Овчарско-кабларска клисура, дуга 20 км, на путу који води од Чачка према Ужицу, препознатљива је по стрмим, кршевитим обронцима планина, меандрима Западне Мораве и бројним манастирима изузетне лепоте названим српска Света Гора. Није познато ко су оснивачи овчарско-кабларских манастира, нити када су подигнути. Будући да писаних трагова о настанку ових манастира готово и да нема, користе се углавном предања. Претпоставља се да је природно окружење клисуре, послужило као надахнуће монашким заједницама да се настане у овим прелепим и у то доба тешко приступачним пределима, највероватније након Маричке битке 1371. године.
Путописци 19. века описивали су овај предео као „пукотину између стена“ кроз који се провлачи река. Кроз некада непроходну клисуру, данас се провлачи магистрални пут који повезује девет манастира: Ваведење, Свету Тројицу, Вазнесење, Сретење, Преображење, Никоље, Јовање, Успење и Благовештење, као и црквицу Савиње.
Манастир Благовештење налази се 17 км удаљен од Чачка на левој страни реке Мораве у непосредној близини Овчар Бање, а подно планине Каблар и један је од ретких манастира у клисури за који се поуздано зна када је подигнут и ко су били ктитори. Наиме, у турско доба није било дозвољено подизати нове цркве, већ само обнављати старе на постојећим темељима, али понекад су се дешавали и пропусти османских власти. У складу са тадашњим законима државе, манастир Благовештење је подигнут 1601/02. године, на већ постојећим темељима, залагањем Игумана Никифора и његове братије. О подизању Храма сведочи и натпис који се налази изнад улаза у цркву. Храм је изграђен у градитељском стилу рашке школе и својом архитектуром сматра се једним од најлепших манастира у Овчарско-кабларској клисури.
Унутрашњост храма је кроз векове па све до данас, остала готово непромењена, и у томе се и састоји његова највећа културно-историјска вредност. Фреске овог манастира спадају међу најлепше у Србији из прве половине 17. века. Игуман манастира Никифор, ангажовао је чувеног зографа Митрофана, да уради престоне иконе и живопише унутрашњост цркве. Почасно место у Храму, заузима икона Пресвете Богородице Одигитрије, која је руком поменутог уметника осликана 1602. године. Постоји предање да је ова икона чудотворна, а у прилог томе постоје и бројни писани трагови и усмена казивања, свих оних који су се уверили у чудесну и исцелитељну помоћ Пресвете Богородице.
Живопис манастирске цркве рађен је у једном даху од 1632. до 1635. године. Његова уметничка вредност је скромна, јер је настао по речима летописца у времена „тужна и нужна“, односно у време турске владавине и крајњег сиромаштва Срба под Турцима. Па ипак и као такав, представља једно од најбољих дела нашег зидног сликарства у првој половини 17. века. Примећује се колористичко сиромаштво, јер од боја доминирају окер и црвена, плаве готово и да нема (из наведених разлога оскудице живота под Турцима), као и доминантна цртачка способност зографа, чија је рука сигурно сликала ликове светитеља и педантно исписивала натписе. Сачуване фреске, поред ликовних вредности, садрже типичне карактеристике православне иконографије под Tурцима. У мноштву светитеља, истичу се српски светитељи: Св. Стефан Дечански ког Св. Никола приводи Господу на исцелење, Св. Кнез Лазар, Свети Сава, Св. Симеон Мироточиви, Св. архиепископ Арсеније, али и многи други светитељи као и сцене из живота Господа и Пресвете Богородице.
Манастир Благовештење поседује један од значајнијих иконостаса из прве половине 17. века у целокупној црквеној уметности тога времена. Његова историја почела је исте године када је завршено зидање цркве 1601/1602. године. Братство манастира је и за осликавање иконостаса ангажовало даровитог зографа Митрофана. Изрезбарити, осликати и позлатити иконостас у то време био је невероватан подвиг. Манастир Благовештење био је један од ретких храмова, који је добио тако велелепно украшен ентеријер, у коме је импресивни иконостас заузимао доминантно место. Даља историја иконостаса је једнако тешка, а чудом Божијим ово уметничко дело у немогућим условима је сачувано.
Почетком 20-тог века, иконостас је због лошег стања растављен, и његови делови пренети су у Народни музеј у Београду, да се растаурирају и врате манастиру. Међутим, за такав један подухват потребно је било скоро сто година. На основу фотографија из 1902. године, које су настале залагањем руског научника П. П. Покришкина, иконостас је у потпуности реконструисан и манастиру враћен тек 1994. године на чување и употребу. Оригинални делови из 17. века су: Престоне иконе Пресвете Богородице са малим Христом, Престона икона Деизис, северно тролисно надверје (Гостољубље Аврамово), шест малих празничних икона, цео ред икона Светих апостола са Господом и Деизисни чин .
Оригинал Распећа Господа Исуса Христа са благовештанског иконостаса, налази се у Народном музеју у Београду.
Илиње и Кађеница
Посебни украси манастира, и свакако нераздељиви од Благовештења, јесу и два света места: Илиње и Кађеница. Ови чудесни светионици, иако малих димензија, горостасно стоје у његовој непосредној близини.
Манастир Илиње налази се на живописном, лепом и шумовитом месту, изнад манастира Благовештење. Нема писаних трагова о ктиторима манастира и времену настанка. Имајући у виду растојање између ова два манастира, претпоставља се да су Илиње подигли благовештењски монаси као свој метох и да је ту била смештена чувена монашка рукописна школа. Обнова овог манастира почела је 1939. године захваљујући ентузијазму богомољачког покрета и благословом Св. Владике Николаја Велимировића. Писани трагови сведоче да је изградњу новог манастира, Владика Николај тада поверио Миливоју Маричићу, свештенику из Јелен Дола. Темељи су освећени на празник Преноса моштију Св. Николаја Мирликијског 22. маја 1939. године, а црква је завршена за три месеца. Иконостас је израдио Драган Бајић. Илиње још увек нема конак за становање монаха.
Пећина Кађеница налази се недалеко од Овчар Бање, узводно уз Западну Мораву, са десне стране реке. Турци су 1815. године у њој угушили цео један збег. У пећину се у тим смутним временима, сакрио збег народа из околних села. Турци су збег открили, на улаз нагомилали грање и сламу и запалили. Сав народ се угушио кадом, тј. димом. Од тада се ово место зове Кађеница. Кости мученика лежале су по пећини прекривене прахом и пепелом до 1940. године када су сахрањене у камене саркофаге. Стручном анализом костију, процењено је да се међу настрадалима налазио велики број деце као и особа старијих од 70 година. Број настрадалих у Кађеници претпоставља се да би могао бити између 500 и 600 људи. Заједно са људским костима нађене су и кости домаћих животиња, углавном оваца и крупније стоке.
Сваке године на Видовдан 28. јуна, монаси из оближњег манастира Преображења држе помен настрадалима у Кађеници.