Category: СПЦ

Четрдесети дан по Васкрсењу, пошто смо у радости и слављу певали Христовом Васкрсењу, Господ нас призва да поздравимо и прославимо Вазнесење Господње! Након што је испунио дело икономије уздиже се као Победник изнад земље коју је спасао, Отац Га дочекује, а анђели и људи славе. Ово је радост због славе Христове, али и радост због спасења човековог. Христос је узнео на своја рамена заблуделу људску природу и спасао је приводећи је Оцу. Храм Вазнесења Господњег молитвом је прославио црквену и градску славу. Свету Архијерејску Литургију служио је Епископ жички господин Јустин коме су  саслуживали архимандрити Дамјан (Цветковић) и Сава (Илић), архијерејски намесник трнавски протојереј Мирослав Петров, протојереј Милорад Милидраг, умировљени свештеник Аустралијско-новозеландске Епархије протојереј-ставрофор Мирослав Поповић, архијерејски намесник таковски протонамесник Драган Ђорем, старешина Саборне цркве у Горњем Милановцу протојереј Миодраг Анђелић, старешина Саборне цркве у Ужицу протојереј Владимир Дуканац, старешина цркве у Атеници јереј Владе Капларевић, старешина цркве у Љубићу јереј Бојан Сујић, јереј Ђорђе Лазаревић, протођакон Александар Грујовић и ђакон чачански Стефан Медар. На Светој Архијерејској Литургији појали су појци из Краљева и хор “Вазнесењски”. Слава празника у дом Господњи призвала је мноштво свештенослужитеља, монахиња и верујућег света који је дошао да прослави празник. На Литургији је био и градоначелник града Чачка господин Милун Тодоровић са својим помоћницима.   У надахнутој беседи после Јеванђеља Владика је честитао славу свештеницима Цркве Вазнесења Господњег, градоначелнику господину Милуну Тодоровићу и грађанима града Чачка, рекавши: – Велики је ово дан за нашу Свету Цркву, за наше спасење. Данас Господ испуни све оно што су пророци о Њему говорили, и оствари оно што је рекао. Вазнео се на небо, седе са десне стране Оца и тиме спаси нашу палу природу. Апостол Павле у Посланици Тимотеју говори да је велика тајна побожности, јер се Господ јави у телу, пострада, васкрсе и вазнесе се на небо. Показана нам је велика љубав доласком Богочовека на наш свет. Он узима на себе грехе света, Бог истинити живео је са нама учећи нас ономе што је за наше спасење. Он васкрсава и вазноси се код Свог Оца. Свако ко исповеда да је Христос Син Божији, он у себи има и Духа Светога. Господ шаље апостоле да поучавају народе да се крсте у име Оца, Сина и Светога Духа! Упркос свим сплеткама нечастивога, наша вера је Духом Светим чувана и живи у народу Божјем. – И, ево, четрдесет дана по Васкрсењу Господ остаје са својим ученицима и народом. Он остаје утврђујући народ у вери, лечи, исцељује, чини чуда… И ево, данас, на Вазнесење, Господ одлази на небо. Послушајмо анђеле, они кажу да чекамо у вери да ће Овај Који се вазноси опет доћи да суди, али и да спасе! Нас је Господ Бог почаствовао и прославио узевши, из превелике љубави Своје наше тело, узео га је да би нас спасао. То је доказ Његове љубави! Да нас Господ оснажи и покаже нам једини пут, пут Богочовека, једино тако имамо залог живота бесконачног, завршио је Владика поуку. Његово Преосвештенство Епископ Јустин је на Светој Литургији унапредио протојереја Милорада Милидрага у чин протојереја-ставрофора, а верни народ је заједно са својим Архијерејем у радости запевао „Аксиос!“.   Због значајних заслуга и старања о мајци Цркви, Орденом Светог Симона Монаха награђен је наш суграђанин господин Небојша Петковић. У продужетку Литургије Владика је пререзао славски колач и благословио све присутне. Славље је настављено за трпезом љубави. Вероучитељ Ђорђе Чоловић    

У сусрет храмовној слави и слави града Чачка у просторијама при храму након празничне вечерње службе 09. јуна одржано је предавање на тему односа Цркве и света. Предавач је био протонамесник Александар Р. Јевтић из Краљева. Између осталог, у свом излагању,  отац Александар је рекао: “Идите, дакле, и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светог Духа“ (Мт 28 19), ово је последња Христова  заповест, али заповест која није концентрисана на саму себе. Господ не психологизује верско и религијско осећање. Он нас упућује да једни другима будимо ослонац у вери. Апостоли су од самог почетка платили цену своје вере, страдају у прогонима. Видимо архиђакона Стефана, апостола Петра, касније Павла…   Погледајмо основ живота раних хришћана. Они нас подучавају нечему што је највећа вредност, а то је Евхаристија. У време када је хришћанство прогоњено, наши преци у Христу крштавали су се. Ако ли размислимо о Дура Еуропус, видимо да је у приватној кући формиран богослужбени простор. Али, у то време, у једном од тих простора направљена је крстионица. Није случајно ово урађено, акценат је стављен на крстионицу јер се живот рађа из Крштења, из те крстионице. Данас присуствујемо номиналном хришћанству, хришћанству у којем се неко крсти, али после никада не буде виђен у цркви. Дакле, запитајмо се о значењу Крштења у данашње време. Вратимо ли се уназад, погледајмо одакле вера нашим прецима, вера која је била драматично доказивана кроз страдања, доказивања себе у вери. Одакле снага раним хришћанима? Само кроз Евхаристију. Сетимо се да је тада речено „Ко изостане три пута са Литургије и не Причести се, тај да се одлучи од цркве“. Дакле, Евхаристија је била оно што је људе држало у заједници. Након губљена тог ослонца долази до формализма, и различитих покушаја легализовања формализације црквеног живота Подсетимо се да је црква, место вршења Евхаристије, место загрљаја овога и божанског света – “загрљај светова по речима владике Атанасија (Јевтића) Ова два света су различита, али веома близу један другом, а ту близину осећамо кроз загрљај који се остварује кроз Литургијски живот. Црква је на првом месту заједница, у њој долази до реалног остварења светоотачких учења о личности (ономе пред очима). Релативизацијом људи, удаљавањем од других ми смо се удаљили и од самог начина постојања као личности. Нама остаје да цркву заиста осетимо и доживимо као барку која иде океанима и спасава дављенике. Небитно је ко су дављеници, важно је да се треба потрудити да свако буде спасен. И Син човечји је први пут дошао не да суди, него да спаси свет. Други путе ће доћи да суди, јер је само Њему Отац предао суд (Јн 5). У међувремену, ми смо ту да једни другима будемо на спасење, а не на осуду. Антагонизам односа Цркве и света се најбоље види у опомени Господњој фарисејима: ви који затварате врата Царства Небеског, сами не улазите, а ни друге не пуштате. Ова опомена важи и данас. Мисија Цркве је кроз векове била усмерена спасењу света, привођењу Христу. Постојале су различите форме овог дијалога, неке су се показале недовољним (тзв. “теологија грана“), јер не могу да доведу до јединства у Евхаристији. Ипак, љубав и добра воља никада не смеју престати, а Господ чини даље. Имамо велике примере у 20. веку. Чудесне. Одлазећи из, прво формализованих, а потом обезбожених црквених заједница (Царска Русија, Србија), многи проповедници Духом Светим препорађају Америку. Међу њима су Свети Јован Шангајски, Серафим Роуз, Јефрем Аризонски, Свети Николај Жички, Свети Мардарије Либертвилски, Свети Севастијан Џексонски. Ту су и велики религијски мислиоци (Берђајев, Евдокимов, Франк), али и теолози (Мајендорф, Афанасјев, Флоровски, Шмеман, Булгаков). Они су у Америци покренули неопатристичку синтезу, која се потом вратила у њихове отаџбине као сила Духа Светог која непрестано доноси Цркви плодове вере до данас. Наш живот у Цркви је најсликовитије изражен кроз изјаву „у нашем свету оштримо ножеве, а Црква је ту да их тупи“. Да, послужимо се светим поуком аве Јустина и рецимо „треба нам Богочовек“. Све остало је сувише људско (древно несторијанско у новом руху) или разоваплоћено/спиритуализовано (древно монофизитско у новом руху). Треба нам Господ као Онај који нам даје најбољи пример, пример несебичности, послушајмо последњу Христову заповест још једном. Отац Александар је предавање завршио једним савременим поређењем односа Цркве и света: – Замислите један објекат у коме постоји интернет, али је закључан – под шифром. Неки од гостију су добили шифру, а други нису. Услед гужве, гости без шифре не могу да питају газду или некога од особља. Зар не би било лепо да неко од гостију који имају шифру да и онима који немају? Јер и они су је од некога добили. У духовном искуству власник објекта и интернета је Господ, а ми смо само помоћници у спасењу – конектовању на мрежу Духа Светог. На крају, старешина храма протојереј Марко Мирковић се захвалио предавачу и свима присутнима, пожелевши срећно навечерје празника и храмовне славе која ће ове године бити посебно свечана због доласка и служења нашег Епископа Јустина. Цело предавање можете погледати овде: Вероучитељ Ђорђе Чоловић  

У понедељак, 08. јуна 2021. године, на дан прослављања трећег Обретења главе Светог Јована Крститеља, под сводовима светоархангелског храма у Гучи одржан је братски састанак и исповест свештенства драгачевског намесништва. Евхаристијским сабрањем началствовао је јереј Иван Јовановић, парох тијањски, уз саслуживање јереја Мирослава Миленковића, пароха лучанског. У току литургијског благодарења надахнутом беседом се сабраним свештенослужитељима обратио јереј Раде Марић, осветливши притом личност и дело Светог Аве Јустина Поповића, једног од највећих православних духовника 20. века. Свештенство је исповедао протојереј-ставрофор Мирољуб Маринковић. Радни део овогодишњег сабрања је настављен у трпезарији Црквене општине Гуча, за трпезом љубави сабраној браћи се обратио Архијерејски намесник драгачевски протојереј-ставрофор Милун Ивановић, који је још једном поздравио све и похвалио их за труд на повереним парохијама у претходној години. Сабрање је завршено плодотворном дискусијом о текућим питањима и недоумицама из парохијског живота.                                                                             Управа Храма Светог Архангела Гаврила

На дан када Света Православна Црква прославља успомену на Свете апостоле Алфеја и Карпа 8. јуна 2021. г. у Храму Светих апостола Петра и Павла у Мрчајевцима, одржан је братски састанак и исповест намесништва љубићког. Храм Светих апостола је саграђен 1848. г. и сведок је обнове црквеног живота у ослобођеној Србији, па све до данашњих времена. Светом Литургијом је началствовао јереј Милован Вучковић, а саслуживао му је парох рожачко-пријеворски протонамесник Александар Суботић.     На Светој Литургији је надахнуто беседио јереј Иван Босић, парох миоковачки. Он се обратио браћи свештеницима речима љубави и благодарења Богу за свако добро дело које нам је дао. Говорио је о сложености Свете Тајне Исповести, која се састоји од покајања као препознавања постојања својих личних сагрешења и саме исповести као признања и кајања због истих. Подсетио је на речи свештеника Александра Шмемана да је то управо почетак хришћанског живота. Позивом на љубав, која треба да влада међу свештенослужитељима и верним народом завршио је беседу отац Иван. За време трпезе љубави присутном свештенству обратио је се старешина храма Светих апостола Петра и Павла парох мрчајевски протонамесник Александар Пешић, речима захвалности што је указана част његовоме храму да буде домаћин братског састанка и свештеничке исповести. Потом се свештенству обратио духовник архимандрит Давид (Васиљевић) сабрат Манастира Никоље, подсетивши на време, када је он почињао пастирску службу, време када је недостајало свештенослужитеља. Могућности црквене мисије су биле скромније, али су се оци и поред тога усавршавали и обнављали црквени живот. Данас могућности за усавршавање пастира су много веће, наша дужност је да то чинимо, да вршимо божанску мисију као наследници апостола. На тај начин, треба да чинимо дела љубави, да градимо мир Божији, тако ћемо постати Богу угодни и носити га у срцу своме. Царство Божије је наш циљ. Архијерејски намесник љубићки протојереј Никола Вучетић парох прељински захвалио се духовнику на указаној љубави и поукама, а свештенство похвалио за досадашњи труд приликом вршења пастирске службе. Поред парохијских свештеника на свештеничкој исповести су били присутни пензионисани пароси протојереј-ставрофор  Милорад Ђорем, протојереји Томо Величковић и Јован Вуковић. протонамесник Александар Суботић  

У недељу шесту по Пасхи – Недељу Слепог, Његово Преосвештенство Епископ жички Господин Јустин служио је Свету Архијерејску Литургију у Храму Светог Ахилија у Ариљу, уз саслужење архијерејског намесника пожешко-ариљског протојереја Драгана Стевића, протојереја Мирчете Крупниковића, протонамесника Дарка Несторовића, јереја Бојана Милошевића, протођакона Александра Грујовића и ђакона Александра Јелића. Својим појањем Литургију су украсили појац Иван Трајковић и многобројни верни народ. Након прочитане јеванђелске перикопе Епископ Јустин обратио се верном народу са пригодном празничном беседом. Указао је да телесни недостатак слепога није његова кривица, нити родитељска, већ се кроз његово физичко стање и исцељење пројављује сила Божија. Свако од нас наслеђује палу природу која се обнавља и чисти кроз Свету Тајну Крштења, у којој постајемо чланови Цркве, где је Христос Глава и крајеугаони камен. У спаситељском чину исцељења Христос употребљава делове творевине (воду и земљу) и тиме показује да поред спасења човека и творевина бива обновљена, нагласио је Владика Јустин.     Након Свете Евхаристије Епископ Јустин извршио је Свету Тајну Крштења над новорођеним Савом, сином архијерејског намесника пожешко-ариљског протојереја Драгана Стевића. На трпези љубави присутнима се обратио отац Драган и том приликом заблагодарио Преосвећеном Владики на узнетим молитвама, труду и љубави коју показује према својој духовној деци. Ђакон Александар Јелић  

,,У свету ћете имати невоље, али не бојте се јер ја сам победио свет“, говори Господ наш Исус Христос у Светом Јеванђељу. Знајући за многобројне неприлике које ће имати они који поверују и крсте се у име Оца и Сина и Светога Духа, Господ упућује речи утехе и охрабрења које су вековима напајале оне који су срцем поверовали. Особито су те речи дубоко биле уткане у свести хришћана прва три века који су немилосрдно прогањани и убијани од стране римских царева. Божијом милошћу и просвећеним умом и срцем римског цара Константина, одгајаног у духу своје мајке хришћанке царице Јелене, почетком четвртог века хришћани су добили право да слободно исповедају своју до тада непоколебљиву веру. И ако прогони и тешкоће хришћана ни тада ни у потоњим вековима нису сасвим престали, Свети цар Константин и царица Јелена остали су упамћени као равноапостолни, допуштајући и ширећи реч Божију по читавом свету. Захваљујући њиховој благочестивости и благоверности, путем наших предака реч Божија стигла је и на наше просторе, вечно се усадивши у срца оних који су познали љубав Божију. Та се љубав препознаје код мештана града Пожеге, који су своју дубинску захвалност томе пројавили кроз градњу храма посветивши га управо равноапостолним царевима Константину и Јелени. И ове године храм је био испуњен верним народом, а празновање Светих Константина и Јелене започето је празничним бдењем које је уочи празника вршило братство храма са својим парохијанима. Светом Божанственом Литургијом началствовао је Његово Преосвештенство Епископ жички Господин Јустин уз саслуживање архимандрита Саве (Илића), архијерејског намесника пожешко-ариљског Драгана Стевића, протојереја Боже Главоњића, јереја Крсте Лазића, протођакона Александра Грујовића и ђакона Михајла Живковића. Током Свете Литургије, Епископ Јустин произвео јереја Крсту Лазића у чин протојереја. Својим појањем Литургију су украсили свештеници, братство храма са гостима. У Литургији су учествовали и представници друштвеног и приватног сектора, потпредседник општине Пожега Иван Новаковић, начелник полицијске станице, начелница општинске управе, представници војске и многи други. Пред Свето причешће Епископ Јустин обратио се вернима пригодном беседом у којој је између осталог рекао да је мало оних који у свом називу имају реч “велики“. Чудесан је био живот Светих равноапостолних царева Константина и Јелене. Господ је победио овај свет и смрт својим Васкрсењем. И дао је реч онима који њега љубе да где је он ту ће и његове слуге бити. Све је било унакажено пре доласка Господњег али доласком његовим све је поново васпостављено и враћено је достојанство људима. Цар Константин, син Константина Хлора и Јелене, рођен је у тешко време. У време у којем су прави и истински следбеници Христови били страшно гоњени особито за време царева Диоклецијана и Максимијана. Но Велики цар Константин 313. године проглашава слободу хришћанима. Његова мајка царица Јелена имала је намеру да пронађе Часни Крст Господњи у Јерусалиму. На месту Голготе људи су даноноћно копали тражећи крст који је по предању ту био положен. Коначно су и пронашли три крста не знајући који је онај на коме је Христос био разапет. Баш у том тренутку ту је пролазила једна сахрана којој су пришли и положили сваки крст засебно да би пошто су ставили трећи крст, мртвац оживео. То је био знак да је то Часни Крст, који је касније пренет у манастир који је царица Јелена подигла недалеко од града Константинопоља. Владика је у наставку беседе рекао да су се многи кроз историју саблажњавали о цара Константина због његово пређашњег живота пре крштења. По предању он је погубио сина и прву жену па се многи питају како је он светитељ. Свети оци објашњавају да онда када је чинио недела није био крштен, да би се касније попут цара Давида покајао најдубљим покајањем и крстио. Господ често чини дела која ми његова створења не можемо да схватимо. Наша је дужност да живимо чедно и по Богу да се нашим великим трудом Господ усели у нас, у нашу душу, мисли, вољу да ми будемо они који ће преобразити и променити овај свет. Господ ће свакоме судити по делима његовим, а ми да не осуђујемо друге да не би и сами пали у напаст, рекао је Владика поздрављајући све присутне васкршњим поздравом: Христос васкрсе! На крају Свете Литургије уследило је сечење славског колача и пригодан програм у извођењу културно-уметничког друштва у Пожеги. По завршетку Свете Божанствене Литургије, благодарење Богу настављено је заједничком трпезом љубави коју су припремили наши овогодишњи домаћини. Старешина храма протојереј Божо Главоњић захвалио се Епископу и позвао га је да опет посети наш храм, исказавши своју наду да ћемо се сабирати у још већем броју. При поласку Епископ Јустин посетио је и радове у параклису Свете Петке при Храму Света Три Јерарха, где је фрескопис у завршној фази. Ђакон Михајло Живковић  

Дана 3. јуна 2021. када наша најсветија Православна Црква прославља богољубивог цара Константина и царицу Јелену, горичански храм је прославио своје заштитнике. Светом Литургијом началствовао је архимандрит Павле (Николић), игуман Манастира Петковице код Шабца. Саслуживали су протојереј Мирослав Петров, архијерејски намесник трнавски, јереј Богдан Митровић, парох јежевички, и умировљени свештеници Милољуб Мирковић и Милан Филиповић. Својом надахнутом беседом отац Мирослав Петров подсетио је верни народ на најзначајније тренутке из живота Светог цара Константина и царице Јелене. Њихова спремност да све жртвују за непролазно Царство Христово је и нама позив да се угледамо на њих и задобијемо живот вечни – нагласио је архијерејски намесник трнавски. Свету Литургију својим појањем  украсили су и појци хора “Слово љубве“ из храма Свете Марине у Атеници. Након резања славског колача отац Богољуб Симеуновић, старешина храма у Горичанима, захвалио се својој браћи у Христу часним оцима на принетим молитвама захвалности и за спасење свих душа на повереној му парохији. Евхаристијско славље настављено је за трпезом љубави коју је припремио г. Слободан Танасијевић са својом породицом . Протојереј Богољуб Симеуновић, парох горичанско-качулички

У четвртак 03. јуна 2021. год. у Горњем Милановцу отворена је изложба под називом „Ризнице цркава и манастира рудничко-таковског краја“. Изложба је реализована благословом Његовог Преосвештенства Епископа жичког Г. Јустина и уз финансијску помоћ Министарства културе и информисања РС. На самом почетку госте је поздравио директор Музеја Александар Марушић, захваливши се Епископу Јустину који је својим благословом омогућио вишегодишње истраживање музеја. Потом се свима обратио историчар уметности др Вук Даутовић, истакавши да по његовим сазнањима, ово је прва оваква изложба, која на једном месту приказује црквене ризнице читавог једног подручја. Нагласио је разноликост предмета, богатство мотива, осврнувши се на то да су савремени црквени предмети све једноставније израде без много украса , а да су предмети који су изложени, из различитих периода, различитих радионица, изузетно богато украшени. Богослужбене књиге су такође из познатих руских и других штампарија, украшене оковима изузетне обраде. Господин Даутовић истакао је дугогодишње залагање аутора Ане Ранковић и Ане Цицовић да се грађа о црквеним и манастирским ризницама попише, систематизује и опише што је мукотрпан али и изузетно значајан посао. У свом излагању нагласио је и феномен приложништва, који је у таковском крају био учестао, а у ком се осликавала брига људи за светињу и за своје ближње у Христу будућу да су већина предмета приложених за покој душе. Изложбу је отворио архијерејски намесник таковски протонамесник Драган Ђорем. Отац Драган је пренео духовне поздраве и благослове Епископа Јустина а потом је нагласио повезаност изложбе са празником цара Константина и царице Јелене који се прославља на тај дан. Будући да је цар Константин Миланским едиктом донео слободу хришћанству отац Драган истиче: „Продукт те слободе јесу наши манастири, наше цркве, продукт те слободе јесте и ова дивна, величанствена ризница предмета из наших цркава из рудничко – таковског краја.“ Отац се захвалио у име свих црквених општина и цркава директору музеја и свима који су радили на овом пројекту изневши и велике похвале за такав труд. Вероучитељ Милорад Васиљевић

На дан 03/21. маја 2021., када Света Црква прославља Светог цара Константина и царицу Јелену, братство ивањичке Цркве уз присуство великог броја верног народа прославило је своje храмовнe заштитникe, Светог цара Константина и царицу Јелену. Уочи празника служена је празнична вечерња служба са петохлебницом, којом је началствовао, архијерејски намесник пожешко – ариљски протојереј Драган Стевић, a саслуживао ариљски ђакон Александар Јелић . На сам дан празника Светом Литургијом началствовао је архимандрит Тимотеј (Миливојевић), игуман Манастира Вазнесење, уз саслужење протојереја – ставрофора Гмитра Милуновића архијерејског намесника моравичког, старешине ужичке цркве протојереја Владимира Дуканца, протонамесника Дејана Марковића, и ђакона ивањичког Огњена Јузбашића, уз присуство бројног свештенства и монаштва Манастира Ковиље. У време причастна беседу је произнео јереј Младен Миливојевић, где је акцентовао небеско откровење цару Константину у речима „овим  побеђуј“ и око ње конципирао своје казивање и уобличио у крсни символ као знак победе и тријумф Сина Божијег над противницима свих оних који се уздају у знак Онога који је на њему распет, нашега ради спасења. Након ломљења славског колача, беседу је произнео архимандрит Тимотеј Миливојевић надовезујући се на инспиришући божански глас „овим  побеђуј“ и тумачећи да се он не односи само на историјску победу Константина над Ликинијем, него да крстом требамо војевати победу над самим собом па потом над светом. Архимандрит је сажето на историографски начин појаснио верном народу значај цара Константина и царице Јелене, не само у религијском смислу, у проналажењу часнога крста и сазивања првог васељенског сабора у Никеји, него и у архитектонском и уметничком смислу које је процветало од њиховог периода и континуирано траје до дана данашњег. По завршетку Литургије служен је помен палим борцима за слободу на Косову и Метохији, погинулим 1999-те године током Нато агресије . Након молитвеног садржаја свештенство и званице послужиле су се на трпези љубави у новообновљеној сали и реновираном амбијенту, заслугама и трудом старешине храма протојереја Ненада Бајића са братством. Свечаном ручку присуствовали су многи угледни чланови друштва ивањичког округа. Ђакон Огњен Јузбашић