Џон Бер: „Свети Јован Богослов и његово пасхално Јеванђеље, предговор теологији“
Издаваштво Епархијe жичке богатије је за још једно научно издање: Џон Бер: Свети Јован Богослов и његово пасхално Јеванђеље, предговор теологији, (Краљево: Епархијски управни одбор Епархије жичке, 2026. стр. 480).
Наслов оригинала: John the Theologian and his Paschal Gospel: A Prologue to Theology, Oxford University Press, May 20, 2019.
Преводилац овог капиталног издања је др Дарко Крстић, а уредник издања протојереј др Слободан Јаковљевић. Књига оца Џона Бера представља значајан допринос савременом православном богословљу, у коме се на особен и продубљен начин сагледава богословска порука Јеванђеља по Јовану. Полазећи од пасхалне перспективе, аутор отвара темељна питања хришћанске вере, указујући на унутрашњу повезаност Писма, Предања и богословског мишљења.
Српско издање ове књиге објављено је по лиценци, уз сагласност издавача Oxford University Press, у чијем је издању оригинално дело први пут публиковано. На тај начин домаћем читаоцу постаје доступно једно од значајнијих савремених богословских остварења, које у овом тренутку има посебан значај за развој православне егзегезе. Насупрот доминантним токовима појединих савремених егзегетских приступа, нарочито оних који су се обликовали у оквирима немачке егзегетске школе, ова књига нуди богословље утемељено у литургијском и пасхалном искуству Цркве, враћајући тумачење Писма његовом изворном, црквеном контексту.
Ово издање доноси, поред основног текста, и посебан предговор аутора написан за српско издање, као и поговор преводиоца, који је настао у непосредном дијалогу са аутором током рада на преводу. На тај начин читаоцу се пружа додатни увид како у ауторску намеру, тако и у преводилачки приступ и разумевање текста.
Надамо се да ће ово издање допринети продубљенијем разумевању јовановске теологије и подстаћи даље богословско промишљање у нашем црквеном и академском простору.
ПРЕДГОВОР АУТОРА СРПСКОМ ИЗДАЊУ
Велика ми је радост да видим српско издање моје књиге Јован Богослов и Његово Пасхално Јеванђеље. Сваки превод је много више од простог преношења речи из једног језика у други: то је место сусрета између различитих духовних предања, интелектуалних навика и културних искустава. У том смислу, ова књига није само студија о Јовану Богослову и дубокоумном пасхалном богословљу његовог Јеванђеља, већ такође и мост између научног дела реализованог у једном контексту и заједничког хришћанског наслеђа које превазилази границе језика и времена.
Проучавање Јовановог Јеванђеља увек је био сусрет са извором изванредне богословске храбрости и духовне дубине. Јованово сведочанство о Христу као о вечној Речи и светлости која обасјава свет, представља јединствен поглед унутар Новога Завета. Међутим, оно што сам желео да постигнем у овој књизи било је то да покажем да Јованово богословље није апстрактно размишљање о божанским истинама, већ је неодвојиво повезано са Пасхалним ритмом живота ранохришћанске заједнице. Тврдим да у самом срцу Јовановог Јеванђеља лежи Пасха – не само као историјски догађај, већ такође као богословска матрица која обликује начин на који Јован сагледава, сећа се и сведочи о Христу.
Српско богословско предање – нарочито његова рецепција великих Отаца Цркве као и неслућене литургијске дубине Православног предања – поседује истанчану осетљивост за тајну Пасхе, њен есхатолошки карактер и њену преображајну силу у животу Цркве. Због тога ми је нарочито драго да је сада ова књига доступна и на српском језику. Искрено се надам да ће њени нови српски читаоци, духовно обликовани богатим литургијским и Христоцентричним приступом богословљу, препознати у Јовановом Јеванђељу оно што наставља да ме зачуђује: јединство историје и откривења, догађаја и значења, Крста и славе, смрти и живота.
При писању ове књиге циљ ми је био да понудим једно читање текста Јовановог Јеванђеља које узима за озбиљно његову литерарну сложеност, као и његов богословски израз, црквени контекст и историју рецепције. У бројним савременим тумачењима, Јован је схватан првенствено кроз призму хеленистичке мисли или мистичког симболизма, док је занемариван Пасхални карактер његовог сведочанства. Моја намера је била управо супротна: да покажем да Јованово Јеванђеље не може да буде истински схваћено осим ако се чита као спис који је рођен на основу Пасхалног искуства – искуства које је истовремено историјско и литургијско, заједничко и дубоко лично. Христово Васкрсење, као средиште Пасхалног откривења, није само врхунац приче о Христу, већ основни принцип који прожима сваки њен део.
Стога ми причињава велико задовољство чињеница да српски читаоци сада могу да истражују све ове теме у оквирима свог богословског и духовног контекста. Српско православно искуство, које је током векова пажљиво чувало пасхалну динамику богослужбеног живота, представља плодно тло за пасхалну рецепцију Јовановог Јеванђеља. Верујем да сусрет између мог истраживања и вашег живог предања може да отвори нове путеве тумачења, па можда чак и да продуби она питања која сам само дотакао у овој књизи.
Такође желим да изразим захвалност преводиоцу и издавачу. Превођење неког богословског дела никада није чисто технички задатак; оно захтева осетљивост на нијансе, усредсређеност на контекст и способност да се пренесе не само садржај већ и тон, стил и унутрашњи ток аргументације, као и, у случају ове књиге, додатна сложеност различитих облика размишљања, нарочито оног карактеристичног за Феноменологију. Надам се да ће читаоци приметити труд преводиоца да верно пренесе енглески текст на српски језик, чувајући не само његове главне идеје, већ и дух који је водио њиховом обликовању.
Ако ова књига подстакне барем неке читаоце да поново открију Христолошку силу Јовановог сведочанства, да јасније сагледају однос између Пасхе и Јеванђеља, или да у својој духовној пракси осете како Јован блиско повезује прошлост, садашњост и будућност у личности Распетог и Васкрслог Господа, сматраћу да је њена сврха остварена. У Јовановом Јеванђељу Христос нас позива да „дођемо и видимо“ (1, 39), да закорачимо у простор откривења где светлост преображава таму и где живот разбија окове смрти. Овај позив превазилази границе културā и језикā и веома сам радостан да сада одјекује и у овом српском издању.
ПОГОВОР ПРЕВОДИОЦА
Књига професора Бера „Јован Богослов и његово Пасхално Јеванђеље“ представља неуобичајену појаву у свету богословља на српском језику. Пре свега, то је због њене ширине изражене у коришћењу разних и разнородних научних дисциплина и њихово довођење у дијалог са текстом Јовановог Јеванђеља. Бер се у њој првенствено ангажује у класичним библијским студијама, што је и очекивано с обзиром на наслов књиге, уз обилато коришћење и анализу старогрчког текста Јеванђеља. Међутим, за разлику од већине савремених библистичара, професор Бер се не зауставља на библијском тексту Јовановог Јеванђеља, већ га доживљава кроз органско јединство са његовим првим читаоцима и тумачима: улази у дубок и плодотворан дијалог са писцима првих хришћанских векова и то нарочито са оним који су сматрали себе директним настављачима Јовановог дела и богословља. На тај начин, Бер значајан део књиге посвећује патролошким студијама, тј. тумачењу и схватању Јовановог Јеванђеља код раних Отаца. Оци, на чију рецепцију Јована се Бер усредсређује, пре свега су били повезани са Јованом, и у ту групу, коју неки аутори конвенционално називају „Јованова школа“, спадају, у првој генерацији, Поликарп Смирнски и Папија Јерапољски, док се у следећој издвајају Мелитон Сардски, Аполинарије Јерапољски, Поликрат Ефески и Иринеј Лионски. Поред библистичког и патристичког приступа Јовановом Јеванђељу, у књизи налазимо и његово веома занимљиво читање и тумачење од стране савременог француског феноменолога Мишела Анрија, чиме професор Бер улази у надасве занимљив дијалог са савременом философском мишљу. Овај дијалог је утолико занимљивији што Анри није теолог и не користи уобичајене теолошке методе приступа библијском тексту, али свеједно долази до веома сличних закључака у вези Јовановог Јеванђеља са многим древним и савременим теолозима.
Насупрот ширини метода и приступа које користи при читању и разумевању Јовановог Јеванђеља, професор Бер се свесно ограничава и сужава видно поље само на одређене теме у Јеванђељу. Сходно томе, његова намера од почетка није била да презентује класичан библијски коментар који би таксативно и систематично изложио текст Четвртог Јеванђеља, већ се усредсређује на две кључне теме: Оваплоћење и Пасху.
Професор Бер даје другачије тумачење Оваплоћења Христовог од уобичајеног у православном богословљу. Он не схвата Оваплоћење код Јована као Христово узимање тела у чину људског рођења од Богородице, већ као преузимање страдалне људске плôти која је храна верницима, небески хлеб који силази са висина Крста! До овог закључка он читаоца води беспрекорном методологијом и аргументацијом, ослањајући се како на старогрчки текст Јеванђеља (једина места у Јовановом Јеванђељу где се помиње Христова плот су Јн. 1, 14 и Јн. 6, 51-56, са закључком да пошто се у последњем цитату говори о Христовој плôти као храни, то би морало да се односи и на чувени стих Јн. 1, 14), тако и на оригинална тумачења древних Отаца горепоменуте „Јованове школе“, којима придодаје и нешто касније оце као што су Ориген и Атанасије Велики.
У оквиру оваквог концепта Оваплоћења, професор Бер доживљава и појам Пасхе, тј. Христовог Страдања на Крсту, Васкрсења, Вазнесења и Педесетнице, који се посматрају не као изоловани појединачни догађаји Христовог живота већ као јединствен догађај Пасхе Христове, тј. проласка (јеврејско значење речи Пасха је прелазак, пролазак, песах) у живот и давање Духа кроз страдање (на грчком језику реч Пасха асоцира на глагол πάσχω, страдати). Парадоксално за стару грчку мисао, како паганску тако и хришћанску, где су појмови Дух (πνεῦμα) и плôт (σὰρξ) највећи могући контраст, Христос даје Духа из своје плôти, страдајући на Крсту.
На крају овог кратког предговора сматрам да је неопходно да обавестим читаоца зашто, као преводилац, доследно користим старословенску реч „плôт“, а не „тело“, за превод појма σὰρξ у Јовановом Јеванђељу. (Иако је у Речнику српскохрватског књижевног и народног језика Института за српски језик САНУ, књига XX, Београд, 2017, страна 485-486, наведена потпуна другачија акценатска „слика“ ове речи, преводилац остаје при уверењу да је нагласак жива ствар језика и да се не наглашава у свим крајевима исто, као и то да је било који речник ствар времена у којем настаје а не вечно важеће правило, па је стога задржао изговорну, тј. акценатску варијанту свога говорног поднебља која је различита од оне у поменутом Речнику како би читалац значењски разликовао ове две хомонимне речи. Дакле, супротно наведеном у Речнику, дугосилазни акценат на ô у речи плôт означава оно што се односи на тело, односно путеност, чулност, похоту и телесну страст, док краткосилазни исто на ȍ означава ограду, тарабу, плетер, државну границу, тј. земљишну међу… Нека наведено буде довољно образложење како не бисмо залазили у дубље језичке слојеве (облике) речи, што је за ову прилику сасвим непотребно – прим. прев.) Јован уводи корениту разлику између појмова σὰρξ (плôт) и σῶμα (тело), првенствено у христолошком контексту, тј. за ознаку Христа. Наиме, појам σῶμα, када се односи на Христа, код Јована увек означава Христово мртво тело (Јн. 19, 31/38/40; 20, 12) и карактеристично је да се све појаве, осим једне, овог појма у вези са Христом налазе на крају 19. и на почетку 20. главе Јовановог Јеванђеља, тј. у контексту приче о скидању и сахрањивању Христовог мртвог тела. Једино преостало место где се помиње Христово тело (σῶμα) је Јн. 2, 21, где је такође јасна алузија на Христову смрт. Према томе, Јован на радикалан начин реинтерпретира павловски појам σῶμα Χριστοῦ, који код Апостола незнабожаца представља опис Цркве и Евхаристије као животодавног хлеба, те га посматра као ознаку мртвог Христа.
Још радикалнију реинтерпретацију срећемо код Јовановог коришћења појма σὰρξ. Поред неколико места (Јн. 1, 13; 3, 6) где користи појам σὰρξ у традиционалном маниру као антрополошки антипод појму Дух (πνεῦμα), у христолошким оквирима, тј. повезан са Христом, појам σὰρξ означава искључиво животворну Христову плôт која је небески хлеб који силази са висине Крста и даје живот вернима (Јн. 6, 51-63; уп. Јн. 1, 13). Пошто појам „тело“ код Јована означава мртво тело Христово на Крсту и у гробу, а појам „плôт“ животворну небеску храну која силази са висине Крста, јасно је да сваки превод ових појмова који не уважава ову њихову суштинску и непремостиву разлику и који их поистовећује, чини велику штету исправном разумевању текста Јовановог Јеванђеља.