Празник „Пренос моштију Светог оца Николаја“ свечано је прослављен у Ивановцима у цркви на Камаљу, задужбини почившег песника Милована Данојлића.
Уочи празника служено је вечерње, а на дан празника Света Литургија са литијом око храма и ломљењем славског колача. Током литије обављен је кратак помен над гробом ктитора и његових родитеља Веселина и Вишње.
Испред храма под крошњом разгранате липе одржана је ХVII по реду манифестација „Сусрет са песником“. Ученици ОШ Сава Керковић и СШ 1300 каплара из Љига извели су рецитал, стихове Змајеве песме „Светли гробови“, а потом је њихова наставница Марјана Неговановић-Обрадовић најавила и представила гошћу песникињу Злату Коцић из Београда, прошлогодишњу добитницу награде „Десанка Максимовић“.
Песникиња, есејиста и преводилац Злата Коцић прочитала је најпре једну причу о чуду Светог Николе коју је написао гроф Михаил Толстој (у њеном преводу), затим је изговорила надахнуто слово о личности Милована Данојлића, на крају је прочитала неколико својих песама.
Свечаност је настављена за славском трпезом. Старешина цркве поздравио је присутне и захвалио свима, а посебно гошћи Злати Коцић, и позвао на очување традиције саборовања крај светих храмова, а такође и очување сећања на личност ктитора кроз манифестацију „Сусрет са песником“ и друге сличне и пригодне свечаности. За ручком је кратко слово изговорио и Јагош Ђуретић, писац и издавач, дугогодишњи директор издавачке куће Филип Вишњић, од 2008. власник издавачке куће Албатрос плус. Говорио је о свом познанству и дружењу са Милованом Данојлићем, од педесетих година прошлога века. Данас боравећи у његовом завичају осетио је дух поднебља и људи који су Данојлића несумњиво обликовали и утицали на његово значајно стваралаштво.
Пријатно и топло време омогућило је да ручак протекне у разговору и дружењу на задовољство гостију и домаћина.
Светолик Марковић, протојереј-ставрофор
СРЕЋНА ТАЧКА – ЛИПА И ОЛТАР
Миловану Данојлићу
Одбегнеш из Љига, али враћа те –мирис липе. Зуј пчела. Знојних пчела, кажеш. Tо је твоја похвала труду; тако ћеш и о себи, у низу самопрекора, понављати: трудим се! Твој рој, твој род-народ, разносе зли ветри. Свет је брисани простор –кажеш. Али, како ноздрве памте липу, багрем, маточину којом мати умирише вршкару, тако и ухо чува појање којим она дозива рој. У уху, оно се умножава. Мирис, звук, чуло мириса и слуха – све је дар. Сваки родни грм; и гром, ако на добро изађе. Свака реч корен је и залог ницања. Све је чудо: живот, чедо, књига. Све је – да се запамти, запише. Свака реченица иза које си ставио тачку, упитник, ускличник, свака ругалица, похвала, одлука, сваки бунт, свако покајање, свака молитва – сав дар и труд, пој и зној – све је то твоја предивна духовна сетва, твоје здраво словесно семе за земљу (браздао си стопалима Куглу уздуж и попреко), за воду, ватру, ваздух. Обиље твојих сочних, непропадљивих плодова, умножава се у језику српском. Благо нама.
Мудро је поштедети свето словенско дрво, липу, њен древни и будући пелуд. Још мудрије, крај ње подићи олтар. Коме ће се приклањати домаћин и гост. Народ, многострадални. Кажеш: најбољи на свету. Нека су нам честитост, захвалност Творцу, рад и ред – прва брига под небом. Нека се окупљамо око те висинске централне тачке, око свог – како кажеш – Апсолута.
Не окупљаш нас само у храму књиге. Сабираш нас под крило Светога заступника. Најлепшим примером дубоке везаности за родни крај, за рај-постојбину. Пола живота ван своје земље, али духом овде непрекидно. И тачка на земаљски живот – уцртана управо овде. При том, на најређи, достојан, ктиторски начин. Да утувимо: Полазна тачка уједно је и повратна. Нека би дао Господ, заступништвом Светог Оца Николе, да се и две твоје „лубенице из Студенице“, две живе тачке, земаљска и небеска, срећно стопе у једну. Улију у Једно. Троједно.
Злата Коцић
