Дана 23. априла у Такову поводом сећања на Други српски устанак, благословом Његовог Преосвештенства Епископа жичког господина Јустина, служен је парастос Кнезу Милошу Обреновићу, устаницима, војинству и свим жртвама који су пострадали за веру и слободу од Косова па до данашњих дана. Парастосом је началствовао Архијерејски намесник таковски протонамесник Драган Ђорем, а саслуживали су: старешина храма Свете Тројице у Горњем Милановцу протојереј Миодраг Анђелић, јереј Александар Пејовић, парох савиначки, и ђакон Стефан Симић, док је братство храма Свете Тројице велелепним појањем уприличило парастос.
Парастосу су присуствовали представници владе Републике Србије, представници Министарства одбране, као и представници општине града Горњег Милановца на челу са председником општине Дејаном Ковачевићем.
Након парастоса уследило је полагање венаца, а одмах у наставку уприличен је меморијални програм у спомен комплексу.
Подизање Другог српског устанка у Такову догодило се 23. априла 1815. године на празник Цвети, а предводио га је Милош Обреновић. Подршком устаника окупио је велики број људи како би се ослободили од туђинаца и добили слободу. Борба за стварање модерне српске државе настављена је овим устанком. Народ и његове вође у оружаној борби видели су једини начин да се оконча вековна османлијска власт и обнови државност коју је у три века јачала лоза Немањића. Снажна симболика прошлости била је путоказ на раскршћима историје, а из таме векова светлео је државотворни дух српских владара. Из устаничких чета на челу са Милошем Обреновићем, из народа који се латио оружја да би изборио своју слободу, настала је српска војска. Употреба оружја и народне војске у борби за стварање самосталне националне државе одредила је у српској политичкој култури значај војног фактора и опредељење да се војска развија као народна узданица која ће једног дана довршити мисију ослобођења. Устанак је значио нови почетак борбе за стварање модерне српске државе, коју је кнез Милош наставио да води дипломатским средствима, изборивши се за српску аутономију у оквиру Отоманског царства и успостављање Кнежевине Србије, која је имала своју скупштину, устав и владарску династију. У стварању српске државности војска је имала значајну улогу, али поред војне народ је имао и велику подршку Цркве као и црквених достојника.
Колико је устанак успео да сачува право на слободу коју нам је Господ дао и покаже да ниједна сила није добра, показују наши претци којих се сећамо, који су својим заслугама, али уз Божију помоћ оставили нама пут којим морамо да чувамо, да бринемо једни о другима, јер једино тако чувамо право на слободу као највећи дар који нам је Господ даровао како би сачували боголикост.
Ђакон Стефан Симић
