,,Диван је Бог у Светима Својим,“ радосно пева псаломопојац Давид, описујући чудесна дела Божија која се кроз најузвишеније створење—човека пројављује. У Божијој башти цветова је много и сваки на свој начин, својом лепотом мирише и краси. Радост је и благослов када се сусретнемо са неким ко је истински слуга Божији, често од очију многих сакривен. Тако и ја грешни и недостојни благодарим Господу на овом чудесном сусрету који се имао догодити и о којем ћу вам приповедати.
Наиме, на почетку Великог Васкршњег Поста, прве седмице, када се наш народ можда и највише припрема да одмах током петка, суботе и недеље дође на Свету Литургију, исповеди се и причести, и ја сам у својој парохији одредио те дане за богослужење. Баш у петак прве седмице када служимо Литургију Пређеосвећених Дарова, непосредно пред почетак службе осетио сам веома јак бол у десном оку. Заиста, такав бол ми је до тада био крајње непознат и није постојао начин који би се могао тај бол ублажити. Покушавајући свим средствима да ублажим бол ипак сам смогао снаге да одем на време у храм и припремим се за службу. Бол није престајао, а ја сам се молио Господу да ми подаре снаге да одслужим свету литургију заједно са народом који је већ пред сам почетак испунио храм. И заиста Господ је помогао, служба се завршила мада је бол и даље био присутан.
Тога дана у подне људи у парохији у селу Лозањ заказали су парастос у четрдесети дан, којем сам ја као свештеник, по својој дужности, морао да присуствујем. У одређеним случајевима, када се догоди да будемо спречени, свештеници на време замоле неког од својих колега да дођу и изврше парастос. Но, овог пута будући да је било премало времена да би неко други дошао, морао сам лично да одем, упркос болу у десном оку који није јењавао: напротив, постајао је све већи. Уз посебан физички напор, сачекао сам подне и отишао на гробље. Стигавши на гробље, као да је дошло до кулминације бола. Отеченост, упала, немогућност да гледам на десно око, бол који се протеже и изван ока… Некако сам успео да дођем до гробног места на којем се неколицина људи већ сакупила. Унапред сам замолио домаћине да ми не замере, јер имам веома јак бол и да ћу дати све од себе да одржим парастос, а да одмах након тога неког од присутних морам замолити да ме одвезе у болницу. Гледајући ме, људи су и сами приметили да се не осећам најбоље и били су спремни да помогну. Но, парастос је ипак почео. Признајем да сам у тренутку вршења парастоса услед усредсређености на бол, у потпуности заборавио коме се издаје парастос, размишљајући само о томе да се што пре заврши како би ми се указала помоћ. Уз Божију помоћ парастос је одржан. Пришао сам домаћину и рекао му како морам кренути одмах, а он је одговорио да му је то јасно и очигледно. И ето, баш у тренутку када сам полазио ка ауту домаћин је рекао: ,,Ето, покојни Радиша је био офтамолог…“ (очни лекар). Када је он то изговорио истог момента сам се сетио коме је, уствари, био одржан парастос.
Парастос смо држали Радиши Поповићу, пуковнику и бившем начелнику офтамологије на Војномедицинској академији у Београду, једном од најбољих очних лекара, који је све до своје 94. Године, када се упокојио, вршио своју дужност. Радиша је био пореклом из села Лозањ. Његово име је мештанима овог села и околних села добро познато, јер готово да нема те породице којој он, на неки начин, није помогао. Често се његова помоћ састојала у обичним саветима и препорукама, после који људи нису имали потребу лично да долазе на преглед, већ би сами решили проблем. И оно што је најважније било је то да он никада није наплаћивао своје прегледе. Људима је помагао без новчане или било које друге надокнаде. Све то и много чега другог ми је у неколико секунди пролазило кроз главу. Окренуо сам се и поново стао пред гроб на ком је била његова слика из млађих дана и у полуагонији рекао: ,,Ако можеш помози“… Приповедам да је истог момента бол нестао. Заиста, као да је неко руком скинуо сав оток и отеченост и за свега неколико секунди ја сам видео потпуно јасно и чисто. То су приметили и људи који су били присутни. Више није имало потребе да идем лекару, вратио сам се потпуно исцељен и без најмањег бола који ме је читавог јутра и до поднева разарао.
Нема никакве сумње да је то дело Божије учињено руком покојног Радише Поповића, који и ако није више са нама, Божијом благодаћу помаже потребитим. Диван је Бог у светима својим! Често ми познајемо само оне свете које је црква унела у диптих – календар светих, којима се молимо, клањамо, иконе правимо, цркве посвећујемо. Али колико је само оних који су читав свој живот провели у труду и били на служби онима којима је то најпотребније. О њиховом броју само Бог зна, но и они су свети. Један такав пример постоји и у нашим данима.
Јереј Михајло Живковић
Извор: Ибарске Новости—рубрика ,,Жички благовесник“
петак 9. август 2024. године