Црквена Општина Вича и поклоничка агенција Епархије Жичке Јеж организовале су поклоничко путовање у манастор Острог. У данима по Васкрсу, када цела васељена и читаво човечанство узвикују „Христос воскресе“ верни народ ове парохије кренуо је ка острошкој светињи, да се поклоне Светом Василију, сведоку Христовог васкрсења. Поред вичких парохијана, пошао је и верујући народ из Гуче и Лучана.
Предвођени свештеником, упутили су се првој светињи, манастиру Милешеви. У њој нас је дочекала монахиња, која нам је с великом љубављу испричала историјат манастира и дала пар духовних савета и искустава. Привукла нам је пажњу на фреску Белог Анђела, који је објавио да је гроб празан и да је Христос васкрсао. Целивали смо и руку Светог Саве, добивши благослов од нашег духовног оца и родоначелника. У прелепој манастирској гостопримници смо се одморили и освежили, за даљи пут.

Пут нас је водио у другу светињу, манастир Куманицу, кога називају малим Острогом. У њему све одише неком духовном лепотом и миром. Старица, која дочекује госте, испричала нам је о самом манастиру и о многим чудима, која се догађају у њему. Ту смо целивали мошти Светог Григорија Куманичког, који је до данас непознат светитељ, али ето даје свакоме помоћ ко дође да затражи. Свештеник је помазао вернике уљем из кандила, које се налази код његових моштију. Како је време било топло и сунчано, неко од поклоника је отишло на извор лековите воде, која по веровању враћа вид болеснима.
Пред нама је уследио пут у Подгорицу. У том граду смо обишли храм Христовог васкрсења. Он је својом лепотом и величином задивио људе, али још више веру утврдио, када смо угледали мироточиву икону Пресвете Богородице. Спустивши се до гроба Блаженопочившег Митрополита Амфилохија, отпевали смо тропар Христос васкрсе и од њега узели благослов. Свугде се осећала радост, љубав и гостољубивост од људи који ту живе.

У сумрак стигосмо на Острог. Великим страхопоштовањем, прилазили смо Свеетитељу Василију, тражећи од њега помоћ. Због великог броја народа, преноћили смо напољу. Гледајући на отворено небо, могли смо и ми да певамо као некада псалмопојац Давид: „Небеса казују славу Божију, дела руку Његових гласи свод небески“ (Пс 19,1).
Сутрадан, у недељу Томину, сви смо били на Светој Литургији. Многи су приступили Светој Чаши, сјединивши се са самим Телом и Крвљу Христовим, и тако остваривши ону најприснију заједницу са Њим. Након литургијског прослављања недељног дана и сећања на Светог Апостола Томе, који је поверовао у васкрсење након што је видео ране Христове, упутили смо се ка последњој светињи овога нашега поклоничког путовања – манастиру Тврдош. Ова светиња и темељи Цркве из 4. века, потврђују да је у овим крајевима хришћанство било присутно од првих времена. Обишавши гроб Епископа Атанасија и отпевавши тропар васкрса, евоцирали смо успомене на њега. Свако од путника је испричао нека своја искуства и сусрете са блаженопочившем Епископом Атанасијем.
Након што смо обишли манастир Тврдош, упутили смо се и у град Требиње, који се назива град сунца и платана. Обишли смо саборни храм, као и сам центар града.
У повратку, чекао нас дуг пут до наших домова. Време у вожњи било је испуњено смехом, умесним шалама али и песмом, тако да и не осетисмо умор од пута. Дошавши својим домовима, испуњени благодатним даровима са овога путовања, могли смо својим укућанима да поделимо радост и искуства, коју смо понели из ових светиња.
Путовања нас оплемењују, дају нам нова искуства, пружају нам да се боље упознамо са својим парохијанима. Она нам омогућавају да мисионаримо, и да људима пружимо веру и помогнемо им да себе пронађу у Цркви.
Јереј Немања Матејић






