У периоду од 5. до 8. фебруара 2026. године, у организацији Поклоничке агенције Епархије жичке – Јеж, организовано је поклоничко путовање на Свету Гору Атонску. Групу поклоника, коју су између осталих чинили и службеници Епархије жичке, као и два студента, предводио је протојереј Миломир Радић, управник агенције.
Првог дана обишли смо Српско војничко гробље на Зејтинлику у Солуну. Са страхопоштовањем смо се поклонили гробовима наших предака, који су положили своје животе за одбрану Отаџбине. Ово свето место подсетило нас је на јеванђелске речи: Од ове љубави нико нема веће, да ко живот свој положи за пријатеље своје (Јн. 15, 13). Обишли смо спомен костурницу и узнели молитве у параклису изнад костурнице.
Наредног јутра из луке у Јерисосу кренули смо на Свету Гору, на наше прво светогорско одредиште – Манастир Хиландар. Крочивши на само тло Свете Горе обузео нас је осећај неописиве радости, унутрашњег трептаја целог бића.
Првог дана боравка у Манастиру Хиландару кренули смо стазама српских владара и светитеља, и обишли: Костурницу, затим место где је икону Тројеручицу из Србије на Свету Гору донело магаре, крст краља Александра Обреновића, крст и маслину цара Душана, кулу Краља Милутина, винарију. Крај лозе Светог Симеона захватили смо воду из бунара Светог Саве. Најузвишенији тренутак је богослужење, моменат када се сви као једно, и монаси и поклоници сабирају у хиландарску Цркву да једним умом и једним срцем прославе Господа и да се поклоне икони Пресвете Богородице Тројеручице.
Следећег дана, након јутарњег богослужења које се завршава Светом Литургијом и након обеда имали смо кратко време за одмор, а потом смо кренули пут Хиландарске луке Јовањица и превезли се до луке Дафни. Са трајекта смо разгледали величанствене светогорске манастире: Дохијар, Ксенофонт и Пантелејмон, а друштво нам је правило јато галебова. Из Дафнија смо се превезли до Кареје – административне престонице Свете Горе. Сместили смо се у Скиту Светог Андреја, где смо од стране гостопримца срдачно дочекани. Неколико поклоника из наше групе се радосно одазвало на молбу гостопримца да помогну око истовара намирница из комбија, потребних за припремање оброка у Скиту.
Слободно време до почетка вечерњег богослужења искористили смо да се поклонимо икони Достојно јест у саборној протатској Цркви, да обиђемо Испосницу Светог Саве и ту се поклонимо чудотворној икони Пресвете Богородице Млекопитатељнице. На нашу велику духовну радост у Испосницу смо стигли у време читања Светог Јеванђеља које се по Карејском типику чита сваки дан после Вечерњег богослужења. Потом је уследило читање Акатиста пред иконом Млекопитатељницом. За тренутак смо могли да молитвено учествујемо и бар на кратко будемо сведоци поретка карејске испоснице.
После посете Испосници, прошетали смо центром Кареје и вратили се у Скит. Вечерње богослужење које је служено у навечерје празника Светог Григорија Богослова било је торжествено и умилно. У полутами скитског параклиса, са мноштвом упаљених кандила и свећа, били смо учесници и сведоци молитвене атмосфере у коју се вредни монаси целим бићем својим дају. Били смо сведоци њиховог подвига и гостопримства, а наша група је имала благослов да другог дана на Светој Литургији изговори Символ вере и Оче наш на српском језику. Тако смо узели непосредног учешћа у богослужењу.
Након Свете Литургије и доручка у Скиту, отишли смо у Манастир Ивирон, где смо се поклонили чудотворној икони Пресвете Богородице – Портаитиси. Пред иконом смо једногласно отпојали неколико химни Пресветој. Затим смо прошетали до извора, који се налази на месту где је Пресвета Богородица први пут крочила својом ногом на Свету Гору. Били смо на месту које представља један нови почетак у историји Цркве и историји света, јер од тог тренутка атонско полуострво постаје башта Пресвете Богородице.
Наше путовање стазама Немањића се делимично завршило, мир и молитвену радост свако је од нас понео са собом, а особито студенти који су се први пут сусрели са Светом Гором и њеном нетакнутом лепотом. Са Свете Горе атонске кренули смо ка метоху Манастира Хиландара – Каково а потом наставили ка граду Светог Димитрија – Солуну. У недељу, последњег дана боравка у Грчкој, у Цркви Светог Димитрија, са благословом Митрополита солунског Господина Филотеја, свештеници из наше групе саслуживали су на Светој Литургији. Продужетак светогорске радости представљало је управо и то што смо на овом светом месту, у ранохришћанској базилици, поред моштију Светог Димитрија, учествовали у Светој Литургији, не само као поклоници него и као служитељи.
Последње наше одредиште био је Зебрњак – спомен обележје у славу и част погинулим српским војницима током Кумановске битке.
Тако смо наше путовање започели и завршили посетом два, за српски народ и Цркву веома значајна места, а која се налазе изван савремених српских граница, али која су чувари наше историје и идентитета, а што је најважније: Зејтинлик и Зебрњак су сведоци и нашег Васкрсења.
Ђакон Горан Вучковић
