У недељу 01. децембра 2024. године након вечерњег богослужења у сали парохијског дома Цркве Светог Марка у Ужицу, започет је годишњи циклус предавања насловљен надахнутим речима псалмопојца Давида: “Окусите и видите јер је благ Господ“. Поменути циклус је тако осмишљен да се кроз предавања, поуке и разговоре, током целе године на петнаестодневном нивоу омогући додатна прилика свима заинтересованим чују реч о православној вери. Један од мотива за овај подухват је и чињеница да све више православних хришћана доживљај Цркве и знање о вери генеришу са разних интернет страница и друштвених мрежа, те су стога и присутне многе недоумице по питању исте. Смисао ових сусрета биће прилика за решавање управо тих недоумица, као и додатно упознавање са основама православне вере, а све у циљу увођења у централну и основну Свету Тајну Цркве – Литургију, истакао је протојереј Душан Томић. На тему “Живот у вери или вера у животу“, о Душан одржао је и прво-уводно предавање поменутог циклуса.
Иако на први мах иста, ова два начина пројављивања вере у нашем животу се итекако разликују. Између њихпостоји дијаметрална разлика, разлика између религиозног схватања вере и Бога и црквеног схватања вере и односа са Богом. Наш однос са Богом и вера у Њега не треба да полази од људског разума, јер на тај начин ми несвесно имамо жељу да Бога ставимо у други план и потчинимо га нашим жељама које су првенствено засноване на нашем самољубљу. Ако дубље анализирамо људе који себе називају „великим“ верницима можемо доћи до неколико типова верника: користољубиви или утилитарни тип, интелектуални, морални, социјални, национални, естетски и аскетско духовни тип.
Вера не треба да буде извор овоземаљске користи: друштвених награда, угледа, успеха и признања. Она није теоријска философија живота која задовољава људски разум, али се не дотиче срца. Вера не представља један морални систем уоквирен системом забрана и казни у коме се Бог представља као џелат, тиранин и сурови судија. Са друге стране многе људе занесене социјалним утопијама посебно привлачи хришћанско учење о љубави и солидарности. На тај начин они веру своде на решавање нагомиланих друштвених проблема и противречности. Веру и Бога не треба сужавати и калупити само у оквиру једног народа и једне земље. На тај начин подложни смо етнофилетизму. На жалост све више верника не жели да преузме одговорност у духовном животу и ступи у борбу са својим слабостима и искушењима. Тада траже у Цркви мистични темељ ауторитета (духовника) који ће за њих дати одговор пред Господом.
Духовни живот почиње тек онда када смо спремни да претрпимо губитке, да трпимо искушења, да се жртвујемо, да се дамо једни другима искрено и када научимо да прихватимо Бога Који „ћути“, који не одговара одмах на наше очајничке вапаје. Тек када прихватимо ношење сопственог крста и страдања која нас воде у загрљај Христу постајемо прави хришћани и ту је предокус Царства Небеског.
Вера је у правом смислу лични однос са Богом. Требало би да будемо свесни да љубав и однос према Богу захтевају посвећеност, постојаност и верност. Вера је принос (даривање) и онај ко највише верује, тај себе највише даје. На самом крају предавања, отац Душан је истакао да је вера стил и начин свакодневног живота, а не само један његов део који се повремено и по потреби активира.
Ђакон ужички при Цркви Светог Марка,
Слободан Поледица
