Тешко је да је било ко други током читаве историје религије – а о историји хришћанства да и не говоримо – привукао толику пажњу и толику љубав и био извор тако чисте, непомућене радости, као што је то Дјева Марија. Она се појављује на самом почетку Јеванђеља, затим у причи о свадби у Кани Галилејској, и на самом крају, покрај Крста на ком је распет њен Син. Кроз године и векове узноси јој се поздрав пун ликовања: „Радуј се!“ и нема дана, богослужења или, сем ретких изузетака, молитве, да се не спомиње она којој се, по речима Цркве, „радује свако створење“.
У овим данима по Божићу, када блиста овај задивљујући празник, прави је тренутак да се запитамо: шта је узрок те радости, шта чини да и нама тај лик буде тако близак, присан и посебан?
Можда најбољи одговор на ово питање даје један црквена химна која се пева пред Божић. У њој се каже да је Детету које се родило у Витлејему свако принео свој дар: земља пећину, небо звезду, источни мудраци злато, тамјан и смирну, анђели песму. А чиме смо Га ми даривали – пита се даље аутор химне – шта смо Му принели, ми, људи? И одговара: Мајку Дјеву. Ово није пука метафора. Црква је овим речима изразила своје најдубље искуство, своје најдубље поимање васколике тајне Божића. То разумевање можемо изразити овако: у лику Дјеве Марије свет је подарио Богу свој најдубљи плод, нешто највредније, најчистије и најсавршеније чиме се могло одговорити на Божију љубав. Јер, ако је Христос, како учи Црква и како верујемо, Бог који је дошао на земљу да нам дарује Своју љубав и да нас љубављу спасе, онда је било неопходно да се у свету пронађе љубав која би одговорила на ту љубав, која би препознала и прихватила тај Божији долазак, и у име свих нас, читаве творевине, рекла Богу „да“. Ту љубав као одговор на љубав, чисту, слободну и уједно смирену, тај дар света Богу, оваплотила је у себи, изразила читавим својим бићем, Дјева Марија. И то су људи увек осећали, више срцем и душом него разумом, гледајући њен лик, било крај јасала са Дететом, било крај Крста у ћутљивој патњи: она је једна од нас, она је наша, она је као и ми, само неупоредиво чистија, неупоредиво савршенија.
Али то значи да по њој, по њеној љубави, њеном савршенству, а не по оном ужасавајућем споју нискости и зла којим је тако страшно обележена историја човечанства, можемо и треба да судимо о човековој суштини и сврси. Ако је она заиста постојала – а ко би могао да измисли такав лик? – онда то значи да човек није животиња, као што се из петних жила упињу да докажу они који га своде на ниво животиње и упорно тврде да је човек само оно што једе. Ако је човечанство макар једном изнедрило тако чист плод, онда он управо и јесте израз стварне човекове природе.
То је оно чему се радујемо, у шта верујемо, и наша радост и вера се обнављају кад год посматрамо лик Мајке крај јасала, или кад понављамо задивљујуће речи: Јер, гле, од сада ће звати блаженом сви нараштаји. Она је слободно прихватила тајанствени позив одозго, и зато за нас остаје вечни доказ да је човеку својствена божанска слобода, ма како био понижен грехом и злобом. Она која је себе дала у целости, без остатка, за нас остаје сведочанство је човекова величина и слава у жртви и љубави, у давању себе и служењу, а не у гордом и ситничавом самопотврђивању. Она је заувек обасјала свет светлошћу љубави, састрадалности, верности и топлине мајчинства којом усваја цели људски род. Она, како се каже у једној другој црквеној химни „сама уводи Христа у васељену“. Она Му даје тело и овоземаљски живот, она Га чува у детињој немоћи, она Му дарује себе, у њој се занавек догађа сусрет неба и земље, Бога и човека.
На икони Христовог рођења видимо је поред Детета, окружену читавом творевином, јер она је њено средиште и венац. Изнад ње су звезде и анђели, око ње пастири и животиње. То значи да смо у њој сви ми, читави свет, дочекали, заволели, примили Христа. То значи да није све на земљи зло и грех, да постоји и та светла мера истинске човечности.
„Шта ћемо ти принети Христе?“, питамо се у једној божићној химни. „Јер свако од Твојих створења принело је дарове: небо звезду, земља пећину, анђели певање, а ми Мајку Дјеву“. Наш земаљски дар Христу , заправо је њен дар нама, дар у ком Христова земаљска Мајка постаје наша небеска Мајка, покров вечне љубави над нама.
Протојереј Александар Шмеман
Извор: Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“
петак 14. 01. 2022. године