествије по Сербији“ је један од најважнијих извора за почетак изградње цркве Свете Тројице у Карановцу. Вујић је први пут стигао у Србију 1823. године, а потом је 1826. године на позив књаза Милоша Обреновића поново пропутовао Србијом. На источној страни Карановца путописац је запазио камену цркву, посвећену Светој Тројици. Вујић је навео податак о 7.000,00 гроша које је књаз Милош доделио за изградњу цркве, сматрајући да он није једини ктитор.
Место изградње цркве је подсећало и на смрт знаменитог драгачевског војводе Милића Радовића који је убијен управо по наређењу књаза Милоша.
Неимар ангажован за изградњу Храма Свете Тројице и један од најпознатијих српских градитеља у првим деценијама XIX векa био је чувени Јања Михаиловић, познат по имену Јанко пореклом из Македоније, вероватно из Охрида. Он и Хаџи Никола Ђорђевић били су ангажовани на свим градитељским пројектима у доба кнеза Милоша Обреновића
У Србији су се углавном градиле дрвене црквице, брвнаре у чему је и сам књаз Милош учествовао. Зидање каменом карановачке цркве показује истицање репрезентативности овог храма. У 1827. години, на основу писма Јована Обреновића, посведочено је да је црква добила свој први иконостас.
Од 1848. до 1860. године карановачка црква Свете Тројице имала је две парохије на којима су у првим годинама служили свештеници Димитрије Борисављевић и Василије Протић, да би од 1854. године уз свештеника Василија Протића били и јереји Јован Николајевић, Милован Миладиновић, Јован Павловић и Милош Вујовић. Храм Свете Тројице у Карановцу је епископска црква од 1859. године
Повратак седишта епископије у Карановац, преименовање града у Краљево (1882), а потом и преименовање епископије у Жичку епархију 1884. године имали су огроман значај за Храм Свете Тројице у Краљеву. Епископ Корнилије Станковић је први нововековни владика са титулом „жички епископ“ Августа месеца 1934. године владика Николај Велимировић је предложио Црквеном суду да се седиште епархије премести из Чачка у Краљево, односно манастир Жичу.
Свештеници Епархије жичке и владика Николај Велимировић истицали су све више потребу изградње већег православног храма у Краљеву. Црква Свете Тројице није могла често да прихвати све вернике и саслужитеље а била је и прескромних димензија за катедрални храм, због чега је један од приоритетних циљева био и пројекат за нову и већу цркву.
Маја месеца 1984. године приступило се рестаурацији иконостаса у краљевачком храму Силаска Светог Духа на апостоле а убрзо је урађена и велика икона Свете Тројице. На празник Светог Ћирила и Методија 1991. године завршена је и електрификација црквених звона, а у току лета 1998. године урађене су грађевинске поправке од темеља до крова.
Од 1994. године започела ја изградња Храма Спаљивања моштију Светог Саве у Доситејевој улици у Краљеву, а 1991. године су постављени темељи Храма Светог Василија Острошког у Кованлуку.
Црква Свете Тројице била често је место молитвених сабрања, а тако је одтало и до данас – место утехе, наде и вере у спасење и свенародно покајање.
Проф. др Драгољуб Даниловић
Извор: Жички благовесник (октобар-децембар 2024)