Празници

(Хришћанска заједница, превод жичког монаха Јакова (Арсовића), мај 1934, бр. 5) “ Много нам је потребно да пробудимо у себи ревност и старање, јер без тога не можемо задобити обећана блага. И сам господ указује на то говорећи: “И који не узме крст свој и не пође за мном, није мене достојан“ (Мт 10,38); „Дођох да бацим огањ на земљу; и како бих желео да се већ запалио!“ (Лк 12,49).У оба случаја, Он хоће да нам представи загрејаног ученика, ватреног, готовог на сваку опасност. Таква је била жена Самарјанка. Она се беше толико загрејала Христовим речима, да је оставила и судове и воду и свој посао, па је пожурила у град и привукла сав народ  Христу. „Ходите да видите човека“, говораше им „који ми каза све што сам учинила“ (Јн 4,29). Каква усрдност и благоразумност! Она је дошла да наточи воде, али чим је нашла прави извор, одмах је оставила чулни извор, учећи нас тим малим примером да кад слушамо о духовним стварима, треба презрети текуће бриге и не мислити о њима. Жена је у томе случају учинила што и апостоли, па и више од њих. Они су остављали своје мреже кад су били позвани, а она је добровољно, без икаквог упуства, напустила водонос (крчаг), и пуна радости, отишла да објави спасоносну новост. Она не призива једног по једног као Андреј и Филип, него узбуђује цео град и приводи Христу мноштво народа. Како су благоразумне њене речи! Она није рекла: „Ходите да видите Христа“, него је привукла људе показујући им оно чиме је и она сама била пробуђена у Христу. Није се стидела рећи: „Који ми каза све што сам учинила“, иако је то могла и друкчије казати; примера ради: „Ходите да видите прозорљивца“. Када се душа распали божанственим огњем, онда не обрћа пажњу ни на шта земно, ни на приговоре, ни на стид; заузета је само једним, а то је пламеном који је прожима. „Да није то Христос?“ Колико је мудра ова жена! Она није хтела да тврди о Њему непосредно, али није ни прећутала, – није хтела да им намеће своје мишљење, него је желела да Га и они чују, и да постану њени једномишљеници. Иако Христос није разобличио цео њен живот, по ономе што је рекао, она је ипак схватила све своје грехе. Несумњиво она је знала, да чим пробају воду са живог извора, осетиће што и она сама. Да је уместо ње било неко лице више телесно, оно би сакрило заслужене прекоре, али она показује и ружи свој живот пред свима, како би их све привукла и обратила Христу. Треба и ми да подражавамо ту жену, и да се за своје грехе не постидимо од људи, него да се постидимо више од Бога, који види сва наша дела, и у будућем веку показаће све који се не покају. Јер, ми радимо обрнуто: не бојимо се Онога који ће нам судити, а бојимо се људи који нам ништа не могу учинити (да не изгубимо поштовање). Али чега се бојимо то ће нас и постићи као казна. Ко се сад чува само да се не постиди пред људима, а не стиди се урадити некорисно пред свевидећим Богом, нити хоће да се покаје и исправи, он ће у будућем веку бити показан не једном човеку, него целој васељени. Сада можемо да сакријемо грехе од људи, али на Великом суду не можемо ништа сакрити, све ће бити откривено и показано, и нама, и милионима сведока, и стихијама. „Ако ми ћутимо, камење ће проговорити“, сведочећи против нас. Тада ће нам судија рећи: „Ја вас не осуђујем, него вас осуђују ваша дела, осуђују вас све творевине, видите ли колико има сведока!“ Тада се не можемо појавити пред Господом ни са покајањем, ни са молитвом; то ће бити као дечије забаве, које у биле дате у времену да се људи врате чистоти детињства. Само кратко време одстојала је Самарјанка пред Господом, и толику је благодат осетила – благодат чисто апостолску. Када је отишла да објави пришествије (долазак) Господње, није се постидела ни своје слабости, нити се бојала отпора код својих суграђана. Она је била „пророк“ у свом рођеном месту, јер је „прорицала и проповедала“ против саме себе. Она је радник од првога часа. Она је орач који се не осврће да види шта је раније било, и шта не може бити. Она је заборавила на своју прошлост мислећи на дело Господње. Оставила је своје мртве,тојест дела недостојна живота и спасења, и почела је да ради за живе, то јест да спроводи животворне речи Господње. Она је пробуђена из греховног сна, као грешница, и како је пробуђена и позвана, тако је наставила да дела. Није заборавила ко је она, а ко је Господ Израиљев. Почела је од првог блаженства, од смирења, збацивши греховно бреме и видећи добро своју немоћ. А зашто фарисеји и књижевници нису примили од Господа благодат ни тако, ни никако? Зато што је срце њихово било пуно греха и пакости. Пакост је освештање греха. Фарисеји су сматрали себе за велике људе, мислећи да што они чине за Бога, то нико не може да чини. Величали су своја дела, а са својим делима и себе. Сматрали су да они знају све законе Божије, и да су они велики богаташи. И тако занети уображењем, они су просто били пијани. Јер, да су они иоле били људи од закона, они би се решили да бар један једини пут саслушају Господа са пажњом. Господ ниједно место из Старог Завета није остављао нејасним, а они су запињали и спотицали се о најмање пророчанство, које је за њих морало бити нејасно. Али њихова луда брзоплетост их натера, па што год не знају из Светога Писма, они то не преписују свом незнању, него одмах стану пребацивати Господу: „Како ти велиш да је тако, а не видиш да ми  тврдимо друкчије“. Они се дохвате једног правила да га исповеде, а не виде колико им других правила измиче испред очију и испред разума. Самарјанка је пример како треба служити Господу, а фарисеји су пример како не треба служити себи.Оваплоћени Господ је благодарио Оцу што даје мудрост просвећења малима и простима.

(Протојереј Андреј Ткачов, Није на продају, Чувари, Београд 2014, 89-93)   Светост се не може сакрити. То је свећа стављена на свећњак и град који стоји на врху. У првом случају обасјава простор око себе. У другом се види из даљине, без обзира на то с које стране да јој се човек приближава. Светост превладава растојања међу људима и епохама. Различита језичка средина и различита културна позадина не сметају људима да столећима касније непогрешиво препознају светост и да јој се поклоне. Такав је Николај Чудотворац. Кад би међу свецима било места за завист или за такмичење у људском поштовању многи би искоса гледали Николаја. Како да не! Таквим масовним поштовањем на свим континентима се не може свако похвалити. Али зависти међу светима, наравно, нема. Међу њима влада молитва и искрена љубав. А за нас, путнике и дошљаке, који прелазимо свој земаљски пут, постоји озбиљна тема за размишљање. Узрок масовног и вишевековног поштовања Николаја Чудотворца је у његовом унутрашњем богатству. Притом је он тако вешто  сакрио тајну свог унутрашњег живота од спољашњих очију да скоро ништа не знамо о чињеницама из његове биографије. Слава је Николаја нашла након што је напустио земљу и ушао у небески мир, односно онда кад су минуле опасности од гордости и таштине (ових неизбежних сапутника славе и похвале)… Да ли волиш Николаја Чудотворца? А да ли знаш у чему је тајна његове познатости и љубави према њему? Тајна је у томе што се сећао и што је испуњавао речи Писма: „Блаженије је давати него примати“. Поштоваћеш Николаја Чудотворца ако се у томе будеш угледао на њега. Помози родитељима у кући. Помози другу који заостаје да научи нешто из предмета који знаш и разумеш боље од њега. Данас и увек подели сендвич са другом из клупе. Мисли на друге, а не само на себе. Јер, давати не значи само предавати из руке у руку новац или ствари. Давати се могу време, снаге, знања, брига, молитва. Тиме треба да се баве сви, укључујући и децу…    

Свети Максим Исповедник, Четврти стослов о љубави, Слова 98-100, Луча 21-22, Никшић 2006, 151   98. Пријатељи Христови све људе истинске воле, но нису од свих вољени. Пријатељи пак света нити све воле, нити су од свих вољени. Пријатељи Христови задржавају до краја истрајност у љубави, а пријатељи света – док се не сукобе међусобно око било чега светскога. 99. Веран пријатељ, моћна заштита (Сир 6,14), јер он и у срећи пријатеља бива му добар саветник и једнодушни сарадник, и при злопаћењу – најискренији заступник и најсастрадалнији бранилац. 100. Многи су много казали о љубави, а ако је потражиш, наћи ћеш је једино у ученицима Христовим. Јер су једини они имали истинску Љубав за учитељицу љубави, за коју су говорили: “И ако имам дар пророштва и знам све тајне и све знање, а љубави немам, ништа сам“ (1. Кор 13,2). Онај, дакле, који је стекао љубав, стекао је Самога Бога, јер “Бог је Љубав“ (1. Јн 4,8). Њему слава у векове. Амин!

А кад би увече онога првога дана седмице, и док су врата била затворена, гдје се бијаху ученици његови сакупили због страха од Јудејаца, дође Исус, и стаде на средину и рече им: Мир вам! И ово рекавши, показа им руке и ребра своја. Тада се ученици обрадоваше видјевши Господа. А Исус им рече опет: Мир вам! Као што је Отац послао мене, и ја шаљем вас. И ово рекавши, дуну и рече им: Примите Дух Свети! Којима опростите гријехе, опраштају им се; и којима задржите, задржани су. А Тома, звани Близанац, један од Дванаесторице, не бјеше са њима када дође Исус. А други му ученици говораху: Видјели смо Господа. А он им рече: Ако не видим на рукама његовим ране од клинова, и не метнем прст свој у ране од клинова, и не метнем руку своју у ребра његова, нећу вјеровати. И послије осам дана опет бијаху унутра ученици његови и Тома с њима. Дође Исус кад бијаху врата затворена, и стаде на средину и рече: Мир вам! Затим рече Томи: Пружи прст свој амо и види руке моје; и пружи руку своју и метни у ребра моја, и не буди невјеран него вјеран. И одговори Тома и рече му: Господ мој и Бог мој! Рече му Исус: Зато што си ме видио, повјеровао си; блажени који не видјеше а вјероваше. А и многа друга знамења учини Исус пред ученицима својим, која нису записана у књизи овој. А ова су записана да вјерујете да Исус јесте Христос, Син Божији, и да вјерујући имате живот у име његово (Јн 20, 19–31).   У име Оца и Сина и Светога Духа. Централна тачка хришћанске проповеди од првих дана хришћанства па све до дана данашњег јесте то да је Христос васкрсао из мртвих. То је темељ наше вере, оно на чему почива целокупно хришћанство. Апостоли су ову веру до те мере ревносно проповедали да су на крају сви до једног мученички пострадали, осим Јована Богослова који је умро у дубукој старости, али исповеднички, у прогонству, на острву Патмос. Дакле, пострадали су за Христа исти они који су се сви до једног разбежали пред Христово распеће. Поставља се питање: откуда таква коренита промена? Одговор је веома једноставан – отуда што су видели васкрслога Христа и примили Духа Светога да га неустрашиво сведоче. Оно што треба приметити јесте да би апостолима било далеко лакше да су Јелинима проповедали искључиво бесмрност душе, некакав разоваплоћени „спиритуализам“, с обзиром да је то било прилично слично ономе што је већ постојало у грчкој философији и да притом хришћанима није спорно да је душа бесмртна по благодати Божијој. Апостоли су, међутим, отворено проповедали ва­скрсење човека телом, у целокупном, поново сједињеном и обновљеном саставу, управо због искуства Васкрслог Христа који нам је показао какво ће бити стање будућега века. Основа апостолске проповеди незнабожцима је била: како да вам не сведочимо оно што су очи наше виделе и руке наше опипале (уп. 1Јн 1,1)? Погледајмо мало детаљније данашње Јеванђеље у том погледу. Приметимо да су апостоли сабрани у једној соби, закључани, уплашени и вероватно збуње­ни: Петар и Јован су били на гробу, видели су да је празан, а потом је Марија Магдалина јавила да је видела васкрслог Господа (ср. Јн 20, 2–18). Но ко ће веровати женама, да ли је то заиста тако? И у једном тренутку међу њих стаје Христос док врата беху затворена, показујући тиме да тела по Васкрсењу неће познавати баријере времена и простора (в. Јн 20, 19). Те баријере се премошћују и на свакој Светој Литургији, на којој Духом Светим Христос долази међу нас, бива заједно са нама и даје нам се кроз Свето Причешће. Шта је још важно уочити у данашњем зачалу? То да апостоли сведоче Томи који није био са њима да су видели Христа, али да им он не верује и тражи крајње опипљиву потврду (в. Јн 20, 24–25). Блаженопочивши митрополит су­рошки Антоније (Блум), с тим у вези је говорио да им Тома није поверовао јер на њиховим лицима и у њиховим животима није видео суштинску промену. Заиста, човек не може бити исти после сусрета са Васкрслим Христом, а Тома тај преображај није приметио код апостола и можда управо зато није примио њихово сведочанство (подсетимо се, притом, да Дух Свети још није био сишао на апостоле, што је био тренутак крајње и корените промене у њиховом бићу (в. ДАп 2, 1-47)). Ово је веома важно нагласити: Христа најбоље може посведочи­ти само онај човек који је на одређеном степену боговиђења и који се удостојио додира нестворене славе Божије. Када, примера ради, читамо дела отаца попут Симеона Новог Богослова и Григорија Паламе, ми у једном тренутку схватамо да они све време излажу лични опит, оно што су видели и проживели, то се осећа у свакој њиховој речи. Због тог опита су Светитељи једнако као апостоли били спремни да посведоче своју веру, ако је било потребно и до крви. И зато Светитељи јесу једини достојни да им поверујемо, због њиховог начина живота и њиховог духовног опита. Једном боговидцу су сасвим непотребни било какви логички докази да Бог постоји: шта ће му то ако је опитовао славу Божију и дошао у жив додир са Господом? Тако је и у обичним, међуљудским односима – када некога упознамо, онда нам сваки његов опис из друге руке постаје си­ромашан јер директан контакт и искуство не може ништа надоместити. Но оно што је такође важно нагласити јесте да лични доживљај Христа увек мора да прође и кроз потврду саборног искуства Цркве јер једино у заједници Цркве ми можемо имати целовит опит боговиђења. У осми дан по првом јављању Христос на исти начин чудесно долази међу сабране Апостоле међу којима је овог пута био и Тома (в. Јн 20, 26). Христос га позива да се лично увери да пред њим стоји управо Он, и то телом које (иако преображено) носи ране од клинова, после чега следи чувено Томино испове­дање: „Господ мој и Бог мој“ (в. Јн 20, 27–28). Неко ће рећи: Христос се јавио Томи који је био сумњалица, зашто се онда не јави и данашњим скептицима, и, уопште, сумњалицама свих времена? На

Лидија Поповић, Победа Светог Ђорђа извор: „Светосавско звонце“ Играју ученици V1 разреда Основне школе „Академик Миленко Шушић“, Гуча ПРИПОВЕДАЧ: Ивана Новаковић МАМА: Маја Анђелић Ђорђе: Ђорђе Обрадовић СЛИКАР: Јана Домановић Стефан: Стефан Мијаиловић Марко: Игор Броћић ДЕЦА: Драгана Кокотовић, Кристина Сретеновић, Ана Вукићевић, Марија Бумбаревић 18. април 2016.  Вероучитељ Марина Луковић

Никада није било мање Бога у човеку, драга браћо, него , данас; никада мање Бога него данас. Данас се ђаво оваплотио у човека, да би разоваплотио Богочовека. Данас се све зло уселило у тело човека, да би Бога истерало из тела. Данас се сав пакао преселио на земљу; да ли се ико сећа да је земља икада рај била? Данашњи пад човеков је неизмерно већи од првог пада; онда је човек отпао од Бога, а данас је – распео Бога, убио Бога. Човече, како ти је име, ако не ђаво? Но шта ја говорим? То је увреда за ђавола. Ђаво никад није био тако зао, тако уметнички зао као човек. Господ Христос је и у пакао сишао, али га тамо распели нису. А ми смо Га распели! Зар људи нису гори од ђавола; зар земља није пакленија од пакла? Из пакла нису протерали Христа; а људи су Га данас протерали са земље, протерали из тела свог, из душе, из града свог … У зеницу душе моје, браћо, упило се као змија злобно питање и злурадо ме пита: зар је човек икад био добар, кад је могао Христа распети? – Ти верујеш у човека; хвалиш се њиме; оптимист си? – Ох, погледај човека, погледај човечанство са зенита Великог Петка, погледај човека како убија Богочовека и реци: јеси ли и сада оптимист? Не стидиш ли се што си човек? Не видиш ли да је човек гори од ђавола? Заборавите све дане пре и све дане после Великог Петка; сведите човека у границе Великог Петка, – није ли он зеница свију зала, тркалиште свих искушења, стециште свих гадости? Није ли данас земља полудела у човеку? Није ли данас човек, убијајући Богочовека, доказао да је он заиста – лудило земље? Ни Страшни Суд, браћо, неће бити страшнији од Великог Петка. Не, он ће бити несумњиво мање страшан, јер ће онда Бог судити човека, а данас човек суди Бога. Данас је Страшни Суд за Бога; суди Му човечанство. Данас човек оцењује Бога; оцењује Га са 30 сребрника. Христа за 30 сребрника! – Зар је то последња цена? Зар је Јуда наша последња реч о Христу? Данас је човечанство осудило Бoга на смрт.То је највећи бунт у историји неба и земље. То је највећи грех у историји неба и земље. Ни пали анђели то учинили нису. Данас је извршен Страшни Суд над Богом. Никада невинијег осуђеника, никада безумнијег судије свет није видео. Исмејан је Бог страшније него икад. „Ад всесмехливи“ уселио се данас у човека, и исмејао Бога и све што је Божје. Исмејан је данас Онај који се никад смејао није. Веле да се Господ Исус никада смејао није, а често су Га виђали да плаче. Посрамљен је данас Онај који је дошао да нас прослави; мучен је данас Онај који је дошао да нас избави од муке; предаје се данас на смрт Онај који је донео Живот Вечни. – Човече, има ли краја твоме безумљу? има ли дна твоме паду? Крст, најсрамнији дар, даровали смо Ономе који нам је даровао вечну славу. Губавче, Он те очисти од губе, зар Му за то крст дарујеш? Слепче, Он ти је очи отворио, зар за то да би видео начинити крст и распети Га на њему? Мртваче, Он те васкрсао из гроба, зар за то да Њега сатераш у свој гроб? Благим вестима засладио је Сладчајши Исус горку тајну живота нашег, браћо, за коју Га од њих дарујемо таквом горчином? „Људије моји, что сотворих вам? – не испуних ли Јудеју чудесима? не васкрсох ли мртваце једном речју? не исцелих ли сваку болест и недуг?… Шта ми ви дајете? За исцељења – ране ми дадосте; за живот – убијате ме и распињете на дрвету“… Велики Петак је стид наш, браћо, и срам, и пораз. У Јуди Искариотском било је по мало од свачије душе. Да није тако, били бисмо безгрешни. Кроз Јуду – сви смо пали; сви смо Христа продали; сви смо Христа издали, и ђавола примили, сатану пригрлили. Да, сатану. Јер је у светом Еванђељу речено: „И по залогају уђе сатана у Јуду“.  По каквом залогају? – По залогају који му Христос даде; по Причешћу; по Христу. Ах, има ли већег пада, већег ужаса? Среброљубље, ти си Господа Христа издало! Среброљубље, ти Га и данас издајеш. Јуду, који је био ученик Христов, који је три године био са Њим, који је присуствовао свим чудесима Христовим, који је именом Исусовим губаве чистио, болесне исцељивао, мртве васкрсавао, нечисте духове изгонио, тога Јуду – среброљубље је учинило издајицом и Христоубицом; како онда да мене и тебе не учини издајицом и Христоубицом, мене, који нисам три године Бога у телу гледао, који нисам именом Исусовим ни губаве чистио, ни болесне исцељивао, ни мртве васкрсавао? Јуда је дуго био с Оним који није имао где главе склонити, с Оним који је и делима и речима учио да не треба носити ни сребра, ни злата. А ја? А ти? – Не умеш ли да се радујеш сиромаштву, брате, не умеш ли да си срећан сиромаштвом, знај да си кандидат за Јуду. Не питај: да нисам ја Господе? – јер ћеш несумњиво чути одговор: да, ти каза. – Чезнеш ли за богатством, тиња ли у теби жудња за новцем, знај да се у теби зачиње Јуда. Брате и пријатељу, запамти на сав живот: среброљубље је распело Христа, убило Бога; среброљубље је од ученика Христовог направило непријатеља Христовог, убицу Христовог. Но не само то: оно је и Јуду убило. Среброљубље има то проклето својство да човека чини не само Христоубицом, већ и самоубицом. Оно најпре убија Бога у души човековој; а убивши Бога у човеку, оно затим убија и самог човека. Смрт је страшна тајна, браћо, но најстрашније је кад људи предају Бога на смрт и желе да Га потпуно убију, сасвим униште, да сав буде мртав, сав без остатка. Данас је дан када су људи страшни за Бога, јер муче Бога као што Га нико никад мучио није; јер пљују Бога као што Га нико никад пљувао није; јер бију Бога као што Га нико никада био није. Нека умукне све што се човек

Браћо и Оци! Увек и у свако време, када у сећање побожног човека дођу света страдања Господа нашег Исуса Христа, она у њему производе умиљење и сузе, и доводе душу до великог смирења. Она то нарочито могу да постигну у овај свети дан, када се све и догодило. Који су то догађаји? План- који је сачињен да би га убили; везивање- када су га ухватили, свезали и одвукли на суд пред Пилата; мучење и испитивање- када су га ради суђења водили Ироду, Ани и Кајафи, и током целе ноћи га тукли, пљували, вређали и ругали му се; узлазак на крст, пробијање руку и ногу клиновима, пружање оцта и жучи да пије, пробадање ребра и све друго што је заједно са овим просијало и засијало, а што читав свет не може да обухвати и што нико не може да искаже како треба, не само људски језик, него и анђелски. Проникнимо, браћо, и размотримо величину ове неизрециве тајне. Најпре они сачињавају план да умртве Онога Који објављује мисли срца, од Кога није скривена ни једна помисао људска. Онај који држи цео свет и управља њиме заповешћу Својом и Својом Божанском силом, предаје се у руке грешних људи. Онога Који облацима заповеда да пусте кишу на земљу, вуку свезанога на суд. Онај, Који је измерио воду прстима Својим и небеса премерио пеђу, Који је мером измерио прах земаљски, и горе измерио на мерила и брегове на потег (Ис 40,12) бива ошамарен од стране слуге. Ономе Који је украсио земљу цветовима и растињем и дрвећем сваке врсте и травама, сада су овенчали главу трновим венцем. Онога Који је у рају посадио дрво живота, обукли су сада у гримизну одећу и обесили га на дрво за кажњавање. Какав страшан и нестваран призор! Сунце је ово видело, и скрило своје зраке; видео је месец и помрачио се; осетила је земља и од страха устрептала и потресла се; видело је камење и распукло се; цео свет се узнемирио, сва се творевина обеспокојила од страдања Творца свога. А ми браћо? Ако су се бездушне и безосећајне стихије ужасавале и мењале свој поредак од страха Господњег и од виђења онога што се догађало, као да имају душу и да су живе, шта ћемо тек ми, разумни људи, који смо од Бога добили толика доброчинства; зар се ми, за које је Христос умро, нећемо умилити и заплакати у ове дане? Зар ћемо бити бесловеснији и нераззумнији од бесловесних животиња, и безосећајнији од самог камења? Не, браћо, не. Напротив, са страхом и трепетом опеваћемо и прослављати Божанска Страдања Спаситеља Христа Бога нашег, мењајући се на боље и сараспињући се са нашим Владиком, час покорношћу и одсецањем сопствене воље, час удаљавањем од телесних задовољстава и злих жеља. Погледајмо зато шта нас све подстиче и побуђује на љубав према Богу. Јер ко је од нас из љубави према ближњем био бачен у тамницу, или хтео да умре за ближњег свог? А добри Бог није изволео да претрпи једно или два страдања за нас осуђене, него је многа и безбројна страдања претрпео. Размишљајући о томе, блажени Павле је истинито рекао: Јер сам уверен да нас ни смрт, ни живот, ни анђели, ни поглаварства, ни силе, ни садашњост, ни будућност, ни висина, ни дубина, нити икаква друга твар неће моћи раставити од љубави Божије, која је у Христу Исусу Господу нашем (Рим 8, 38-39). Јер Бог је показао такву љубав према нама, да је и Сина Свог Јединородног дао, да сваки који верује у Њега не погине, него да има живот вечни (Јн 3,16). Стога су и светитељи желели да принесу неко уздарје Богу, за тако велику љубав коју Он има према нама; а пошто нису имали шта друго да принесу, једни, тј. мученици, принели су крв своју, други, тј. преподобни и праведни, изнурили су и исушили своје тело постом и другим подвижничким напорима, а неки су раздали имање своје на милостињу, певајући са Божанским Давидом: Како ћемо узвратити Господу за све што нам је дао? Понављајмо и ми браћо увек ове речи, служећи Богу са безграничном љубављу и жељом душе наше, додајући свакодневно старање и усрдност у делима нашег спасења, како бисмо са светима постали наследници вечних добара у Христу Исусу Господу нашем, Коме доликује слава и моћ са Оцем и Духом Светим, сада и увек и у векове векова. Амин. (ПРЕПОДОБНИ ТЕОДОР СТУДИТ, ПОУКА НА СВЕТИ И ВЕЛИКИ ПЕТАК)

На данашњи дан се подсећамо следећег горког догађаја: старешине јудејске су се сабрале у дом Кајафин и смишљале лукаво хватање Господа Исуса и Његово предавање смрти. У то време, ни од кога звани, долази к њима један од дванаесторице, Јуда Искариотски и каже:  Шта ћете ми дати и ја ћу вам Га издати? Они су му дали тридесет сребрњака. Када сам прочитао ово место у Писму, моја душа се испунила негодовањем и на старешине, и на Јуду. Шта ли су мислиле те старешине, када су на себе и на народ навукли кривицу и казну богоубиства? И како се могао решити на такав поступак Јуда, који је увек био тако близак Господу и тако јасно видео на Њему отисак пуноће Божанства? Затим је моја мисао прешла на карактер Јудиног издајства; међутим, док сам мислио о овоме, из савести су започела да се јављају једно за другим моја сопствена дела, која су била врло слична Јудиним. Што даље, то више. Тада се, уместо негодовања на Јуду, почео будити страх за себе и унутрашњи глас ми је рекао: „Остави ти Јуду, погледај најпре на себе и побрини се да избегнеш његову горку судбину“. Са овиме, браћо, излазим и пред вас. Намеравао сам да вам представим таму Јудиног издајства. А сада кажем: оставимо Јуду. Размотримо боље своја дела, да би из свог живота очистили све што носи какву било црту Јудиног карактера, и тиме избегли казну Небеску, која је пала на њега. Оно што је нарочито поражавајуће (запрепашћујуће) у Јуди – то је чињеница да је он за време свога пребивања са Господом био по своме животу у длаку исти као и сви остали Апостоли. С њима је јео, пио, путовао, проводио ноћи, са њима је слушао поуке Господа, са њима је трпео све невоље, ишао чак и на проповед Јеванђеља и можда и творио чуда именом Господњим; ни Апостоли, нити ко други није видео у њему некакву битну разлику. Међутим, видите ли шта је на крају произашло? А откуда овај плод? Свакако, изнутра, из душе. И ево, унутар душе је сазревало оно, о чему све време није било спољашњих признака. Је ли чак и сам Јуда знао, да он у своме срцу подхрањује такву змију, која ће га на крају погубити? Сходно обичају нашег непријатеља да скрива узе, којима везује грешника, главну страст он увек скрива разним спољашњим пријатним маскама од свести и чак савести, и само онда када је сигуран у човекову пропаст, он јој допушта да нападне на њега са незадрживом јарошћу. Могуће је сходно овоме, мислити, није видео све бесчашће своје страсти и да сам себе није сматрао горим од других апостола. И пао је, будући да ово није предвидео. Имајући ово на уму, браћо, окренимо се к себи и строго истражимо најскривеније покрете срца свога, не заустављајући се на својој незазорној спољашности. Јер по њој, видите ли, по чему ми можемо бити рђави? А за то време, ко зна, можда се око срца обавија таква змија, која је спремна да нас уништи, само када јој се укаже прилика. Подсетићу вас на мисао светог Макарија Египатског, који каже: „Не хвали се никаквим делима и никаквим подвизима. Но, ако си ти сишао у саму дубину свог срца и тамо убио угнеждену змију, која је тровала све пројаве твога живота, онда заблагодари Господу“. Ово је он подразумевао или живећи у нама грех, или главну страст свакога, у коју се претвара тај грех. И ево на шта да пре свега обратите пажњу при предстојећем самоиспитивању и Исповести. Тражите своју главну страст. Њу разобличите и избаците напоље. „Не тражи од тебе Господ“ – каже други старац, – „пост, када болујеш од користољубља, него давање милостиње. Не тражи од тебе Господ велика и славна дела, када си ти заражен частољубљем, већ смирење и самоунижење“. Тако и у свему другоме. Господ хоће, да ми нарочито разобличавамо и побеђујемо у себи ону страст, која нас највише надвладава, и да се одликујемо оном врлином, која је супротна страсти, која нас савлађује. Када ово учиниш, тада ће и све друге врлине доћи у ред и силу, а страсти ће ослабити, јер се оне обично одржавају нашом владајућом страсти. Но, окренимо се опет Јуди. Тако је и он носио трн у срцу своме. Указао се случај и страст је узаврела. Ђаво је њега, несрећника, зграбио управо за ову страст, помрачио његов ум и савест и повео га као слепог или свезаног заробљеника с почетка у злочин, а потом и у пропаст очајања. А заправо овога не би било, да је он открио Господу своју страст. Лекар душе одмах би излечио болест душе његове. И Јуда би био спасен. Исто ће се и нама догодити, ако не откријемо своме духовном оцу своје страсти. Сада је она утихнула, али потом, само ли се јави повољна прилика, одмах следи пад. А ако се отворимо, скрушимо, донесемо одлуку да јој се не подајемо и узмолимо Господа за помоћ у томе, тада ћемо сигурно победити: јер је већи Онај који је у вама, неголи који је у свијету. Господ ће благодаћу Својом, у часу разрешења, убити страст и посејати семе супротне њој врлине. И тада уложи и свој труд, и уз помоћ Божију, нећеш се више ваљати у страстима, и започећеш да отвореног лица гледаш и на Бога, и на свете и на све хришћане. Још мало и Господ ће доћи и устројити Вечеру Себи у вама. Припремајте се! Избаците из срца све што је противно Господу, отрите прашину усрдним уздасима, омијте сваку мрљу сузама скрушености, да би дошавши к вама Господ, нашао храмину вашег срца сређену, поспремљену, очишћену. Да не буде међу вама сличних Јуди. И Јуда је, као и други Апостоли, исто слушао: за два дана ће бити Пасха. Но, Апостоли су пришли Господу и рекли: Где хоћеш да Ти уготовимо да једеш Пасху? А шта је урадио Јуда? Отишао је и продао Господа. А на Вечеру је ипак дошао као и други. Зар ће и међу вама бити сутра таквих? О, да не буде! Има још времена. Пођите, и нека сваки у мери својих могућности узревнује да се покаже достојним примања Господа и Светих Његових Тајни.

ТАЈНУ цареву добро је чувати, а дела Божја славно је објављивати, – тако рече анђео Рафаил Товиту, пошто му на чудесан начин слепе очи прогледаше (Товит. 12, 7). Јер не чувати цареву тајну, опасно је и убитачно; а ћутке прелазити славна дела Божја, велика је штета за душу. Стога се и ја бојим, вели писац Житија преподобне Марије Египћанке, свети Софроније, патријарх јерусалимски, да оно што је божанско закопам у ћутање. А то ћу учинити, ако не објавим свету повест која је дошла до мене. Не објавим ли је, на мене ће се сручити претња, упућена у Еванђељу лењом слузи, који од Господа доби талант да ради са њим, а он га у земљу закопа. Али нека нико не сумња у ово што пишем, и нека нико не помисли да се усуђујем писати неистину. Сачувај ме Боже, да говорим лажи о светитељима. Но ако буде и таквих читалаца којима ће бити тешко да верују чудесном делу ове повести, нека Господ и према њима буде милостив. Јер они, имајући у виду немоћ људске природе, сматрају да су немогуће чудесне ствари које се говоре о људима. Али треба већ почети повест о овој чудесној ствари која се збила у нашем роду. У једном палестинском манастиру бејаше неки старац украшен праведношћу и благоразумношћу, који још одмалена беше добро упућен у монашке подвиге. Звао се Зосима. Он све подвиге подвижничког живота прође, и одржа свако правило предато од савршених монаха. А све то чинећи, он никада не пренебреже поучавати се Божјим речима: или лежао, или стајао, или рукама посао обављао, или јео, он никада није престајао славити Бога и поучавати се Божјим речима. Од ранога детињства у манастиру, он се до педесет треће године добро подвизавао у подвижничким трудовима. Али тада га смутише неке помисли, као да је већ у свему савршен и да му не требају никакве поуке од других. И мишљу говораше у себи: Постоји ли на земљи монах који би ми могао користити и указати ми на неки подвиг који ја нисам извршио? Док је он тако помишљао, јави му се Анђео и рече му: О Зосимо! добро си се подвизавао, колико ти је било могуће као човеку; добро си течење подвижничко прошао, али међу људима нема ни једнога који би показао да је савршен. Има већи подвиг од тога што си ти прошао, али га ти не знаш. Стога, да би сазнао колико још има других путева ка спасењу, изађи из своје земље, као што то учини знаменити патријарх Авраам, и иди у манастир што се налази крај реке Јордана. Старац одмах поступи по савету Анђела: изађе из манастира у коме је од детињства монаховао, дође на Јордан и обрете указани му од Бога манастир. Закуца на манастирску капију, монах вратар му је отвори, и он каза монаху ко је. Монах извести игумана. Игуман прими Зосиму, и видевши пред собом монаха који сатвори уобичајени монашки поклон и молитву, он га упита: Одакле си, брате? и ради чега си дошао к нама, убогим старцима? Зосима му одговори: Одакле долазим, није потребно рећи; а дошао сам по духовну корист, оче! Јер чух о вама велике и похвалне ствари, које могу душу спријатељити с Богом. Игуман му на то рече: Брате, Бог који једини исцељује немоћи душе, нека тебе и нас научи својој божанској вољи и упути да чинимо све што је корисно. Јер човек човеку не може користити, ако сваки не пази на себе и будна духа не чини оно што је корисно, имајући Бога за свог сарадника. Али, пошто те љубав Христова побуди да видиш нас убоге старце, онда остани код нас, ако си ради тога дошао. И све ће нас нахранити благодаћу Светога Духа Пастир Добри који је душу своју дао за наше искупљење. Када игуман то рече Зосими, овај му се поклони, измоли у њега молитву и благослов, и рекавши: Амин* остаде у том манастиру. И виде тамо старце који делањем добрих дела и богоразмишљањем сијају, духом горе, Господу служе. У њих беше молитва непрестана, стајање посвуноћно, посао у рукама а псалми у устима. У њих не беше празне речи; а о стицању земаљских доходака и о бризи житејској у њих не беше ни помена. У њих беше једина и непрекидна брига ово: како умртвити своје тело. Храна им беше хлеб и вода. Сваки их је употребљавао по мери љубави Божје у себи. Видевши то, Зосима извуче веома много духовне користи за себе, предајући се подвигу. Пошто прође доста дана, приближи се свети Велики Пост. Капија манастирска беше стално затворена; отварала се само када би неко од њих манастирским послом ишао ван манастира. Место је било пусто; и не само не-посећивано од других, већ и непознато мирјанима. У манастиру беше обичај, ради кога Бог и доведе тамо Зосиму. Обичај овај: прве недеље Великог Поста презвитер је служио свету литургију, на којој су се сви причешћивали пречистим Телом и Крвљу Христа Бога нашег; потом су помало јели; онда су се опет сабирали у цркву, творили усрдну молитву и многе поклоне, целивали један другог, и сваки је пред игуманом чинио поклон просећи од њега благослов и молитву за претстојећи подвиг; после тога се капија манастирска отварала и сви излазили у пустињу певајући заједно цео двадесет и шести псалам: Господ је видело моје и спаситељ мој; кога да се бојим? Господ је заштитник живота мог; кога да се страшим? – У манастиру је остајао један или два брата, не да чувају унутрашњу имовину, јер лопови нису имали шта да украду, него да црква не остане без богослужења. И онда су прелазили реку Јордан. Сваки је са собом носио хране колико је могао и хтео, према својој телесној потреби: један је носио мало хлеба, други смокве, трећи урме, четврти расквашено сочиво, а пети ништа, само тело своје и на њему одећу. Ови што нису носили ништа од хране, ако би их потреба тела приморала, хранили су се зељем што расте у пустињи. Прешавши Јордан, они су се разилазили далеко један од другога, и нису знали како се ко пости или како се подвизава. Ако би ко случајно угледао другога, одмах се уклањао