Патријарси Јован и Иринеј посетили Манастир Студеницу

Након посете Манастиру Жичи Патријарси Јован и Иринеј са пратњама, свечано су дочекани у Манастиру Студеници.

Мештани овог планинског краја заједно са својим свештенослужитељима и манастирском братијом уприличили су лепу добродошлицу. Још пре него што су манастирска звона најавила улазак драгих гостију у манастирску порту, сплетови народних песама и игара донели су свима ведро расположење и осмехе на лица. Деца су и овога пута били главни актери радости на коју нас је Господ позвао, указујући управо на пример деце.

Уз појање песама Богородици, којој је и посвећен студенички храм, сабрање је кренуло на поклоњење моштима светитеља Симеона, Анастасије и Симона. Иако су у току опсежни  рестаураторски радови, скеле нису успеле да сакрију лепоту фресака и домете средњовековног сликарства којим су зидови украшени.

 

Обраћајући се присутнима, игуман студенички архимандрит др Тихон (Ракићевић) је изнео садржајну беседу коју преносимо:

-Ваше Блаженство Патријарше велике Антиохије, Сирије, Киликије, Иверије, Месопотамије и свегa Истока, господине ЈОВАНЕ X, пастиру древне Цркве Светих првоврховних апостола Петра и Павла, Ваша Светости Патријарше српски г. Иринеје,

Благодаримо на великој радости и благослову који сте нам учинили вашим доласком, у свету обитељ Манастира Студенице, чији је храм, ктитор Стефан Немања, посветио Успенију Пресвете Богородице. Сложени историјски догађаји, културни и духовни утицаји који су обележили Немањину владавину као и идеје водиље, добиле су свој израз у камену Манастира Студенице. Она је темељни храм за уметнички стил градитељства познате рашке школе на коме су истрајавали српски градитељи кроз читав наредни век.

Немањин син краљ Стефан Првовенчани описао је свога оца у пословима изградње нашег манастира речима: „био је као неки небопарни орао који се истргао и у вис узлетео.“ Када је највећи део изградње Манастира Студенице завршен, 1186. године, Стефан Немања се одрекао власти и замонашио, те постао монах овог манастира са именом Симеон. Упокојио се на Светој Гори, а Свети Сава је пренео његове свете мошти овде у Студеницу. Када је Свети Сава, претходно ватопедски и хиландарски монах, постао игуман Студенице то је ојачало везе манастира са светогорском традицијом.

Током периода када је Свети Сава био игуман, геополитичке прилике у региону удаљавале су Србију од источно-ромејског културног и духовног утицаја. Ипак, 1209. године у Студеничком храму, појавио се један детаљ чије ћемо ефекте тек касније да осетимо. Свети Сава је поставио ктиторски натпис испод куполе храма. На натпису, поред података о ктитору и изградњи манастира, поменуо је само једног цара – Алексија III. Алексије већ годинама није био на трону, а Константинопољом су владали западни господари. Истицањем његовог имена Свети Сава је указао да ће утицај на будуће владаре Србије ићи у смеру прихватања источноромејске традиције и наслеђа. После проглашења Србије краљевином западноевропског типа, ове идеје Светог Саве најзад су почеле да се остварују. Његова упорност и делатност у наредним годинама довела је до стварања самосталне српске Цркве. Он је дефинисао положај српског краља у хијерархијама западног и византијског света и подржао настојања Никејског царства да буде прихваћено као аутентично „Византијско” царство.

Од тада је прошло осам векова. Манастир Студеница и даље сведочи непроменљивим стремљењима људског духа ка висини, у несигурним токовима времена. Свети Сава, иако је постао Архиепископ наше Помесне Цркве, остао је дубоко везан за овај свети манастир у коме леже мошти његовог оца, мајке и брата, родоначалника свете лозе Немањића. Благодарећи им на великом делу, целивамо њихове свете мошти и уједно целивамо свету десницу Вашег Блаженства и поклањамо се многонапаћеној и данас искушаваној древној Цркви Антиохије.

Ваше блаженство, добро дошли са Вашом уваженом пратњом, Високопреосвећеним Митрополитима господом Василијем и Јосифом. Велика је наша радост, живели на многаја и благаја љета.

Изражавајући захвалност на речима добродошлице, Патријарх Јован је сабране поучио значају светитеља и угодника Божијих у животу Цркве Христове. Указујући на пример Светог Симеона, приметио је да удубљење на његовој исцелитељној гробници показује љубав којом овај угодник Божији точи миро. Подвизавајући се током земног живота, он је наставио да чини добро и након престављења. Тиме нас подсећа који је наш пут и како да корачамо стазама светитељства на које смо позвани. У овом времену када хришћани у Сирији и на Истоку страдају потребно нам је јединство. Опасност која се надвила над Православљем оличена у сукобу Цариграда и Москве треба да буде разлог да појачамо молитве за јединство свих православних. Савремени човек и свет од нас очекује сведочење Христа, а не поделе и сукобе.

Епископ и домаћин Епархије жичке Г. Јустин се захвалио двојици Патријараха што су нас у овом историјском дану удостојили посете и љубави која сведочи о нашем нераскидивом јединству. Патријарха антиохијског Г. Јована X одликовао је епархијским Орденом Светог Преподобног Симона Монаха.

У порти је приређен културно-уметнички програм. Звуци песме и игре обрадовали су срца присутних и учинили овај дан још лепшим. Гости су имали прилику да се у иновативној дигиталној радионици кроз висока технолошка достигнућа, холограмски приказ и 3Д уређаје, упознају са историјом манастира и личностима које су је обележиле.

 

Присутни су уз послужење које је братија манастира припремила могли остатак дана да проведу у разгледању манастира и његове околине.

На вечери којој су присуствовали Патријарси Јован и Иринеј са пратњама, игуман Тихон је свима уручио пригодне дарове захваливши се на посети. Патријарх српски Иринеј је у обраћању присутнима узвратио захвалност Епископу Јустину и игуману Тихону са братством на срдачном дочеку.

Протонамесник Александар Р. Јевтић