Епархија жичка

Snow
Forest
Mountains
Mountains
Mountains

СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЕПАРХИЈА ЖИЧКА

Из штампе изашао нови број часописа Жички благовесник (јул-септембар 2024)

Са благословом Његовог Високопреосвештенства Архиепископа и Митрополита жичког Г. др Јустина, а у издању ЕУО-а Епархије жичке, у окриљу Видовдана, из штампе је изашао нови број Жичког благовесника (јул-септембар 2024).

Видовданска умозрења је наслов прве рубрике, која започиње текстом протојереја Александра Р. Јевтића „Духовна рефлексија на резолуцију УН о Сребреници. Историјско-метафизичка нит страдања српског народа’’. Аутор је изнео тезу по којој се савремени догађаји око изгласавања Резолуције у мају ове године не могу разумети ако се у обзир не узме позиција српског народа коју је изабрао 1389. године на Косову пољу. То је позиција супротстављања силницима овога света, који су вековима мењали само имена. Заједнички именитељ њиховог деловања је релативизација појма истине и негација права другога да чува основне вредности сопственог идентитета.

Ђакон Бојан Мијаиловић је у тексту „Судија Аод – библизација лика Милоша Обилића’’ изнео поређење догађаја и личности из старозаветне књиге о Судијама и из времена Косовског боја. Судија Аод као прототип јунака Милоша Обилића, цар моавски Еглон као прототип султана Мурата, чување вредности свог народа у односу на наметање туђих, само су неки мотиви који спајају ове вековима раздвојене догађаје и ликове. Аутор је навео и важна историјска сведочанства настала непосредно и у вековима иза Косовског боја, како на Истоку, тако и на Западу, која помињу јунака који одговара лику и делу Милоша Обилића како га данас препознајемо.

Професор српског језика и књижевности Александра Мијаиловић у тексту „О Натпису на косовском мраморном стубу’’ анализира истоимени спис деспота Стефана Лазаревића. Посебно истиче послушност кнеза Лазара и његових војника вољи Божијој, као обележје христоцентричности њихове жртве. Текст завршава речима: „У дому Оца мога, станови су многи (Јн 14, 2). Пуно је Царство Небеско оних који су свој земаљски живот заменили Животом вечним. Кнез Лазар је један од оних коме се указала прилика да преда свој земаљски живот, зарад Христа. Он је ту прилику и искористио.’’

Рубрика Вера, историја, култура започиње текстом психолога Александре Димитријевић, на тему „Мати српска Света Анастасија’’. Описивању лика и дела преподобне, следује указивање на њену мајчинску улогу као задатак свакој мајци нашег рода да приводи своју децу вери. У томе за помоћницу мајке имају како преподобну Анастасију, тако и Богородицу којој се она на студеничкој фресци обраћа речима: „О, пресвета Дјево, и Бога нашега Мати, прими мољења рабе своје монахиње Анастасије.’’

Историчар Александар Марушић у тексту „О томе како је настала горњомилановачка светиња’’ описује настанак и околности око изградње храма у Горњем Милановцу. Поред веома детаљно образложеног процеса настанка, аутор износи и занимљиве податке о својеврсној борби династија Карађорђевића и Обреновића да утисну ктиторски печат на овом храму. Протомајстор Настас Ђорђевић нам се овде представља као угледни охридски мајстор који своје умеће утискује као неизбрисиви печат на горњемилановачком храму, а истовремено постаје родоначелник чувених Настасијевића, међу којима посебно место припада књижевнику Момчилу.

Археолог Радован Бунарџић пише о тзв. Турској цркви у Ласцу, селу испод планинског врха Јастребара и у побрђу планине Јелице. Ова немањићка светиња, највероватније из 12. или 13. века, чији су темељи сачувани, доживела је судбину многих храмова који су током 16. века и владавине султана Селима II (1566-1574)  биле одузимане од Срба и даване са имањима у власништво Турцима. Одатле и назив овог занимљивог и важног текста, о храму који је највероватније био посвећен празнику Рођења Светог Јована Крститеља, одакле и назив засеока „Ивање’’.

Ђорђе и Стефан Радојковић пишу текст о великом страдању које је на празник Преноса моштију Светог првомученика Стефана, у народу познатији као Ветровити Стеван, задесило село Јездину код Чачка. Описују злочин који су 15. августа 1943. учинили бугарски војници над мештанима, упуштајући се у осмишљавање демонских игара за убијања својих недужних жртава. Једна од тих игара била је да човека пошаљу по лубенице, па кад се лубеница покаже незрела, онда се јадном човеку за сваку незрелу лубеницу задаје по један убод бајонетом, све до смрти.

У рубрици Црква и свет читаоци могу прочитати текст протојереја-ставрофора Милића Драговића под насловом Пут од образовања до Образа’’. Аутор појашњава хришћанско поимање по коме образовање долази од Образа Божијег који се у човеку уобличава кроз породично васпитање, а у чему би касније важну улогу требало да заузима и образовни школски процес. Тренутни просветни токови и друштвени контекст се испостављају као поље такмичења и наметања култа успеха, коме се тежи по цену моралног пада на различитим обрасцима, што за последицу има стање коме смо данас сведоци. Аутор предлаже повратак основним хришћанским вредностима вере у Бога, љубави према ближњима као јединог гаранта здравог друштва и његове сигурније будућности.

У рубрици Религија и васпитање, професор др Зорица Кубурић у тексту „У каквог Бога верујемо?’’ износи више васпитних образаца који имају различите последице по душевно стање деце, али и по њихову религиозност. Наиме, модел престрогости родитеља често условљава слику Бога као неумољивог судије и прихватање живота као судбине на коју не можемо да утичемо. Физичка и психичка одсутност родитеља из живота деце ствара услове за слику одсутног Бога, као и осећај напуштености себе у овоме свету. Предлаже упознавање деце са откривењским Богом кроз теизам доброте који подразумева: „Поверење је најважније благо које се стиче у првој години живота у којој се из беспомоћности ослања на моћ родитеља да разуме потребе и негује даровани живот. Поверење се развија у сигурној атмосфери, када дете зна да има ко да разуме плач, потребе, погледе. То разумевање за потребе беспомоћног бића какво је дете, у првој години живота, је темељ будуће вере у Бога, у поузданог Бога који улива сигурност. Подстицање и похвале чине да човек воли себе, да прихвата себе, а на том темељу се развија и љубав према другоме.’’

У рубрици Јеванђелске теме, вероучитељ Бојан Кнежевић свој текст посвећује јеванђелским речима „И зато што ће се умножити безакоње, охладнеће љубав многих“ (Мт 24, 12)’’. Он анализира савремене проблеме у светлу одступања од јеванђелског етоса, користећи се како старозаветним примерима, тако и новозаветном литературом, али и увидима Ериха Фрома.

У рубрици Лирски благовесник, налази се текст Злате Коцић под насловом „Срећна тачка – липа и олтар’’, посвећен песнику Миловану Данојлићу.

У рубрици Веронаука, вероучитељ Младен Новаковић пише о Основној школи „Свети Сава“ у Топоници, у подножју планине Рудник, на обалама реке Груже, основаној 1919. Представља активности које се у школи одржавају, као и важно место које верска настава заузима у животу ђака усмеравајући их на богослужбени живот у локалној црквеној заједници. 

Искра Васиљевић из краљевачке Гимназије пише текст „Љубав у делима средњовековне књижевности’’, док Уна Радовић из чачанске Медицинске школе пише на тему „Црква као оаза мира’’.

Рубрика посвећена ђачкој поезији доноси песме Софије Броћић из Горњег Милановца, Јована Мандића из Бајине Баште и Стане Трајковић из Краљева.

Рубрика Прикази књига доноси наслове:  Протојереј др Слободан Јаковљевић, У светом и свечасном храму овом, Краљево 2024; Радмила Грујић, Религија Десанкина – песникиња љубави, Краљево 2022.

У Летопису богослужења Архиепископа и Митрополита жичког Г. Јустина, ђакон Стефан Симић нас упознаје са богослужбеним активностима нашег Архијереја у периоду од 3. марта до 28. маја текуће године. Текст прате и одабране фотографије са описаних догађаја.

Захваљујемо се Митрополиту Г. Јустину на благослову и епархијском ЕУО на подршци, свим ауторима текстова, сарадницима на медијским презентацијама часописа широм Епархије, црквеним општинама, свештенству и читалачкој публици међу верним народом, који ревносно и несебично настављају труд који нам је завештао покретач часописа Свети Владика Николај Жички да не дамо да се угаси кандило вере у души Србиновој.

Радове за нове бројеве Жичког благовесника можете доставити редакцији на адресу z.blagovesnik@gmail.com написане према упутству.

Протојереј Александар Р. Јевтић,

уредник часописа

Contact Us