У понедељак 28. децембра 2020. године, у Храму Силаска Светог Духа на Апостоле у Краљеву у 12 часова служено је опело протојереју-ставрофору Мирољубу Јосифовићу, дугогодишњем намеснику жичког намесништва и пароху краљевачком. Света Литургија служена је истог дана у 08 часова. Од почившег проте опростио се велики број свештеника као и монаха и монахиње Епархије жичке, рођака и пријатеља.
После опела у храму, поворка се упутила до старог градског гробља у Краљеву, на коме је прота Мирољуб сахрањен. И овом приликом се од проте опростио велики број верника.
На опелу је беседио јереј Радован Парезановић, који се присутнима обратио речима:
“У име Оца и Сина и Светога Духа. Амин.
Драга браћо и сестре,
Као што налаже наша хришћанска вера и образац нашег хришћанског живота сабрали смо се, да се молитвом опростимо од нашег проте Мирољуба Јосифовића, нашег Јоскета, како смо га одмиле звали. Записано је да је молитва израз срца, стога слободно можемо да кажемо да човек на овај свет долази молитвом својих родитеља из срца родитељског, и опет са овог света човек одлази молитвом, из срца својих ближњих, својих потомака, своје деце. Тако је и данас.
Испраћамо једног заиста необичног, посебног и честитог човека који, верујем да пред Господа износи пуно наручје добрих дела и врлина. Он је својим животом и односом према другима био образац једаног доброг свештеника, који је у сваком свом деловању на првом месту показивао искреност, склад речи и дела.
Он је изгледом и понашањем био прави господин, умерен и скроман, увек спреман да помогне и удели савет, све у свему један пример часног и побожног човека.
Када сам постао свештеник и обукао мантију, схватио сам да сам ушао у један свет испуњен изазовима и борбом. Као и у свакој професији, ако је човек испуњава од срца, он је нужно изложен одрицању. Он улаже доста енергије, и све то није лако. Тада вам треба потпора. Имао сам срећу да упознам, као млад свештеник, проту Мира, који ми је дао мотив, елан, ветар у леђа, осећај поноса и радости. Многи проблеми се онда лакше превазиђу.
Отац Миро је, изградивши себе као личност, изградио и своју породицу која је на понос нашој заједници. Изграђивао је парохијски живот од Брекова, преко Сирче, па до Краљева. Када га замишљам да излази пред Господа, видим га где у свом врлинском наручју носи ову нашу Светосавску краљевачку Жичу, храм Светог Саве, у који је, градећи га, уградио себе. Нека га Господ препозна по његовим делима.
Не смемо да заборавимо да је био свештеник када то није било лако, па га је то научило да буде трпељив и одмерен. Отац Нешо Илић ме је подсетио на протин савет: „Кад те неко наљути, а после тога тражи да му нешто помогнеш, помози, јер горчина коју осетиш због љутње брзо ће проћи, а касније ћеш да осетиш сладост што си помогао и учинио добро дело. Ако задовољиш своју бес и љутњу осетићеш сладост на кратко – тренутно, али горчину задуго.“ Ово су божанске заповести преточене кроз једно људско искуство. Ето, такав је био наш прота Миро.
Породици нека је утеха, осим вере, понос што су уз оваквог човека живели и стасавали. Да га не заборавимо и да га се у молитвама сећамо. Бог нека му подари рајско наслеђе, које је својим честитим животом, не сумњам, и заслужио. Нека му је вечан помен, Царство Божије. Бог да му душу прости. Амин.“
Јереј Радован Парезановић
