Из корена Јесејевог и од колена Давидовог, богодевојчица Марија се нама данас родила, све се радује и обнавља са великом радошћу. Радујте се са нама заједно и небо и земља, похвалите је народе отаџбине. Јоаким се весели и Ана празнује кличући: неплодна рађа Богородицу и хранитељку Живота нашега! (Минеј за 7. септембар)
Овако се у једној црквеној песми (тропар претпразништва Мале Госпојине) опева и слави Пресвета Богомајка, чије Рођење славимо данас 21/8. септембра. То рођење јесте и ,,почетак нашега спасења“, јер ће Марија, кћи Јоакима и Ане, касније постати мајка Спаситеља нашега , Богочовека Христа. Стога је Дјева Марија, после Бога, најважнија Личност у Православљу, часнија од херувима и неупоредиво славнија од серафима, тј. узвишенија од анђела.
Но, после оваквих похвала упућених Богородици, природно је да се човек запита: одакле ми знамо о Њеном животу? Из Светог Писма? Али, Свето Писмо тј. Библија нам пружа веома мало података о животу Дјеве Марије. У Јеванђељима можемо прочитати да је Марија била заручена за Јосифа, да је живела у Назарету, да јој се јавио архангел Божији, да је зачела Господа Исуса Христа од Духа Светога, као и да се породила у Витлејему, побегла са Јосифом у Египат, а потом се са њиме и малим Исусом вратила у Назарет. О њеном Рођењу, Увођењу у Храм Соломонов са три године (Ваведењу), о животу у Храму, у Светом Писму не можемо пронаћи ни један једини податак.
Па одакле, онда, ми знамо о овим догађајима из Њеног живота и прослављамо празнике у њихову част? Из Светог Предања? Одговор је тачан, али није прецизан. Јер, Свето Предање је веома широк појам. Много шири од Светог Писма. Одговор је: из ранохришћанског списа који је настао половином 2. века и зове се Протојеванђеље Јаковљево. Написао га је свети апостол Јаков, који се назива братом Господа Христа, јер је одрастао са Њим под једним кровом—био је син из Јосифовог првог брака. Сам назив овог списа већ нам указује да се у њему највише говори о Дјеви Марији. Префикс πρωτο на старогрчком значи исто што и словенски префикс прво- или пра—указује, дакле, на стање или време пре појма уз који стоји (прототип=праобраз, прволик; протозоа=праживотиња). Ово јеванђеље нам, дакле, сведочи о времену пре Јеванђеља, тј. пре Доласка Спаситеља у овај свет, и зато почиње описом зачећа и рођења Марије од светих богородитеља Јоакима и Ане. Тиме почиње Божији план (домострој) спасења рода људског.
У Јаковљевом јеванђељу читамо да су праведни богородитељи Маријини, Јоаким и Ана, дуго били бездетни—остарели су, а нису имали деце. Било им је тешко не само због не имања наследника, већ и због тадашњег веровања да је бездетност знак Божије казне: ,,Али на једном великом празнику, када су деца Израиљева донели своје дарове, а Јоаким своје, Рубен врховни свештеник се успротивио говорећи: “Није по закону да приносиш своје дарове јер ниси изродио никога у Израиљу.“(Пр. Јак. 1:2) После овога, Јоаким је отишао од куће, спаковао шатор и отишао у планине, где је провео 40 дана и 40 ноћи у посту и молитви, заветовавши се да неће окусити и пити ништа док му Господ не услиши молитве за пород.(Пр. Јак. 1:6). А света Ана је такође веома туговала и у врту под ловоровим дрветом произносила пред Господа своју жалост: ,,О Боже, отаца мојих, благослови мене и молитве моје као што си благословио и материцу Сарину и подарио јој сина Исака!“(Пр. Јак 2:10). Тада анђео Господњи стаде поред ње и рече: “Ана, Ана, Господ је чуо молитву твоју. Затрудњећеш и родићеш, и о породу твоме ће се говорити у целоме свету.” И Ана одговори: “Као што је жив и Господ Бог мој, шта год да родим, било да је мушко или женско, ја ћу га посветити Господу Богу моме, и служиће Му у светим стварима целог живот свога.” (Пр. Јак.4:1-2). Сходно томе, Јоаким се вратио и принео Богу прописане жртве у Храму. Након овога, Света Ана је у утроби зачела дете. Када се родила назвали су је Марија, што значи жељена или вољена, јер је Ана приликом порођаја изговорила: ,,Господ је данас узвеличао жељу моју.“ Ово је опис данашњег празника Мале Госпојине, Рођења Пресвете Богордице.
Када је Марија напунила три године, родитељи су испунили обећање дато Богу и дали малу Марију да се васпитава у храму. ,,А када дете напуни три године, Јоаким рече: “Позовимо кћери јеврејске које су непорочне, и нека свака узме лампу и осветли се, да се дете не врати назад и да се ум њен помири са храмом Господњим.” И они урадише тако док се не попеше до храма Господњег. И поглавар свештенички прими је и благослови, и рече: “Марија, Господ Бог је увеличао име твоје за све генерације. И све до самог краја, Господ ће показати искупљење деци Израиљевој.” И постави је на трећу степеницу олтара, и даде јој Господ благодати, и она играше, и цела кућа Израиљева је заволе. И одоше родитељи њени величајући Бога, јер се девојчица не врати назад њима.“ Ово је опис празника Ваведења Пресвете Богородице, који славимо 4. децембра.
После овога, Јеванђеље нам казује о чудесном изабрању праведног Јосифа за мужа Маријиног, након што је голубица излетела из његовог штапа и слетела му на главу. Потом је, као и у Јеванђељу по Луки, описан сусрет пресвете Дјеве и архангела Гаврила док је она носила крчаг воде, одлазак у Витлејем и Рођење Господа Исуса Христа у пећини.
Ипак, оно што је мени као богослову и читаоцу највише пажње привукло јесте догађај на крају овог списа. Наиме, ту се помиње извесна Саломија, која је посумњала у то да је Марија након рођења Господа Исуса остала девојка, тј. у њену приснодевственост. Тражила је опипљив доказ за то. Ушла је у пећину и пружила руку ка телу Пречисте Деве, да по бабичјем обичају испита да ли је то заиста тако. Но, њена рука joj сe тог момента осушила и Саломија се страшно уплашила. У својој невољи обратила се молитвом Богу за опроштај и помиловање. ,,Након тога, анђео Божји стаде поред Саломије и рече: “Господ Бог је чуо молитву твоју, приближи руку твоју Детету, понеси Га, и на тај начин ћеш оздравити.” Саломија, обрадовавши се силно, приђе Детету и рече: “Додирнућу Га.” И имаде намеру да му се помоли јер рече: “Ово је велики Цар Израиљев који се роди.” И остог часа Саломија оздрави.“(Пр. Јак. 14.) Јеванђеље се завршава Иродовим убиством првосвештеника Захарије, оца Јована Крститеља и избрањем Светог Симеона Богопримца за наследника на месту првосвештеника.
Иако није ушло у састав Светог Писма, Протојеванђеље по Јакову јесте веома битан и, што је најважније, истинит хришћански спис. У Православљу, за разлику од хришћанских секти, Откривење Божје људима не огледа се само у Светом Писму већ и у Светом Предању и другим хришћанским списима. Можда најбољи доказ за то нам пружа управо православно учење о Пресветој Богородици, о којој веома мало знамо из Светог Писма, а много из Светог Предања и Протојеванђеља Јаковљевог.
ђакон Филип Зеленовић
Извор: Ибарске Новости – рурбика „Жички благовесник“
петак, 23. септембар 2024. године