Манастир Ковиље

Пустиножитељска обитељ Ковиље налази се под планином Јавор, у селу Смиљевцу, на десној страни реке Ношнице, у засеоку који је по манастиру добио име. О времену градње манастира не налазимо поузданих података. Претпоставља се да је манастир основан у 12. или 13. веку. Ковиљска обитељ посвећена је Светим Архангелима. Манастир има две цркве и обе су обновљене и освећене руком блаженопочившег Епископа жичког Хрисостома. Обухваћене су једном архитектонском целином. Старија и мања црква посвећена је Светим Архангелима, а млађа Светом Николају, архиепископу Мирликијском. Оснивању манастира претходила је градња Цркве Светих Архангела, која по свом изгледу спада у ред тзв. пећинских цркава испосничког типа. Први помен о манастиру налазимо 1606. године, а други 1651. године. Манастир је под Турцима доживео разарање половином 15. века. Обнову је извршио тада рашки Митрополит, а потоњи пећки Патријарх, свештеномученик Гаврило (Рајић) (Патријарх пећки од 1648. до 1655, пострадао 1659.). Он је 1644. године сазидао млађу манастирску Цркву, сада саборну, Светог Николаја и богато даривао манастир. Овај велики јерарх, један од учесника Стоглавог сабора у Москви и свештеномученик који је обешен у Бруси у Турској, био је из ових крајева, из села Штипкова код Нове Вароши, где је такође сазидао цркву. У манастиру је једно време под Турцима била и школа која је била расадник писмености, учитеља, свештеника и монаха овог краја. Манастир Ковиље од ове своје велике обнове у 15. веку, уз успоне и падове, опстаје све до после 1813. године, када је претворен у парохијску цркву. Једно време је био запустео, да би почетком овог века доживео своју велику обнову.

Као парохијска црква остаје све до акта 22. августа 2005, када љубављу и старањем Епископа жичког Хрисостома опет постаје манастир. Почетак праве духовне обнове је и 13. септембар 2005. када је владика Хрисостом у манастиру, после 200 година од боравка и вероватно монашења последњих монаха, замонашио, а затим за два дана у манастиру кроз чинове до јеромонаха рукоположио ондашњег намесника и житеља манастира монаха Амвросија (Алимпијевића). Са благословом и управљањем епископа, и доласком јеромонаха Амвросија, почиње и материјална обнова ове светиње. Највећу љубав и труд да се ова обитељ обнови уложили су послушни и одани синови, пре свих Архијерејски намесник моравички протојереј Гмитар Милуновић, затим старешина храма у Ивањици и некада парох ковиљски јереј Зоран Стевлић, као и намесник манастира јеромонах Амвросије (Алимпијевић). Ови трудбеници на њиви Господњој успели су да ураде пут, подигну прелеп звоник, изграде конак који је можда највећи понос манастира, као и да ураде грејање и за цркве и за конак. Игуман Амвросије до ове велике радости је био једини монах ове обитељи, али промислом Божјим, благословом епископа и прихватањем од игумана у манастир долази и послушник који прелази по благослову епископа из Студенице, Радојица Миленковић. Занимљиво је поменути да је привремени житељ овог манастира био и један вук кога је игуман однеговао, као и један папагај.

Данас је манастир уређен као женски општежитељни манастир.

Игуманија манастира: монахиња Агрипина (Станкин)