Добио сам од Вас писмо. Опростите што дуго нисам одговарао. Сад послови, сад путовања, и тако прође прилично времена, а и, што је најважније, тешко ми је да Вама пишем и зато што сте много искуснији од мене – више сте искусили, и више знате. Шта корисно или утешно може рећи човек који је читав живот проживео у сујети и самовољи? Али, на Вашу молбу, покушаћу да поделим са Вама оно што задивљује и теши: бескрајна је васељена коју је Бог створио – каква је тек свемоћ Божија? Све у васељени, у целини и у појединим њеним деловима (нпр. у људском организму) налази се у дивној хармонији – каква тек онда мора да је Премудрост Божија?! А какве су моћ Божија и Премудрост, такво је и „Срце Божије“, тј. Љубав Божија.
Ту непојамну љубав ми видимо у оваплоћењу Сина Божијега, Господа Исуса Христа, у Његовом кротком подношењу пљувања, удараца, свакојаких увреда и, најзад, распећа – непојамна је бесконачно велика љубав Божија! Свеколики анђелски свет дрхтао је у препасти, видећи оваплоћење и распеће Творца света, које је Он претрпео из љубави према паломе роду људском.
Апостол Јован изјављује Духом Светим да Бог јесте Љубав, а не само да има љубави, макар она била и тако бесконачно велика, каква је.
Љубав, пак, све покрива по речима апостола Павла. Покрива она и наше грехе, недостатке, немоћи, нестрпљења, роптљивост (склоност ка роптању) и остало. Онај ко верује у Христа, треба само да постане свестан своје немоћи и свих греха, и да замоли опроштај, јер љубав Божија очишћује и исцељује све ране греховне. Греси целога света тону у море љубави Божије, као камен бачен у воду. Не треба да буде места унинију, безнађу и очајању! Господ је сјединио људску природу са божанском суштином, Својом Крвљу омио је грехе свега верујућег човечанства, усиновио пале људе и вазнео их на Небо, учинивши их причасницима (удеоничарима) божанскога живота и радости, радости занавек.
Овдашње земне невоље, болести и тегобе старости радоваће нас у будућем животу. Ако је Господ страдао за нас, како онда да и ми, макар у малој мери, не будемо причасници страдања Христових!? Душа је наша лик Божији, који живи у нама, и жели да буде причасник страдања Христових, само се наше малодушје и слабост страдања боје, иако би снаге за трпљење, можда, и било.
И, ето, Господ из љубави према нама шаље нам, сходно снази свакога од нас, принудне жалости и болести, али нам даје и трпљење, да би и нас учинио причасницима својих страдања. Ко овде није страдао Христа ради, тога ће гристи савест у Будућем Веку – јер своју љубав према Христу човек је имао могућности да покаже трпљењем невоља, а то није учинио, настојећи да се уклони и избегне сваку жалост и невољу.
Савест ће нас гристи зато што нисмо Богу узвратили љубав. Благодарићемо, пак, од свег срца Господу за све што му буде угодно да нам пошаље. Господ нам невоље и жалости не шаље у гневу, не шаље нам их казне ради, него из љубави према нама, премда људи, по правилу, то не схватају увек. Зато је и речено: „За све благодарите“. Треба се свом душом предати благој вољи Божијој, која нас спасава, љуби и жели да нас преко невеликих жалости земаљскога живота, приведе вечном блаженству, ка слави чеда Божијих…
Нека се ово збуде, са свима нама. Амин!
Опростите, драги баћушка, што сам се осмелио да уопште нешто напишем. Нека Господ побуди у Вашем срцу благодарност према Њему, највеће поштовање и потпуну преданост Његовој Светој вољи са спремношћу да све претрпите из љубави према Њему. Срдачни поздрав у Христу Господу!
Игуман Никон (Воробјов)
Извор: Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“
петак, 12. април 2024. године