Дан Светог Вита (Вид- Видовдан), ранохришћанског мученика из IV века, и не би био толико познат у Срба да се управо 28/15. јуна, дана када је његово име уписано у календар Цркве, 1389. године није десила чувена Косовска битка и страдање српске војске предвођене кнезом Лазаром. Историчар уметности, академик Миодраг Марковић, у свом раду „Култ светог Вита код Срба у средњем веку“ на један врло темељан и научан начин, позивајући се на бројне хагиографске и историографске доказе, истиче да је Видовдан у тесној вези са традицијом прослављања сицилијанског мученика Светог Вида, и да је био присутан у Срба још од XII века, јер име овог светог дечака налазимо у месецослову Мирослављевог јеванђеља. Такође, у фирентинском одговору на изгубљено писмо краља Твртка I, упућено пoсле Косовске битке у Фиренцу, наводи се како је „блажен и дан онај и спомен часан и гласовит на блаженога Вида Пресветога, мученика, у који је било дато да надвладан буде онај најсуровији душманин“.
Кроз дирљиву причу о оцу који је презирао хришћанство и сину – Светом мученику Виту – се види и посведочује вера овог дванаестогодишњег дечака услед које је дошао до земне смрти и вечног живота. На исти начин и Свети кнез Лазар, својим опредељењем и мученичким страдањем, завештава српском народу опредељење за Царство Божије.
Дакле, треба најпре имати на уму да српски народ не велича пораз у Косовској битци, већ опредељење кнеза Лазара, које се није ни мало разликовало од опредељења страдалног дечака Вида са Сицилије. Пред обојицом ових мученика Христових је био избор. Лазар је могао да се определи за земно царство, а дечак Вид је могао да послуша свог оца Гиласа, многобошца, који га је молио да се одрекне Христа и спасе себе мученичког страдања. Ни један ни други се изгледа нису ни једног тренутка двоумили. Кнез Лазар се пре посечења, не желећи за себе да тражи слободу, помолио овако: „Створитељу мој, Који судиш знане и незнане грехе наше, Теби вапијем и Теби се молим: опрости ми све што сам пропустио учинити по светој вољи Твојој, и спаси овај народ мој, или боље рећи не мој него Твој народ, Господе!“ Изгледа не случајно, а након страшног мучења због хришћанског вероисповедања у време цара Диоклецијана, пре него што ће предати душу своју у Божије руке, и сицилијански дечак Вид се последњи пут обратио присутним хришћанима речима: „Браћо, по одласку (на онај свет), молићу за вас Господа да добијете све што иштете за ваше спасење“! Спасење душе и Царство Небеско је за обојицу ових светих мученика била мера опредељења и уједно крајње жељена победа у свакој животној битци коју су војевали, па и у овој последњој.
Важно је знати да Свети кнез Лазар није кренуо у самоубилачки бој, већ се одлучио супротставити се „владавини Исмаилћана“, а ако у томе не успе, како пише у својој Похвали монахиња Јефимија, „одлучио се онда да остави трошну висину земаљског господства и обагрити се крвљу својом и сјединити се са војницима Цара Небескога“.
Ово „свето Лазарево опредељење“ учинило је да славна Косовска битка, након које је завршен блистави немањићки период, а српски народ пао у турско ропство, буде уздигнута до небеса. Управо због тога, као што се историја мери до Христа и од Христа, сва историја српског народа, чак и она која ће се тек десити, стала је у три циклуса: преткосовски, косовски и покосовски.
Положен завет мученика косовског Лазара представља живи библијски завет српског народа, како примећује историчар Милош Ковић. Косовски завет нам казује да се све земно треба утемељити спрам Вечног Царства Божијег, и да без тога никаква блага и никакав живот не вреди.
Треба истаћи да је народ у догађајима који су претходили Косовској бици, као и у оним током ње, препознао елементе библијског завета, како Старог тако и Новог. Тако је, већ у XIV и XV веку, у стиховима песама, пад под власт Турака објашњаван српским сагрешењима и кршењем завета (нарочито у време Цара Душана и самовољног проглашења Патријаршије, након чега је Васељенски патријарх екскомуницирао српског цара, црквену хијерархију и народ). „Бог се драги на Србе разљути за њихова смртна сагрешења“, написаће митрополит Петар II Петровић Његош у Горском вијенцу, управо како се разљутио на Јевреје пре него што је Јерусалим разорен, а они пали у ропство. Измирење цркава и повратак Срба у православну заједницу постићи ће баш кнез Лазар, а онда ће попут Христа живот свој положити за грехе и за незнања народна, извршавајући завет самог Светог Саве.
Спомен Храм Светом Саве на Врачару који „представља сублимацију свега најбољег што је српски дух достигао на пољу духовности, културе и државности“ најбоље сведочи o месту и улози Косовског завета у српској духовној свести. Поред његове монументалности, специфичност овог Храма је подземни простор у коме је смештена Црква посвећена управо Светом великомученику кнезу Лазару. Жељена симболика је јасна, спуштањем у подземни простор Крипте састрадавамо са Светим кнезом Лазаром, а успињањем ка главном надземном делу овог величанственог Храма саваскрсавамо кроз Светосавље у Христу.
Захвални српски народ зато хода јеванђелским путем од Христа, преко Светог Саве, па све до мученика косовског кнеза Лазара. Покрај једног таквог пута, на Газиместану, је Лазарев син Деспот Стефан поставио један мраморни стуб на коме је исписана дирљива порука: „Човече који ступиш на српску земљу, био придошлица или си овдашњи… Овде је негда био велики самодржац, чудо земаљско и цар српски, који се звао Лазар, кнез велики, побожности непоколебљиви стуб, пучина богопознања и мудрости дубина “, а овде је и сада, у његовој задужбини Манастиру Раваници, одакле и данас сведочи о опредељењу једног народа, који путује кроз малено царство ка Царству Небеском, које је увек и довека!
Владимир Грујић, вероучитељ
Извор: Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“
петак 28. јун 2024. године