Недавно сам имао прилике да посетим Саборни храм у граду Бару. Храм се налази недалеко од центра града и барске луке, а његову порту (као и сам град) краси разноврсно медитеранско растиње: олеандери, палме и маслине. У фасади беле боје са небо плавим и позлаћеним куполама, овај храм заиста плени својом архитектуром, као и фрескописом. На зидовима су осликане не само уобичајене представе из Светог Писма и древних црквених отаца, већ и догађаји из модерне историје Цркве: страдање царске породице Романов, јасеновачки и пребиловачких мученици, све до православног Сабора на Криту из 2016, итд. Ипак, оно што ме је највише одушевило јесте житије светитеља коме је овај храм посвећен – Светог кнеза Јована Владимира. Тачније, одушевила ме је чињеница да је он први српски владар и мученик, који се свесно определио за Царство Небеско уместо земаљског.
Немам намеру да у овом тескту препричавам његово житије, јер је заиста интересантно и вреди га прочитати у целини, али ћу навести неке основне податке који су важни за разумевање његове личности и дела за наш православни род. Његово житије остало је забележено у 36. поглављу чувеног историјског извора с друге половине 12. века, Летопису попа Дукљанина.
Свети кнез Јован Владимир живео је на размеђи Х и ХI века. Био је владарског порекла и управљао је данашњом Црном Гором, деловима Херцеговине, Далмације и Албаније. Престоница му се налазила на територији града Бара. Иако је био добро научен ратничким и владарским вештинама, кнез Јован Владимир је показивао више интересовања за Свето Писмо и хришћанске врлине. Поменути извор га описује као човека ,,кротког, правичног, мирољубивог, пуног милосрђа према беднима. Знањем Светога Писма и милосрђем успео је да многе богумиле и друге јеретике поврати к вери православној. У животу и владању своме он у свему расуђиваше мудро, и мудро владаше поданицима својим, због чега љубљен би од свију. Уз то још, он разасла учитеље по народу да поучавају људе православној вери и науци Христовој, а јеретике да обраћају ка Истини. А и цркве и манастире он подизаше, као и болнице и странопријемнице.“
У борби против бугарског цара Самуила, кнез Јован Владимир добровољно се предао, како би спречио погибију многих својих војника. ,, Чини ми се, браћо, да мени предстоји испунити ону реч еванђелску која каже: Добар пастир полаже душу своју за овце своје. Боље ће бити, дакле да ја сам положим душу своју за све вас и да добровољно предам тело своје да га убију, него да ви пропаднете од глади и од мача.“ У тамници код бугарског цара успео је да освоји срце младе цареве кћери Теодоре Косаре. Ступивши са њом у брачну заједницу, Јован Владимир је од свог таста поново добио владарску титулу, али и нове области на управу. Иако је постао зет најмоћнијег царства на Балкану, Јован Владимир се није нимало погордио. Наставио је са пређашњим начином живота, чак је и у договору са својом супругом у браку живео девствено, попут анђела.
Цар Самуило је у чувеној бици на Бјеласици против византијског цара Василија II био потучен до ногу и убрзо након битке умро. На престо је дошао Самуилов братанац, Јован Владислав, убивши претходно свога брата од стрица. Владислав је желео да убије и кнеза Јована Владимира али знајући за поштовање које је овај свети кнез уживао у народу, није то учинио јавно већ на превару. Позвао га је да дође на договор у бугарску престоницу Преспу, а као гаранцију послао је Јовану Владимиру златан крст. Јован му је на то мудро одговорио: ,,Знамо да Господ наш Исус Христос, Који је за нас пострадао, није на златном или сребрном Крсту распет био, него на дрвеном. Ако ти је дакле вера права и речи истините, пошљи ми по свештеним људима Крст од дрвета, и на веру у име Господа нашег Исуса Христа, уздајући се у Животворни Крст и Часно Дрво, доћи ћу.“ Владислав је тада послао по двојици епископа и по једном испоснику дрвени крст и кнез Јован Владимир је дошао у Преспу, знајући да му се ближи час када ће примити венац мучеништва. А знао је то из једне визије коју је имао у шуми. Уз пут се свети кнез молио Богу и у једној цркви причестио Светим Телом и Крвљу Господа Исуса Христа. Стигавши у двор цара Владислава, кнез Јован Владимир бива посечен мачем 22. маја 1015. или 1016. године. Његове чудотворне мошти почивале су најпре у престоном Бару, а у време краља Стефана Првовенчаног пренете су у Драч, па затим у манастир Светог Јована у Елбасану. Од 1995. године почивају у Саборној цркви у Тирани.
Свети мученик Јован Владимир је први забележени светитељ српског порекла. И не само то: он је први српски владар који је показао да је Царство Небеско претежније од царства земаљског. Како? Својим врлинама, својим трпљењем и свесним прихватањем страдања за Христа. Учинио је то читава два и по века пре славног кнеза Лазара. Па ипак, чини се да је у народном предању свети кнез Јован Владимир остао дубоко у сенци кнеза Лазара и косовских мученика. Можда зато што он не припада светородној династији Немањића, а можда и због тога што његове мошти већ дуго времена почивају ван српских земаља, у Албанији. Било како било, Јован Владимир је достигао онај идеал коме тежи сваки православни Србин—постао је светитељ.
А светитељи су највеће благо које један народ може имати. Они оплемењују народ из којег су потекли, везујући га за Христа. Међутим, светитељи у исто време и превазилазе границе националног: постају грађани Царства Небеског у којем ,,нема ни Јудеја ни Јелина ни роба ни слободнога ни мушкога ни женскога већ смо сви једно у Христу Исусу.“ Амин.
Филип Зеленовић, вероучитељ
Извор: Ибарске Новости – рубрика ,,Жички благовесник“
петак 12. јул 2024. године