Category: Православље

Необично је видети хиландарске монахе како прилазе икони твојој као Игуманији и од ње узимају благослов за своја послушања. О, Свеблага, као што њих милостиво примаш и благосиљаш, тако и нас недостојне немој лишити свога материнског милосрђа и старања, примивши милостиво молитве наше које пред Светом иконом твојом узносимо. Осени нас својим благодатним благословом, избави нас од сваког јада и чемера и научи нас да богоугодно певамо Троједином Богу: Алилуја! Радуј се, помоћнице наша, која нам помажеш иконом својом Тројеручицом. Икона Пресвете Богородице Тројеручица (грч: Παναγία Τριχερούσα) беше породична драгоценост Светог Јована Дамаскина. Он ју је чувао у личном параклису, у својој кући у Дамаску, почетком VIII века. Тада се целокупна Сирија налазила под влашћу Арапа – муслимана. Тадашњи калиф Дамаска, престонице Сирије, Валид (705-715), као муслиман, није знао да уређује верске послове хришћана Сирије. Стога је у својој палати као првог саветника, за питања потчињеног хришћанског становништва Сирије, запослио, тада још увек, световњака Јована Дамаскина, поштујући га због великог образовања и врлине.   Управо у то време, дакле почетком VIII века, појавила се јерес иконоборства, са средиштем у Константинопољу. Њен покретач је био византијски самодржац Лав III Исавријанац. Још увек световњак, Јован Дамаскин је, покретан божанском ревношћу, из Дамаска прогонио иконоборну јерес, како разним писмима тако и речима. Он се на тај начин показао поборник и ватрени подржавалац поштовања светих икона. Обавестивши се довољно о њему и омрзнувши га, иконоборац Лав Исавријанац измисли једну подлост против њега: побринуо се да дође до једног дела написаног руком Светог Јована; затим је свом поверенику калиграфу издао заповест да до краја научи да опонаша начин писања Светог Јована, те да напише једну лажну посланицу; њу је наводно Светитељ послао самом автократору Лаву, подстичући га да дође и без борбе загосподари градом Дамаском из кога одсуствоваше калиф. Ову клеветничку и измишљену посланицу Лав посла свом пријатељу, калифу Дамаска, Валиду (705-715), додавши и своје писмо у коме га уверава у љубав коју има према њему. Њу је показивао и тиме што му шаље посланицу написану руком Јована, из које се ван сваке сумње види да је Јован завереник против Валидовог калифата. Примивши и прочитавши посланице, калиф поверова у приврженост Лавову и нареди, без даљег испитивања, да се одсече десна рука Јованова, која је написала наводну посланицу и да се, за пример свима, обеси на главном тргу Дамаска. Заповест је извршена одмах. Када се онај дан приклањао вечери, Свети Јован је замолио да му дају одсечену руку, пошто је већ извршена калифова заповест. Држећи левом руком одсечену десницу и спајајући је са телом, он се мољаше клечећи целу ноћ пред иконом Богородице. Он мољаше Пресвету Богородицу да га исцели да би наставио да пише у знак сећања на чудо које се догодило. После дуже молитве, уморан од бола и муке, заспа на кратко. У сну угледа Пресвету Богородицу живу на икони и чу како му говори да је исцељена рука, те да не треба више да се жалости. Само, треба да испуни оно што је обећао, тј. да настави да пише у заштиту светих икона. Свети Јован се пробуди и виде уистину да је рука његова здрава и да стоји на свом месту. Једино на оном месту где је била посеклина остаде као црвена нит, ради подсећања колико на страдање, толико и на чудо Пресвете Богородице. Због радости и благодарности према Богородици, Свети Јован се потом постарао да на доњој левој страни иконе припоји сребрну руку, сличну одсеченој. Икона је од тада добила име Тројеручица. До данас се истог обичаја држе побожни и чудесно исцељени хришћани који на Свете иконе полажу различите златне или сребрне предмете на којима су представљени неки од исцељених делова људског тела. После овог чудесног исцелења, Свети Јован одлучује да напусти свет и да се замонаши. Видевши га исцељеног, калиф је разумео дејство Божије силе и затражио опроштај за неправедну казну. Веома ожалошћен због одвајања од Светог Јована, он му најзад даје дозволу да се удаљи из света. Свети Јован напушта Сирију и одлази да монашки живот проходи у чувеној Лаври Светог Саве Освећеног у Палестини. Поред њега је стално Добротворка његова, Пресвета Тројеручица. Поставши монах, он од других отаца у Лаври сазнаје да је Свети Сава Освећени, пре свог блаженог упокојења (VI век), дао заповест да поред његовог гроба причврсте његову „патерицу”, тј. игумански штап. Он је прорекао да ће у будућности као поклоник у манастир доћи један царски син његовог имена, тј. Сава, и да ће, при његовом поклоњењу гробу, причвршћени штап пасти на земљу. Њему је Свети Сава Освећени заповедио да се као благослов дâ игумански штап заједно са иконом Пресвете Богородице која је чувана у Лаври и која се звала Млекопитатељница. Знајући за наведена пророштва Светог Саве, Свети Јован Дамаскин је пре своје смрти оставио завештење да онај царски син као благослов узме и његову Богородицу Тројеручицу. После пет векова, 1217. године, у Лавру као прост монах, поклоник, долази царски син, монах Сава, из Манастира Хиландара. Док се он поклањао гробу Светог Саве Освећеног, игумански штап је пао са свог места. Изненађени, манастирски оци затражише да се обавесте о непознатом монаху-поклонику. Тако сазнаше да се зове Сава и да је царски син. Сумњајући, међутим, још увек и двоумећи се да ли да испуне завештење свог ктитора, Светог Саве Освећеног, они вратише игумански штап на његово место и причврстише га. Следећег дана монах Сава се поклони и други пут пред гробом и игумански штап опет паде. Тако се разрешила свака сумња и монаси одмах монаху Сави дадоше игумански штап, иконе Млекопитатељницу и Тројеручицу. Опремљен овим троструким благословом, Свети Сава се из Палестине враћа на Свету Гору. Богородичину икону Тројеручицу Свети Сава је донео са собом у Хиландар. То је први долазак Тројеручице у Хиландар. После тога, Свети Сава, као што је већ речено, бива рукоположен за архиепископа Србије (1219.) и одлази са Свете Горе. Тројеручица остаје у Хиландару до 1347. године, дакле 100 и више година после престављања Светог Саве (1235). Тада као посетилац на Свету Гору долази српски цар Душан. Након своје посете Хиландару, приликом одласка за Србију, он као благослов манастира узима икону Тројеручице. На

Опрости мајко света, опрости Што скрушено се обраћам у бдењу, Што утук свеукупној мојој злости У продуженом тражим магновењу Те једне ноћи која светлост зрачи Из своје сенке, из најгушћег мрака – Јер све што хоће мрак да обезначи Постане светлост у знаку твог знака; Опрости, мајко, што приземну беду Доводим грешно у присмотру твоју; Знам да сам овде тек један у следу И да ми глас је зуј пчеле у роју, Ал зато слутим да смисао роја Зависи и од заблуделе пчеле – Целине што се бесконачно деле Да суштост чине недељивог броја. Опрости ми то шаптање у тмини, У созерцању таштине, што иште Насушно чудо које светлост чини Кад услед мрака ствара уточиште; Опрости, али боли ова шака У зглобу преразана, ови прсти Којима дробим хлеб, којима се крстим; Опрости ми што крварим из мрака. Опрости ми, и учини да срасте Са својом кошћу кост, са стаблом грана; У сребро ћу да скујем своје красте, Да слава твоја буде моја рана; Опрости преступ моје пролазности Која се чуду као правди нада, Опрости мојој кости, мојој злости, Али учини чудо. Овде. Сада. Иван Лалић

Какав је смисао одломка: „будући познати од Бога“ (Гал 4, 9)? Док ми тражимо Бога, Он уствари јури за нама; док ми обећавамо да ћемо Га заволети ’из свег срца својега и из све душе своје‘ (5Мојс 6, 5), Он нас већ воли. И док ми тражимо да видимо Бога, у ствари Он нас посматра. Он нас престиже у свему, и дела уместо нас, чак се и моли за нас, уместо нас. Када те загрлим и када те поштујем, рећи ћеш да сам добар, да те волим; познао си да сам љубав. Али да ли си ме ти упознао или сам пак ја тај који те познаје и који је дошао и загрлио те и открио ти своју љубав? Ја сам начинио овај покрет, стога сам те предухитрио и упознао те. Тако и нас Бог престиже, и ми познајемо Њега Који се Својом љубављу везао за нас. То што нас је Бог познао, значи да нас је обухватио Својим загрљајем, и ми тако постајемо зналци Његове љубави. Архимандрит Емилијан Симонопетритски, Трезвеноумни живот и правила подвижничког живота, стр. 137

Страст – то значи да храмљем и да не могу да ходам. Искушење значи да неко има штап, дође, удари ме, и ја после не могу да ходам. Страст је од наше природе, то је рана, унутрашњи нагон, оно што нас вуче да тежимо греху. Дакле, да ли страст може да нас баци у искушење? Да. Међутим, искушење може да буде пореклом не до страсти, већ од неког другог искушења, које ће покушати да покрене оно што се у нама гнезди. Ако у себи немам одговарајуће страсти, или жеље, или вољу, искушење ми не може ништа. Упркос свему томе, када не стражим над собом, оно може да ми нанесе штету, па чак и ако немам те страсти или жеље. Господ каже: „Бдите и молите се да не паднете у напаст.“ Архимандрит Емилијан Симонопетритски, Трезвеноумни живот и правила подвижничког живота, стр. 73

“Ако се зло већ никако не може сасвим искоренити из света, грех је могуће опростити: тиме човек почиње да наликује Богу, јер Бог је онај који опрашта. Вечни судија, каже Зосима (у Браћи Карамазовима), од човека не тражи да учини оно што не може, већ оно што може, али лењост и сатанска гордост човека често у томе спречавају. Отуда ‘рај’ не би био пре свега неко одређено стање колико однос: учинити себе одговорним за све и сваког у океанској целини, опростити и очекивати да ће и теби бити опроштено – то не значи нужно набоље изменити свет, али значи доживети га као да је бољи него што јесте. Тако он онда и бива заиста бољи.“ Драган Стојановић, Рајски ум Достојевског

Петар Мамонов је био најчудеснији човјек кога сам срео у животу Он није личио ни на ког другог, ни у својим аутодеструктивним поривима, ни у својој чежњи за Богом и тражењу истине. Све чега се дотицао постајало је умјетност. Притом, права умјетност – због тога су му млади тако вјеровали. Ове ријечи Павла Лунгина су највјеродостојније нешто што се може рећи о једном од путоказа руске културе и умјетности краја 20. и прве четвртине 21. вијека. Петар Николајевич Мамонов рођен је 15. априла 1951. у Москви. Одрастао је у улици Бољшој каретној бр. 15 која је постала позната током седамдесетих по Владимиру Висоцком. Њихови животни и стваралачки путеви развијали су се у различитим смјеровима. Мамонов је захватио дубине руске културе и досегао врхове стваралаштва. Од школских дана испољавао је немир и артистичност. Неколико пута избациван из школе, у младости, за разлику од већине руских рок музичара који су одрастали уз Битлсе, он слуша Мајлса Дејвиса, Реја Чарлса, Ајка Тарнера… Студира на Московском графичком факултету. Након незавршених студија ради у штампарији као словослагач, потом као ложач, физички радник, а такође и као преводилац енглеске, норвешке, шведске поезије за антологијске публикације… У то вријеме је био често присутан међу члановима хипи покрета иако у потпуности није дијелио њихове идеје. Осамдесетих година 20. вијека оснива култни пост-панк састав „Звуки Му“. Први наступи су били у врло уском кругу публике. Тада се упознао се са Виктором Цојем, оснивачем и фронтменом рок састава „Кино“, Борисом Гребеншчиковом и групом „Акваријум“ који уз Константина Кинчева и групу „Алиса“ представља врхове руске рок музике. Наступи током 1984. и 1985. године доносе Мамонову и бенду „Звуки Му“ огромну популарност. Бенд у то вријеме још увијек нема снимљен албум. Тек 1988. године снимају један за другим два албума – „Једноставне ствари“ и „Крим“. На првом албуму су све старе пјесме које је написао лично Мамонов. Тих година гостују широм Европе, потом и Сједињених америчких држава. Након повратка у тадашњи Совјетски савез у ком је перестројка хватала замах, Мамонов доноси одлуку да расформира групу. Ипак, везанa уговором са продуцентом Брајаном Иноом група се још једном окупља и снима албум „Транссигурност“. Потом слиједи албум „Груби сутон“ 1993. године, улога саксофонисте у филму Павла Лунгина „Такси-блуз“ и прва монодрама „Ћелави бринет“ коју је поставио заједно са режисером Олегом Бабицким. Једна од преломних тачака у животу Петра Мамонова била је 1996. године када доноси одлуку да се из Москве пресели у село Јефаново. Сам Мамонов је истицао ову чињеницу и осјећај безнађа који га је преплавио. Имао је први пут све – и славу, и новац, и породицу и упркос томе, таласи безнађа и смрти били су све јачи. У младости је пробао све: од алкохола до наркотика. Некако му тада долази у руке књига Илариона Алфејева о животу Светог Исака Сирина, потом одлазак у цркву као и сусрет са руским Христом Достојевског, Пушкина, Толстоја, Шмељова… У том периоду живота поставља на сцену монодраму „Постоји ли живот на Марсу“ по мотивима Просидбе Антона Павловича Чехова, затим слиједи „Чоколадни Пушкин“ – пројекат који је започео као албум, а завршио као монодраму. Сам Мамонов је свјестан до које мјере помјера границе жанра и овај пројекат смјешта у оквире лит-хопа (књижевни текст који се на сцени чита и изводи у стилу хип-хопа). На крају се све завршава великим експериментом: објављивањем апстрактног албума „Електро Т“ у коме већина композиција су у ствари, соло партије без људског гласа уз присутне необичне шумове. Један од историчара руског рока Артемиј Троицки пише да је наступ Петра Мамонова личио час на епилептички напад, час на стања лунатика све то комбиновано са покретима уличног забављача. Опус бенда „Звуки Му“ може се сврстати жанровски у оквире пост-панка прије него ли у чисти рок или хард-рок. Сценски наступ Мамонова и енергија удаљено подсјећа на Ијана Кертиса и „Джој дивижн“. И један и други су осјећали како се унтрашњост свијета хлади. Осјећали су да свијет и ствари губе своју топлину. Потребне су им биле нове ријечи и нови израз за драму савременог човјека која се пред њима одигравала. Ијан Кертис није прескочио велики расцјеп – завршио је у амбису, а Мамонов – јесте. Отац Анатолиј из филма „Острво“ појавио се на екранима 2006. године. Умјетност је прешла границу и помијешала се са животом или… обрнуто? Након овог ремек-дјела Павла Лунгина село Јефаново почели су да походе болесни и тијелом и душом. Нису тражили Петра Мамонова, већ оца Анатолија. Све је то подсјећало на велико ходачашће. Петар Мамонов је опет помјерио границе реалног јер то није била само глума, већ подрхтавање душе дубоко вјерујућег човјека пред камером. Услиједиле су награде „Златни орао“ и  „Ника“ за најбољу мушку улогу, слава и популарност која се ријетко среће. Улога Ивана Грозног у Лунгиновом филму „Цар“ изазвала је бројне полемике, а Мамонов је и сам истицао да није успио до краја да освоји ту улогу и да реализује оно што је замислио. Али, једно јесте: комплексном лику Ивана Грозног додао је још једну црту – црту јуродивости. Услиједило је учешће у пројектима „Рок над Волгом“, ауторска емисија „Златна полица“ на Еху москве, пет томова  афоризама и кратких изрека и мисли на религиозне теме под заједничким насловом „Зачкољице“. Петар Мамонов и као музичар, и као глумац, и као режисер и писац враћа руску културу ка својим праизворима. Тачније, Мамонов је, да поновимо, путоказ ка великој матици руске културе и стваралаштва. За њега је живот био стални разговор са Богом. Говорио је: „Бог нема мјеру. Он је бескрајан – ето шта је мене као љубитеља адреналина привукло: то што нема границе… Ту је могуће бескрајно увећавати благодат, ево, то је та свјетлост која је у теби.“ Као и у финалном кадру култног „Острва“ брод Петра Мамонова је запловио. Његова свијећа је дочекала јутро. Неда Андрић Фото: Кадар из филма „Острво“ Извор: mitropolija.com  

Једна хришћанска заједница, када је истинска, забија се као трн у тело света, намеће се као знак, говори свету као место где човек сусреће Бога; где свет ступа у додир са хришћанском чињеницом; где човек дође, види и живи; као хришћанска присутност у служби свету. Имају ли људи Цркве поштено знање о друштвеној средини и о конкретним условима људског живота, имају ли довољно разумевања, да би сваком човеку могли рећи који је тачан смисао његовог постојања, његовог рада, које је његово место у свету? Благовесник се не постаје импровизацијом. Прићи једном човеку, модерном човеку, велико је умеће. Основно у овој чудесној способности је: поставити се на своје место, гледати свет својим очима, мерити ствари својим укусом и лагано извлачити на површину оно што дрема, заједништво, причешће. Тада се уклонити и оставити да говори Христос. Павле Евдокимов, “Цркви Христовој“

У Београду је од 22. до 25. јуна одржана Седма национална конференција византолога у организацији Српског комитета за византологију, Византолошког одбора САНУ и Византолошког института САНУ. Овај догађај обухватао је тематски део под насловом „Српско-грчко Царство Немањића. Идеја и стварност“, општи део, под насловом „Византијске теме“ и дискусиони форум „Изазови савремене византологије“, у коме су учешће узели и чланови Аустријске академије наука. У општем делу, који је укључивао теме из шире области византологије и медиевистике, неколико саопштења тицало се Манастира Студенице. У среду 23. јуна архимандрит др Тихон Ракићевић имао је излагање на тему „Помен и значај термина „икона“ и „свештене двери“ у Студеничком типику Светог Саве“. У четвртак 24. јуна проф. др Миодраг Марковић, дописни члан САНУ, говорио је на тему „Један занемарени податак о датуму изградње Богородичине цркве у Студеници“, а др Невена Дебљовић-Ристић и архимандрит др Тихон Ракићевић имали су саопштење под називом „Камена олтарска преграда Цркве Светих Јоакима и Ане у Студеници – анализа првобитних облика у односу на њено значење и функцију“. У петак 25. јуна је о резултатима најновијих истраживања тима стручњака из Сједињених Америчких Држава окупљених око пројекта Study Studenica говорила проф. др Јелена Богдановић (Iowa State University) у оквиру саопштења „Могућности параметријског и обрнутог архитектонског дизајна за боље разумевање Студеничке цркве“. Национална конференција византолога одржава се сваке пете године, почев од 1990. https://www.sanu.ac.rs/sedma-nacionalna-konferencija-vizantologa/ Извор: manastirstudenica.rs

У вези са недоумицама које неки имају у вези са прославом Преподобне Анастасије, мајке Светог Саве, можемо рећи следеће: Најстарији препис Хиландарског типика (3. деценија 13. века) каже да „дан успомене блаженопочивше Анастасије монахиње“ пада „месеца јуна 21.“ (видети: Хиландарски типик. Рукопис CHIL AS 156, прир. Д. Богдановић, Београд, 1995, стр. 87). Једини сачувани препис Студеничког типика (рукопис IX H 8 [Š 10]) преписао је монах Аверкије Хиландарац 1619. године у Горњој испосници код Студенице (видети: Свети Сава, Студенички типик, Превод и коментари: Проф. др Маја Анђелковић, Издавач: Манастир Студеница, 2018, стр. 92-93.). Приликом преписивања Главе 35 Студеничког типика монах Аверкије направио је грешку или следио омашку те написао „месеца јула“ уместо јуна. Ова грешка није од значаја јер је у свим преписима Хиландарског типика написано „месеца јуна“. детаљније… Управа Манастира Студенице

Видовдане, мој очињи виде Тобом видим што други не виде Видим Лаза честитога кнеза Бесмртнога косовског витеза.   И са њиме јато мученика Из крви им изникли божури Из костију знак часнога крста Своје Небо носе на три прста.   Вјера им је основа прегнућа А зеница Пресвета Тројица Сви одоше у бој на Косово За пресвето Име Исусово!   Видов дане мој очињи виде Тобом видим што слепци не виде Видим Лаза небом обасјана И у њему зору новог дана.   У васкрслом Христу запретана Потврђеног Завјетом Косова Јединога пута Србинова. (Преузето из збирке песама У ЈАГЊЕТУ ЈЕ СПАС – Митрополит Амфилохије Радовић, Подгорица, Октоих, 2000.)