Епархија жичка

Snow
Forest
Mountains
Mountains
Mountains

СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЕПАРХИЈА ЖИЧКА

Манастир Дубрава

У месту пустом и безљудном, сместила се Светиња, на јужним обронцима планине Златибор, и на једном од меандара реке Увац, на узвишењу, са којег се простире прелеп поглед на сами ток реке.

Тајна о вековима заборављеном Манастиру Дубрави, почела се откривати светогорском јеромонаху Данилу (Плашићу), још док је молитвено тиховао у Горњој испосници Светог Саве при Манастиру Студеници. У молитвеним стањима, познатим само исихастама какав је отац Данило, у периоду од скоро три године, откривале су се под земљом рушевине старе Светиње, одсликане православним фрескама. Ходио је у својим молитвеним виђењима кроз те свете просторе, да би му се у једном од тих виђења појавио блаженопочивши патријарх Герман и благословио га својим немим благословом.

Вођен недокучивим Промислом Божијим током 1999. године од свог тадашњег игумана (сада блаженопочившег) Јулијана Кнежевића, упућен је на службу у Манастир Увац, тада метох Манастира Студенице. Тајну о манастиру под рушевинама никоме није откривао, али је дошавши на ове просторе духовно осетио близину Светиње из својих сновиђења, и сваки слободан тренутак  од богослужења и послушања је користио трагајући за знацима и остацима давно заборављене Светиње.

Само златиборска брда знају колико је отац Данило са штапом и ранцем на леђима препешачио километара, и са каквим се све искушењима при том сусретао, док није, милошћу Божјој, у пролеће 2001. дошао на просторе где је пре више од триста година, пред турском најездом, до земље сравњена ова православна светиња, вековима ту тихујући, обрасла травом и растињем.

Пребивајући три године у маленој брвнари, која је својевремено користила мештанима који су ту ноћевали доводећи стада на испашу, отац Данило отпочиње обнову откривене Светиње. У том периоду је пешачио од Манастира Увац, где је службовао, до пронађене Светиње. Пута другог до Светиње није било, сем планинских козјих стаза и путељака. Тек касније се кренуло са пробијањем пута до Манастира Дубраве.

У помоћ су му притекли мештани и Завод за заштиту споменика из Краљева. Отпочело је откопањаве рушевина. Указали су се темељи старе Светиње. Израњала је на светлост дана сига – камен од кога су се градиле наше средњовековне светиње. На месту где се у православним светињама налази олтар, на дубини од око 80 цм под земљом, мештанин Митар Ђуровић из Горње Јабланице, откопава скривницу више од 260 доста вредних и добро очуваних млетачких златника, из 16. и 17. века.

Треба споменути да је, годину дана, пре откривених златника, на чудесан начин Господ благословио руке овог мештанина. Помажући оцу Данилу, на самим почецима његових активности око откривене светиње, на рукама овог мештатина се пројавило знамење, тако што су му руке, приликом паљења свеће над олтарским делом, изненада попримиле воштану боју, наговештавајући на тај начин да ће управо он у периоду који следи открити закопано злато.

Откопани млетачки златници указују на време када је отприлике ова светиња порушена, мада поузданих података о томе нема, као ни о томе када је ова светиња зидана. Нађена скривница новца, сведочи о томе да се ова богомоља налазила у граничној области, где је била развијена трговина са Млецима и другим западним земљама, и упућује на бурне историјске догађаје с краја 17. века и рат између Свете лиге и Османлијског царства. Тада је страдао Манастир Прибојска Бања као и многе цркве и метоси, међу којима и Манастири Увац и Дубрава. Претпоставља се да се ради о ризници Манастира Прибојска Бања, који је у то време био центар Дабробосанске митрополије, а чији је метох била тада ова богомоља.

На месту на коме је био стари манастир, археолози из Краљева откопали су тада два метра високе зидове манастирске цркве, а педесетак метара даље и остатке манастирског конака.

Након завршених истраживања, и конзервације старе цркве и конака, отпочела је обнова ове старе богомоље. Само Господ зна, како је отац Данило, боравећу у старој напуштеној брвнари поред откривене светиње, коју су му мештани дали на коришћење, успео да обезбеди средства и крене са обновом, када многи који дођу у ову светињу кажу да им се чини да су стигли „на крај света“.

Господ кроз Добривоја Кнежевића из Доброселице и његову породицу, шаље оцу Данилу верне пратиоце и помоћнике у годинама које следе, након откопавања зидина старог манастира. Оснива се Одбор за обнову манастира, и креће се у потрагу за новцем. Отац Данило и брат Добривоје, не штедећи ни време ни труд, обилазе фирме и појединце, тражећи помоћ. Супруга брата Добривоја, сестра Зорица, као иконописац, имала је удела у осликавању икона у новоизграђеном храму.

Отварају се бројне дилеме. Коме сада припада земљиште на коме се налази ова стара светиња? Како обезбедити воду? Како до ове недођије стићи, како дотерати материјал потребан за обнову кад других путева, сем планинских стаза нема? На сва та питања, отац Данило је имао само један одговор: „Бог ће помоћи.“ И Бог је помогао. Породице Ранка, Реље и Миодрага Станковића, као и Душана Јовановића, сви из Доњег Села, поклањају манастиру своја имања, на којима је откривена стара богомоља.

Пут кроз планинске литице кањона изнад реке Увца је пробијен, уз помоћ бројних људи добре воље и уз помоћ Војне инжењерије из Обреновца.

Од средстава која су добијена за одузете млетачке златнике, отпочело се са обновом старе богомоље. Обзиром да се ради о малој једнобродној цркви, са полукружном олтарском апсидом, којој је касније придодата припрата, по благослову блаженопочившег Владике жичког Хризостома, отпочиње се и градња веће цркве.

Вест о откривању старе богомоље одлази преко медија у свет, захваљујући пре свих новинару Гласа Зорану Шапоњићу, који је ревносно извештавао о свим активностима око откривања ископина ове богомоље, као и подвигу и борби оца Данила и свих око њега, на њеној обнови.

Преко извештавања ове издавачке куће, вест стиже до породице Горана и Ане Стојановић из Добоја, који су тада живели и радили у Америци. Покренути неким својим призивима од Господа, одлучује се да упознају и лично тог „Увачког усамљеника“ како су тада називали оца Данила, а након тога и велики део средстава приложе за изградњу нове цркве. Од тих средстава се покривају трошкови пробијања пута кроз планину до манастира, насипања терена за изградњу цркве и коначно почињу радови на изградњи нове цркве, данас посвећене Светом Василију Острошком.

Господ за ово доброчинство породици Стојановић узвраћа потомством. Више од 20 година су њих двоје живели у браку, без деце, да би им Господ у врло кратком периоду након њиховог доброчинства, подарио сина и ћерку. Они су се у међувремену вратили у Србију, и сада су у прилици да када год им могућности то дозволе, дођу и заједно са оцем Данилом и сестринством манастира славе Господа.

Данас је Манастир Дубрава женски манастир. Седам-осам година од проналажења ове богомоље, као искушеница у Манастир Дубраву долази, промислом Божијим, данашња настојатељица Манастира Дубрава мати Теодора (Чембић). Иако је у свету била успешан правни заступник, менаџер и православни новинар, мати Теодора оставља све и долази да заједно са оцем Данилом, као његов верни сарадник настави обнову старе Светиње. У међувремену се сабрало мало сестринство од око седам-осам сестара и заједно са оцем Данилом, као духовником, свакодневно узносе своје молитве Господу, Пресветој Богородици и свима Светима, благодарећи на великој милости Божијој, на откривању ове светиње.

Попут вредних пчелица, руковођене мудрошћу свог оца Данила, покушавају да организују духовни живот у овој недођији, без струје, са недовољном количином изворске воде, без многих потребних објеката, и без бројних погодности, које би живот у овој обитељи учиниле много лакшим. Иако навикнуте на другачији живот, из средина одакле су пристигле у ову Светињу, данас оне у својим свакодневним послушањима обављају бројне послове, од који би се неки у свету могли сматрати мушким: секу дрва, тестере ручно, косе, крампају, уклањају одроне са пута, гаје козе, пчеларе, сабирају лековито и самоникло биље и гљиве, праве разне мелеме, уља и биљне тинктуре, узгајају поврће, плету, баве се рукодељом и издавачком делатношћу, и још много тога.

И поред напорног свакодневног живота, увек са осмехом дочекају све оне људе које Господ призове да посете ову Светињу, без обзира, што пут до ове светиње није увек проходан. Посетилаца је сваким даном све више и више, обзиром да се прича о откривању и лепоти Манастира Дубрава, све више шири у свету.

Данас је Манастир Дубрава „мали град“ – како кажу мештани. Изграђено је неколико неопходних објеката уз саму Светињу, затим мали конаци за смештај сестринства, гостопримница, економске зграде и други објекти неопходни за живот у манастиру. Почетком ове године завршено је и фрескописање мале цркве посвећене Светом великомученику Пантелејмону захваљујући донацији једне благочестиве породице из Косјерића која жели да остане само Богу знана. .

Милошћу Божијом у другој половини 2018. године, захваљујући донацијама и труду већег броја људи, Манастир Дубрава је добио у неким од својих објеката соларну енергију, којом је донекле олакшан живот у манастиру.

У току је завршна фаза припрема за асфалтирање дела пута до Манастира Дубрава у дужини од око 2 км, од укупних 12 км макадамског пута, и то оног дела пута који је посетиоцима увек био најтежа и најризичнија деоница ка манастиру.

И заиста су монаси со земљи, где они закораче, сва се земља облагодати, замирише и пробуди у човеку оно најбоље. Борба човека за Небо почиње и траје овде на земљи, а тек за монаха, земаљског анђела и небеског човека, не само да није поштеђен те борбе, већ и ту на земаљском попришту радом својим началствује школом живота. Зато је и монаху потребна утеха за бој у којем молитвом и радом војује свакодневно.

Александар Јелић

Објављено у: Жички благовесник бр. јануар-март и април-јун 2019.

Contact Us