Иако је ОШ „Живан Маричић“ пре пар година прославила 130 година од када постоји на садашњем месту – као самостално училиште, добро је позната чињеница да се изнедрила из манастирског училишта. Блиске везе манастира и школе можда су током историје нашег народа и свога трајања пролазиле кроз различите фазе, али у суштини никада се нису покидале. И слава Богу на томе.
Данас сведочимо да нам та непосредна физичка близина између жичке школе и манастира доноси обострано благослове и прилике за узрастање у добром. Честе су наше шетње до манастирске порте и цркве и часове радо преселимо у манастирски парк, порту, цркву или организујемо посету имању како бисмо што боље разумели како је то човек позван да буде господар и свештеник све твари, а у ствари пажљиви слуга и саслужитељ Божији у свему што је на добро и њега самог и свих и свега око њега.
Тим мотивима руковођене, сестре Манастира Жиче отварају нам врата и дочекују нас са нарочитом пажњом и љубављу, а радо буду гости и на нашим приредбама и другим лепим свечаностима и активностима које у школи приредимо.
Међутим, овде желимо нарочиту пажњу да поклонимо необичним радионицама које су сестре уприличиле за наше петаке. Наиме, оживеле су и учиниле разумљивијом причу о Ноју и потопу и помогле нам да пронађемо све поруке те приче које се могу односити и на нас данас. Стари Завет је, кроз игру и разговоре сестара и ученика, добио боје оне дуге коју Бог ставља у облаке као мост између Себе и човека. Током наших сусрета све одише инспирацијом која је подстакнута добром вољом, пажњом, врлином, а пре свега љубављу. И као што Ноје у анимацији којом смо отпочели ове радионице свима који га окружују непрестано понавља My friends – Пријатељи моји, тако и ми осећамо да можемо једни другима да будемо пријатељи. Пут до тога није једноставан али је место на које се тим путем стиже дивно. Дивно је бити у стању да свог друга или другарицу из клупе не гледамо као супарнике или странце, већ као пријатеље. Па ако то научимо и томе се посветимо, онда ће то моћи да се прелије и на све остале сусрете које свакодневно остварујемо.
Причамо и о људима који су се ругали Ноју, његовој породици и њиховом подухвату и размишљамо заједно куда такво понашање данас може да нас одведе. Све теме којих смо се кроз игру и кроз само једну ову старозаветну причу дотакли осветлиле су шта је то човек позван да буде, а шта врло често бира и није добро. Наши петаци су у својим одговорима били врло искрени, али су показали да својим детињим душама врло добро разумеју шта је добро. Само нам се понекад чула успавају, па срце крене куда не треба.
Све што бисмо даље испричали о овим сусретима тешко ће вам дочарати атмосферу истих. Зато вам топло препоручујемо да на приложеним фотографијама погледате и сами шта су то деца својим срцима и оловкама записивала. Ми тек учимо, али немамо намеру да лако и брзо одустајемо од онога што је добро. И свако вам добро од Господа желимо!
Вероучитељ Ана Црепуљаревић
