Дана 19. марта 2022. године, у сали Дома културе у Гучи одржана је трибина под називом „Повратак генерала – 145 година од доласка руских добровољаца“. Са благословом Епископа Жичког Господина Јустина, на трибини су говорили и јереј Немања Матејић, парох вички, као и дипломирани теолог и вероучитељ Дарко Стевановић. Ова трибина организована је у сарадњи Православног спортског друштва Света Србија и удружења Драгачевско Сунце.
Велики број ученика СШ „Драгачево“ узели су учешћа у овом догађају, а одабир учесника из школе су извршиле професорке српског језика и књижевности Неда Пуношевац и Јована Радоњић, у сарадњи са вероучитељем Дарком Стевановићем. Ученици су презентовали биографије важних добровољаца руског порекла, говорили стихове на руском језику (за шта их је припремао професор енглеског језика Иља Лимић, као и професорке српског језика и књижевности) и свирали на хармоници пригодне руске композиције.
Програм је почео наступом полазника вртића “Наша радост“ из Гуче, који су извели кореографију за чувену Каљинку. Представница Свете Србије која је говорила на трибини је Винка Радовић. Након кратког обраћања и речи захвалности, она је надахнуто говорила поезију тематски везану за вишевековно братство српског и руског народа. Присутнима се обратио и пуковник Балканске козачке војске и председник Свесрпског сабора добровољаца Велиша Миљановић, који је одржао веома садржајно предавање о историји развоја пријатељства између српског и руског народа. Навео је мноштво примера из наше и руске ратничке историје у којима смо једни другима пружали помоћ и подршку.
Јереј Немања Матејић је одржао веома систематично и надахнуто излагање на тему односа теологије и спорта. Наиме, он је предавање започео реченицом да спорт није ништа друго до љубав и чежња за игром, као и изношењем духовног аспекта спорта. Прави спорт би морао да даје велику личну срећу, али и највеће заједничко, колективно усхићење. То усхићење спортом може да буде шесто Христово блаженство: „Блажени чисти срцем, јер ће Бога видети“. Спортиста би требало да буде онај који воли Бога и људе, али и животиње и биљке, односно сву живу и неживу творевину.
Такође, отац Немања је изнео став да је спортистима потребан духовнички надзор. Појаснио је да би сами спортисти требало да бирају духовника по личном и слободном избору као свог духовног лекара. Потом је навео библијске примере за афирмацију спорта у духовном животу. Наиме, Стари завет спомиње игру младежи и деце по трговима, игру одраслих, те и јавна места, улице и пропланке као попришта и борилишта „спортских“ надметања. Те старозаветне „Олимпијске игре“ на улицама су биле само део процеса сазревања у одрасле и друштвено одговорне људе. Навео је цитате из Књиге пророка Јеремије и Књиге пророка Захарије којима је поткрепио своје ставове. Такође, цитирао је и Прву посланицу Коринћанима, где се тело назива Храмом Духа светога. На крају, отац Немања је закључио ставом да је неопходно да се у литургијском животу Цркве полако обнавља хришћански појам о спорту као игри која слави Бога. Хришћански спортисти су прослављени, али и они прослављају Бога, расту у благодатној слободи и основни им је позив – васкрсење. У таквој игри стваралачког прочишћења, homo ludens постиже најслободније ново очовечење у Христу. Тако се спорт освештава, преображавајући се у свети чин, у обожење, односно у непрестано духовно-телесно урањање у смрт Христову и израњање у Васкресење, а крштени спортиста тако постаје једно биће са Христом.
Дипломирани теолог и вероучитељ Дарко Стевановић је говорио о историји српско-руских теолошких односа. Почео је са освртом на историју руског богословља од периода примања хришћанства. Наиме, година која је кључна у процесу покрштавања руског народа јесте 988, када је хришћанство постало званична религија Кијевске Русије, у време чувеног кнеза Владимира. Процес христијанизације је већ трајао одређено време, пре свега ради контаката са Византијским Царством, али су до поменуте године већина племства али и обичног народа били чврсто везани за политеистичку, паганску традицију. Вероучитељ је подсетио на причу из чувеног летописа „Повијест времених љет“, где се говори о томе како су на двор кнеза Владимира долазили представници јудаизма, ислама, западног хришћанства и источног хришћанства, али је свети кнез на крају одлучио за хришћанску веру источног обреда (православну), дубоко ганут духовношћу присутном у источно-православној традицији. Период средњег века је у руском богословљу био веома турбулентан. Теолог је навео примере сукоба између стјажатеља и нестјажатеља и реформе патријарха Никона као веома значајне догађаје из историје руског богословља.
Потом је говорио о Петру Могили и његовом чувеном Исповедању, састављеном по западним моделима. Детаљно је описао токове којима је овакав модел теологије стигао до Карловачке Митрополије. Такође, разрадио је и школовање Срба на руским духовним академијама, али и Руса на Православном богословском факултету, те је донео кратку биографију Кипријана Керна и Светог Јована Шангајског. На крају, закључио је да управо ова сарадња и конекција међу народима испуњава суштину хришћанства, суштину Јеванђеља, а то су заповести о љубави. Захваљујући љубави и поштовању које наша два народа гаје један према другом, кроз историју смо остварили доста плодних дела и изнедрили бројне великане, који су деловали као радници на њиви Господњој, а ово заједништво се манифестује и кроз Евхаристију и Литургијско заједништво, у којој смо сви Једно, и сви смо Христос.
Потом је Милан Парезановић говорио о томе када су нам све Руси заправо помогли. Осврнуо се на целокупну историју односа наших двају земаља, истакавши мноштво аргумената који иду у прилог ставу да кад год је Русија била јака, била је јака и Србија. Председник удружења Драгачевско Сунце, музички теоретичар и педагог, наставник музичке културе Слободан Сретеновић се пре свега свима појединачно захвалио за учешће у програму, а потом је говорио о композицији „Словенски марш“ Петра Иљича Чајковског. Наиме, велики композитор је своје дело компоновао инспирисан Српско-турским ратом из 1876. године, у коме је учествовао велики број руских добровољаца. Атмосферу трибине, поред ученика средње школе и поменутих говорника, обогатио је и хор „Свети цар Константин и царица Јелена“, који су предивним појањем изазвали утисак неисказиве духовности. На крају, програм је затворио трубачки оркестар Драгана Павловића из Гуче.
Дух заједништва између организатора трибине осликава заједништво између српског и руског народа. Евхаристија је најважнији кохезивни фактор, те с обзиром на то да се причешћујемо из исте Чаше, припадамо најсавршенијој заједници која може постојати – Светој, Саборној и Апостолској Цркви. Помоћ руских добровољаца један је од најважнијих конкретних примера заједништва наших народа.
Дарко Стевановић, дипл. теолог
