Литургијска заједница при Цркви Светог Пантелејмона имала је радост и част да у недељу Крстопоклону, евхаристијским сабрањем началствује њен Архијереј, Епископ жички господин Јустин. Литургијска жртва принета је Господу на освећење, у корист нашу, у корист нашег спасења и вечног живота.
Након прочитаног јевађелског зачала, сабрању се обратио Преосвећени Владика речима:
„Наши прародитељи су имали слободну вољу. Бог је створио човека који може својом вољом, својим разумом да бира да ли ће Бога или неће, да ли ће добро или зло, да ли ће светлост или таму. И у средини Часнога поста, Црква Божија поставила је недељу Крстопоклону, недељу у којој се клањамо Часном Крсту Господњем. Клањамо се Крсту Господњем и од Њега тражимо силу и благодат да нам дарује силе, божанске силе да испунимо пост седмонедељни, да се припремимо и духовно и телесно да дочекамо Васкрсење Господа нашега Исуса Христа.
Господ Бог својим ученицима и апостолима говори, ко хоће да иде за мном, нека се одрекне себе узме крст свој и пође за мном; онај који хоће да сачува живот свој, изгубиће га а онај који изгуби живот свој јеванђеља ради и мене ради тај ће спасити себе и живот свој. Шта Господ хоће тиме да каже? Зашто ми треба да узмемо Часни Крст Господњи на себе? Зато што смо крштени у име Његово, зато што верујемо Његовој крсто-васкрсној жртви и у име то ми живимо и постимо и молимо се и трудимо се да део страдања Христовог примимо, јер тиме показујемо да заиста верујемо у Њега. Делатно верујемо не само речима. А где је страдање ту је слава и Васкрсење, јер је Господ Бог кроз страдање дошао до славе, а оваплотио се од Пресвете Богородице, рођен као истинити човек, Богочовек Исус Христос, само из једнога разлога, да нас пале људе избави од греха, смрти и ђавола. И све то је требало да се догоди.
Када је апостолу Петру говорио Господ да ће да иде на добровољно страдање и да ће да га разапну и да ће живот свој да положи за нас, Петар је рекао: неће то бити од тебе Господе. Господ му објашњава другачију стварност. Пошто је Он оснивач не само вере наше него је Он темељ вере наше, глава Цркве, све што је говорио на самом себи је извршио. Није нама говорио страдајте, узимајте крст свој идите на страдање. То страдање наше јесте унутрашње страдање, страдање са Њим али и Васкрсење са Њим. А страдање је када се одричемо своје грешне воље и овај свет не употребљавамо за забаву, нити за лагодност нашег живота. Него да у овом животу поживимо благочестиво, трудећи се да животом својим и љубављу Божијом задобијемо поново Царство небеско. Зато постимо, молимо се и трудимо се и чинимо милостињу и праштамо свиме и свакоме да би наследили Царство небеско и живот вечни. Јер као што сви знамо ми умиремо, свако од нас. Али онај који истински верује биће тамо где је Господ Бог, Који јесте страдао за нас, умро, погребен био и у трећи дан васрксао и сео са десне стране Бога Оца. А васкрснуће и све нас који истински верујемо и примамо Свете Тајне у Цркви, имамо наду у вечни живот. Због тога и вреди и живети.“
После причешћивања Светим Тајнама Христовим, литургијска заједница пренета је на трпезу љубави коју су припремили парохијани овог храма.
Црква Светог Пантелејмона добила је посебан благослов овог дана, јер је Епископ жички Г. Јустин први од Архијереја који је посетио ову Цркву још од давне 2000. године. Преосвећени Владика је напоменуо да овај храм слави 80 година од подизања. Темељи Цркве и њено освећење извршени су давне 1939. године када је началствовао Свети владика Николај Велимировић. У Цркви се и данас чува успомена да је Свети владика допутовао возом до вароши Кнић, а потом запрежним возилом до саме Цркве. Ова прича нашла је и своје место у прогласу који се са поносом чува у овој Цркви.
Душан Дуњић, студент теологије
