Једна од главних одлика савременог живота је недостатак времена. Чини нам се као да оно протиче брже него икада пре. Покушавамо да зграбимо и задржимо тренутак али он нам попут песка клизи кроз прсте и ми остајемо незадовољни, а опет смо константно у некаквој журби. Зашто? Мислим да одговор на ово питање лежи у томе што смо дозволили да нас преоптерете бриге овога света, а да не умемо ни за тренутак да застанемо и обрадујемо се јединој непролазној вредности у обадва света – Богочовеку Христу и празницима у Његову част.
У познатој јеванђелској причи о сејачу и семену, Господ назива себе сејачем, а своју науку семеном. Њива и други типови тла на које сеје семе су у овој причи људске душе. Један део семена ,,пао је у трње и нарасте трње и подави их.“ Заиста, људи 21. века све више почињу да личе на овај трећи тип тла. Бриге о пролазним стварима попут некаквог трња и корова непрестано гуше у нама благодат Духа Светога коју смо задобили на крштењу и тако нам онемогућавају да узрастамо ,,у меру раста висине Христове“. И не само то: бриге овога света нам одузимају време за ближње. Човек ХXI века проводе читаве дане са својим укућанима, а да због бројних ,,обавеза“ не стигне са њима да прозбори ни реч. И ако прозбори, то чини у хладном, ,,пословном“ тону, без трунке радости.
Навикнути на свакодневну бригу о стварима овога света, као да смо изгубили способност да се радујемо: и празницима и људима. Чини се да још само деца умеју да се радују. Управо зато што она немају брига. Поверили су их одраслима, својој мајци и оцу. Али управо ова дечија безбрижност и спокојност, јесте пример за сваког Хришћанина – да повери бриге Богу, своме Небескоме Оцу. ,, А ко од вас бринући се може придодати расту свом лакат један? И за одело што се бринете? Погледајте на кринове у пољу како расту; не труде се нити преду. Али ја вам кажем да се ни Соломон у свој слави својој не одену као један од њих. А када траву у пољу, која данас јесте, а сутра се у пећ баца, Бог тако одева, а камоли вас, маловерни?“- рекао је Господ Исус Христос својим ученицима.
Овде Господ не само да нам заповеда да се не бринемо око пролазног, већ ту бригу доводи у директну везу са недостатком вере. Он назива забринуте ,,маловернима“, али у продужетку беседе нуди и лек:,, Не брините се дакле говорећи: Шта ћемо јести, или, шта ћемо пити, или, чим ћемо се оденути? Јер све ово незнабошци ишту; а зна и Отац ваш небески да вама треба све ово. Него иштите најпре царство Божје, и правду Његову, и ово ће вам се све додати.“ (Мт.6,22-33). У овоме је и разлика између хришћана и незнабожаца: и хришћани и незнабошци једу и пију, и једни и други се облаче и једни и други раде да би себи обезбедили средства за живот, али хришћанима то није приоритет ни циљ, већ им је приоритет и циљ Царство Небеско. По речима св. аве Јустина: ,, Ако хоћеш данас да будеш хришћанин, бићеш само ако ти Царство Божје, Правда Христова, Истина Христово, Добро Христово, Љубав Христова, Еванђеље Христово – буде данас најглавнија брига.“
Ове речи се нарочито односе на нас који на свакој литургији слушамо стихове херувимске песме: ,,Сваку сада животну бригу оставимо, јер ћемо примити Цара свих, анђелским силама невидљиво праћенога.“ Да бисмо могли бити као херувими и примити у себе Цара свих, морамо се најпре ослободити од свакодневних животних брига: и шта ћемо јести и шта ћемо обући и да ли ћемо стићи да урадимо ово или оно. Без остављања сваке животне бриге, певање херувимске песме нема учинка, односно остаје само на уснама, како кажу свети оци.
Ово важи не само на богослужењима већ и у свакодневном животу, а нарочито током прославе предстојећих празника. Бог је толико заволео овај свет да је послао свог Јединородног Сина да га спаси од греха и смрти. Богомладенац Христос је постао човек, у јаслама лежао, обрезан био и крстио се у Јордану као један од нас, не зато што је то њему било потребно, већ да би нас учинио синовима Божијим. Бог се јави у телу као човек и својим Васкрсењем ослободио је род људски крајње бриге – смрти. То треба да нам буде највећа радост, а Богочовек Исус Христос ,,једина вредност у обадва света“. Све остало су ,,трице и кучине“, ма колико своје времена испуњавали њима.
Време које се отргне од вечности заиста пролази несхватљиво брзо, попут сна, по речима једног савременог подвижника. Стога, уколико желимо да управљамо временом које имамо на располагању, неопходно је да то исто време осветимо кроз учешће у Светој Литургији, прослављању празника и дружењу са нашим ближњима. Заиштимо од Оца нашега да нам да насушног хлеба, тј. Царства Његовог и не бринимо се за остало. Испуњавајмо обавезе које нам налаже наша држава и друштво, али не заборављајмо да је Господ наш Исус Христос Алфа и Омега, почетак и свршетак свих наших обавеза и одговорности. Њему нека је слава са Оцем и Светим Духом сада и увек и у векове векова. Амин.
Вероучитељ Филип Зеленовић
Извор: Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“
петак, 21. јануар 2022. године